Dame i gospodo, da odmah razjasnimo jednu stvar: SRS nije protiv zakona o porezu na dodatu vrednost. SRS ima primedbe na trenutak u kome se ovaj zakon predlaže.
Smatramo da trenutak nije odgovarajući, da je srpska privreda posustala, nejaka, slaba, da bi se u ovom momentu ovaj zakon mogao primeniti u Srbiji. Da bi ovaj zakon mogao da bude primenjen u Srbiji, mora privreda da ojača, moramo ekonomski mnogo bolje da stojimo da bi se ove odredbe zakona primenjivale. Generalno, ovaj zakon je u suštini prepisan crnogorski zakon o porezu na dodatu vrednost. Neke cifre su samo promenjene, a suština je ista i rešenja su ista.
Generalno, prva moja primedba jeste što je ovaj zakon dosta nejasan, nerazumljiv i komplikovan za primenu. Biće mnogo problema u primeni ovog zakona, jer oni koji treba da ga sprovedu neće moći da se snađu u svemu ovome, neće moći ovaj zakon prvo oni da prihvate, da bi ga primenili u praksi. Biće potrebno mnogo vremena da se oni obuče, edukuju, kako vi to kažete, da bi mogli ovaj zakon u praksi primenjivati.
Druga stvar koja je generalne prirode, druga moja primedba, generalna, jeste što je mnogo prostora ostavljeno ministru. Od 64 člana ovog zakona, ministar u 16 članova mora nekim podzakonskim aktima da reaguje, znači, raznim pravilnicima i uputstvima. To počinje od 4. člana, gde ministar nadležan za poslove finansija bliže uređuje šta se smatra novoizgrađenim građevinskim objektima itd; zatim, u članu 5, 6, 23, 24, 25, 30. itd. do člana 64. U 16 članova, od 60, ostavlja se prostor ministru da on podzakonskim aktima bliže reguliše i uređuje određene odredbe ovog zakona.
U ovom izlaganju osvrnuću se na nekoliko stvari koje smatram bitnim i na koje imam primedbu. Prvo, član 17. govori o poreskoj osnovici kod prometa dobara i usluga. Ministar je u svom izlaganju rekao da će se primenom ovog zakona povećati prihodi u budžetu Republike Srbije za 50%. Ako se ovo pažljivo prouči, a ja sam pokušao da tako uradim, vidi se iz ovoga da, ako su osnovica i poreska stopa isti, da je poreski iznos isti. Ovde je poreska stopa smanjenja u odnosu na postojeću, sadašnju stopu poreza na promet. Prema tome, poreski prihodi će biti nešto niži. Ostaje pitanje kako će se taj budžetski prihod povećati ako će u istim ovim uslovima, pri istim cenama, primenom ovog zakona prihodi biti niži.
Povećaće se ti budžetski prihodi tako što se ovim predlogom zakona oporezuju i one stvari i ona dobra koja nisu do sada bila oporezovana porezom na promet. Naime, da se podsetimo, od 2001. godine, kada je DOS došao na vlast, uvedeni su, verovatno po prvi put u novijoj istoriji, porezi na neka dobra, neke proizvode koji nikada ranije nisu postojali, između ostalog, na lekove, hleb, udžbenike i dr, pa je dosovska vlast kasnije uvidela tu svoju grešku i 2002. i 2003. godine je nešto od toga ispravljeno izmenama i dopunama zakona, gde su neki od tih proizvoda oslobođeni poreza na promet.
Znači, tih 50% budžetskih prihoda koji će se povećati primenom ovog zakona, u stvari, pripada porezu koji će se prikupiti time što će se oporezovati i hleb i brašno, mleko, udžbenici i nastavna sredstva, seme, semenska roba, veštačka đubriva i druge stvari koje do sada nisu bile oporezovane porezom na promet.
Isti efekat se mogao postići, znači, veći budžetski prihod i smanjenje sive ekonomije, ako se ovaj zakon i ne usvoji, ako se ostane pri postojećem Zakonu o porezu na promet, ali ako se inspekcije, tržišna i finansijska, aktiviraju i angažuju da odgovorno rade svoj posao. Ni ovaj novi zakon sam po sebi neće doneti pozitivne efekte ako i tada ne budemo imali sposobne i ažurne inspekcije da vrše kontrolu sprovođenja ovog zakona.
Znači, problem je u inspekcijama koje do sada, u najvećoj meri, nisu adekvatno sprovodile postojeće zakone. Ako i ovaj zakon ne bude ispraćen adekvatnim ponašanjem i aktivnostima, angažmanom inspekcije, i tržišne i finansijske, onda efekata neće biti ni u ovom slučaju.
Druga primedba se odnosi na član 23. koji govori o poreskim stopama. Po ovom predlogu predviđene su dve poreske stope: opšta od 18% i posebna od 8%. Već sam malopre govorio o tome. Ovde je vrlo bitno, vrlo značajno što se uvodi ponovo, jer bio je uveden i 2001. godine, porez na hleb, mleko, brašno, šećer, jestivo ulje, sveže i rashlađeno voće, povrće, meso, ribu, jaja, lekove, ortotička i protetička sredstva, materijale za dijalizu, đubriva, sredstva za zaštitu bilja, seme za reprodukciju, udžbenike, nastavna sredstva itd. Sve ovo je bilo oslobođeno poreza na promet. Sada se taj porez ponovo vraća, i to po stopi od 8%.
Mene sada interesuje, pošto je ministar rekao da će se primenom te stope od 8% ostvariti snižavanje cena ovih proizvoda na tržištu, voleo bih da je ministar tu i da me ubedi u to, mene interesuje kako je moguće sniziti cene na tržištu ako se uvodi porez, a do sada tog poreza nije bilo. Ministar kaže - smanjiće se cene, jer će se odbijati porez zato što je plaćen za sirovine.
Gospodo, do sada nismo plaćali porez na repromaterijal i sirovine. Do sada su proizvođači uz izjavu nabavljali repromaterijal i sirovine bez poreza na promet. Kako će sada biti cena tih proizvoda niža ako se uvodi ovih 8% na finalni proizvod, a pored toga će postojati porezi i na repromaterijal, i na sirovine u procentu od 8 i 18%. Znači, nemoguće je sniziti te cene. Cene ovih proizvoda će biti više i to će izazvati inflaciju, porast troškova života, što će se negativno odraziti na standard građana Srbije, a naravno i na celokupan život u Srbiji.
Ono što je još bitno ovde, to je što će se uvođenjem poreza na sirovine i repromaterijal opteretiti proizvođači. Znači, pravna lica koja se bave proizvodnjom sada će morati da plate polufabrikate, sirovine i repromaterijal 18% više nego do sada. Tih sredstava nemaju. Proizvodnja će biti znatno skuplja, znatno teže će biti u ovim uslovima proizvoditi.
To vraća upravo na onaj početak mog izlaganja, kada sam rekao da treba prvo ojačati ekonomsku poziciju Srbije, da treba prvo ojačati proizvodnju, oživeti proizvodnju u Srbiji, i tek privredni subjekti koji budu finansijski moćniji i sposobniji, mogu preći na ovaj sistem oporezivanja. Do tada je nemoguće ovo primeniti, jer ćemo primenom ovog sistema ugušiti i ovo malo proizvodnje što je ostalo u Srbiji.
Takođe, član koji mi je ostao nejasan, to je član 34. koji govori o poljoprivrednicima. Ovde je nejasno šta je predlagač hteo ovom merom, koju je ovde napisao, da postigne. Ako sam dobro razumeo, poljoprivrednicima koji svoje proizvode prodaju pravnim licima koja su obveznici po ovom zakonu, dobiće naknadu za PDV u iznosu od 5%. Nisam nigde u obrazloženju našao šta znači ta naknada, ali sam u crnogorskom zakonu pronašao da je to određen stimulans za poljoprivredne proizvođače, zato što oni plaćaju ovaj porez kupovinom mehanizacije, kupovinom materijala, raznoraznih repromaterijala itd. To mogu da prihvatim.
Međutim, ne mogu baš da prihvatim da je ova država tako darežljiva, pa da poljoprivrednike želi častiti i nagraditi na bilo koji način. Ovde se krije nešto što je u krajnjem slučaju vrlo loše, a to je stav 5. ovog člana, koji kaže da poljoprivrednik može da se opredeli za plaćanje PDV ako ostvari promet u kalendarskoj godini veći od jednog miliona dinara.
Ova odredba ne obavezuje poljoprivrednika da se opredeli za plaćanje PDV. Pitam vas - šta onda znači ova odredba. Šta znači - neko može ali da ga to ne obavezuje. Lično sam za to i prihvatam ovo da se poljoprivrednici nagrade, da se na neki način stimulišu, da im se tih 5% PDV ostavi kao nagrada, ali mi nije jasan 5. stav koji kaže odnosno ostavlja mogućnost da se poljoprivrednik izjasni i da prihvati plaćanje PDV, što će uticati negativno i na poljoprivrednu proizvodnju.
I, na samom kraju, u obrazloženju kaže - finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona; nigde se ne navodi koja je to cifra, ali se kaže da će biti potrebna velika sredstva i to je očigledno i jasno. Čak se pominje i edukacija obveznika, medijska kampanja, ali ono što je najbitnije ovde i što će zahtevati najviše sredstava je edukacija inspekcija, odnosno ljudi koji će morati da sprovode ovaj zakon. Treba mnogo vremena i novca da prvo oni ovo prihvate i da oni ovo mogu u praksi sprovoditi.
Na kraju bih zamolio predsedavajućeg da resetuje sistem, pošto ima mnogo poslanika koji su izašli, po članu 117, a kartice su ostale. Samo da se utvrdi pravo stanje stvari.

Dame i gospodo podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, kojim zahtevam brisanje ovog člana.  Član je potrebno brisati jer je nemoguć. Nemoguć je, a posebno ovaj njegov drugi deo, drugi stav i ja ću sada pokušati da vam objasnim zašto je nemoguć.
Član 6. se odnosi na obezbeđivanje sredstava za osnivanje i rad agencije za licenciranje stečajnih upravnika. U prvom stavu stoji - sredstva za osnivanje agencije obezbeđuju se iz, pa pod tačkom 1) - budžeta Republike Srbije. U zadnjem članu ovog predloga stoji da se iz budžeta Republike Srbije obezbeđuje 30 miliona dinara za osnivanje ove agencije. Juče sam rekao u načelnoj raspravi da su to značajna sredstva, i čuli smo juče da je to preko 400.000 evra, da su to za ovu državu velika sredstva i da ih ne treba razbacivati, da se mogu na mnogo efikasniji i pametniji način upotrebiti.
Pod tačkom 2) stoji da se sredstva za osnivanje agencije obezbeđuju iz donacija, priloga, sponzorstva domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica. Ovo je takođe sporno. Koje su to donacije, ko su donatori koji će obezbediti sredstva za osnivanje agencije? Da li ta agencija može biti objektivna, nepristrasna ako koristi sredstva od donatora, bilo pravnih, bilo fizičkih lica, bilo domaćih, bilo stranih. Da li je to izvor korupcije u kasnijem radu ove agencije?
Drugi stav se odnosi na sredstva za rad agencije. Taj deo ovog člana je nemoguć. Ovde stoji da se sredstva za rad agencije obezbeđuju, pa pod tačkom 1) - iz prihoda koje agencija ostvari obavljanjem poslova iz svoje nadležnosti.
Ako se pažljivo prouče poslovi koje agencija obavlja, koji su definisani članom 3. ovog zakona, jednostavno se vidi da ne postoji nijedan stalni posao, odnosno posao koji obezbeđuje stalni prihod.
Ova agencija će imati određen broj zaposlenih lica, ljudi koji će biti u stalnom radnom odnosu i koji će morati da primaju određene zarade, plate, nadoknade za svoj rad. Mene interesuje da li je predlagač zakona napravio neku projekciju koliko će ljudi biti zaposleno u ovoj agenciji. Pored upravnog odbora, nadzornog odbora, direktora, biće tu još zaposlenih lica, koja će morati da prime za svoj rad mesečnu naknadu. Ovi poslovi koji su definisani članom 3. ne obezbeđuju stalne prihode.
Druga stvar, ja vas pitam, koliko Srbiji treba stečajnih upravnika? Da li ćemo imati svakog dana neki ispit za nekog stečajnog upravnika, svakog dana da izdajemo neku licencu, pa da od tih ljudi uzimamo novac? Verovatno nećemo. Verovatno ne treba tako puno stečajnih upravnika Srbiji. Nijedan posao koji je naveden u članu 3. ne obezbeđuje stalne prihode, a imaćemo stalne troškove u radu ove agencije. Pitanje je kako obezbediti ta sredstva da se ti stalni troškovi pokriju.
Pod tačkom 2) opet stoji da se sredstva za rad obezbeđuju iz donacija, priloga i sponzorstva domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica, i opet ista priča. Opet priča da se na ovaj način otvara put korupciji, kriminalu, raznim mahinacijama i malverzacijama u radu ove agencije, jer ona ne može biti nepristrasna i objektivna, jer će se pojaviti neki ljudi koji će imati interes u nekom stečajnom postupku, a koji će moći, po tom osnovu što su donatori, da koriste razne privilegije, beneficije i da stiču određenu materijalnu ili bilo koju drugu korist.
Iz tih razloga mi predlažemo da se ovaj član briše, ali najpametnije je da se prihvati samo prvi amandman, da se kompletan ovaj zakon, odnosno predlog ne prihvati, da sve ovo ostane pri Ministarstvu privrede, koje je, još jednom ponavljam, sposobno, i kadrovski i materijalno i na bilo koji drugi način, da sve ove poslove obavlja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih se kratko osvrnuo na zakon koji je juče, kao, završen u ovoj skupštini, a to je zakon o stečajnom postupku i na član 14. tog zakona, gde se definišu uslovi koje mora ispunjavati stečajni upravnik. U članu 14. zakona o stečajnom postupku stoji da za stečajnog upravnika može biti imenovano lice koje je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, koje ima status privatnog preduzetnika... Prema tome, stečajni upravnici u Srbiji ubuduće će biti samo privatni preduzetnici.
U istom članu u predzadnjem stavu stoji da će u postupku sprovođenja stečaja nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj, odnosno društvenoj svojini za stečajnog upravnika stečajno veće imenovati specijalizovanu instituciju osnovanu posebnim propisom, koja mora imati zaposlena lica koja imaju licencu iz prvog stava ovog člana.
Nigde u zakonu nije rečeno koja je to specijalizovana ustanova, niti kojim propisom će biti osnovana, ali je u obrazloženju rečeno da je to Agencija za privatizaciju. Prema tome, za stečaj društvenih preduzeća i preduzeća sa većinskom državnom svojinom stečajni upravnik će biti Agencija za privatizaciju, ali ta agencija mora imati zaposlena lica koja imaju licencu.
Sada se ja pitam kako može Agencija imati zaposlena lica sa licencom, ako licencu može da ima samo privatni preduzetnik? Da li to znači da će u Agenciji biti zaposlena lica koja su privatni preduzetnici? Mislim da je ovo malo kontradiktorno i da je predlagač morao da vodi računa o tome da se ova kontradikcija izbegne.
Smatram da je bilo mnogo pametnije predlagaču, odnosno Vladi Republike Srbije, da pred ovaj skupštinski dom izađe sa predlogom zakona o izmeni Zakona o privatizaciji, jer je to ono što je za Srbiju danas bitnije od ovog zakona o stečajnom postupku i zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Naime, mi danas u Srbiji imamo veliki problem sa Zakonom o privatizaciji, odnosno sa privatizacijom mnogih preduzeća koja su na loš način privatizovana. Agencija za privatizaciju danas raskida dobar broj kupoprodajnih ugovora koji su potpisani sa novim vlasnicima, zbog toga što novi vlasnici ne ispunjavaju uslove po ugovoru i tako dolazimo u jednu situaciju pravnog vakuuma, jer Zakon o privatizaciji nije predvideo takav slučaj, slučaj raskida ugovora. Sada agencija nema rešenje. Ne znaju šta će sa tim preduzećima, kako će nastaviti rad, kako će ih i da li će ih ponovo privatizovati i na koji način.
Bilo bi mnogo pametnije da smo raspravljali danas o tom Zakonu o privatizaciji, da smo njega izmenili da bismo omogućili preduzećima u Srbiji koja su na loš način privatizovana, u kojima je ugovor raskinut, da se mogu na određen način konsolidovati, srediti svoje poslovanje i privatizovati po novom, kvalitetnijem zakonu.
Što se tiče zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, mi iz SRS smatramo da je taj zakon loš kao i prethodni, da je nepotreban, suvišan. Naime, ovim zakonom se osniva jedno telo, jedno pravno lice koje će imati posao samo da izdaje licence stečajnim upravnicima.
U članu 3. ovog predloga taksativno su navedeni poslovi koje će ova agencija da obavlja, a odmah na kraju tog člana je rečeno koje poslove agencija obavlja kao poverene poslove. Lepo stoji da poslove pod tačkom 1), 2) i 4) agencija obavlja kao poverene. Postavlja se pitanje ko ove poslove poverava agenciji? Verovatno je to Ministarstvo privrede, što je i logično. Ako Ministarstvo privrede poverava neke poslove agenciji, postavlja se pitanje zašto ih ono samo ne vrši? Ministarstvo privrede ima dovoljno kadrova, prostora, dovoljno ljudi da može ove poslove samo da obavlja.
U tački 1) stoji da je prvi posao agencije da izdaje, obnavlja i oduzima licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom. Ovaj posao izdavanja i obnavljanja licence je posao tehničke prirode koji može da obavlja Ministarstvo, odnosno služba Ministarstva privrede.
Tačka 2) - agencija organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika. Po članu 14. zakona o stečajnom postupku, ministar privrede propisuje uslove, program i način polaganja stručnog ispita. Ako ministar propiše i uslove i program i način polaganja stručnog ispita, zašto Ministarstvo ne bi moglo da sprovede taj stručni ispit, da ga realizuje, da organizuje polaganje stručnog ispita za stečajnog upravnika?
Zašto sada imamo posebnu agenciju koja će sprovoditi taj program koji propisuje Ministarstvo, koja će po tom programu samo da organizuje ispit i da ljudima daje licence za taj posao?
Treća tačka je da je posao agencije da vodi imenik stečajnih upravnika. I ovo je tehnički posao, vođenje imenika. I taj posao mogu da rade dva čoveka u Ministarstvu. Zašto je potrebna posebna agencija da vodi taj posao, kada se radi o jednom tehničkom poslu?
Tačka 4) - agencija vrši nadzor nad radom i prati razvoj profesije stečajnog upravnika. Već je u članu 12. zakona o stečajnom postupku rečeno ko vrši nadzor nad radom stečajnih upravnika. Taj nadzor vrši stečajno veće, odnosno stečajni sudija. Zašto se sada i agencija postavlja kao nadzornik koji će vršiti nadzor nad radom stečajnog upravnika?
U tački 6) - agencija prikuplja i obrađuje statističke i druge podatke od značaja za sprovođenje stečajnog postupka. Statističke podatke prikuplja republički organ za statistiku, zašto bismo imali paralelan organ koji će te podatke da prikuplja?
Tačka 7) - agencija predlaže nacionalne standarde za upravljanje stečajnom masom i kodeks etike, koji se donose u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. U prethodnom zakonu je već rečeno ko donosi te standarde, to je Ministarstvo, odnosno ministar. Šta znači sada - agencija predlaže? Ko garantuje da će se ministar složiti sa tim što agencija predloži? Da li će ministar to da prihvati ili će, iz razloga što se ne slaže sa tim, da pravi neke druge standarde i da ih onda donosi?
Sve ovo govori da je agencija jedno telo koje je ovde nametnuto bez razloga, jer sve ove poslove može da obavlja Ministarstvo privrede i ne treba opterećivati budžet države ovom agencijom.
Takođe, u članu 5. stoji nešto što je nelogično i ne sme da stoji ovde, a to je da za obavljanje pojedinih stručnih poslova iz svoje nadležnosti agencija može da angažuje domaća ili strana pravna ili fizička lica.
Agencija uglavnom radi tehničke poslove, poslove tehničke prirode. Sada će angažovati domaća ili strana, stručna, pravna ili fizička lica da joj pomognu u obavljanju tih poslova. Svi ti angažmani se moraju platiti. Odakle? Ko će da plati angažovanje stranih pravnih ili fizičkih lica da pomognu agenciji u njenom radu i zašto osnivamo agenciju kojoj u startu treba pomoć nekoga sa strane?
Član 6. - Sredstva za osnivanje i rad agencije. U ovom članu stoji da za osnivanje agencije treba izdvojiti iz budžeta Republike Srbije 30 miliona dinara. To su sredstva koja nisu beznačajna, nisu mala, koja su bitna za ovu državu, pogotovu u ovom momentu kada se mogu utrošiti na mnogo pametniji, racionalniji način. Imamo blokade puteva od strane proizvođača maline, proizvođača višnje i proizvođača pšenice, koji traže neki dinar više za svoju robu, za svoje proizvode, a mi se rasipamo milionima dinara na neke agencije koje su apsolutno nepotrebne.
Takođe stoji da se za osnivanje agencije mogu koristiti i donacije domaćih i stranih pravnih ili fizičkih lica. Kako će agencija biti objektivna i nepristrasna ako će za osnivanje agencije biti korišćena sredstva iz donacija domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica, a isto to se predviđa i za rad agencije? Znači, i rad agencije će se finansirati iz donacija. Ne može ta agencija biti objektivna ili nepristrasna ako će primati novac od fizičkih lica, bilo domaćih bilo stranih.
Zadnja stvar na koju želim da ukažem takođe se odnosi na finansiranje rada agencije - sredstva za rad se obezbeđuju iz prihoda koje agencija ostvari obavljanjem poslova iz svoje nadležnosti. Koji su to stalni prihodi koje će agencija imati da bi mogla da se finansira i da finansira onaj broj ljudi koji će biti propisan nekim statutom, odnosno nekim aktom agencije? Ovde se nigde ne navodi; taj statut agencije će usvojiti upravni odbor. Agencija će imati verovatno veći broj zaposlenih koji će morati redovno da primaju svoje plate. Koje stalne prihode agencija ima da može da servisira sve te obaveze? Agencija nema stalne prihode.
Verovatno će agencija naplaćivati stručne ispite, izdavanje licenci, ali ovaj zakon o stečajnom postupku i poslovi... odnosno stečajni upravnik koji je definisan ovim zakonom kao pojedinac uglavnom se odnosi na privatna preduzeća. Stečaja u tim preduzećima kod nas u Srbiji je danas vrlo malo, ili ih neće biti. Privatnik neće dozvoliti da njegovo preduzeće ide u stečaj. Radije će on da proda svoju imovinu pa da namiri dugovanja, nego da to prepusti državi.
Znači, neće biti velikog interesa za ovo. Neće imati stalnih prihoda i agencija ne može da obezbedi funkcionisanje na ovaj način kako ste vi to zamislili. Hvala.

Dame i gospodo, najpre moram da se osvrnem na ono što je gospodin Proroković rekao u svom izlaganju malopre.
On je rekao da su agencije koje se osnivaju ovim zakonima akreditovana tela koja treba da budu depolitizovana, ako sam ja to razumeo. Molim vas da mi objasnite kakvo je ovo telo depolitizovano, ova agencija koju osnivate ovim zakonom, ako upravni odbor, nadzorni odbor i direktora imenuje Vlada Republike Srbije. Nije depolitizovana, sve je to pod kontrolom Vlade, odnosno politike koja upravlja državom.
Što se tiče člana 3. i amandmana koji je podnela koleginica Gordana Pop-Lazić, ovim amandmanom se traži brisanje trećeg člana. Zašto?
Trećim članom ovog predloga zakona definisani su poslovi koje obavlja ova agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Rekao sam u načelnoj raspravi, najvažniji od tih poslova su povereni poslovi. Te poslove poverava Ministarstvo privrede agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Ja se pitam zašto Ministarstvo poverava te poslove? Tvrdim da je Ministarstvo i kadrovski, i prostorno i na svaki drugi način osposobljeno da obavlja te poslove. Ako se ovi poslovi izuzmu od Ministarstva, šta ostaje Ministarstvu da radi u ovom domenu?
Ministarstvo treba da pripremi program, uslove po kojima će stečajni upravnici da polažu ispite. Ako Ministarstvo to uradi, zašto onda ono ne sprovodi ispite?
Zašto ne organizuje ispitivanje tih kandidata i ono ih propituje, odnosno komisija Ministarstva i onda ta komisija, odnosno Ministarstvo izdaje licence, nego će sada Ministarstvo da pripremi program obuke, odnosno program ispita, a agencija će da izvrši propitivanje kandidata i da mu izda licencu.
Kad smo kod licence, sam termin je vrlo nespretno i nesrećno upotrebljen, ne samo ovde, nego i u drugim zakonima. Ako se licenca dobija polaganjem ispita, kako se može oduzeti licenca. To je kao kad diplomirate na nekom fakultetu, pa vam neko posle zbog nesavesnog rada oduzme diplomu.
Trebalo je na neki srećniji način da to regulišete. Možda dozvola za rad, ali licenca, odnosno dokument koji se dobija polaganjem ispita, ne može se oduzeti. Mora da ima trajni karakter.
Ako treba da se vrši neka kasnija provera nivoa znanja, to je možda u redu, ali oduzeti licencu nekome zbog neke njegove greške u poslu koji obavlja, to ne stoji ako se taj dokument dobija proverom znanja, odnosno ispitom.
Svi poslovi koji su nabrojani ovde su poslovi koje može i treba da vrši Ministarstvo privrede i mahom su to poslovi tehničke prirode.
Smatramo da sve ove poslove može vrlo adekvatno, vrlo sposobno da obavlja i Ministarstvo privrede, da ne treba zbog toga formirati agenciju, pogotovo u ovim uslovima kad nemamo dovoljno novca ni za one osnovne potrebe, a da ne pričamo o ovim luksuznim stvarima za državu u ovoj situaciji, osnivanju sijaset raznoraznih agencija koje će samo trošiti novac iz budžeta Republike Srbije.

Samo bih kratko replicirao gospođi Mićić i gospodinu Matiću, ako je još uvek u sali.
Gospođo Mićić, vreme od 5. oktobra 2000. godine pa do vanrednih parlamentarnih izbora 2003. godine je bilo vanredno stanje. Kompletno to vreme. Vi ste u većem delu tog vremena bili predsednik Narodne skupštine Republike Srbije i v.d. predsednika Republike. Pomenuli ste vašu političku opciju. Da budemo iskreni, malo građana u Srbiji zna koja je vaša politička opcija. Ako smatrate da postoji ta opcija, izađite na izbore samostalno da vidite šta građani Srbije misle o toj opciji.
Što se tiče gospodina Matića i njegovog stava ovde da poslanici SRS troše narodni novac namerno odugovlačeći ovu raspravu, želim da podsetim na ono što sam juče rekao. Ova sednica je bila zakazana za petak u 12 časova. Nije počela u petak ni u 10 ni u 12, počela je u petak tek u 16 časova. U stvari, zavrešna je prethodna, a ova je odložena za ponedeljak u 10. U ponedeljak u 10 ponovo nisu počeli, već u 17 časova.
Odgovornost za dva izgubljena dana je na vama iz vladajuće većine. Dva dana ste vi trgovali, dva dana su trajale vaše nagodbe unutar koalicije i to su dva izgubljena dana za ovu skupštinu.
I za Srbiju, i za građane Srbije i njihov novac. Tek toliko da bude jasno svima o čemu se tu radi.
(Nataša Mićić, sa mesta: Po Poslovniku.)

Dame i gospodo, ovaj amandman se odnosi na član 3. postojećeg zakona, gde su definisani ciljevi i zadaci obrazovanja i vaspitanja. U tački 6) ovog člana stoji da je jedan od ciljeva obrazovanja i vaspitanja omogućavanje uključivanja u procese evropskog povezivanja. To je tačka koja nije promenjena izmenama i dopunama. Znači, ostala je ona iz postojećeg zakona. Predlagač tu nije intervenisao.
Mi smatramo da danas kada, zahvaljujući savremenim tehnologijama, ceo svet postaje globalno selo, ne treba isključivati mogućnost povezivanja Srbije sa drugim kontinentima. Na kraju krajeva, zašto bi se samo povezivali ovim sistemom obrazovanja sa Evropom, a ne i sa Amerikom, Južnom Amerikom ili Azijom itd.
Smatramo da ovde treba napraviti ovu izmenu i staviti naše reči - sveopšteg povezivanja.
Na Odboru za prosvetu od gospođe Čolić smo čuli tj. videli da postoji i jedna bojazan i strah da se ova reč - evropskog izbriše iz Predloga zakona. Jednostavno, postoji težnja da Evropa ostane prisutna, na bilo koji način, u ovom zakonu. Voleo bih da sada gospođa Čolić izađe i kaže zbog čega se insistira na Evropi i prisustvu Evrope u ovom zakonu.
Da to čuje cela srpska javnost i da zna koji su razlozi. Ko to ucenjuje. Ko to vrši pritiske. Ko finansira ovakve projekte u Srbiji i da li će građani Srbije da prihvate te ucene i te pritiske. Tih ucena i pritisaka bilo je i ranije. I postojeći zakon je napisan i donet prema raznim pritiscima i ucenama sa strane. Međutim, prethodno Ministarstvo se nije pravdalo. Ono je oberučke prihvatilo sve to što je međunarodna zajednica diktirala i uopšte se nije pravdalo pred građanima Srbije. To je prihvatilo i zastupalo je te interese.
Ovo ministarstvo prihvata, ali traži neko opravdanje. Treba reći otvoreno, jasno i glasno da li smo pod protektoratom, da li smo ucenjeni, da li smo pritisnuti, ko nam to preti i zbog čega moramo da prihvatimo neka pravila koja međunarodna zajednica zahteva, pa i u ovom zakonu.

Amandman narodnog poslanika Milana Veselinovića odnosi se takođe na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama vaspitanja i obrazovanja, gde se u tački 11) definiše jedan od ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja - "razvijanje kod dece i učenika radoznalosti i otvorenosti za kulture tradicionalnih crkava i verskih zajednica, kao i etničke i verske tolerancije, jačanje poverenja među decom i učenicima i sprečavanje ponašanja koja narušavaju ostvarivanje prava na različitost".
Mi smo intervenisali da se reč "otvorenost" izbriše, a da sve ostalo ostane isto, jer smatramo da ova reč daje previše prostora da se dvosmisleno i na razne načine tumači i da može da se iskoristi za podsticanje dece na prihvatanje nekih drugih, tuđih religija i zanemarivanje naše tradicije i kulture, odnosno naše vere. Zbog toga želimo da intervenišemo.
Ostaje mogućnost da dete ostvari uvid u učenje drugih crkava, verskih zajednica, ostaje mogućnost za različitost, za toleranciju, ali smatramo da je ova reč "otvorenost" previše dvosmislena da može dovesti u situaciju da nastavnici, pedagozi, ljudi koji rade sa decom podstiču decu na prihvatanje tuđe vere i tuđih vrednosti.

Gospodine predsedavajući, prvo bih vas zamolio da malo reda uvedete ovde u sali, pošto se ništa ne čuje gore u poslednjim redovima od onoga što se priča za govornicom.
Mi smo podneli amandman na ovaj član 2, gde želimo da dodamo još jedan stav, da na poslovnik o radu saveta Narodna skupština daje saglasnost. Zbog čega smo to uradili? Po ovoj koncepciji koju je predlagač ovde podneo, savet bira Narodna skupština i taj savet donosi poslovnik o svom radu. Nema nijednog drugog akta osim poslovnika. Znači, poslovnikom će se urediti svi odnosi unutar saveta, ne nadležnost, nego način rada saveta biće regulisan poslovnikom.
Već u sledećem članu imamo problem. U članu 3, mada ću pričati kasnije o tome, vezano je za ovo, stoji da će polovina članova saveta imati mandat tri godine, odnosno duplo kraći od predviđenog za ostale članove saveta. Nigde ne stoje kriterijumi na osnovu kojih će se odrediti ta polovina. Ko će to raditi.
Ako ostavite ovako da se to ne reguliše poslovnikom, da Skupština ne daje saglasnost na poslovnik, onda će se ovaj savet, koji je dosta heterogen po svom sastavu, baviti samim sobom. Znači, trošiće ogromno vreme da utvrdi neka pravila ponašanja između pojedinih članova, koji će zastupati interese sredine ili grupacije iz koje dolaze, i imaćemo gubljenje vremena.
Savet će se baviti svojim problemima. Neće raditi posao za koji je nadležan i za koji se i bira. Zbog toga smatramo da je neophodno da na poslovnik koji savet donese i kojim se regulišu odnosi unutar saveta Narodna skupština daje svoju saglasnost i da zna kakva su pravila ponašanja. Ovde postoji, takođe, u jednom članu jedna odredba koja je u suprotnosti sa ovim, ali kasnije ćemo o tome pričati.
Mi insistiramo da razmislite dobro i da prihvatite, a ovo nije ništa posebno što će nam neko vreme oduzeti, i razmotrićemo i prihvatićemo ovde kao jedan akt saveta kako će se ponašati i funkcionisati, da ne bismo ostavili njima da se preglasavaju i gube vreme na one stvari koje nisu neophodne, već da se bave stručnim poslovima, za koje su inače i formorani.

Dame i gospodo, na član 3. podneto je više amandmana koji se odnose na broj članova i sastav saveta. I ovaj član je sporan. Sporan je, problematičan, ne toliko zbog broja, već zbog sastava koji ovaj zakon predviđa.
Ovim predlogom, to sam rekao i u načelnoj raspravi, urađeno je nešto što mislim da nije moguće. Predlagač je ovim zakonom bukvalno obavezao neke institucije, neka udruženja, neke organizacije u Srbiji, da moraju kandidovati tj. predložiti nekoga za ovaj savet. Jednostavno, zakonodavac se stavio u ulogu presuditelja, sudije koji će odrediti ko je to u Srbiji zainteresovan za obrazovanje i ko mora da učestvuje u ovom savetu, nacionalno-prosvetnom savetu.
Moram da se vratim malo unazad. Prošle godine kada smo razmatrali predlog postojećeg zakona DSS je imala drugačiji stav i evo citiraću vam deo izlaganja Bojane Aleksić, koja je bila poslanik, bila je pomoćnik ili zamenik ministra prosvete u onoj prvoj DOS-ovoj vladi. Evo, pomoćnik ministra prosvete, da.
Evo, ona u svom izlaganju govori o tadašnjem predlogu zakona, gde kaže da je za DSS taj predlog prihvatljiv, izuzev nekih stvari koje su se ticale i tada ovog nacionalnog saveta. Znači, sve drugo je bilo prihvatljivo, što je tada gospodin Knežević nudio, osim ovog saveta, jer je njihova koncepcija bila da postoji jedan savet, a ne tri, kako je to gospodin Knežević predvideo.
Između ostalog, stoji i ovako - Narodna skupština mora da bira jedan takav savet, ne iz redova političara i nikako iz redova političara, nego isključivo iz redova stručnjaka, na predlog Odbora za prosvetu. Tada je bio stav DSS-a da sastav saveta, članove saveta predlaže Odbor za prosvetu, koji bi se obavezao da obavi razgovor upravo sa stručnjacima i sa ljudima od najvišeg ugleda, i uz konsultacije sa SANU, sa Srpskom prvoslavnom crkvom i uopšte najviše nacionalne institucije moraju u svemu tome da uzmu učešća.
Ovo je stav je i za nas prihvatljiv, da Odbor za prosvetu Skupštine Srbije pozove sve subjekte koji su zainteresovani u Srbiji za obrazovanje, da oni delegiraju, predlože svoje kandidate, da Odbor utvrdi listu i da ta lista dođe pred narodne poslanike. Ovako, prosto je neverovatno da mi obavezujemo, pominjao sam, i udruženje poslodavaca Srbije i reprezentativne sindikate itd.
Ko je njih izabrao i na osnovu kojih kriterijuma, da oni imaju svoje predstavnike u ovom savetu. Zašto neka druga udruženja nisu tu? Da li su svi subjekti, koji su po nekom našem mišljenju zainteresovani, obuhvaćeni ovim predlogom?
Smatram da ovde treba intervenisati. Možda nema ni jedan amandman koji bi išao u tom smeru, ali predlagač zakona može da napravi jednu pauzu, odnosno predsedavajući Skupštine, pa da predlagač interveniše da se ovo izmeni, jer ćemo doći u tešku situaciju da savet bude paralisan, da ne može da radi. Tu će nam se javiti problemi. Zato smatram da ovde treba stati i intervenisati amandmanom Vlade, da se ovo promeni. Hvala.

Dame i gospodo, moram prvo da se osvrnem kratko na malopređašnje izlaganje gospodina Gaše Kneževića i da kažem da je svaka saglasnost ili podudarnost naših stavova sa stavovima gospodina Kneževića sasvim slučajna. Druga stvar, gospodin Knežević je kritikovao aktuelnog ministra za nedemokratičnost, da ne posećuje poslaničke grupe, ne sarađuje sa njima, da nije ostvario konsenzus po ovom predlogu, a da je navodno gospodin Knežević to radio u prethodnom mandatu.
Moram samo to da demantujem. Nije bilo tako ni u prethodnom mandatu. Gospodin Knežević je takođe radio na isti, odnosno sličan način kao i sadašnja vlast, i gospodin Knežević je, odmah po dolasku na mesto ministra, doneo rešenje kojim je gospodina Vojislava Šešelja suspendovao, odnosno oduzeo mu radno mesto na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toliko o demokratičnosti onih koji se nazivaju demokratama.
Što se tiče amandmana, gospođa Radeta je sasvim lepo objasnila o čemu se ovde radi, naime, ovde se zadire u osnovna ljudska prava, kako se može nekome uskratiti pravo da bude biran samo zato što je član neke političke partije ili je na nekoj funkciji u toj partiji.
Postavljam pitanje ovde gospodi iz Ministarstva, da li će po ovom predlogu koji imamo ovde gospodin Nikola Milošević, uz izvinjenje što pominjem ime, moći da bude član ovog saveta? Evo, gospoda iz Ministarstva kažu da neće moći da bude. Nije to dobro, nije dobro ako je čovek stručan, kvalifikovan, ako je u profesiji kojom se bavi eminentni stručnjak, zašto onda da ne bude član saveta, zašto sada zadiremo u njegovu političku pripadnost ili političko opredeljenje, jer svi oni koji budu izabrani ovde imaju svoje političko mišljenje i opredeljenje.
Da li je neko od njih slučajno predsednik nekog mesnog odbora u nekom selu ili u nekoj mesnoj zajednici, gradskoj, to je izlišno. Ko je taj ko može da utvrdi da li je neko na toj funkciji, a mi poznajemo ljude koji su u vrhu stranke, ali ljude koji su predsednici mesnih odbora, a mesni odbor je organ stranke, njih ne znamo, ne poznajemo, znači, ne možemo unapred znati da li je neko od njih na takvoj stranačkoj funkciji.
Ovo je sasvim besmisleno. Pravimo diskriminaciju ljudi koji su politički opredeljeni, mi njih jednostavno eliminišemo iz jedne ovakve mogućnosti. Stranke žele da u svoje redove dovedu ljude koji su kvalitetni i to je cilj svake stranke i svaka stranka se time ponosi. Zašto sada kvalitetne ljude eliminisati da ne mogu da daju svoj doprinos u radu ovakvog saveta, samo zato što imaju svoje političko mišljenje ili su na nekoj i tako niskoj funkciji kao što je predsednik mesnog odbora.

Hvala. Članom 4. Predloga definisane su nadležnosti nacionalnog prosvetnog saveta.
Ovde stoji da ovaj nacionalni prosvetni savet 1) - utvrđuje pravce razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja; 2) - prati i analizira stanje obrazovanja na svim nivoima iz svoje nadležnosti i usaglašenost sistema obrazovanja sa evropskim standardima; 3) - razmatra, zauzima stavove i daje mišljenje Ministarstvu u postupku donošenja zakona i drugih akata kojima se uređuju pitanja od značaja za oblast obrazovanja i vaspitanja; 4) - donosi opšte osnove predškolskog programa, nastavne planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja i osnove vaspitnog programa; 5) - predlaže ministru: programe završnog i maturskog ispita u osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju, posebne programe predškolskog vaspitanja i obrazovanja, stručnog osposobljavanja i obuke, u skladu sa ovim i posebnim zakonom.
Da ne čitam dalje, dalje su standardi i druge stvari koje su u nadležnosti ovog saveta. Ono što je ovde sporno to su tačke 4) i 5). Mi ne možemo da prihvatimo da savet donosi opšte osnove predškolskog programa, nastavne planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja i osnove vaspitanja. Ne može se Ministarstvo isključiti iz ovih poslova.
Ministarstvo je odgovorno, ono je deo Vlade Republike Srbije, ono je odgovorno za kompletan, celokupan proces obrazovanja u Srbiji i ono mora biti upoznato sa tim nastavnim planovima i programima.
Po ovom predlogu Ministarstvo je apsolutno isključeno. Ono čak ne daje ni saglasnost na te planove i programe. Znači, ono uopšte nema obavezu da se upozna sa sadržajem nastavnih planova i programa.
Takođe je po našem mišljenju sporna i peta tačka. Tu smo intervenisali amandmanom, gde se pominje završni i maturski ispit u osnovnom i srednjem obrazovanju.
Po našoj koncepciji ne prihvatamo završni i maturski ispit u osnovnoj i srednjoj školi. To smatramo suvišnim. Naveli smo razloge za to.
Vi znate kako se ti ispiti rade. Deca izvuku određenu temu, odu kući, dobiju nekoliko dana da to urade i onda angažuju svoje ili druge profesore da im to urade za novac, dođu u školu i onda to u školi odbrane.
To nije dobro. Ne treba ulaziti u sve to, a ako su deca išla u školu, ako su savladala nastavni plan i program pozitivnim uspehom, onda je to sasvim dovoljno da mogu dalje nastaviti školovanje prema svojim sposobnostima i željama.

U članu 6. Predloga zakona definisane su nadležnosti zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, odnosno definisane su zavod za unapređivanje i zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Naime, po ovom konceptu Vlade Republike Srbije, pored saveta koji se bira u Skupštini Republike Srbije, Vlada formira dva zavoda, dve ustanove koje će biti pod patronatom Vlade.
Jedna je zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, a druga je zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Takođe, ovim predlogom prvi od ova dva zavoda ima obavezu da konstituiše četiri centra. Svaki od zavoda i centara može da obrazuje raznorazne stručne timove. Predlagač je u obrazloženju rekao da se ovim predlogom vrši racionalizacija, da se smanjuje broj ljudi koji su angažovani u raznoraznim savetima, zavodima, centrima, međutim, kada se sve ovo sagleda, dolazimo do zaključka da se ništa nije po tom pitanju unapredilo i uradilo, samo je izvršeno prepakivanje, pregrupisavanje tih ljudi. Ostaje sve isto, biće verovatno isti broj angažovanih ljudi.
Postavio bih pitanje gospođi ministarki: koliko zaposlenih ima u Ministarstvu prosvete i sporta u Republici Srbiji? Koliko je to ljudi i da li su ti ljudi stručni i osposobljeni da obavljaju mnoge poslove koji se ovde, po ovom predlogu zakona, stavljaju u nadležnost ovih zavoda, centara ili saveta? Ako sve nadležnosti, koje je ranije obavljalo Ministarstvo, sada prenesemo zavodima, centrima ili savetu, šta će da radi Ministarstvo?
Malopre sam rekao, po ovom predlogu zakona Ministarstvu je oduzeto ono što smatram osnovnim, a to su planovi i programi osnovnog i srednjeg obrazovanja. Gospodo, ako Ministarstvo nema obavezu ni da se upozna sa planovima i programima, zašto uopšte postoji. Ministarstvo po ovom predlogu nema obavezu da daje saglasnost na planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja. Znači, nema obavezu da upozna te akte. Kako može ministarstvo onda da prezentira u javnosti položaj našeg obrazovanja, proces obrazovanja, situaciju u obrazovanju?
Ovaj vladin koncept se razlikuje bitno od našeg koncepta i mi smo za stvarnu racionalizaciju ovih ustanova koje se bave obrazovanjem u Srbiji. Mislili smo na to da se ovaj birokratski aparat značajno smanji i zbog toga smo predvideli da se stručna tela formiraju pri savetu. Mi smo ostavili mogućnost da savet formira stalne komisije koje bi obavljale ove poslove.
Da ne dupliramo nadležnosti i odgovornost, da idemo preko saveta koji će biti savetodavno telo, ali će imati stručne komisije, koje će moći sa stručnog aspekta da daju predloge, koje bi savet usvojio i onda prosledio kao predloge ministarstvu, odnosno Vladi. Vlada bi ih razmotrila i na njih dala saglasnost ili korigovala.
Jedino tako možemo ostvariti racionalnost u ovoj oblasti. Inače, ovaj sistem ostaje faktički ono što je i bio, ništa se neće u suštini promeniti, samo će biti drugi nazivi ustanova, centara, stručnih timova itd.
Još jedna stvar koja je bitna. Opet na Odboru za prosvetu smo čuli da postoje neki viši razlozi da ovi centri opstanu.
Radi se o centrima koji su egzistirali u postojećem zakonu, samo su redukovani sada na četiri, ali su neki viši ciljevi, interesi ili razlozi da ti centri opstanu. Voleo bih da ministar kaže ovako javno, da nacija čuje, koji su to viši razlozi zbog kojih centri opstaju.

Ovaj amandman je posledica naših prethodnih amandmana, odnosno našeg koncepta kako mi shvatamo i kako zamišljamo organizaciju uopšte ovih institucija koje treba da se bave obrazovanjem.
Naime, po ovom amandmanu treba da se brišu članovi od 18. do 22. koji se odnose na centre, koji su po ovom predlogu obavezni pri zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Mi smo već rekli da su ti centri po nama nepotrebni i da to treba osmisliti pri savetu kroz stalne komisije ili povremene komisije saveta.
Suština svega ovoga jeste da se smanji birokratski aparat, da se smanje sredstva koja građani ove države izdvajaju za obrazovanje, a koja nisu direktno u funkciji obrazovanja. To su sredstva koja troše raznorazni činovnici koji u suštini ne rade puno i čiji doprinos nije veliki u kompletnom procesu obrazovanja i vaspitanja.
Ako već imamo sredstava, zašto se ne pozabavimo nečim što jeste reforma. Sve ovo o čemu pričam nije prava reforma, nije suština onoga što je nama potrebno.
Pominjao sam juče, zašto se ne zapitamo možemo li i na koji način da smanjimo broj učenika u odeljenju, da unapredimo kvalitet nastave.
Sada imamo po zakonu definisano da u odeljenju može biti do 30 učenika. Ako prođemo kroz škole, u našim odeljenjima je i po 40 učenika. U takvom odeljenju je nemoguće izvoditi nastavu. Nemoguće je ispitati dva puta u toku polugodišta učenika u takvom odeljenju, a kamoli četiri puta, koliko je postojeći zakon zahtevao.
Ako već neka sredstva možemo da uštedimo i da ostvarimo da krenemo u tu reformu, da pokušamo postepeno da smanjujemo broj učenika u odeljenjima i da olakšamo rad i nastavnicima i učenicima, da povećamo zarade zaposlenima u prosveti, da povratimo autoritet koji je na izuzetno niskom nivou, ajmo u suštinske reforme, u tome je suština. Ajmo da programe redukujemo, da iz programa izbacimo sve što je suvišno, da planove redukujemo.
Mi imamo sada situaciju da učenici u srednjim stručnim školama koji se obrazuju za zanimanja trećeg stepena, konkretno u mašinskim školama bravari, automehaničari, izučavaju neke opšte stručne predmete u obimu koji je nenormalno visok. Neprihvatljivo je da bravar izučava istoriju tri puta, tri časa sedmično. Zašto ne smanjimo broj tih opšteobrazovnih, odnosno broj časova opšteobrazovnih predmeta u korist opštestručnih i užestručnih.
Ajmo da ta deca izađu iz škole sa nekim znanjem koje im je dovoljno da mogu započeti posao, a ne da se po završetku škole dve godine obučavaju u preduzećima u koje se zaposle, ako se zaposle. To su suštinski koraci koje treba napraviti da bi se nešto u obrazovanju promenilo nabolje.
Sve ovo jesu neke promene, ali nisu suštinske promene koje direktno dodiruju učenike, nastavnike, znači sav taj izborni proces obrazovanja, učionicu i decu u učionici. Zašto rasipamo sredstva na nešto što je suvišno, nepotrebno, zašto ih ne usmerimo u one stvari koje su bitne, koje su suštinske, koje su najvažnije. Znate i sami sa čime naši nastavnici rade. Sve se svodi na kredu i tablu, i tablicu u lošem stanju, na tim tablama se ne vidi šta piše.
Zašto ta sredstva ne usmerimo u nabavku savremenih nastavnih sredstava koja ta Evropa, na koju se pozivamo, koristi, naša deca vide...
(Predsedavajuća: Vreme.)
.. kako se to radi van, pa i da naša deca lakše i brže saznaju sve ono što im pokušavamo na tim časovima preneti.

Dame i gospodo, ovo su dve bitne stvari. Radi se o članu 25. osnovnog zakona, koji je ovim predlogom izmena i dopuna promenjen, i odnosi se na rad saveta i zavoda.
Ono što smo mi našim amandmanom ovde hteli, to je da u duhu ove naše koncepcije uklonimo zavode iz ovog člana, jer po našoj koncepciji zavodi ne postoje.
Ali, ono što je, takođe, bitno ovde, predlagač faktički govori o komunikaciji između ministarstva, saveta i zavoda. U prvom stavu kaže – zavodi obavljaju stručne poslove u pripremi akata koji su u nadležnosti saveta, odnosno ministra, po prijemu obrazloženog zahteva saveta, odnosno ministra. Znači, zavod je zamišljen kao neko telo koje će pomagati ministru, ministarstvu ili savetu po ovim pitanjima iz oblasti obrazovanja.
Zahtev ministra ili saveta sadrži i rok za pripremu materijala, to je drugi stav. U četvrtom stavu kaže – ukoliko zavodi po proteku roka iz stava 2. ovog člana ne pripreme potreban materijal, savet, odnosno ministar donose akte iz svoje nadležnosti, bez stručne obrade zavoda.
Pa čemu onda zavodi? Zašto postoji zavod ako mu zakonodavac ostavlja mogućnost, u zakonu, da on ne obavi svoj posao. Kakva je svrha zavoda? Znači, u startu, pretpostavljamo da zavod ne mora da obavi što ministar ili savet od njega traže i zbog toga ne trpi nikakve sankcije. Po ovom predlogu trpeće i sankcije, i te sankcije su predložene članom 50. Predloga.
Da dokažemo koliko je sve besmisleno, evo šta piše u članu 50. Predloga - novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj zavodi ako ne pripreme odgovarajući materijal i dostave ga ministru, odnosno savetu u datom roku. Novčanom kaznom od 1.000 do 10.000 dinara kazniće se za prekršaj i direktor zavoda.
I, sada, pazite, Vlada formira zavod da bi joj pomogao u radu. Ministar zatraži od zavoda pripremu nekog materijala. Zavod taj posao ne obavi, jer mu zakon dozvoljava da ga ne obavi, i onda ga Vlada kažnjava kaznom od 10.000 dinara što nije posao uradio. Besmisleno. I Vlada je na budžetu, i zavod je na budžetu, i sada jedni druge kažnjavaju, jure se oko toga da li treba da uradi ili ne treba da uradi posao.
Ovo još pokazuje i dokazuje koliko je ovakav koncept besmislen i treba ga odbaciti.

Dame i gospodo, u oblasti obrazovanja, bar u ovom momentu, ne može biti revolucije, ne može biti revolucionarnih promena, ne sme biti velikih i naglih promena, jer ekonomska situacija u kojoj se Srbija nalazi ne dozvoljava tako nagle i velike promene. Moramo ići postepeno, postupno, korak po korak, da se neke stvari koje možda nisu dobre u postojećem sistemu koriguju i poprave.
Član 9. Predloga zakona odnosi se na nadležnosti Ministarstva. Evo kako su definisane te nadležnosti u ovom 9. članu. U oblasti obrazovanja i vaspitanja Ministarstvo naročito: planira i prati razvoj obrazovanja i vaspitanja, vrši nadzor nad radom ustanova i zavoda, planira, koordinira i organizuje programe stalnog stručnog usavršavanja zaposlenih u ustanovama.
Vrši proveru rezultata ostvarenosti propisanih ciljeva i zadataka obrazovanja i vaspitanja na republičkom nivou. Ostvaruje međunarodnu saradnju na planu razvoja sistema obrazovanja i vaspitanja, analizu i prenošenje stranih iskustava evropskih programa i dostignuća, kao i poslove usaglašavanja sa evropskim obrazovnim sistemima.
Vodi bazu podataka o obrazovanju i vaspitanju. Vodi registar i izdaje dozvole za rad nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika. Ako se ovo sagleda, kompletno, vidi se da ovde nema nijedne konkretne stvarne i one najvažnije funkcije.
To je funkcija donošenja nastavnih planova i programa i to po ko zna koji put podvlačim. Ministarstvo je apsolutno isključeno iz tog procesa i Ministarstvo čak nema obavezu po ovom zakonu da se upozna sa nastavnim planovima i programima. Nastavne planove i programe donosi savet bez saglasnosti Ministarstva i Ministarstvo nikakve više ingerencije nad tim nema. To je ono što je suština.
Ne može i ne sme Vlada da ostane van toga, odnosno Ministarstvo. Ministar nije odgovoran za sprovođenje nastavnih planova i programa, odgovoran je za kompletan proces obrazovni u Srbiji, bez obzira što postoje druga tela. Ona su savetodavna, ona su stručna i treba da pomognu u pripremanju akata, treba da pomognu da se taj program što kvalitetnije osmisli, ali ministar mora da stane na kraju iza svega toga. Ovim zakonom Ministarstvo je ostavljeno po strani i vrši neke poslove koji nisu suštinski bitni za obrazovanje.
Naš amandman koji smo ovde podneli je posledica prethodnih naših amandmana, znači posledica te koncepcije koju mi zastupamo. Čisto je ovde tehnički da se reč "zavoda" u drugoj tački briše, odnosno da Ministarstvo vrši samo nadzor nad radom ustanova, jer mi zavode ne poznajemo po našoj koncepciji koju smo zamislili i koju smo izložili ovde vama i javnosti.