Hvala, gospođo potpredsednice. Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, u nekoliko minuta bih hteo da odgovorim na neka od pitanja. Mislim da je najbitnije pitanje – da li su ovo povoljni krediti ili nisu?
Prvo, da stavimo stvari u kontekst. Od 2002. godine i Zakona o javnom dugu, Srbija je od onih evropskih zemalja gde Vlada ne može zadužiti naciju a da za to ne zna parlament i to ne samo tako što predviđeni kreditni aranžman mora biti predviđen i to unapred u budžetu za tu godinu, nego svaki od tih aranžmana, kao što vidimo danas, mora pojedinačno proći raspravu u parlamentu.
To nije slučaj, moram reći, sa skoro ni jednom drugom evropskom zemljom gde su uslovi mnogo liberalniji, ali procenjuje se i očekujem da sve vlade u budućnosti očuvaju jednu ovakvu praksu da, imajući u vidu naročito probleme koje neke zemlje, a ne samo Grčka, imaju u ovom momentu i izuzetno je bitno da svaki korak u zaduživanju naše zemlje, sa suverenom garancijom mora biti dobro promišljen.
Da podsetim, ukoliko se uračuna jedan ovakav korak on mora imati i svoj direktni prevod i trag u budžetu Republike Srbije, koji nije samo u preuzimanju kredita, nego i obezbeđivanju otplate za glavnicu i kamate, kada za njih dođe vreme.
Zbog toga verujem da imamo jedan korektan sistem, sistem koji će u budućnosti omogućiti da se desi ovo što se jutros desilo, a to je da za svaki pojedinačni korak ova skupština da svoje mišljenje, da se proveri da li postoji većina za ovakav korak i da kroz javnost u radu ove Skupštine cela naša država, svi naši građani, budu upoznati sa onim što smera izvršna vlast.
Sada, konkretno oko ovog pitanja. Ako pogledamo i sada ću biti precizan, ova četiri aranžmana, što se tiče aranžmana sa Komercijalnom bankom, on jeste najskuplji, ali ako gledamo činjenicu da se radi o euriboru plus 3,78% dolazimo, imajući u vidu da je euribor trenutno na šest meseci 1,7% na godišnjem nivou, do 5% kamate.
Tu vidimo da ova kamata, makar bila sa Komercijalnom bankom, uz ovakvu garanciju koju bi ovaj dom mogao da da, bi došlo do povoljnih uslova, povoljnijih od onih koji se mogu dobiti na tržištu.
Što se tiče aranžmana koji nam predlaže i to je sada mala suma sa Svetskom bankom, imajući u vidu da se to radi u okviru tzv. IDA sredstava, kojima naša zemlja više nema uglavnom pristupa, zato što po klasifikaciji Svetske banke više ne pripadamo kategoriji zemalja koje mogu imati pristup ovako jeftinim sredstvima, ali tek da podsetimo, radi se o sredstvima libor plus 0,6%, pošto libor na 0,6% je 1,2% na godišnjem nivou.
Što se tiče preostala dva aranžmana, uzmimo ovaj aranžman sa Bankom za razvoj Saveta Evrope. Radi se o euriboru plus 0,5%, to znači 2,2%, a što se tiče Evropske banke za obnovu i razvoj, radi se euriboru plus 1% ili pak 2,7% na godišnjem nivou.
Poštovani narodni poslanici, radim se o najjeftinijim raspoloživim finansijskim sredstvima koji su mogući za jednu zemlju našeg gabarita i našeg rejtinga. Zbog toga verujem, ukoliko se složimo da su namene, a radi se o socijalnom stanovanju, radi se o jeftinim stanovima, radi se o mogućnosti da se izgrade dodatni kapaciteti za osiguranje za našu zemlju i napokon, da obezbedimo da se naš energetski potencijal ojača, verujem da je namena dobra i da su uslovi više nego korektni. Pozivam sve da podrže ove aranžmane. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, želim da na početku ove rasprave u pojedinostima da kažem da tokom ove skupštinske rasprave smo imali mogućnosti da dodatno razmotrimo amandmane, da razmotrimo i ono što Skupština misli o određenim amandmanima Vlade Republike Srbije i kao što vidite, Vlada je usvojila neke amandmane, a jedan je povukla. U tom smislu želim da kažem da je jasno da Skupština postavlja Vlada i Vlada želi da obezbedi većinu za njene predloge u ovoj skupštini i u duhu demokratije, tako smo i postupili.
U pojedinostima, javljaću se po amandmanima. Hvala.

Srbija je od onih zemalja koja tada u Jugoslaviji nije imala autohtoni fašistički pokret i možemo biti ponosni na tu tradiciju. Mada je taj period bio buran, složen, možemo biti ponosni na reakciju građana i naše vojske koja je odbila da se priklonimo fašističkim snagama u Evropi u to vreme. Zbog toga, pravično je da danas i na ovaj način pokažemo otklon od bilo kakvog zaborava onoga što se desilo, ne zaboravljajući ono što se desilo i u Beogradu na Strom sajmištu, ali istovremeno i podsećajući na ono što je bio svetli momenat istorije i odbijajući bilo kakvu formu kontinuiteta sa kvislinški režimom Nedića.
Što se tiče Republike Srbije, ovo nije poslednji korak u saradnji sa Jevrejskom zajednicom u Srbiji, ali ne samo sa njom, nego i sa drugim žrtvama holokausta. Radićemo na tome da projekat, o kome se toliko dugo priča, a još nije započeta njegova realizacija, a ta realizacija memorijala tamo gde su se desili ti zločini, gde je bukvalno za nekoliko nedelja 8.000 Jevreja izgubilo život, dece i žena, celih porodica u potpunosti, a posle toga skoro 30.000 Srba, Roma i drugih građana tadašnje Jugoslavije, to će biti predmet jednog specifičnog zakona. Ovde, na kraju, preuzimamo obavezu u ime Vlade da jedna takav zakon, koji će biti predmet konsultacija sa svim zajednicama koje sam ovde pomenuo, pa i zajednicama koje jačaju sećanje na antifašističku borbu, u Srbiji taj zakon će se naći pred ovim parlamentom do kraja mandata i ovog parlamenta i Vlade Republike Srbije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, narodni poslanici, prvo, želim da kažem da će Vlada prihvatiti ovako izmenjeni amandman i da možda komentarišem, od 1945. godine, svuda u Evropi pa i u Srbiji, o drugačijim društvenim okolnostima, naravno i političkim, formirani su razni fondovi i razni elementi obaveznog socijalnog osiguranja. Nedvosmisleno možemo reći da je to jedno od najvećeg dostignuća posle Drugog svetskog rata, na našem kontinentu. Veoma je jasno da su svuda te organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, pod velikim finansijskim pritiskom. On ima dva velika uzroka. Prvi i najveći je demografija, skoro svuda bez izuzetaka, pa i u našem društvu, našoj zemlji, prirodni priraštaj je negativan i naša zemlja gubi 0,5 posto stanovništva svake godine, o tome se dosta priča i trebalo bi još više da se radi na tome, ali jedan efekat jeste da Srbija kao i druge zemlje Evrope, moraju da veoma odgovorno pristupe sistemu reformi penzionog sistema.
Sa očekivanjem građana, i sa onim što je malo teže objasniti, tendencijom rasta cena svuda u svetu za lekove i za medicinsku opremu, pre svega imamo i povećanje troškova zaštite u domenu zdravstva i to je pitanje koje ne možemo izbeći i to je pitanje za bilo koju vladu u Srbiji u sledeće dve ili tri decenije. Napokon, nažalost kada pogledamo treći aspekt a to je aspekt zaštite od nezaposlenosti, tu je problem akutan u ovom momentu i to svuda u Evropi, pa i u našoj zemlji.
Želim da kažem, ova odredba se nalazila i u prethodnom zakonu, pa nema razloga da ne postoji ovde. Da budemo svesni jedne činjenice, to je da je dogovor koji je postojao u trouglu Vlade, poslodavci i sindikati, mora da nastavi da funkcioniše, da bi obezbedio finansijsku održivost ovih sistema. To nije pitanje dobre ili loše volje bilo koje vlade, to je pitanje demografskih tendencije, činjenice da u eri globalizacije neminovno nas očekuje dodatna fiskalizacija sistema socijalne zaštite. Po jasnijim rečima, sve veći iznos tenzija izdataka za zdravstvo, kao što je danas slučaj i nezaposlenost, dolaziće iz budžeta, hteo to neko da prizna ili ne. možemo o tome govoriti i mnogo demagogije se može u jednom ili drugom pravcu ovde izreći.
To je naša realnost, a samim tim da Vlada prihvata da svojina, organizacija obaveznog socijalnog osiguranja bude njihova, ali moramo biti svesni činjenice da će se u budućnosti i ta imovina i ta prava sve više ostvarujete, a sve pod pritiskom globalizacije koja omogućava da, što se tiče opterećenja neto plata, bilo to za penzije, za zdravstvo ili za nezaposlenost, mi imamo taj maksimum koji nam nalaže konkurencija koja nije u Evropi, nego iz Azije i drugih kontinenata.
Zbog toga je neminovno, ma ko bio ministar finansija, ma kakva bila Vlada u sledećih deset godina, ići će korak po korak u fiskalizaciju. To ne može, a da nema efekata i na funkcionisanje organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, pa i na njihovu imovinu.
Hvala puno.

Gospođo predsedavajuća, ja sam to uradio. Ja sam jasno rekao da Vlada prihvata ovaj amandman.

Poštovani narodni poslanici, ovo pitanje je relevantno, ali se treba regulisati u jednom drugom zakonu. Zapravo, Zakon o javnoj svojini treba samo da postavi osnove sistema, da kaže šta kome pripada, šta se može prodati, šta ne sme, a ukoliko ne sme da se proda, da li postoji naknada. Naknada može biti i nula i to je pitanje koje će biti aktuelno u nedeljama koje dolaze zato što Vlada Republike Srbije priprema novi zakon o rudarstvu koji je trenutno u javnoj raspravi i verujem da je dostupan na internet prezentaciji Ministarstva gospodina Dulića, to je sada drugo ime, životna sredina, rudarstvo i prostorno planiranje. Verujem da to pitanje kao i pitanje o kome je govorio gospodin Čedomir Jovanović malo ranije, a to je pitanje rente i deljenje te rente, znamo da danas postoji podela koja je 50% za Republiku, 40% za lokalnu samoupravu i 10% za pokrajinu, siguran sam da će i to biti predmet rasprave u nedeljama koje dolaze.
U svakom slučaju pitanje je obnovljivih izvora energije, optimalno iskorišćavanje ovakvih kapaciteta naše zemlje jeste na dnevnom redu i očekujemo da to bude predmet velike rasprave u ovom domu kada zakon o rudarstvu bude predložen. Da se podsetimo, naša zemlja, to mogu otvoreno da kažem, ne naplaćuje dovoljno za ono što nije obnovljivo, a zapravo nema dovoljno podsticaja za ono što jeste obnovljivo. Rezultat svega toga je da mi kao zemlja, koja je daleko od toga da je bogata, trošimo šest puta više jedinica energije za isti iznos BDP ako se uporedimo sa najbogatijih 15 zemalja EU. Tako da, ovo je razlog što nismo prihvatili ovaj amandman, ali ta tema ostaje i te kako živa i biće predmet rasprave.

Ono što je dogovor, tj. što je sporazum jeste da taj specifični tretman traje dok se ne završi ciklus investicija, ali nije vezan za bilo kakav profit. I prema ugovoru to je do 2013. godine, tako da od tog momenta pa na dalje, sve odredbe i sve promene koje možemo imate u našem sistemu će se primenjivati i na taj privredni subjekat.

Hvala.
Imajući u vidu ovu argumentaciju i moguće interpretacije, u ime Vlade prihvatam ovaj amandman.

Poštovani narodni poslanici, logički gledajući, teško je videti šta je katastrofalno za bilo koga, a ponajmanje za Vojvodinu u ovom zakonu.
Raspravu koju smo imali o određenim domenima, razgovarali smo o uporednoj praksi. Da dođemo sada, kada, gledajući amandmane koje je vaša politička partija podnela, bukvalno, sve ono suštinski što je bilo predmet rasprave, nalazi se danas, na ovaj ili onaj način, u tekstu zakona.
Nije valjda ideja da vidimo ko je i šta kako predložio, ukoliko je nekoliko političkih partija, i sada ću paziti da me ne opomene predsedavajući, i poslanika, jer to je tehnički tačno, predložilo slične amandmane, iako je Vlada napravila sintezu i predložila amandmane koji mogu predstavljati zajednički imenitelj za isti cilj, pa ne vidim šta je stvarno loše u tome. Valjda je cilj da svima bude bolje, i u Vojvodini i ostatku Srbije. Valjda je cilj da na najbolji mogući način uredimo odnose unutar naše zemlje.
Apsolutno ne stoji ono sa čim ste počeli, a to je, da je Vlada odbila amandmane. Ako gledamo formu umesto suštine, možda možete to da kažete. Valjda je suština važnija od forme. Mislim da, kada govorite o ovom poslednjem amandmanu, verujem da on otvara nove mogućnosti za Vojvodinu. Ne vidim kako možete da kažete, da jedna stvar koja će obezbediti da AP Vojvodina dobije dodatne mogućnosti, da je to nešto što je loše.
Što se tiče železnice, videli smo nedavno tokom rasprave o železnici u ovom domu da se radi o jednom nužnom i skupom sistemu. Nema ni jedne zemlje u Evropi koju bi mogli da pitamo i da kažemo – da li ste zadovoljni sa načinom na koji funkcioniše vaša zajednica, i da ćemo dobiti jedno jednoglasno da. Bukvalno, ima zemalja koje su imale tu sreću da obezbede značajna sredstva, da ulažu u infrastrukturu i signalizaciju, vagone, druga sredstva za transfer putnika i robe, ali se sada suočavaju u ovom momentu krize, sa ozbiljnim problemima.
Govorite o regionima, u ovom momentu u Italiji je cela rasprava u tome, koliko će regiona biti ukinuto.
O tome se priča u ovom momentu u Italiji, ne zbog toga što to ima neku političku primesu i da ta zemlja ima neki odjedanput veliki centralistički poriv, nego zbog toga što se ispostavlja da jedna Italija nije u stanju da isfinansira toliki broj regiona. Tako da, to je sve živa materija.
U pravu ste ovo što ste rekli oko železničke infrastrukture. Ima lokalnih primera. Dodatno sam se raspitao i daću vam još jedan broj primera. Kao što ste rekli, i u Nemačkoj ima toga, i u Francuskoj postoje tri departmana kojima je dato ukupno tri pruge od po 10 km i u Korzici jedna pruga pripada Korzici i 99,93% pruga pripada državnom preduzeću "Rezo fere de Frans", tj. infrastruktura železničkih pruga Francuske.
Nije pitanje, naravno da gledamo u modele, rekli ste u Mađarskoj je dato na upravljanje. I dan danas to može da se uradi. Ovde samo raspravljamo o pitanju svojine. I dan danas po Zakonu o ingerencijama Vojvodine je moguće formirati jedno takvo preduzeće i da se da na upravljanje jedan broj pruga. Ovde govorimo samo o jednom veoma specifičnom i mnogo užem pitanju, što veoma jasno pokazuje da ukoliko AP Vojvodina i danas želi u skladu sa Ustavom i zakonima koji su izglasani da ide korak dalje, da je to apsolutno moguće. Onda ćemo se svi, zato što smo svi građani Republike Srbije, susreti sa ograničenjima koja se zovu finansijska sredstva i mogućnosti i prioriteti.
Verujem da niko ne može u nezavisnosti od njegovih ili njenih političkih načela da kaže da je ovaj zakon katastrofalan za AP Vojvodinu u momentu kada on baš po zakonu o javnoj svojini omogućava ono što je otvorio Ustav iz 2006. godine.
Naprotiv, kad u ponedeljak, kao što se nadam, Narodna skupština sa velikom većinom izglasa ovaj zakon, to će biti izuzetno dobra vest ne samo za sve građane AP Vojvodine, nego za sve građane Republike Srbije. Hvala.

Ograničiću se na amandman. Što se tiče, amandmana, tačno je da je najveća prepreka manjak sredstava. Ali, nije tačno reći da je to jedina prepreka. I već sada imamo dobrih deset godina iskustva kada u mnogobrojnim situacijama čak i kada je bilo obezbeđen dovoljan nivo sredstava da bi se popravilo nešto od lokalnog značaja, su radovi kasnili, nisu mogli da se odvijaju u određenom ritmu, zbog toga što je svojinska situacija bila kompleksna, što se čekao papir iz ovog ministarstva, odobrenje, saglasnost Direkcije za imovinu.
I sve to, i mogu vam reći pošto sam prisustvovao mnogobrojnim sednicama Vlade RS, imamo na Vladi Republike stvari o kojima odlučuje Vlada Republike Srbije, o kojima ne odlučuje ni jedna druga vlada u Evropi. O stvarima, koje su isključivo lokalnog interesa.
Da li to znači da decentralizacija ne nosi nikakvu opasnost? Naravno da i decentralizacija nosi neku opasnost. Imamo opasnosti centralizacije, jačanje jednog centra, rizika da taj jedan centar ukoliko ne upravlja korektno zemljom, celu zemlju odvede u tom pravcu. Rizik da se sve odluke donose na tom nivou, sa nedovoljnim informacijama i nedovoljnom kontrolom javnosti.
Naravno, da postoje sa druge strane i opasnosti decentralizacije. Tačno je da je decentralizacija u nekim slučajevima dovela do povećanja i troškova i korupcije ali, decentralizacija i srž ovoga što se predlaže ovim zakonom jeste, da ingerencije budu praćene odgovornošću. Ne možete reći da bilo ko može da proda put. To nije tačno, po zakonu to nije moguće, jedino što je moguće u ovoj kategoriji dobara u članu 10. o kome govorimo, a ovde govorite o ulicama, a to su dobra u opštoj upotrebi, jasno je zakonom da se ne mogu prodati, da je moguće formirati eventualno neka prava predviđena posebnim zakonom, koncesiju. Ali, ne treba plašiti građane da od jedan put da kroz ovu decentralizaciju neko na lokalu će odlučiti zato što njemu trebaju pare za tu lokalnu samoupravu i da će od jedan put sve prodati.
Prvo, to nije moguće po zakonu i to ignoriše činjenicu da će sve ove odluke morati da prođu i demokratsku proveru na lokalnom nivou. Pa, ako vi, budete u opoziciji moći ćete u svim opštinama koje ste pomenuli da alarmirate javnost i moći ćete, što verujem, da je alarmirate na mnogo bolji način, jer neće biti za bilo koga u toj debati mogućnosti da nađe izgovor zbog toga što je neko drugi na centrali odlučio umesto njega i da se krije iza nekoga navodnog iz Beograda za odluku koju donosi sam. Tako da lokalna vlast ovim zakonom postaje u punom smislu te reči, lokalna vlast. I t je srž demokratije na lokalnom nivou.
Samim tim ovaj zakon koji omogućava da se odluke donose tamo gde im je mesto, koji obezbeđuje da oni koji donose te odluke raspolažu sa onim sredstvima koja su potrebna, finansije, imovinom su zapravo istovremeno i mnogo veća odgovornost, tu ste u pravu, mnogo veća obaveza. Ali, na njima je da dokažu da će upotrebiti ove ingerencije na najbolje mogući način u interesu građana. Više nego ikada i lokalni lideri će imati pravu odgovornost pred onima koji su im dali mandat. Hvala.

Samo kratko da kažem, da ono što je predloženo u ovom zakonu jeste maksimum koji je moguć po postojećem Ustavu, i za gradske opštine i za mesne zajednice. Onaj maksimum koji je bio moguć po Ustavu je ono što je obezbeđeno u ovom zakonu.

Član 189. našeg Ustava. Razlika je u tome da, kada govorimo o prenosu, kada nosilac javne svojine uloži svojinu u preduzeće, dobija akcije. Ne može se ući u kapital mesne zajednice, jednostavno.

Da, samo da kažem da je arbitar u ovom slučaju Ustav, član 189. pa bolje da ga onda citiram – član 189. stav 4. "Statutom grada može se predvideti da se na teritoriji grada obrazuju dve ili više gradskih opština. Statutom grada se uređuju poslovi nadležnosti grada koje vrši gradske opštine" i to je to. Ukoliko se želi ići dalje, nije ovde opozicija u nekom političkom smislu, nego jednostavno je situacija takva da ukoliko se i želi ići korak više, dalje za gradske opštine trebao bi da se promeni Ustav.

Vlada prihvata ovaj amandman, pod uslovom da se pre  dana za glasanje ispravi, verovatno tehnička greška koja se potkrala, da posle tačke 7. piše: "posle tačke 6." i da se doda nova tačka 7. koja glasi: "zalaganje pokretnih stvari".

Mislim da je u suštini prihvaćen amandman.
Što se tiče nabavke nekretnina, treba primetiti, a o tome će ovaj cenjeni Dom raspravljati kada dođe na dnevni red i tačka Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, da i po evropskoj direktivi koja reguliše ovu materiju, pitanje nekretnina se pokriva na drugačiji način.
Ovde naravno niko nema nameru da za pribavljanje nepokretnosti koje mogu da se nađu na tržištu, da se ide u bilo kakvu direktnu pogodbu. Ovde se misli na onu specifične situacije, gde je na primer potrebno, a o tome je bilo reči i u diskusiji u načelu, da se pribavi dodatna parcela za groblje. Onda postoji samo ograničeni broj ljudi sa kojima može da se pregovara, sa kojima može da se nađe i dogovor da se proširi groblje. To je ta situacija koja se predviđa.
Naravno, iz validnih razloga svi smo veoma osetljivi oko mogućnosti da se negde ide mimo otvorene nagodbe, ali Zakon mora da predvidi i one retke slučajeve gde je to neizbežno.