Hvala.

Ja bih se složio sa uvaženim kolegom Atlagićem u svemu što je u prethodnoj diskusiji kazao kada je u pitanju arhivska građa, arhivistika, kao i sa uvaženim akademikom Zukorlićem, međutim kada je spomenuo socijalistički period i ono što jeste posledica njihovog odnosa prema kulturama koje su u tradicionalnoj baštini sa našim područjem, jeste jedan izuzetan kulturocid. U kom smislu? U smislu uništenja svega onoga što je bilo ili što je trebalo biti zaštićeno i konzervirano.

Ovde ne mogu da ne spomenem Staru čaršiju u Novom Pazaru, koja je bila i veća i lepša nego, recimo, što je Baš-čaršija u Sarajevu. Zamislite kakav je to kulturni monstrum koji je dozvolio tih 60-ih, 70-ih godina da se to uništi i da se pretvori u nekakav socijalistički, urbanistički blok, i da za navek nestane nešto što je trajno duhovno bogatstvo svih koji su na tom prostoru bili, a da ne govorim o tome šta bi danas u ovom trenutku turističkom potencijalu i za Republiku Srbiju značila jedna takva čaršija ili takvi ambijenti.

Pored toga, sve ostalo što je činjeno sa verskim objektima, što je činjeno sa svim verama na ovim prostorima, što je činjeno samo, recimo, sa džamijama u Novom Pazaru u komunističkom periodu, da su one koje su bile stare i po pet, šest stoleća bukvalno uništavane, rušene, opravdavajući to time da su stare, da su nebezbedne itd, i opasne po stanovništvo, u smislu obrušavanja i nečega drugoga.

Zato je to što je bilo šest, sedam decenija bilo urušavanje svega onoga što je značilo kulturno, duhovno blago ovih prostora i zato je sada upravo Ministarstvo i država u poziciji da mnogo više radi na tim stvarima, kako bismo očuvali ono što je preživelo i pokušali vratiti one neke stvari koje su zaista moguće u bilo kom obliku da se vrate. Hvala.

Zahvaljujem.

Kao što ste već čuli, poslanici stranke Pravde i pomirenja podržaće sva predložena zakonska rešenja. Ono o čemu želim govoriti delom je obuhvaćeno nekim današnjim diskusijama, a takođe i inspirisano skorašnjom raspravom o obrazovanju na jezicima nacionalnih manjina, koje organizuje Odbor za obrazovanje Skupštine Srbije, koje je zaista bilo važno i kvalitetno.

Apropo ovog suštinskog u obrazovanju, konkretno odnoseći se na obrazovanje na bosanskom jeziku, kao narodni poslanik i kao većnik tog Bošnjačkog nacionalnog veća, prisustvovao sam tom javnom slušanju, međutim od većine ostalih nacionalnih saveta koji organizuju ili planiraju organizovati nastavu na jezicima nacionalnih manjina, na moju žalost ispred tog Bošnjačkog nacionalnog veća nije bilo prisutnih. Zapravo tamo gde je trebalo razgovarati o kvalitetu i svim onim nesporazumima koji se nalaze na relaciji između Ministarstva i tog organa koje je ispred Ministarstva opet zaduženo za implementaciju nastavnog procesa na jeziku Bošnjačke nacionalne zajednice.

Sa druge strane taoci takvog jednog odnosa jesu opet, đaci i njihovi roditelji, odnosno građani Republike Srbije. To je meni bio još jedna poseban signal da i na tom najvećem nivou i ako smo kao većnici mnogo puta inicirali raspravu o tome u tom organu, da u stvari to veće nema kapaciteta, niti želje da popravlja taj način obrazovanja i da mi u tom veću nemamo nekoga ko može izneti taj obrazovani proces.

Međutim, ono što je problem, to veće je samo jedan od organa ove države i konkretno u ovom slučaju Ministarstva obrazovanja koje je zaduženo delom za implementaciju te nastave. Krovna institucija jeste Ministarstvo obrazovanja. Ministarstvo ne bi smelo dozvoliti da ukoliko imamo dekadencu i autodestrukciju u jednom organu, koji je uz to i njen partner i pomoćni organ vlasti, takav nonšalantan odnos prema građanima Republike Srbije, a pre svega prema đacima i njihovim roditeljima ne bi smelo dozvoliti da pripadnici nacionalnih zajednica koji izučavaju maternji jezik prema programu svoje nacionalne zajednice budu taoci takvog jednog odnosa.

Mi smo danas u situaciji da imamo dobar zakonski okvir koji je zaista kvalitetan, ali i da imamo suštinski lošu postavljenu koncepciju i izuzetno slab kvalitet te nastave, konkretno kada se tiče nastave na bosanskom jeziku, što dovodi do osipanja svakog puta onih đaka koji se odlučuju ili njihovi roditelji za takvu vrstu nastave. Tu imamo neku igru. Između Ministarstva koje optužuje zato Bošnjačko nacionalno veće i sa druge strane Bošnjačko nacionalno veće koje optužuje Ministarstvo i neke druge organe da su oni krivi.

U suštini, trpe đaci, trpe nastavnici, trpe roditelji, trpe građani Srbije. Ministarstvo bi zaista moralo, jer mi smo se uverili da od te garniture koja je u tom veću, koja krši sve moguće zakonske regulative i po pitanju implementacije nastave na bosanskom jeziku, ministarstvo bi moralo preduzeti odgovornost i uvesti na neki način red i u taj vid obrazovanja, da se ne desi više da đaci bošnjačke nacionalnosti udžbenike za drugi, šesti razred, recimo dobiju sa dva ili tri meseca zakašnjenja, da već dođu pred kraj prvog polugodišta da nemaju udžbenike iz kojih pohađaju nastavu, da nemaju lektiru, da nemaju elementarne uslove za normalan rad.

Dakle, mi ovde ne želimo da amnestiramo ni veće, ali isto tako deo odgovornosti ima i ministarstvo koje je dozvolilo da se ti u tom Bošnjačkom nacionalnom veću zaduženi za ovaj vid obrazovanja odnose na taj način prema đacima i prema nastavnicima, a i prema njihovim roditeljima. Hvala.

Hvala.

Uvaženi ministre, slažem se sa vama da nije ministarstvo to koje će odlučivati ko će biti izabran u organima bilo kog nacionalnog saveta ili veća, pa i Bošnjačkog nacionalnog veća, ali ukupno obrazovanje u osnovim školama, u srednjim školama jeste u nadležnosti i pod ingerencijama Ministarstva prosvete.

Bio sam konkretan i upravo sam o tome govorio, jer smo mi svesni da ako neko, bilo ko, ne ispunjava svoje obaveze kada je u pitanju ovaj segment obrazovanja, kada ne zadovoljava ni kvalitetom, ni suštinski, a vrlo često ni formalno, onda mora postojati neki organ, u ovom slučaju bi to bilo ili trebalo biti, koji je iznad tog ko je niži organ, ko će to dovesti u red. To bi trebalo biti ministarstvo. U tom segmentu vidim odgovornost ministarstva koje prosto, a i razumem zašto, jer je ovo vrlo senzibilno, verovatno bi vam se spočitalo da se želite mešati u nacionalne interese drugog naroda.

Međutim, mi kao građani i kao naša deca su konkretno taoci takvog odnosa. Ja kao roditelj, čija deca pohađaju nastavu na bosanskom jeziku, imam problem kako da objasnim svom detetu da, zato što ono izučava nastavu na bosanskom jeziku, nema udžbenike, a njegov drugar koji izučava, iz istog razreda, izučava nastavu na srpskom jeziku ima udžbenike. Tu nisu krivi ni roditelji ni đaci, već taj neko ko je morao da snosi posledice zašto nije to odradio, i ako nije odradio moramo imati neki mehanizam kako da mi izađemo u susret đacima i roditeljima.

Ja se u potpunosti slažem sa vama da je to primaran deo obaveza koje u izvršnom smislu treba bošnjačko nacionalno veće, odnosno stručna tela tog veća raditi, ali nažalost, šta se dešava, kao u ovom slučaju, kada su oni nesposobni, nespremni, ili ne znaju to da urade, država mora naći neki mehanizam da jednostavno đaci koji žele da slušaju nastavu na tom jeziku i imaju tu mogućnost i da preuzme, ne znam ni ja, privremenu meru da se ne steknu drugačiji uslovi. Hvala.

Zahvaljujem.

Zamolio bih kolegu, kao i sve ostale kolege, s obzirom da smo već o tome diskutovali, da zaista sa puno senzibilnosti upotrebljavaju Islam u ovakvim raspravama.

Još jednom, ne postoji islamski terorizam, terorizam je terorizam, bez obzira ko ga čini. Ti ljudi koji se bave terorizmom nemaju ni veru, ni naciju. Vrlo je opasno bilo koju veru poistovećivati sa nečim što ima veze sa nasiljem, sa bilo kojom vrstom negativnog vezivanja za tu versku zajednicu. Možemo govoriti o terorizmu, ja se slažem da su vrlo opasni ti ljudi koji su bili na bilo kojim ratištima i da oni ne donose dobro nikome, a najviše štete donose upravo samim muslimanima.

Dakle, samo bih zamolio da Islam i muslimane ne poistovećujete sa izrazom terorizam, jer Islam je vera miroljubivosti, vera koja propagira, kao i svaka druga od Boga objavljena vera, ljubav među narodima, među ljudima, upoznavanje i komunikaciju. Naravno, sa druge strane, ovo sve što znači terorizam jeste nešto što je negativna konotacija.

Ja znam da postoje težnje i da je svetu to nametnuto da ima veze sa muslimanima, međutim ako pogledamo, nisu samo muslimani ti koji su se bavili takvim nečasnim stvarima, već i pripadnici svih drugih vera. Bolje bi bilo koristiti nešto što se zove verski terorizma, pa tako općenito u tom kontekstu imate konotacija sa svima drugima, a Islam i muslimani zaista su čisti od toga i nije dobro, vređa to svakog muslimana, svakog verujućega čoveka kada se Islam na bilo koji način poistovećuje sa tim ljudima koji su činili zlo zloupotrebljavajući veru, zloupotrebljavajući verska osećanja i zloupotrebljavajući same muslimane.

Takvih zloupotreba ima u svim religijama, takvih zloupotreba ima u svakom društvu i to je nešto što je za svaku osudu, to je nešto što će uvek prvo muslimani osuditi. Hvala

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ne bih se složio sa kolegom da je ovo činjenično stanje. Dakle, ne samo bilo koga, nego svakoga Muslimana vređa kada se njegova vera, koja opet, ponavljam, nema nikakve veze sa terorizmom, sa nasiljem sa ekstremizmom, sa fundamentalizmom, vezuje za ovaj termin i jako je opasno kada se to nalazi u strateškim dokumentima.

S druge strane mi se pokušavamo izboriti sa time, ali, evo, podsetiću vas na jedan primer koji se skoro dogodio u Republici Srbiji. Ispred crkve u Trsteniku kada su vrlo grubo zloupotrebljena ona verska osećaja, pa su tada pevane one pesme kad četničko grlo i Trsteniku jekne u Pazaru bula strepne.

Ili, ono što se događalo vrlo često u Srebrenici i okolini, da se peva – „oj Sjenice nova Srebrenice, oj Pazaru novi Vukovaru“. Dakle, hoću da kažem da ludaka ima na svim stranama, da zloupotrebe vere ima na svim stranama. Naše je da se borimo protiv tih zloupotreba, protiv takvih odnosa.

Vrlo je bilo pohvalno što se sveštenik ove crkve u Trsteniku odmah ogradio od ovakvog pevanja, i to je zaista prihvaćeno od nas Muslimana kao pozitivno, i zato se i mi ograđujemo od svake vrste terorizma, radikalizma, fundamentalizma, ali ne dozvoljavamo i nećemo da prihvatimo da bilo ko veže našu veru za terorizam, radikalizam i ekstremizam, a posebno da se to nađe u bilo kojim strateškim dokumentima, naročito onima koji se tiču bezbednosti u Republici Srbiji, koja je, kao što i sami rekoste, mi se time ponosimo, multinacionalna, multikulturalna, i gde manjine imaju 25% u ukupnom udelu stanovništva.

Dozvolićete, i Muslimani ako uzmemo sve manjine i Albance, Bošnjake i Rome čine znatan deo tih 25%.

Zato ovo vređa, i veliki deo građana Republike Srbije, i zato mi svakoga puta reagiramo i reagiraćemo na ovakvu vrstu lošeg odnosa prema građanima Republike Srbije, ali općenito, prema svim Muslimanima sveta. Hvala.

Znate, razlika između onoga što su činili komunisti i ovoga sada, zato što se sve islamske zajednice i tradicionalne islamske zajednice i svi muslimani sveta, u startu ogradili od toga što predstavlja ta skupina. U startu su osudili u kazali da to ne pripada njihovim zajednicama i da to nije deo Islama, i Islamskog učenja.

Na žalost, komunističke vlasti se nisu ograđivali od onih koji su u njihovo ime činili to što su činili i što prema činjenicama dokazuje i pokazuje da su oni u stvari pored onog dobrog što su radili, na pravili veliki broj zlodela, pa ako hoćete i veliki broj zločina prema celokupnom stanovništvu svih naroda i svih veroispovesti u Jugoslaviji.

Dakle, razlika između ova dva koncepta i ova paralela zaista ne stoji, zato što su se muslimani u startu ogradili od ovoga i zato što ovo nije proizašlo iz Islama, već od onih koji su zloupotrebili islamska osećanja i učenja, da bi ovo instalirali, imputirali Muslimanima kao teret i kao opravdanje za sve ono što je usledilo i čime se danas suočava celokupan islamski svet, dok za razliku onoga što je bilo u komunizmu, komunisti se nikada od toga nisu ogradili.

Nikada, dok su bili u poziciji, dok su bili na vlasti, nisu se ogradili od svih tih zločina, a tome svedoče na koncu i mnogi komunisti koji su bili disidenti o tom vremenu.

Ja vam mogu pomenuti, recimo Đilasa, koji u svojim knjigama jasno govore o tim nekim stvarima, doduše tek onda kada je otišao u Ameriku, itd.

Zato je vrlo opasno na bilo koji način praviti paralelu između ova dva osećaja ili između ove dve stvari.

Opet ponavljam, islam i muslimani su čisti od bilo čega ovakvoga i nije dobro i nije nikako u redu da se ovo imputira islamu i muslimanima, a posebno što u ovoj državi, mi kao muslimani, želimo da ugrađujemo sebe i svoj identitet i zato bi bilo jako i jedino ispravno da se ovakva vrsta termina izbaci iz ove Strategije. Hvala.

Zahvaljujem.

Kao što ste čuli, poslanici Stranke pravde i pomirenja su zadovoljni sa svakim predlogom koji ide u korist građana, otvaranja granica i omogućavanja lakšeg protoka ljudi i roba, posebno u onim područjima koja su ispresecana životno različitim graničnim prelazima, koji u prošlosti nisu postojali.

Kao što nam je bitan ovaj granični prelaz, isto tako građani Preševa su vrlo često ka nama išli sa zahtevom za otvaranje još jednog graničnog prelaza Cer-Sopot, koji je nekada, čini mi se, do 1996. godine i postojao i gde postoji celokupna infrastruktura, tako da bi taj prelaz u mnogome olakšao život običnih ljudi.

Sa druge strane, ovi granični prelazi koji su preko potrebni na granici između Srbije i Crne Gore u Sandžaku su zaista neophodni da se aktueliziraju i da se otvore čim pre, iz više razloga, a jedan je konkretan. Recimo, na tom prostoru Bihora i Peštera, ljudi su vekovima živeli, čak, ljudi s jedne strane granice imaju imanja sa druge strane granice. Recimo, ljudi iz Peštera imaju imanja na Bihoru ili sa Bihora na Pešteru, pa vrlo često kada žele da obrade svoju zemlju ili da prevezu stoku preko tog graničnog prelaza, imaju probleme. Bilo je čak i nekih komičnih situacija kada se, recimo, u toku leta na ispašu pošalje stoka sa Bihora na Pešter, pa se dogodi da se neka od tih krava oteli, onda je bio problem uvesti to tele, jer, ono sada pripada, rođeno je u državi Srbiji a majka mu je iz Crne Gore. Tako da je tu bila velika problematika. Recimo, o tome su pisani novinski članci, sprovođeni su i pravosudni postupci, čije je to tele, čiji ono pasoš treba imati?

Zato je zaista važno da se otvore ovi granični prelazi, da se omogući i olakša život običnog čoveka, ljudi koji obrađuju zemlju i koji imaju preku potrebu da im se to olakša.

Ova tema oko Šengena je izuzetno važna i mi smatramo, takođe, i snažno je podržavamo. Ovom prilikom ću iskoristiti ovu poziciju da pozovem i Bosnu i Hercegovinu, kao matičnu državu Bošnjaka, da se uključi u ovaj projekt i da olakša svim pripadnicima bošnjačke nacionalnosti koji žive u regionu i poslovanje i svaki drugi vid konekcija i veza, s obzirom da imamo ove administrativne i druge poteškoće. Mi smatramo da je ovo put kako bi se svi narodi Balkana mogli konkretnije udružiti i još više jačati svoje privredne, kulturne i druge konekcije.

S obzirom da je tu već pristupila Srbija, Albanija, Makedonija, evo, na pomaku je i Crna Gora, mislim da je vrlo važno i da Bosna i Hercegovina bude u sastavu ovoga Šengena, kako bi se omogućilo da u ovim privrednim i drugim konekcijama svi mi imamo više koristi, da na taj način jačamo i međusobno poverenje, da jačamo međusobno uvažavanje, da brišemo one stvari koje nas razdvajaju, a da se sa ovim poslovnim i drugim uvezivanjima iznova približavamo i da na zdravim osnovama gradimo svetlu budućnost za generacije koje dolaze, jer samo na taj način možemo ozdraviti celokupan prostor Balkana i samo na taj način možemo izgraditi budućnost u kojoj će svaki građanin ovih država imati svoju poziciju, imati svoje mesto i imati priliku da u tom jedinstvu različitosti izgrađuje i brendira svoj identitet, poslovni, kulturni, nacionalni, bez ugrožavanja bilo koga i bez toga da se takmičimo u negativnim stvarima, već hajde da se svi takmičimo u onome što nam može doneti korist i prosperitet na celokupnom balkanskom prostoru. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi ministre,

Za ovaj granični prelaz kod Đerekara postoji inicijativa između opština Tutin i Petnica. To je u stvari jedan od prirodnih puteva koji je vekovima unazad bio spona između ova dva kraja. Bilo vi važno na tim prirodnim putevima, recimo, otvoriti ovakvu vrstu graničnih prelaza, a sa druge strane i bezbednosno je to u mnogome, a i korisnije. Imali smo situaciju, jer su to putevi obično gde se neki sivi poslovi rade, pa čak smo imali jedan od stravičnih događaja u prošlosti, da su pripadnici policije u okršaju sa mladićima iz tog kraja ubili jednog mladića. Dan danas taj slučaj nije rešen.

Zbog tih bezbednosnih i svih drugih razloga, na ovim prirodnim putevima bi bilo jako dobro, a s obzirom da postoji inicijativa i jedne i druge strane. Ohrabruje i podržavamo spremnost nadležnih organa Republike Srbije da se temeljito pristupi i ovome problemu, kako bi se olakšala svakodnevna komunikacija građana između obe strane. Naravno da bi dobro bilo pronaći neki način da oni koji se bave poljoprivrednim poslovima, bar za njih i njihova dobra, bilo da je to stoka ili neki drugi, nađe olakšavajuća okolnost kako bi se moglo prirodnije, lakše, jednostavnije koristiti sve ono što su prirodni resursi tog područja. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovi polifonični diskursi koji se danas čuju povodom ove rasprave zaista govore da različite vrste dijaloga mogu ići ka jednom zajedničkom cilju, to jest ka cilju da se dogodi, da se završi ono što je bio jedan od formalnih razloga onima koji su smatrali da ne trebaju izaći na izbore.

Sa druge strane, čuli ste da će poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati izbor članova REM-a. Međutim, imamo kao i svi ostali, i opozicija i pozicija, zamerke na dosadašnji rad REM-a, kao i zamerke na to što nije svakog puta bio profesionalan i nije do kraja vršio i radio svoj posao.

Naravno, najdrastičniji primer jeste ovaj primer RTS koji je sebe stavio iznad zakona, iznad Ustava i odlučio da suprotno zakonu i Ustavu omalovažava jedan narod, jednu nacionalnu zajednicu, njegov jezik i njegovu kulturu. To je nešto što mi kao Bošnjaci nikada nećemo dozvoliti, nikada nećemo biti deo takvog jednog koncepta jer smatramo da su Ustav i zakoni donošeni upravo da bi se štitila prava svih građana Republike Srbije i da bi se štitila prava pripadnika nacionalnih zajednica i manjina kojima se svakako svi dičimo.

Sa druge strane, REM u prethodnom periodu, a naročito u izbornim procesima nije baš reagovao onako kako bi trebao reagovati. Mnogo smo čuli o njegovim nereagovanjima kada su u pitanju nacionalni mediji. Međutim, kada su u pitanju okružni, regionalni i lokalni mediji koji su pod njegovom ingerencijom zaista smo bili u prilici da mnogo puta se obraćamo REM-u za veliki broj brutalnih kampanja medijskih koje su sprovođene na lokalnim medijima, na regionalnim medijima, na okružnim medijima protiv predstavnika političkih partija koje nisu bili deo lokalnih vlasti i da svakog puta zato što su određene političke partije imale uticaja u tom REM-u dobijemo negativan odgovor u smislu odgovornosti onih koji su zloupotrebljavali zakon, koji su ohrabreni takvim stavom REM-a ustrajavali na to da jednostavno sve one koji nisu istomišljenici njihovih političkih šefova najbrutalnije napadaju, da udaraju na čast, na porodicu, na dostojanstvo svakog političkog protivnika i da na taj način izgube minimum minimuma profesionalnosti.

Tada smo i u prethodnom periodu očekivali da će REM kao nezavisno telo reagovati, da će makar upozoravati, da će sprovoditi procese, da će sankcionisati one koji zloupotrebljavaju medijsku poziciju i medijsku profesiju. Međutim, nije nikada reagovao adekvatno i to je nešto što se nastavljalo i u kontinuitetu trajalo jako dugo vremena.

Zato se sada nadamo da će oni koji su predloženi, koji će biti izabrani biti mnogo odgovorniji u odnosu na svoje prethodnike i da će ovo telo zaista voditi računa o tome da politički diskurs kampanja ne bude sveden na taj nivo koji smo imali prilike da vidimo u prethodnom periodu, da osetimo na vlastitim kožama i da svedočimo mi kao i svi ostali građani Republike Srbije.

Dajemo šansu REM-u, dajemo šansu tome da se dogode promene na bolje u ovom medijskom sektoru i hoćemo da verujemo da je ovo jedan od pomaka u pogledu poštovanja onih pravila koja su zagarantovana i koja su konstruirana kako bi politike i politički programi bili u onoj meri zastupljeni u medijima u kojima to proporcionalno i zaslužuje njihova politička moć i politička snaga. Zato ćemo i u danu za glasanje podržati ove promene i podržaćemo one kandidate za koje se uverimo da imaju najviše kompetencija i kredibilnosti da iznesu ove načelne uslove koje smo postavili tj. da budu nezavisni, da budu nepristrasni i da podjednako tretiraju kako nacionalne medije, tako i one medije koji imaju lokalne, odnosno regionalne i okružne frekvencije. Hvala.

Zahvaljujem.

Evo, možda danas kao jedan od retkih pripadnika manjinskih naroda, da se osvrnem i ja na ove dokumente.

Slušajući celu ovu raspravu, pa u pojedinim trenucima i samoga ministra, stiče se dojam da su ovo strategije koje se tiču samo srpskog naroda. Međutim, ako pogledamo zaista ovaj dokument, videćemo da nije u svim segmentima tako i da ovde ima jako dobrih i kvalitetnih stvari, čak i onih koje su zaista za pohvalu, kao što je, recimo, jedan od prioriteta da se nacionalne manjine stavljaju u prioritete Republike Srbije, odnosno, kako ovde stoji, da je jedan od uslova za obrazovanje i ravnopravno učešće pripadnika nacionalne manjine u svim strukturama vlasti jeste jedna od uslova za dalje unapređenje bezbednosti u državi Srbiji. Naravno, ovo je zaista za pohvalu, ovakav odnos prema nacionalnim manjinama i statusom nacionalnih manjina i to je zapravo ono što odražava i sam naslov dokumenta, tj. da je ovo strategija Republike Srbije u kojoj žive i Srbi i drugi manjinski narodi.

Ono što možda meni, ne možda, nego sigurno, kao Bošnjaku i kao muslimanu donekle smeta, jeste da se na nekoliko mesta u ovom dokumentu govori o takozvanom islamskom radikalizmu. Ne postoji islamski radikalizam, niti džihadizam. Islam je čist od bilo kakvog ekstremizma i terorizma, kao što je i svaka druga vera čista. To su u stvari određene vrste sekti, upotrebljeni i zloupotrebljeni ljudi koji nemaju ni veru ni naciju i muslimane, one koji su dobro organizovani verujući u tradicionalne verske zajednice vređa kada se govori o tome da je to islamski radikalizam, ekstremizam ili terorizam, posebno ukoliko je to u strateškim dokumentima i kada se govori da se to izvozi na druga ratišta. Ako je tako, onda bi mogli da govorimo i o pravoslavnom ekstremizmu i terorizmu, jer iz ove države su isto tako i pripadnici pravoslavlja kao teroristi odlazili na druga ratišta. Ja mislim da to nisu verujući ljudi ni muslimani ni pravoslavci, jer su to u suštini oni koji zloupotrebljavaju veru u takve svrhe.

Naravno da je ovde takođe za nas ovo vrlo važno iz razloga što smo imali iskustvo, nažalost, da nam se te pojave instaliraju zahvaljujući bivšim režimima, zahvaljujući tome što je 2007. i 2008. godine od strane tadašnjeg Koštuničinog režima pokušana da se napravi paraverska veštačka tvorevina i da se razbije jedinstvo islamske zajednice i muslimana. Zato smo mi nekoliko puta i govorili ovde, pa i u samoj vojsci kada su u pitanju vojni imami ne odražava se prava slika tradicionalne islamske zajednice.

Takođe, još jedna vrlo važna stavka koju bih voleo da mi ministar ili neko prokomentariše. Ovde je interesantno i dobro je, tj. za pohvalu je očuvanje, postojanje i zaštita srpskog naroda gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta, uslovi opstanka Republike Srbije. E sada, ovde se govori i o dijaspori u strategiji. Da li je to možda nesretna formulacija, pa se govori samo o zaštiti interesa građana Srbije srpske nacionalnosti u dijaspori, jer se tako iz čitanja stiče dojam, ili je općenito zaštita interesa svih građana Republike Srbije u dijaspori? Jer, ako imamo skoro 25% nesrba u ovoj državi, velike su zaista dijaspore svih manjinskih naroda, onda bi dobro bilo, jer ovde nije jasno to precizirano, da se odnosi i na zaštitu interesa svih građana Republike Srbije bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, ma gde se oni nalazili u svetu. Verujem da je zamisao bila ta, ali je možda nesretna formulacija.

Takođe, još jedno pitanje koje bih voleo da postavim ministru. Na samom uvodu stoji da nacionalna bezbednost Republike Srbije jeste objektivno stanje zaštićenosti njenih nacionalnih vrednosti, interesa od svih oblika ugrožavanja, te subjektivan osećaj bezbednosti građana. Da li je ovaj subjektivni osećaj u stvari najsretnija formulacija? Kako to možemo po subjektivnom osećaju da pravimo strategije? Da li bi to trebala biti možda procena svih mogućih rizika ugroženosti itd? Mislim da ovo ovde što se tiče subjektivnog osećaja ne bi trebalo da ima svoje mesto. Hvala.

Hvala vam na ovim pojašnjenjima, uvaženi ministre, posebno na ovom prvom delu, da se ovo odnosi na celokupnu dijasporu. Kada sam govorio o onima koji su okarakterisani kao teroristi, idu na strana ratišta, mislio sam na one koji u ime pravoslavlja odlaze u Ukrajinu, to je bilo takođe u medijima, to je nešto što može da bude ekvivalent. Naravno da ono što jeste ta tvorevina koju ste vi spomenuli i što predstavlja te vrednosti, ti koji su odlazili u Siriju itd. u stvari nemaju nikakve veze sa islamom i da je u stvari to nešto što je instrumentarij onih koji su ih proizveli da bi naneli, kako vi rekoste i sasvim ste u pravu, najviše štete samim muslimanima i verujućim ljudima. To je nešto što je de fakto i to je nešto što nije postojalo na našim prostorima, što nije moglo da prođe jednostavno, sve dok, nažalost, nam nije instalirana ta veštačka podela unutar islamske zajednice.

Kada sam govorio o vojsci, mislio sam upravo na te imame koji dolaze iz tog dela koji nije tradicionalno iz islamske zajednice u Srbiji, već pripada toj tvorevini koja je registrovana 2007. godine, dok je tradicionalna islamska zajednica u Srbiji ta koja bi trebalo i koja na kraju i proporcionalno ima odgovornost za najveći deo muslimana u ovoj državi. Trebalo je imati deo svojih imama u Vojsci Republike Srbije, kao što je zaista za svaku pohvalu ovaj na VMA i na još nekim drugim mestima i to je nešto što jeste dobra tradicija srpske ili srbijanske vojske, kao što je bila uvek i postojala ta tradicija, recimo, u periodu Kraljevine Jugoslavije, kada su bili posebni kazani, kada su bili posebni verski službenici imami.

Dakle, sve ovo je neosporno i zaista je za svaku pohvalu. Mi da se ne osećamo građanima Republike Srbije ne bismo celi dan sedeli ovde i ne bismo pokušavali da damo doprinos i ovom dokumentu, ovoj strategiji, ali želimo da ukažemo na ono što prema našem viđenju, osećanju i verovanju, a i ubeđenju smatramo da bi se možda moglo poboljšati, na taj način dovesti u ravan da bude prihvatljivo i da bude prihvatljivo za sve građane Republike Srbije, jer vi nećete imati problem sa mnom, niti sa onim vrednostima i građanima koje ja predstavljam, ali verovatno ćete imati problem sa pojedinim pripadnicima drugih političkih partija koje predstavljaju možda ovde nacionalne manjine, pa i moju nacionalnu manjinu, koji će vas zloupotrebiti ili bukvalno shvatiti ovaj dokument i to iskoristiti kao instrumentarij da upravo neke delove one strategije koja je ovde napravljena primene, nažalost, na štetu najviše Bošnjaka i drugih nacionalnih manjina u ovoj državi. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Listajući sve ove završne račune naišao sam na jednu stavku koja me je podsetila na jedan zaista važan projekat koga danas nemamo, to je Kancelarija za razvoj nedovoljno razvijenih područja, koja je bila izuzetno važan mehanizam, izuzetno bitan mehanizam za sva ona područja koja nisu bila dovoljno razvijena.

Međutim, razumem i razlog zbog koga je ona tada ukinuta. Nažalost, to je bilo u vreme kada je u Vladi Srbije bio gospodin Ugljanin i on je raspolagao sredstvima te Kancelarije i zato smo imali jako puno zloupotreba tih budžetskih sredstava, razni izveštaji su tada tih godina nagoveštavali da se tim budžetima raspolagalo na način da su sredstva za poljoprivredni razvoj iz tog budžeta dobijali članovi aktivisti i članovi porodice, gospodina Ugljanina za otvaranje poljoprivrednih gazdinstava u centru Novoga Pazara, u glavnim ulicama Novog Pazara i tako dalje, a da ne govorim pristrasnim stranačkim podelama svih poljoprivrednih alatki koje su bile na raspolaganju tom organu tj. Kancelariji.

Nažalost, ono što je trebalo biti podeljeno običnim poljoprivrednicima, što je trebalo pospešiti, konkretno, razvoj poljoprivrede u tim krajevima, nije završilo tamo gde je bilo namenjeno, već je završilo isključivo kod stranačkih aktivista.

Sada, kada pogledamo sve ove cifre koje su bile na raspolaganju toj Kancelariji godinama nije nam jasno kako je to sve moglo da se događa, kako nikada niko iz izvršnih organa i Agencija za borbu protiv korupcije i svi ostali, nikada nije postavio pitanje zašto ta sredstva idu tamo gde ne trebaju ići, zašto se na taj način ugrožavaju i oni koji su vredni, koji su pomoću tih sredstava mogli da pospeše privredu cele države, ali i regiona Sandžak i ostala nerazvijena područja, već je dozvoljeno da se manipuliše većinom tih sredstava i da ona u stvari idu onima kojima ne bi smeli ili nema potrebe da idu.

Da ne govorim o famoznim nekakvim zadrugama kojima su išla ta sredstva, koja danas ne postoje, koja su bila samo informirana kako bi se izvukao taj novac. To jeste bio dobar razlog da se tada zaustavi postojanje ili upravljanje tom Kancelarijom od strane onoga ko je to zloupotrebljavao za lične i stranačke partikularne interese.

Međutim, zaista je bitno i važno postojanje jedne ovakve kancelarije, mislim da bi dobro bilo u narednoj Vladi porazmisliti da se iznova pokrene ova kancelarija, ali da se na najbolji mogući način raspolaže onim sredstvima koja budu dodeljena i da ona namenski idu onim porodicama, onim privrednim gazdinstvima, onim poljoprivrednim zadrugama koje će moći i biti spremne da to ulože u privredni, poljoprivredni razvoj, da osiguraju da privreda i poljoprivreda nerazvijenih područja bude bolja, bude kvalitetnija i na taj način da se ostvari jedan vid projekata za održivi razvoj ruralnih područja, jer su ogromne stavke u budžetu za tu Kancelariju, za te projekte.

Međutim, ono što danas imamo na terenu ne govori apsolutno u prilog da je to deljeno tamo gde treba, tamo gde je bilo namenjeno i onim kategorijama stanovništva koje su preko potrebne takve pomoći.

To je još jedan od pokazatelja kako ne treba onima koji nisu sposobni davati takvu vrstu amaneta i da je vrlo opasno kada se trguje sa onim što jesu državni resursi, na način zadovoljenje određenih političkih kompromisa. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, svi ovi sporazumi su izuzetno važni i iskazuju jednu odlučnost da se investicijama krene u kreiranje svetlije budućnosti.

Međutim, ono što nas vrlo često zabrinjava jeste šta je sa istim tim investicijama u Sandžaku, a posebno ovim infrastrukturnim. Čuli ste prethodno od predsednika naše stranke i narodnog poslanika akademika Zukorlića da pomalo imamo i nervozu kod građanstva, kada su u pitanju autoputevi, kada je u pitanju sve ono što jeste od vitalnog značaja za opstanak i razvoj celokupnog tog kraja.

Ono o čemu se nekada govorilo, a što se danas slabo može čuti, jeste pitanje pruge u tim krajevima. Nažalost, Novi Pazar i celi region Sandžaka koji gravitira prema njemu i danas u 21. veku nemaju železničku prugu. Nemaju ni elementarne uvjete za normalne komunikacije, za protok građana, za protok putnika i roba, i to je nešto što se ne bi smelo dopustiti. To je nešto na čemu svakog puta treba dodatno insistirati.

Mi se radujemo i tome što je danas pušten u rad i Aerodrom „Lađevci“, prvim svojim letom, ali se isto tako nadamo i iščekujemo, tražimo da jedan takav aerodrom bude i u Sandžaku, jer većina stanovništva, s obzirom na veliki broj naših građana koji žive u zemljama EU i drugim krajevima sveta, smatra opravdanim da jedan takav aerodrom zaista bude u Sandžaku kako bi se još više pospešio njima lagodan dolazak u te krajeve i otvorile mogućnosti za investiranje, s obzirom da mnogi od njih imaju i želju i potrebu a i mogućnosti da investiraju u svoje rodne krajeve.

Međutim, upravo zbog ovih nedostataka puteva, pruge, aerodroma i oni, kao i svi ostali investitori, nisu baš oduševljeni takvim ambijentom i prosto bi se ovim iskazala odlučnost države da i taj kraj stavi na mapi vrlo bitnih interesnih zona, kao i da Novi Pazar, Tutin, Sjenica i svi ostali gradovi, takođe, kao i ostatak Evrope i civilizovanog sveta, imaju razvijenu putnu infrastrukturu kojom bi mogli, na neki način, da uvjetujemo opstanak u tim krajevima i razvoj velikih industrijskih projekata.

Ovako imamo najave, imamo pokušaje, imamo jedan pokušaj rekonstrukcije puta Novi Pazar – Tutin, a od koga je ostao samo jedan potporni zid, valjda kao spomenik pokušaju te rekonstrukcije i na kome samo fali da neko od građana ispiše da je ovo spomenik pokušaju rekonstrukcije puta Novi Pazar – Tutin, puta smrti na kome se svake godine ili godinama unazad dešavaju stravične nesreće, vrlo često i sa smrtnim ishodima.

Ovo su naše reči, kao i reči većine građana tog prostora, jer smatramo da bez dobre infrastrukture, bez ulaganja u sve ono što čini elementarne uvjete civilizovanog života ne možemo očekivati da će u tom kraju, kao i ostatku države biti u punom kapacitetu pokrenut industrijski razvoj. To je možda jedan od ključnih razloga, uz sve ostale političke igrarije, zbog kojih još uvek nemamo ni jednog stranog investitora u tome kraju, ali zaista ovim pokušavamo da apelujemo na sve nadležne, kada su u pitanju pruge, kada su u pitanju aerodromi, autoputevi i sve ostalo na mapi vrlo važnih i prioritetnih stvari, da stave Sandžak i sandžačko podneblje, jer je to prostor za neverovatno velikim potencijalima i u industrijskom i svakom drugom smislu, ali zbog ovih osakaćenosti infrastrukturnim projektima trenutno se nalazi u vrlo nezavidnoj poziciji. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poslanici Stranke pravde i pomirenja podržaće sve zakone koji su danas u raspravi u Skupštini.

Posebno smo zainteresirani za izmene i dopune Zakona o igrama na sreću, s obzirom da smo ovde više puta govorili, čak i podneli jedan predlog zakona o igrama na sreću, kao i poduzimali konkretne akcije na terenu, među kojima je i peticija građana Novog Pazara, njih preko 10 hiljada, koja je predata uredno u Ministarstvo obrazovanja i Ministarstvu finansija kako bi se na bilo koji način ta pošast, koja razara naše društvo, ali i celi region, udaljila od objekata obrazovnih institucija, od škola, od vrtića, od fakulteta i od verskih objekta.

Neko je danas spominjao da je u manjim sredinama zaista velika najezda takvih objekta koji daju usluge igara na sreću, kladionica posebno, kockarnica i da je to ogledalo u suštini najzastupljenije industrijske grane u sredinama. Nažalost, to je istina. Nažalost, mnogi učenici osnovnih i srednjih škola vrlo često su pod izazovima da ih na bilo koji način primoljavaju ili izazivaju da krenu tom stranputicom i da na taj način unište svoj život.

Naravno, da je puno kriminala, puno nesklada i neuređenosti u odnosu na zakonske propise i da je vrlo važno što je moguće više pooštriti mere i na koncu tragati za modelom, kao što je u nekim od najrazvijenijih država sveta, da se na kraju i u potpunosti zabrani rad takvih organizacija, jer je to u stvari jedino što može do kraja izlečiti ovo naše posrnulo društvo.

Sam ministar je više puta boravio na tom prostoru i video je kako se Novi Pazar i Tutin zaista opsednuti tim kladionicama i kockarnicama, pa evo to je mogao i videti i pre par dana kada je bio u poseti, kada je posetio i to želim zaista da pohvalim, da se zahvalim ministru i domu u Tutinu. Dao je konkretnu podršku direktoru tog doma koji je u kratkom vremenskom periodu bio žrtva kriminalnih organizacija, oligarhija koje su pokušale da sve ono što vredi i ono što je zdravo u tim sredinama da unište, odnosno da pošalju poruku kako u tim krajevima nije dobro da se nešto radi kvalitetno, da se u nečemu vidi prosperitet, već da taj kraj treba izumreti i biti prepušten kladionicama, kockarnicama, onim pošastima koje će na svaki način da unište mladost, da unište porodice i da na bilo koji način dovedu do ruba egzistencije sve ono što vredi.

Zato se i mi zalažemo da se u potpunosti zabrani rad takvih institucija, a svaki korak u tom pogledu, kao što su izmene i dopune ovog zakona, podržavamo i smatramo da je korak napred iako nismo zadovoljni, iako smatramo da je nedopustivo da u zakonskim okvirima, koji su propisani, manje od toga, mnoge kladionice i kockarnice rade i u blizini prosvetnih institucija, a naročito u blizini verskih objekata, bilo crkava, bilo džamija i time se šalje jedna strašna poruka da je ovo društvo opkoljeno sa takvom pošasti, umesto onih vrednosti koje su vekovima tradicionalni i koji su odgajali zdravu, normalnu i prosperitetnu porodicu, porodicu koja je izgrađivala ovo društvo i koja jedina ima snagu da se izbori sa svim onim što jeste propast koju nude kladionice i kockarnice.

Zato ćemo se mi i u budućnosti zalagati da se to zlo iskoreni u temelju, a naravno, kao što sam kazao, ovog puta ćemo podržavati, a posebno ćemo podržati i ovaj zakonski predlog, kao i sve ostale. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, tema koja je pred nama – Zaštitnik građana je izuzetno bitna institucija za sve građane ove države i vrlo je važno da i taj Zaštitnik građana ima oko sebe kvalitetan tim koji će mu pomoći da se izbori sa svim onim što znači zaštita prava svakoga pojedinca, svake individue u ovoj državi.

Mi kao pripadnici manjinskih naroda vrlo smo svesni značaja ove institucije i potrebe da danas ili ovih dana i ova institucija dobije veći broj ljudi koji će pomoći u zaštiti prava svakoga pojedinca, a posebno ovih zajednica koje su vrlo često diskriminisane, koje vrlo često imaju probleme sa pojedinim delovima aparata i koji vrlo često ne mogu same da se izbore sa onim što su izazove današnjice.

U tim izazovima spomenuću, recimo, ono što sam juče govorio na konferenciji za štampu, o tome da se već drugi put spaljuje automobil jedne državne institucije, Doma za lica ometena u razvoju u Tutinu i 2018. godine i evo i danas 2019. godine, a sada već pred kućom u kojoj su njegova deca, majka, žena i da apsolutno od te 2018. godine nismo imali epilog, da nikada nisu raskrinkani, da nikada nisu privedeni i procesuirani oni koji su prvog puta tu situaciju napravili.

To je bilo ohrabrenje da i sada i iznova to urade i to je zaista jedna crvena linija koja ne može više da se podnese i koja je vrlo važno i da Zaštitnik građana tretira. Jer, onaj koji je ohrabren nečinjenjem određenih institucija, posebno tužilaštva, posebno istražnih organa, da se procesuiraju i pronađu oni koji su zapalili automobil jednog državnog službenika, jednog direktora jedne institucije, da iznova to uradi, ne sme biti na slobodi.

Naravno, ovde govorim o tome da nažalost još uvek imamo pojedine delove države gde zakon nije u dovoljnoj meri implementiran i koji su nekako prepušteni sami sebi. Da ne bude da govorimo samo o problemima Bošnjaka, bošnjačkoj nacionalnoj zajednici, spomenuću i jedan slučaj jedne porodice koja nam se javila iz Subotice, makedonsko-hrvatskog porekla, porodice čiji je sin Dušan Kosovski pre deseta dana u centru Subotice pretuče od strane četiri lica, koji još uvek nisu identifikovana do kraja i proces još uvek nije realiziran. Porodica strahuje, s obzirom da se zna ko je to počinio, da su to uglavnom tatini, babini sinovi, da će uticati i na sam proces.

Iako zaista nije dopušteno, iako je ova institucija odgovorna i važna u ovom pogledu zaštite svakog pojedinca, zaštite svakoga pripadnika nacionalne zajednice i bilo bi zaista važno podržati i pomoći ovu porodicu, jer je reč o licu koje je, pri tome i invalid, sa dioptrijom od 24,5% na jednome oku. Zato nam je bitno da ovaj institucija punim kapacitetom radi, da svaki građanin, bio on Hrvat, bio on Makedonac, bio on Bošnjak, Albanac, Mađar, Rom, Srbin oseti da je u ovoj državi svako jednak pred zakonom, da bez obzira da li je onaj koji je počinilac u rodbinskim vezama sa onim koji je na nekoj poziciji ili bio na poziciji mora biti procesuiran i da svako biva i treba biti zaštićen i jednak pred sudskim i drugim organima u ovoj državi.

Iz tog razloga ćemo mi poslanici Stranke pravde i pomirenja glasati za ove predloge i tražiti da, takođe, institucija Zaštitnika građana bude prisutnija na terenu i recimo, i time ću ako mi dozvolite završiti, da se bori da budu prava svih podjednako tretirana, a posebno prava onih kategorija koje su ugroženije, pa među njima i đaci, jer smo imali situaciju, nažalost, da su đaci Bošnjačke nacionalnosti, već tri meseca bili nepravedno zbog igre između Bošnjačkog nacionalnog veća i određenih institucija ugrožena njihova prava, da imaju kvalitetnije udžbenike za izvođenje nastave na svom jeziku, posebno za drugi i šesti razred.

Zapravo, oni su bili zatočenici onoga što znači zloupotreba i upotreba manjinskih prava od strane onih koji su neodgovorni i od strane onih koji ne vode dovoljno računa o tome da svako mora imati ono što mu po zakonu pripada, pa i đaci koji slušaju nastavu na bosanskom jeziku. Hvala.