Kao što je rekla gospođa Popović, Vlada ne prihvata ovaj amandman zato što je već svojim amandmanom išla u istom pravcu.

Pre mnogo godina Hajle Selasije i Tito su razmenili objekte za potrebe ambasade. Adis Abeba je danas centar organizacija afričkog jedinstva. Kao što znamo, na tom kontinentu ima mnogo zemalja koje nam daju podršku oko našeg principijelnog stava povodom KiM, a Organizacija afričkog jedinstva je sve bitnije, mogu vam reći iz ličnog iskustva, jer sam bio na sastanku te organizacije u julu mesecu u Ugandi. Sve je veći broj sve većih zemalja koje dolaze na te sastanke, zato što je Afrika sve više jedna velika ekonomska šansa. Naša zemlja je nasledila iz ondašnje Jugoslavije jedan broj veoma bitnih ekonomskih pozicija koje ni jedan od tih ministara spoljnih poslova nije zaboravio.
Evo jednog primera. Namerno dajem taj primer, jer 90-ih godina, u to vreme, izgleda, po nekim mogućnostima je uzeo taj objekat koji je dat Etiopiji. Mi smo sada, kao zemlja, u obavezi da pronađemo drugi objekat. Apsolutno bi bilo neprimereno da tražimo od Etiopije da plati tržišnu cenu, a da mi za to vreme u Adis Abebi sačuvamo jedan objekat koji je najverovatnije jedan od najimpozantnijih u tom glavnom gradu, koji je dat tadašnjoj Jugoslaviji, za koje je Etiopija spremna da nam ga i dalje daje. Da zamenimo, bez ikakvog tereta, i da napokon stabilizujemo i njihovu i našu poziciju u tim diplomatskim odnosima. Na to se misli.
Daću još jedan primer. Ovaj zakon se donosi i za budućnost. Pretpostavimo da u sledećim koracima integracija dođe i do mogućnosti nekih regionalnih centara, u smislu neke regionalne razvojne banke, ili neke druge institucije koja bi imali regionalni ili evropski ili neki drugačiji značaj. U tom slučaju, videli smo da je veoma bitno da se za te međunarodne sporazume obezbedi pravo lokacija, i mi želimo da na ovaj način omogućimo našoj zemlji da bude konkurentna, jer sve druge zemlje će biti u stanju da to obezbede.
Mogu vam dati sijaset primera gde, npr, od jedne Crne Gore, koja daje jedan objekat da bi tamo regionalna škola za javnu administraciju bila locirana, do mnogih drugih primera, gde na ovaj način želimo samo da obezbedimo da, kao i druge zemlje, Srbija može da se pojavi za ono što je veoma privlačno. Pogledajmo šta je Velika Britanija, npr, uradila da ima sedište Evropske banke za obnovu i razvoj. Kada je jedna Francuska, koja je imala ideju za tu banku, bila spremna da, da bi imala prvog direktora, prepusti Londonu sedište te institucije. Koju godinu kasnije, taj direktor je otišao, jer je proizveo određeni skandal, a banka je ostala u Londonu.
Mislim da je jasno o čemu se ovde radi. I ova i svaka buduća Vlada narodu će morati debelo da obrazloži, pred celom javnosti, zašto predlaže da uradi jednu ovakvu stvar. Naravno, mislim da sam ovako ilustrovao za koje namene i u smislu jedne agilne diplomatije, u klasičnom smislu te reči, ali i ekonomske diplomatije, Srbija želi da ima iste mogućnosti kao i druge zemlje.

Vlada prihvata taj amandman.

Želim da kažem da je Vlada prihvatila ovaj amandman pre sveta zbog toga što, kao što je rekao predsednik Vlade dr Cvetković prekjuče, ovaj zakon, a i generalno opredeljenje Vlade Republike Srbije jeste da se krene u jednu temeljitu reformu javnog sektora.
U našem javnom mnjenju se mnogo govori o ministarstvima, o onome šta rade ministri, njihovi saradnici i to je dobro, međutim, treba biti svestan da veći broj ljudi mnogo veća sredstva upotrebljavaju JKP, tako da ako razmišljamo o tome da li se na svrsishodan način upotrebljavaju sredstva nacije, da li ono što naši građani odvajaju za one cene koje su administrativno određene ili pak u onim aktivnostima gde nema alternative, utoliko je bitnije da javna preduzeća budu što je moguće efikasnija i što štedljivija.
Uz ovaj amandman imamo u domenu upravljanja napredak. To ne može biti kraj zato što nas očekuje po nužnosti i posle ovakvog amandmana određene izmene i dopune zakona o javnim preduzećima. To je neminovno i to je poželjno.
Istovremeno, kao što sam rekao, u momentu obrazlaganja zakona u načelu, ovaj zakon sadrži jednu izuzetno snažnu polugu koja se zove imovinsko spremanje javnog sektora jer svako javno komunalno preduzeće ili javno pokrajinsko preduzeće će morati da opravda svom osnivaču koja mu je imovina potrebna i za koje svrhe i uvereni smo da će to obezbediti dodatne mogućnosti za investicije kada se dobro analizira da li ta hala, taj teren, taj letnjikovac, taj medicinski aparat, da li je sve to svrsishodno da bude locirano u tom javnom preduzeću.
Svi dobro znamo, na primer, da su Železnice Srbije u momentu kada se njihove plate i dalje isplaćuju iz budžeta Republike Srbije, kupile, a da je o tome Vlada tek naknadno saznala da je kupljen jedan izuzetno skupocen medicinski aparat i u neku ruku imamo odvojeni zdravstveni sistem unutar sistema železnice.
Ovaj zakon je mogućnost da se to temeljito preispita, da se vidi da li je to svrsishodno, da li ti aparati koji koštaju pojedinačno i po dva, tri miliona evra, da li je nužno da železnica ima svoje, da vidimo kakva je produktivnost tih aparata, da li je uputno da se kupuje još jedan takav aparat u drugoj bolnici negde drugde u našoj zemlji ili je mnogo bolje da to bude objedinjeno u našem generalnom sistemu zdravstva.
Dao sam samo jedan primer, ali ima i mnogo drugih primera.

Poštovani poslaniče, ima logike u tome što kažete, ali krenuli smo od toga da u spisima republičke Direkcije za imovinu stanje podrazumeva ne samo vrednosti, nego i sve druge aspekte stanja, tako da postoji praksa koja je utemeljena, koja će biti upotrebljena da se u potpunosti opiše stanje. Tako da je ova definicija još šira od onoga što sa pravom tražite.

Mislim da ovo nije kontradiktorno. Vlada prihvata ovaj amandman, pod uslovom da se pre dana za glasanje kod reči: "o stanju" doda zapeta, pa: "vrednost", pa takođe zapeta.

Hvala gospođo predsedavajuća. Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želim da vam se zahvalim na današnjoj diskusiji. Kao što ste mogli da konstatujete ne po deklaracijama nego po zajedničkom radu u ime Vlade sam prihvatio i neke amandmane koje možda Vlada i juče na raspravi nije prihvatila, zato što smo pažljivo saslušali obrazloženja. Nema apsolutno nikakvog razloga za jedan ovako važan zakon, a i da je bilo koji drugi zakon da dobri argumenti ostanu bez potvrde, ukoliko to može još bolje služi našim građanima. S tim u vezi, želim da kažem da prihvatamo ispravljeni amandman, koji smo dobili na član 64. stav 1. i očekujemo od gospođe Tabaković da se dostavi i onako ispravljeni amandman, koji ćemo onda prihvatiti koji je bio predmet diskusije, a koji se nalazi u stenogramu.
Verujem da na kraju ovaj jeste nedvosmisleno korak napred za naše građane i našu državu. Mi imamo u našoj istoriji i zbog toga verujem da i ova diskusija, da je unela dozu emocije, a jedan broj strepnji, da svaki korak u decentralizaciji može ugroziti državno tkivo. Imamo i nedavno iskustvo i ne želim da sada ponovo otvaram neku raspravu, ali sigurno je bilo Ustava, naročito onog iz 1974. godine, koje su unele određene teškoće u funkcionisanju naše države.
Verujem da je dobro što se skoro ni u jednom slučaju nije pomenuo taj Ustav niti bilo koji drugi element prošlosti, jer ono što moramo uraditi, to je zakon o javnoj svojini i uređenje naše zemlje za budućnost. Mi ne zaboravljamo prošlost, ali gradimo za budućnost. Time smo ovim zakonom obezbedili da se osposobi naša zemlja za efikasno funkcionisanje pod uslovima oštre konkurencije koje postoje, hteo to neko da prizna ili ne i ta konkurencija nije samo konkurencija EU, nego i konkurencija velikih zemalja poput Kine, Brazila, Rusije, ili pak Indije koje nam nalažu da organizacije naše zemlje osposobi naše lokalne samouprave, da budu u mogućnosti da sprovode jedan broj projekata, naročito projekata u domenu investicija koje će biti od koristi za naše građane, da nemamo situaciju gde se stalno čeka nešto i gde je stalno neko drugi odgovoran, a sve to i zbog toga smo čuli argumente i jasno videli da postoji jasan princip funkcionalnosti, a ne teritorijalnosti u ovom zakonu. Ne daje se ovim zakonom svojina tako što svako ulazi u svoj atar i niko ne može tu bilo šta pogledati.
Na teritoriji jedne opštine, sada i za javne puteve u skladu sa nomenklaturom tog zakona, imaćemo lokalne, opštinske, nekategorisane puteve i oni su od lokalnog značaja. Logično je, Ustavom utemeljeno i celishodno da se o tim putevima u potpunosti brine lokalna samouprava i da odgovara pred građanima o tome da li su ti lokalni putevi unapređeni tokom njihovog mandata i da onda vidimo ko je dobar u tom poslu i da se niko ne krije između navodnog čekanja ili nekih odobrenja koja nikako da dođu iz Beograda.
Sa druge strane, jasno smo stavili do znanja, nešto što je ulica, a zapravo jeste državni put prvog reda, imamo primer ovde u Beogradu, ulica Arsenija Čarnojevića koja je "Gazela", evropski put, K10, da je to ono što je u svojini države.
Nismo išli putem da takvi putevi budu u svojini različitih nivoa vlasti, jer znamo da je bilo takvih zahteva.
Da li to znači da sutra ako se gradi auto-put i nekoliko nivoa vlasti, zajednički investira u njihovu izgradnju, da samo jedan nivo državni treba da ubira plodove od te investicije? Ne. I ti nivoi da obrazlože, jer imamo jednu ekonomsku logiku koja će biti podsticaj da se gradi zajedno, a ne pritisak jednog nivoa vlasti na druge.
Ako gradimo zajedno jedan deo auto-puta, on će biti i dalje u svojini Republike Srbije, a putarina se može, ukoliko se tako dogovore razni nivoi vlasti, deliti u onom nivou investicija koje su postojale. Tako je veoma jasno odakle dolazi novac i u čijem je interesu, tako i Srbija koja će u godinama koje dolaze, kao i sve druge zemlje na žalost imati velike izazove sa javnim finansijama, ma ko bio na vlasti, imaće više mogućnosti da se zajednički investira.
Pogledajmo i u bogatim zemljama raznih kontinenata, bukvalno svaki veći kapitalni infrastrukturalni objekat se sufinansira od strane nekoliko nivoa vlasti, a da tu nužno ne znači, su u svojini, i da to ne znači da može doći do prodaje jednog dela. Treba razdvojiti te dve stvari. Neka to bude ilustracija ravnoteže koja je u skladu sa našim Ustavom, uspostavlja ovaj zakon o javnoj svojini.
Ovaj zakon omogućava da se napokon obezbedi ono što sa velikim pravom i građani i mnogobrojne političke partije kažu danas, postaje neobjašnjivo, ne postoji. Valjda je ta hipercentralizacija 90-tih godina, trebala da obezbedi da se bar zna kakva je ta imovina. U momentu kada je navodno nekoliko članova data cela ingerencija, valjda je neko očekivao da se onda sve razjasni i ti strahovi od te decentralizacije koja se tada u potpunosti ukidala, da znamo na čemu smo. To se nije desilo.
Neka to bude još jedna ilustracija da hipercentralizacija možda ima neke blagodeti samo na papiru, jer ona nije obezbedila i diskusija je pokazala da su se dešavale stvari u realnosti koje je taj hipercentralizovani sistem nije uspeo da isprati, a odgovornost onih na lokalu koji su donosili te odluke, nije bila moguća, jer je po zakonu to bilo zabranjeno i onda smo bili jednostavno u domenu policijskih istraga, trebalo je da na tu hipercentralizaciju odgovorimo hiper policijom.
To se desilo nije. Zbog toga u jednoj demokratiji koja funkcioniše, pravi način da bude manje krađe, da se zna ko odgovara, jeste da postoji decentralizacija, a politika služi za to da postoji i odgovornost za ono što se radi.
Sada se odgovornost deli i kada se deli odgovornost na veoma jasan način, postoji veoma jasna locirana odgovornost, od momenta, poštovani poslanici, i time završavam, kada nadam se, u ponedeljak širokom većinom izglasate ovaj sistemski zakon o javnoj svojini, znaće se unutar države šta je čije i to nije uopšte manje bitno, šta, ko, za šta odgovara i snosi posledice koje su političke i krivične, eventualno pred građanima koji su im dali mandat.
To će biti u interesu naše države, to će biti u interesu naše privrede. Ovo je ravnoteža koju je uspostavio Ustav iz 2006. godine, državnost svuda gde je to potrebno i nužno, decentralizacija, svuda gde je to korisno.
Hvala puno na vašoj pažnji.

Poštovana predsedavajujća, poštovani dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je danas Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Usvajanjem ovog zakona Srbija će ispraviti jednu istorijsku nepravdu. To nije jedina nepravda koja je učinjena tokom burnog i često tragičnog 20. veka u našoj zemlji, ali jedna od onih nepravdi koje očekuju razrešenje. Kroz usvajanje ovog zakona Srbija će biti prepoznata kao moderna država koja poštuje privatnu svojinu, a privatna svojina je bitan deo ljudskih prava. To će ojačati pravnu sigurnost u našoj zemlji i doprineti privlačenju investicije. Radi se napokon o bitnom uslovu za dobijanje statusa kandidata za ulazak u EU.

Tri ključna principa su nas vodila tokom izrade ovog zakona. Prvo, ispraviti nepravdu koja je učinjena mnogim porodicama iz ideoloških razloga posle Drugog svetskog rata. Drugo, ne praviti nove nepravde tako što će se poštovati legalno stečena svojina današnjih vlasnika nad traženom imovinom. Treće, uskladiti zakon sa raspoloživim imovinskim i finansijskim resursima Republike Srbije, sa ciljem da zakon bude efektivno primenjen, a da ne ugrozi finansijsku stabilnost cele nacije.

Inspirisala su nas druga iskustva, naročito bivših jugoslovenskih republika. Isti je istorijski i politički koren, često iste i posledice, s tim što smo prepoznali sve one specifičnosti Republike Srbije. Bitna razlika je to što ovaj zakon dolazi bukvalno 11 godina posle početka tranzicije i to nije pozitivna okolnost ni za jednu od ovih vlada koje su bile prisutne tokom tih perioda.

Konsultovali smo tokom široke javne rasprave, koja je počela 29. jula, kada je postavljen i ovaj nacrt zakona, njegova prva verzija na sajtu Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija, pre svega predstavnike bivših vlasnika, ali i predstavnike lokalne samouprave, pravne i ekonomske stručnjake.

Bili smo na terenu, od Smedereva, Valjeva, Niša, preko Novog Sada i Beograda. Primili smo na stotine predstavki. Najvažnije od njih se i dan danas nalaze na internet prezentaciji Ministarstva finansija.

Model koji ovde predlažemo, jednostavno je onaj koji je dao najbolje rezultate, ne u nekom idealnom svetu. Govoriću malo kasnije i o određenim idejama koje su naizgled privlačne ali, u suštini, u realnosti nesprovodive, kao što su nam rekle naše kolege koje već 20 godina sprovode slične zakone.

Predmet vraćanja je sva imovina koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata. Podvlačim da se radi o imovini koja uključuje, uz nekretnine, preduzeća i pokretne stvari, što nije slučaj u mnogim drugim zakonima koji se bave ovom tematikom u drugim zemljama, pa sve do građevinskog i poljoprivrednog zemljišta.

Zainteresovani građani, po nekim procenama koje ne mogu biti u potpunosti sigurne, ali jedna indikacija jeste evidencija koja je urađena zakonom iz 2006. godine, pokazala je da se radi o 150 hiljada porodica, imaće dve godine, od stupanja na snagu ovog zakona i posle toga objavljivanja javnog poziva koji će uraditi Agencija za restituciju, da podnesu njihove zahteve. Strani pripadnici okupacionih snaga neće imati pravo na vraćanje imovine, a rehabilitovana lica i po postojećem Zakonu o rehabilitaciji, po pravosnažnoj odluci suda, imaće pravo na vraćanje imovine. Preciziram, da bi došlo do vraćanja imovine, nije potrebno da u predstojećem roku od dve godine postupak rehabilitacije bude završen, već da se dokaže da je on otpočet.

Direkcija za restituciju, koja je danas zadužena za vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama, transformisaće se u agenciju za restituciju. Time će imati veću samostalnost i veću snagu unutar državnog sistema i ona će voditi, uz crkve, i proces za fizička lica i zadužbine. Ovde želim da kažem da se ovaj proces širi i na zadužbine. Na taj način se spaja nit onoga što je počelo krajem 19. i početkom 20. veka u našoj zemlji, a to je da ljudi koji su bili uspešni tokom života, tokom tog istog života ili na kraju života daju za ono što oni odrede veliki deo sredstava i njihove imovine. na ovaj način želimo, uz novi zakon o fondovima i zadužbinama, koji je usvojen nedavno u ovom cenjenom domu, da se podstakne zadužbinarstvo u našoj zemlji. Zbog toga će i zadužbine biti korisnici ovog zakona.

Uslovi vraćanja imovine će biti istovetni za sve kategorije stanovništva. Od momenta usvajanja ovog zakona biće zabranjeno otuđenje tražene imovine, naročito u procesu privatizacije.

Zakon o javnoj svojini, o kojem smo debatovali juče, poštuje restituciju. Kao što smo videli tokom rasprave u načelu, imamo jedan član koji specifično kaže da se ne može desiti devolucija, tj. upis u svojinu jednog subjekta, nosioca prava javne svojine, ukoliko Direkcija za imovinu ne dostavi papir koji dokazuje da ta imovina nije tražena u postupku restitucije ili ukoliko je tražena, da je taj zahtev odbijen ili da se ide na obeštećenje, a ne na vraćanje u naturi. Samo pod tim uslovima će grad, javno preduzeće moći da se upiše u svojinu koja je tražena, a na dan stupanja na snagu oba zakona, ova baza koja je formirana pri Direkciji za imovinu, po zakonu iz 2006. godine.

Daje se prioritet vraćanju imovine u naturi, svugde gde je to moguće. Agencija će odlučivati, bez odlaganja, o svakom pojedinačnom zahtevu. To znači da se neće čekati da se sagleda celokupni obim onoga što se potražuje po ovom zakonu, već će Agencija sukcesivno odlučivati. Vidimo da se daje jedan realan rok od šest meseci, od momenta formiranja kompletnog predmeta, za sve predmete, a godinu dana za one koji su najkompleksniji.

Naravno, neki će reći da se dovoljno čekalo da bi ti rokovi bili kraći, ali bolje u zakonu imati realne rokove koje će Agencija i cela administracija morati da poštuje, nego da se obećava nešto što se neće održati. Ako je potrebno uraditi jednu stvar, to je da od mnogobrojnih praznih obećanja koja su postojala proteklih godina, da će se usvojiti zakon, pa do nekih ideja kako bi on mogao da se sprovede, da uđemo u zonu realnosti, ali da ta zona realnosti efektivnog sprovođenja procesa restitucije da rezultat u životu, a ne samo na papiru.

Cilj nam je da prve odluke budu donešene što je pre moguće. Ukoliko ta imovina nije danas zakonski utemeljena imovina drugog fizičkog ili pravnog lica i ukoliko nije apsolutno neizostavna za funkcionisanje države, a naslednici su se složili o nasledstvu, nema nikakvog razloga da ta imovina ne bude što pre vraćena. Nadam se da ćemo već sledeće godine imati prve rezultate vraćanja u naturi.

Ovde bih hteo da ilustrujem još jedan od aspekata ovog zakona, koji se na svakom koraku trudi da nađe pravu ravnotežu između ova tri principa koja sam malopre pomenuo. Ukoliko postoji zakupac imovine, bilo da se radi o poslovnom prostoru ili o poljoprivrednom zemljištu, ona se vraća u svojinu, a uslovi zakupa će biti poštovani i neće biti promenjeni dve godine u slučaju poslovnog prostora i tri godine ukoliko se radi o poljoprivrednom zemljištu. Naravno, za to vreme novi stari vlasnik će biti korisnik te zakupnine, a ne više država, da bi se obezbedio tranzicioni period za zanatlije, ugostitelje, sve druge koji su ne retko dosta i uložili u te lokale, da imaju vremena da se dogovore sa novim vlasnicima oko daljeg zajedničkog rada i poslovanja. Kao što sam rekao, imamo prelazni period od dve godine za poslovne prostorije i tri godine za poljoprivredno zemljište.

Vraća se raspoloživo poljoprivredno zemljište i u slučaju da je u međuvremenu postalo građevinsko. Drugim rečima, ako je neko imao njivu, a ona je danas raspoloživo neizgrađeno građevinsko zemljište, vratiće se to zemljište.

Odmah da kažem jednu bitnu stvar zato što, po bazi o evidenciji iz 2006. godine, čak 300 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta se traži, zbog toga što je to zemljište posle Drugog svetskog rata i raznih agrarnih reformi bilo predmet komasacije. U skoro svim slučajevima ćemo biti u stanju da vratimo to zemljište u naturi iz te komasacione mase. Tako će najveći broj zahteva, naročito u poljoprivrednim krajevima naše zemlje, naći ishod u restituciji u naturi. Bilo je mnogo debate oko toga i želim ovde jasno da stavim do znanja da će postupak komasacije omogućiti vraćanje poljoprivrednog zemljišta i šuma u naturi, skoro svuda, bez izuzetaka.

Ako pogledamo građevinsko zemljište koje je dato u dugoročni zakup, ono će se vratiti ukoliko investitor ne ispuni ugovorne uslove. Da se podsetimo, Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, po članu 84, o tome se malo razgovaralo tokom debate o ovom zakonu, zahvaljujući tom članu i tom zakonu značajna količina vrednog neizgrađenog građevinskog zemljišta je vraćena bivšim vlasnicima. Taj deo posla je već urađen kroz taj zakon, ali taj posao nije do kraja urađen. Veliki deo debate se usredsredio na pitanje neizgrađenog građevinskog zemljišta i implikacijama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine i amandmanima iz 2011. godine.

Pomenuo sam jedan aspekt, a to je da ukoliko po tom zakonu investitor potpiše ugovor i ispuni taj ugovor, onda to zemljište ostaje u vlasništvu tog investitora. Rokovi već teku od momenta potpisivanja tog ugovora. Ukoliko se uslovi tog ugovora ne ispunjavaju, to zemljište se vraća.

Naravno, postoje izuzeci. Trudili smo se da ti izuzeci budu svedeni na minimum. Primera radi, neće se vratiti u naturi dvorski kompleks na Dedinju, jer je on deo naše istorije. Neće se vraćati zgrade u kojima se danas nalazi policija, bolnica, škola ili, pak, one umetničke kolekcije koje su deo naših muzeja.

Po tome i po tim izuzecima Srbija uopšte ne odudara od drugih zemalja koje su imale pre nas mogućnost da izglasaju zakon o restituciji. Ukoliko se oduzeta imovina ne može vratiti u naturi, bivši vlasnici i njihovi vlasnici će dobiti obeštećenje u formi novca i državnih obveznica. Osnova procene imovine će biti njena sadašnja tržišna vrednost. Srbija će rezervisati dve milijarde evra za ovu namenu, kako bi se isplatilo obeštećenje bivšim vlasnicima i to u obveznicama koje će imati od 5 do 15 godina ročnost. Visina efektivnog iznosa obeštećenja svakom pojedinačnom vlasniku će biti poznata krajem 2014. godine. Ovde želim da podvučem da na zahtev budućih korisnika sve što je potrebno u priznavanju ovih obveznica se nalazi u ovom zakonu.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, ukoliko izglasate ovaj zakon bilo koja buduća Vlada će biti u zakonskoj obavezi da izda obveznice. Neće biti potreban novi zakon o obveznicama. Ovo je garancija da će doći u potpunosti do sprovođenja procesa restitucije i u onom delu koji se tiče obeštećenja.

Državne obveznice za obeštećenje će biti izdate početkom 2015. godine i zbog iskustva koje veliki broj građana ali i investitora domaćih i inostranih u poslednjih 10 godina dobio, upravljajući obveznicama za isplatu stare devizne štednje, koje da podsetim su isplaćene u poslednjih 10 godina na dan i u evro. Sve one pozitivne karakteristike u veoma povoljnom poreskom tretmanu i drugim aspektima će biti upotrebljene i za državne obveznice za obeštećenje u procesu restitucije.

Da oni građani koji očekuju obeštećenje ne moraju da čekaju do 2015. godine, da imaju prvu korist od procesa restitucije predloženo je u zakonu da se isplati akontacije čim se donese odluka o obeštećenju, tako da što bi se isplatilo u gotovini iznos od 10% procenjene vrednosti, do maksimalnog iznosa od 10.000 evra po nasledniku.

Poštovana predsedavajuća, poštovani poslanici, dame i gospodo sproveli smo veoma jezgrovitu javnu raspravu. Kao što sam rekao bili smo na mnogim tačkama naše teritorije. Imali smo kontakte sa predstavnicima bivših vlasnika. Imali smo mogućnosti da čujemo i strana iskustva i isto tako da dobijemo i sugestije od Evropske komisije, kao i od drugih međunarodnih organizacija. Hteo bih samo da kažem one domene, ima ih ukupno pet, gde je javna rasprava obezbedila da se značajno unapredi ovaj nacrt zakona.

Pre nego što pređem na tih pet elemenata moram da kažem nekoliko reči o onome što je uz neizgrađeno građevinsko zemljište bilo predmet najveće debate poslednjih nekoliko nedelja. To je pitanje da li uz vraćanje u naturi, tamo gde je ona moguća i obeštećenje u novcu i obveznicama treba obezbediti tzv. naturalnu supstituciju. Drugim rečima, da ukoliko se ne može vratiti iz jednog ili drugog razloga jedan stan ili jedna kuća da se onda vrati slična kuća ili slični stan, a ne da se ide na obeštećenje. Naizgled ta ideja koja bi obezbedila da se manje optereti budžet Republike Srbije, kroz obveznice, je privlačna. Mi smo analizi te mogućnosti pristupili bez ikakvog ideološkog ili bilo kakvog drugog opterećenja.

Onda smo konstatovali da je veoma mali broj zemalja u procesu restitucije, uopšte predvideo supstituciju, a da oni koji su to predvideli bez i jednog izuzetka od Slovenije, preko Makedonije sa kojima smo se naravno konsultovali su nam toplo preporučili da ne ulazimo u ono što su neki od njih nazvali, pravnu avanturu bez jasnog ishoda. Tu je razlika između, čini mi se želje da neko bude popularan, želje da se napiše nešto što naizgled odgovara zahtevima onih koji očekuju korist od jednog procesa, i sa druge strane mogućnosti realnosti i efektivnog procesa restitucije.

Problem sa supstitucijom koja, uzgred, budi rečeno, je bila predviđena kao mogućnost u zakonu o vraćanju crkvene imovine iz 2006. godine i nije ni jedan jedini put upotrebljena je da je nemoguće ustanoviti proceduru za tu supstituciju. Ukoliko dve osobe, potražuju dva stana od sto kvadrata i očekuju supstituciju za taj stan, Agencija za restituciju, taj direktor će morati da odluči, ukoliko postoji jedan stan, kome će ići taj stan. Na kojim osnovama? Na koji način? Niko, nigde, van Srbije pa i u Srbiji, nije izašao sa bilo kakvom iole realnom idejom kako bi mogao taj postupak da se utvrdi, a u onim zemljama gde se krenulo sa supstitucijom se došlo do toga da je organ koji treba da sprovodi tu supstituciju, uglavnom opterećen sudskim procesima, porodica koja misli da je neko drugi bolje supstituisan.

Ovde želim da kažem, da uz rizike pritisaka da neko prođe bolje kros supstituciju postoji i realni problem, ma šta ko govorio o manjku alternativne imovine. Jednostavno nema tih hiljade stanova i zgrada koji su raspoloživi i zvrje prazni, da bi mogli da budu predmet supstitucije. To znači, da bi se trebalo čekati izgradnja tih zgrada i ovaj prostor tamo gde je predviđen za supstituciju traje i po dvadeset godina. Bez ikakvog jasnog načina da se taj postupak dovrši.

Budimo krajnje iskreni, ukoliko jednoga dana Ustavni sud kaže, pa dobro ne sprovodite dobro supstituciju, izvršna vlasti, Vlada, ma koja ona bila tada, jedini odgovor će biti, pa dobro trudimo se i tu nema nikakvo ishoda. Mi predlažemo institute koji imaju jasan početak, jasan ishod i jasan hod, načina na koji se može ući i izaći iz ovog postupka. To je naša odgovornost i ja u ime Vlade Republike Srbije sam spreman da podnesem i tu odgovornost, da se predlože i oni instituti koji će imati efekata u realnom životu, a ne samo biti predloženo sa jasnom svešću da ne mogu dati rezultate u realnom životu. Ali javna rasprava je dala veliki broj mogućnosti da se unapred nacrt zakona.

Kao što sam rekao njih je pet. Prvo, proširene su mogućnosti naturalne restitucije. Prvo, oko ne izgrađenog građevinskog zemljišta dodata su tri slučaja gde bivši vlasnik može dođi do vlasništva u naturi. Prvo, ukoliko je bivši vlasnik sada vlasnik objekta na tom zemljištu, naravno, kao i svi drugi građani.

Drugo, ima pravo korišćenja nad izgrađenim zemljištem, a još nije izvršio konverziju u pravu svojine i napokon i to želim da kažem ovde, pošto će se neki pitati, pa dobro, pomenuli ste taj ishod, ali taj ishod je već predviđen Zakonom o planiranju i izgradnji, jednostavno bivši vlasnici su hteli da im ovaj zakon predvidi ovu mogućnost i da oni dobiju nazad u naturi to zemljište po ovom zakonu, da se jasno stavi do znanja da je njima oduzeto zemljište, a ne da idu po proceduri koja je bila predviđena za sve druge građane kojima nije oduzeta, to oduzeto zemljište posle Drugog svetskog rata.

I treće, ukoliko je preduzeće koje je dobilo pravo korišćenja na neizgrađenim građevinskim zemljištu kroz privatizaciju, a u ugovoru je naravno prihvatilo mogućnost restitucije, to preduzeće ili će moći ili da se odrekne tog prava, jer ima takvih situacija, da ne ulazi u komplikovane i skupe postupke koje predviđa zakon ili pak se konverzija u pravu svojine ne izvrši u roku od dve godine.

Kao što sam rekao, već je bilo otvorena mogućnost vraćanja zemljišta ukoliko investitor u dugoročnom zakupu ne ispuni uslove iz ugovora u roku od dve godine. Jednostavnijim rečima, što se tiče ne izgrađenog građevinskog zemljišta otvara se, usvajanjem ovog zakona rok od dve godine, tokom kojeg će se videti ko je valjan investitor. Ko gradi i čija prava kao svačija druga prava u ovoj državi se moraju poštovati, a ko je zapravo hteo da dođe samo do prava korišćenja i da trguje njima, i nema nameru da razvije to vredno građevinsko zemljište. I na taj način očekujemo da značajni iznos dodatnog neizgrađenog građevinskog zemljišta bude vraćen prvobitnim vlasnicima.

Što se tiče poljoprivrednog zemljišta i ovde ponavljam, kroz proces komasacije bićemo u stanju skoro svuda i po pravilu da vratimo poljoprivredno zemljište i šume u naturalnom obliku. Sada je moguće da se to poljoprivredno zemljište vrati, ukoliko sa na njemu nalaze dugoročni zasadi, poput voća i vinograda. Istovremeno, precizirano je da se zemljište pod sistemom navodnjavanja ne vraća samo ukoliko je taj sistem danas u funkciji. Drugim rečima, kao što su primetili neki bivši vlasnici, ne bi bilo u redu da se kaže da se određene parcele ne vraćaju, zato što je pre 40 godina postojao neki sistem navodnjavanja. On po nekim knjigama funkcioniše, ali, u realnom životu to nije slučaj. Ukoliko na dan stupanja na snagu ovog zakona taj sistem nije u funkciji, ta zemlja će se vraćati.

Istovremeno, sužen je izuzetak u vraćanju reprezentativnih objekata. Tu je bila dilema. Jedan od veoma vidljivih efekata restitucije mora biti vraćanje reprezentativnih objekata koji su oteti posle Drugog svetskog rata. Istovremeno, u ne malom broju tih objekata se nalaze ambasade stranih zemalja i u ne malom broju slučajeva bivše države, čije smo mi naslednica, su potpisale međunarodne ugovore kojima je regulisano davanje tog objekta toj zemlji, za uzvrat davanja nekog drugog objekta našoj zemlji. Naravno, ne možemo ići protiv tog međunarodnog ugovora i to je jedan od onih izuzetaka za vraćanje reprezentativnih objekata.

Primetićemo da jedina tela koja imaju pravo da kažu da je nešto reprezentativni objekat su predsednik Republike, Narodna skupština i Vlada Republike Srbije. Niko drugi. Što se tiče onih reprezentativnih vila i objekata, jedine koje se neće vraćati su one koje se nalaze u tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, trgovinska, vojna predstavništva pri tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.

Značajno je proširen obim nacionalne restitucije. To je prvo. Drugo, značajno su poboljšani uslovi obeštećenja kroz državne obveznice i novac. Umesto da glase na dinare i da obveznice budu indeksirane za iznos inflacije, predlaže se da obveznice glase na evro. Moram da kažem da je to na zahtev bivših vlasnika.

Pre nego što vam predložim da podržite jedno takvo rešenje, moramo biti svesni da će Srbija imati dinar kao svoju monetu još minimum 20 godina. Posle ove krize u evro zoni, nije realno da bilo ko uđe u tu zonu u sledećih pet do deset godina i zbog toga je veoma bitno da naša zemlja uđe u dodatu dinarizaciju ili deevroizaciju. Videli smo i probleme koji su se desili sa onima koji su imali kredite indeksirane u švajcarskom franku i taj sistemski rizik se treba postepeno smanjivati u našoj zemlji. Ali, posle javne debate je saslušan zahtev da bivši vlasnici ne budu prvi koji će dobiti jedan takav državni papir. Neka prvo država u sopstvenom zaduženju pokaže da jedan takav finansijski instrument funkcioniše, a ne da oni koji čekaju nekoliko decenija da im se vrati imovina i da im se da obeštećenje budu prvi koji će imati jedan takav finansijski instrument.

Zbog toga, poštovani narodni poslanici, predlažemo da usvojite rešenje da obveznice glase na evro. To ujedno predstavlja i jednu jasnu cifru koja je predmet dogovora i sa MMF, tj. da dve milijarde evra, koje predstavljaju 6% bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije, budu ona suma koju će naša zemlja alocirati za svrhu obeštećenja u postupku restitucije.

Čuo sam da to nije velika suma. Ta suma je ista suma u procentu bruto domaćeg proizvoda koju je alocirala jedna Češka u procesu restitucije, i to u poslednjih 20 godina. Istovremeno, dve milijarde evra je 10 godišnjih agrarnih budžeta Republike Srbije. To su značajna sredstva, mada treba sačekati da vidimo ko će šta prijaviti, i videti koliko, a nadam se što je više moguće će moći da se vrati, u naturi i onda ćemo imati realniju sliku oko ukupnog obima restitucije, a ono što mogu da kažem, to je da će proces restitucije po imovinsko-finansijskom efektu daleko promašiti proces privatizacije koji do današnjeg dana predstavlja 4,6 milijardi evra, negde oko 2 milijarde evra u obveznicama i u akontaciji u novcu, i više od 2 milijarde evra, oko 2,5 milijardi evra sigurno u imovini.

Ovo je izuzetno značajan napor i niko ne kaže da je to idealno, da je to nešto što je u srazmeri one štete koja je urađena tim porodicama, ali niko ne može da kaže, da je to jedan mali neprimereni napor naše nacije.

Naša nacija usvajanjem ovog zakona će učiniti značajan napor da ispravi jednu veliku nepravdu. Istovremeno tokom javne rasprave čuli smo zahteve ljudi koji su u poodmaklim godinama, da ukoliko ne mogu da dobiju vraćanje imovine u naturi i idu na obveznice da jednostavno u tim godinama ne žele da dobiju obveznice koje imaju ročnost od 15 godina.

Uslišili smo taj zahtev i predlažemo da građani koji na dan stupanja na snagu ovog zakona imaju 70 godina i više, dobiju obveznice koje će biti na 5 godina. Ima amandmana koji predlažu da se ide korak dalje i mi ćemo na njih gledati blagonaklono.

Ono što mogu da kažem da kao što je bio slučaj i sa obveznicama stare devizne štednje, one će biti predmet trgovine, i pošto postoje, i to nije bio slučaj pre 10 godina, ali postoji strani investitori, koji su vlasnici sada obveznica stare devizne štednje koje su korisnici njima prodali, postoje mogućnosti i ja već dobijam jedan broj lica koja kažu da li će biti moguće, da se ukrupni ponuda i da ukoliko korisnici to žele, a na to ih niko ne obavezuje, ukoliko žele da 2015. godine, se prisjedine jednoj objedinjenoj ponudi Republike Srbije, na međunarodnom tržištu kapitala, uveren sam da će se to obezbediti, jer bi se organizovala jedna velika aukcija, da se vidi koji investitori daju najbolje uslove za te obveznice, jer sam uveren da će se na taj način obezbediti najbolji uslovi za bivše vlasnike.

Time bih završio oko ovog pitanja, i to će biti isključivo po odluci bivših vlasnika i niko ih ne može naterati na to, ali mislim da će tako ukoliko žele da prodaju te obveznice, i da dođu odmah do sredstava, da ne čekaju 5 ili 15 godina, imati najbolje uslove.

Treće, ubrzan je i pojeftinjen postupak vraćanja imovine i obeštećenja. Čuli smo tokom javne rasprave da nije pravično da se naplaćuje administrativna taksa i razne naknade za vraćanje neke imovine, koja je oduzeta, bez bilo kakve nadoknade, neka simbolična nadoknada. To je zakonodavac ovde predvideo. Država neće naplaćivati takse i naknade tokom postupka restitucije. Republički geodetski zavod će preuzeti na sebe sve troškove izdavanja nužnih papira.

Još nešto, po dodatnim amandmanima Vlade, predvideli smo da sve ono što može Agencija, za restituciju da uradi, to i uradi po službenoj dužnosti, tako da bivši vlasnici se ne izlažu trošku i vremenu potrebnom.

Na primer, da se obezbede dokazi da ova ili ona zemlja ima reciprocitet sa nama ili ne.

Jedna stvar o kojoj smo dosta raspravljali je nasledstvo. Da ne bi došli u situaciju, jednoga Franca Kafke, da primera radi, pred Agenciju za restituciju, naslednici se ne slože, i jedni način da se to razreši, jeste da se upute na sud i da se ne desi onda da sud kaže – poštovani građani, oko čega vi stvarno želite da se dogovorite, ili želite da mi sudimo, da kažu – oko ove imovine i da sud kaže, žao mi je ali ta imovina još nije vraćena.

Vratite se na sud kada se ta imovina vrati, da tako ljudi budu u jednom začaranom krugu.

Naravno, u ovom zakonu je veoma detaljno razrađeno to što omogućava da se procedura ubrza, i da u svim slučajevima gde su se bivši vlasnici dogovorili oko nasledstva, ne moraju da idu na nadležni sud, a ukoliko dođe do spora, da sud ima sve što je potrebno da rešava samo to nasledstvo u smislu ko ima pravo da bude naslednik, ne upuštajući se u druge elemente. Tako smo, verujem, poštujući i najbolje stručnjake u našoj zemlji, razrešili ono što je moglo da bude, i bilo je u mnogim zemljama, dosta komplikovanih postupaka.

Upravni sud će odlučivati o eventualnim žalbama po hitnom postupku. Znamo da je to bitno zato što naš Upravni sud već danas ima veliki broj predmeta i veoma je bitno da Upravni sud, to je i na njihovu sugestiju, odlučuje po žalbama iz ovog zakona po hitnom postupku.

Četvrto, obezbeđena je još jača zabrana otuđenja tražene imovine od strane države. Zapravo, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, ako uporedite onu verziju koja je predložena za javnu raspravu i verziju koja je pred vama, videćete da je država predvidela i ukidanje bilo kakve vanredne procedure za prodaju određene imovine, makar ona bila nužna u nekim slučajevima. Država se upućuje na redovne procedure, ukoliko je to potrebno, eksproprijaciju i neke druge poznate institute, a ne da se ta imovina, koja je danas državna, vraća a traži se. U tom smislu, porodice bivših vlasnika su bile u pravu. Trebalo je ovakve odredbe doneti ranije. Danas one postoje i one su zakonsko uporište koje će moći da upotrebi bilo ko ko traži imovinu, agencija za restituciju i, ukoliko to bude potrebno, sudija. To je jaka garancija da je vreme restitucije došlo i da ono što se traži neće biti prodato u bilo kakvom prelaznom periodu na bilo koji način, nego će se čekati prvo razrešenje pitanja restitucije.

Napokon, predložena su rešenja za jedan broj specifičnih situacija. Već sam govorio o rehabilitaciji. Ne bih mnogo pričao o onome što, verujem, će biti predmet daljih rasprava u ovom domu, samo da kažem da je veoma bitno, sada kada se pojavljuje mogućnost i materijalnog obeštećenja imovinskog ili finansijskog, da Zakon o rehabilitaciji predvidi mogućnost da se obe strane čuju. Naravno, da one porodice koje traže rehabilitaciju da mogu da izlože njihove argumente, ali je isto veoma bitno da se čuje i glas države, ukoliko je to potrebno, i da sve činjenice budu prisutne kada sudija bude odlučivao ili odlučivala po ovom pitanju.

Veoma je bitno da ne dođemo do situacija, ne daj Bože, da neki ljudi koji ne bi trebalo da budu rehabilitovani, budu rehabilitovani i da dodatno dobiju obeštećenje, tj. nadoknadu. Ali da, naravno, svuda gde se na ideološkim bazama neko bude proglašavao za narodnog neprijatelja, ne retko samo da bi mu se oduzela i otela imovina, mora doći do rehabilitacije i mora doći do restitucije.

Poštovana predsedavajuća, predvideli smo i specifičnu situaciju žrtava holokausta i drugih žrtava fašizma koje nemaju žive naslednike. To je veoma komplikovano pitanje i ne može se predvideti situacija da tamo gde ne postoji naslednik, neko drugo privatno lice nasledi tu imovinu i dobije obeštećenje. To bi jednostavno otvorilo jednu pravnu pandorinu kutiju i napravilo ozbiljne probleme u našem sistemu.

Ali, ovo što je urađeno je predloženo i razgovarano sa predstavnicima što jevrejske zajednice, što predstavnika jevrejske zajednice u svetu, ali i drugim žrtvama fašizma predlaže se da Staro sajmište, to neće biti lako uraditi, postane napokon memorijalni centar za sve žrtve holokausta i fašizma, jevrejske, srpske, romske i sve druge, jer je tamo pogubljeno 7.000 Jevreja za nepunih nekoliko nedelja i posle toga 28.000 pripadnika drugih nacionalnosti su umrli pod zastrašujućim okolnostima.

Dobro znamo da tu postoji, kao što je slučaj skoro svuda u našoj zemlji, komplikovanih imovinsko-pravnih pitanja i zbog toga, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, predložićemo vam u mesecima koji dolaze, sigurno pre kraja mandata ove vlade, jedan specifičan zakon koji će ustanoviti o vaj memorijalni centar, kao i fond koji će upravljati tim centrom.

Poštovani narodni poslanici, ovako unapređen zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju će omogućiti da se ispravi jedna velika istorijska nepravda. Otvoreno kažem, on nije niti je mogao da bude idealan. Sećam se, pre 10 godina, kao nešto mlađi ministar finansija sam pokušao u Vladi pokojnog Zorana Đinđića da predložim zakon o denacionalizaciji. To tada nije bilo moguće.

Očekujem brojne kritike danas, sugestije. Unapred kažem, ako ste toliko pametni, pa zašto to niste uradili u poslednjih 10 godina? Mi smo ovde skupili i dovoljno kapaciteta, nadam se i znanja, da veoma jasno predočimo jedan kvalitetan izbalansiran zakon. On nije idealan, ali je realan i po meri je Republike Srbije. Ispraviće u maksimalno mogućem iznosu i obimu jednu nepravdu. To nije jedina nepravda koja je učinjena u našoj zemlji. Koliko porodica je izgubilo sve u bombardovanju 1941. godine pa 1944. godine? Koliko ljudi je poslato u ratove koji nisu bili njihovi? Koliko poljoprivrednika tokom decenija su imali otkup njihovim proizvoda po obezvređenim cenama i novcu? Koliko ljudi je decenijama uplaćivalo u neke fondove za stanove od kojih nije bilo ništa? Zbog toga, kao i uvek, moramo imati smisao države i smisao ravnoteže. Došlo je vreme da na jedan realan način se ispravi i ova nepravda koja nije jedina, ali je realna.

Da bi ovo bio jedan zakon koji će imati svoj ishod, da bi smo izbegli ono što smo konstatovali kao velike mane i u drugim zemljama gde neretko ovi postupci traju i 20 godina, verujem da bi jedna od velikih nepravdi sada, ukoliko izglasate ovaj zakon, da restitucija posle toliko decenija čekanja, traje još nekoliko decenija. To uopšte ne bi bilo pravično. Zbog toga uveliko pripremamo kadrovski i informatički agenciju za restituciju, koja treba da sprovede ovaj komplikovan postupak, da bi izbegli da ne mali broj građana, a neki od njih su u poodmaklim godinama, se izlaže trudu i naporu. Oni koji su dostavili po zakonu iz 2006. godine, neretko i kvalitetno dokaze, oni će im biti vraćeni jednom preporučenom pošiljkom na njihovu adresu u mesecima koji dolaze sa strane Direkcije za imovinu. Neće morati da dolaze do Beograda i da čekaju po snegu, kiši da neko u toj direkciji im dostavi te dokumente.

Istovremeno, postignut je dogovor da predavanje zahteva se radi na specijalno opremljenim šalterima pošte gde će biti prisutni ljudi koji će biti obučeni ne da kažu da li neko ima pravo ili ne na restituciju, to nije funkcija jedne pošte, ali sa kojima će se proveriti da li je taj predmet dovoljno dobro oformljen, da li su svi nužni papiri prisutni i na taj način ćemo skratiti čekanja, a sa druge strane i one velike frustracije koje postoje kada građani moraju dva i tri puta da dostavljaju neke papire.

Mogu samo da kažem da uz formiranje područnih jedinica Agencije za restituciju u Kragujevcu, Nišu, Beogradu i Novom Sadu skratićemo distance za one rasprave koje će uslediti i na taj način smanjiti trošak i putovanje i vreme za naše građane. O svemu ovome, naravno, ćemo veoma podrobno komunicirati u nedeljama posle usvajanja ovog zakona.

Na kraju, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, predloženi zakon o vraćanju oduzete imovine i o obeštećenju je po meri naše zemlje. On ispravlja nepravdu koja je učinjena pre nekoliko decenija na ideološkim osnovama. On neće stvarati nove nepravde i u skladu je sa raspoloživim imovinskim i finansijskim sredstvima naše nacije. On tretira, što je možda i najbitnije, sve građane i subjekte na ravnopravan način i omogućava početak bez odlaganja rešavanja ovog velikog problema.

Uveren sam da ovaj zakon je možda skroman, ali bitan korak ka nacionalnom pomirenju, da one stvari koje su se dešavale tokom 20. veka u našoj zemlji zbog sukobljenih ideologija sada stavljamo iza nas i afirmišemo zemlju kao modernu, građansku, evropsku demokratiju. Hvala puno na vašoj pažnji.

Gospodine Aligrudiću, pažljivo ću razmotriti i dalji tok diskusije, pa i amandmane koje će vaša partija uložiti na ovaj zakon.
Slušao sam pažljivo i mislim da bi bilo tu više kredibiliteta da to čujem od partije koja je bila u opoziciji. Činjenica je da je vaša partija bila skoro stalno u vlasti u poslednjih 10 godina i činjenica je da je predsednik vaše partije bio premijer Republike Srbije četiri godine, pa onda ako treba da uporedimo i da upotrebimo vaše paralele i da kažemo da rezultat zavisi od motivacije, imajući u vidu da ste četiri godine vodili Vladu i da niste doneli zakon, onda je vaša motivacija bila ravna nuli.
Prema tome, kada govorimo o restituciji, mislim da je jutrošnja rasprava pokazala koliko je ovo pitanje koje treba omogući nacionalno pomirenje, bar da doprinese da ono što je bilo ideološko se izbriše, ono što je kriminalno da se ne izbriše. Kriminal nema veze sa ideologijom, mada ponekad proističe iz nje.
U svakom slučaju, ono što je bitno to je da se donese najbolji mogući zakon. Veoma smo otvoreni za tu raspravu, ali složićemo se da je ovo prva Vlada koja je pokazala onu pravu motivaciju, a prava motivacija se iskazuje kroz dela, a činjenica da smo danas ovde i da raspravljamo o zakonu o restituciji pokazuje da je ovo prva Vlada koja je imala tu motivaciju i tu snagu. Hvala vam.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Replika.)

Problem sa činjenicama je da su one tvrdoglave. Nisam rekao da niste ništa uradili, vaša motivacija je bila dovoljna da napravite anketu. Toliko. Tolika je bila motivacija.
Da li smo mogli da donesemo ovaj zakon bez te evidencije, mogli smo, ali ne poričem činjenicu da je to bilo korisno i da taj zakon iz 2006. godine koristi. Pogledajte, u zakonu bar u dva navrata je koristan. Prvo time što je ta baza na dan stupanja na snagu ovog zakona će služiti da Republička direkcija za imovinu izda papir onim delovima države koji bi hteli da se upišu u svojinu, da li ili nije ta imovina tražena. Prema tome, to i te kako koristi.
Priznajem da je taj zakon bio koristan kao što je bio koristan i Zakon o crkvenoj restituciji jer jedan broj mehanizama, jedan broj stvari koji se dešavao se pokazalo da su delotvorne i oko pitanja komasacije, npr, i neke koje nisu delotvorne, poput zamene, jer pet godina primene tog zakona nisu dovele jednog jedinog rešenja zamenskog tipa.
Napokon, kada govorimo o motivaciji, činjenica jeste da za crkvenu restituciju, godinu dana kada je predsednik vaše partije bio premijer, direktor nije bio imenovan. Imamo sličan problem sada, on je u v.d. stanju ponovo, što nije dobro, ali kako je bilo u prvih godinu dana, kada je bilo uspostavljeno i to je bilo za vreme te vlade.
Posle, kada je doktor Cvetković postao predsednik Vlade, imenovan je, sada treba da odredimo direktora za Agenciju za restituciju koja će obezbediti da se stvara. Tako da, činjenice su činjenice. Ima onih koji imaju motivaciju da naprave anketu. Ima onih koji su u stanju, uz sve teškoće koje to podrazumeva, jer to podrazumeva i odgovornost da se zakon efektivno sprovede i da merimo uspešnost onoga što predlažemo, ne samo u diskursu, nego ga merimo u realnosti, to je da li će se restitucija desiti ili neće. Restitucija, kada ovaj dom izglasa ovaj zakon, kada izađemo iz perioda anketa, kada uđemo u realne postupke i kada uđemo u realne postupke za restituciju vraćanja imovine, u restituciji izdavanja obveznica, postaće realnost za 150 hiljada porodica u našoj zemlji i to je dobro.

Samo podsećam na činjenicu. Niko ne može da kaže da Srbija danas nema problema.
U vreme kada je gospodin Koštunica bio premijer, bio je na sceni najveći rast ekonomije Evrope i sveta. Milo mi je da DSS sebi daje kao zaslugu rast u svetu. To je stvarno sjajno. Ovo je unikat koji sam čuo, a bavim se ekonomijom 30 godina. Bravo što ste uspeli kao DSS da obezbedite jak rast u svetu. To je fantastično.
Kada tako znate, izvolite, obezbedite veliki privredni rast u svetu. To je fantastično.
Ali, da budemo malo ozbiljniji. Realnost je da trenutno, i naročito u drugom kvartalu ove godine i videlo se 2009. godine, a da za to uopšte Republika Srbija nije kriva, imamo pad ekonomskog rasta. Imamo svugde u svetu pad rejtinga mnogih ekonomija. Imamo ozbiljne teškoće.
Bilo je mnogo onih koji su govorili da nije vreme za restituciju, da to treba da se odloži dok se ne reši pitanje ekonomskog rasta. Da nije vreme u momentu kada su javne finansije pod ovolikim pritiskom svuda u svetu, pa i u Srbiji, da se ide na rešavanje ovog pitanja. Mi smo rekli da je napokon došlo vreme da se ovo pitanje reši.
Kada govorimo o iznosu sredstava, naravno da to nije proizvoljna cifra, nego je predmet ozbiljne analize održivosti spoljnog duga i unutrašnjeg Republike Srbije, u svakom slučaju, duga renomiranog u evrima, koji smo sproveli zajedno sa NBS, koji smo sproveli zajedno sa našim partnerima iz EU i sa MMF.
Dve milijarde evra predstavlja 6% BDP i to je maksimalni iznos. Tražili smo da maksimizujemo kroz te diskusije sve ono što može biti vraćeno, jer smo svesni da treba i obeštećenje da bude što je obilatije moguće. To je maksimalni iznos koji smo dogovorili unutar programa sa MMF. Iznos maksimalan, a koji neće ugroziti likvidnost i kreditnu sposobnost naše države.

Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, mislim da posle ovakve diskusije u načelu, je na mestu da dam nekoliko odgovora na mnogobrojna pitanja koja su postavljena danas.
Prvo da konstatujemo da kao što se videlo i tokom poslednjih deset godina, kada je pet vlada razmišljalo o izradi, a posle toga i o predlaganju jednog ovakvog zakona, danas smo isto videli, bar neke od onih tema koje su okupirale naš javni život i zbog čega je toliko bilo teško doći do ovog predloga.
Sada, ne želim da samim tim kažem da je njegova vrednost veća, ali mislim da se možemo večeras složiti da jedan ovakav zakon zbog kompleksnosti same materije, ispravljanja nepravde posle toliko godina, činjenice da se ta nepravda dešavala tokom nekih od najtragičnijih momenata, ne samo u istoriji naše zemlje, nego i celog čovečanstva.
Činjenice da je ta imovina u Srbiji kao i u svim drugim zemljama neretko bila predmet pravno utemeljenog prometa, činjenica da se desila i situacija gde je jedan broj vlasnika ostao bez naslednika, sve to i mnoge druge stvari dovode do potrebe i verujem duboko sam uveren da je ovaj zakon dobar odgovor za to, da se izradi jedan tekst koji će prepoznati sve te aspekte i dati na svaki od ovih veoma kompleksnih pitanja odgovarajući odgovor.
Odgovarajući odgovor nije nešto što je ideal koji bi možda mogao neko da vidi ako bi razmatrao samo jedan ugao ove problematike. Ideal je samo nešto što može da se sprovede i što odgovara u najvećoj mogućoj meri na ovaj izazov, a to je da se ispravi nepravda, da se ne formiraju nove nepravde i da sve to bude primenljivo tj. da bude moguće po određenoj zakonskoj proceduri i u skladu sa realno raspoloživim sredstvima naše nacije.
Dozvolite mi, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, građani Republike Srbije da u veoma kratkim crtama, da pokušam da odgovorim na neka od onih pitanja koja su danas bila pokrenuta, počevši od onoga koje je okupiralo najveći deo ove rasprave, možda za neke malo neočekivano. To je pitanje korisnika ovog postupka restitucije.
Počinjem odma o onome pitanju koje je zapravo bilo i predmet rasprava, a to je da li pripadnici okupatorskih snaga treba da budu korisnici restitucije. Prvo, i pre nego što razradim ovu tematiku želim da kažem da u ovome nacrtu i u zavisnosti kako će se odrediti Narodna skupština, zločin se ne zaboravlja, zločin se ne prašta. Ma kakva bila opcija koju bude usvojila cenjena Narodna skupština, bilo da ona usvoji ili ne predloženi amandman Vlade, jedna stvar je tačna i istinita.
Niko ko je osuđen zbog zločina neće biti korisnik restitucije. Jedini način jeste rehabilitacija i nije tačno da nemamo rehabilitaciju, postoji zakon i ja ovde moram odmah da se složim sa jednim brojem govornika, uključujući i one koji su nedavno govorili, a to je da je veoma bitno da u postupku, ukoliko se ne donese novi zakon, bar ovaj postojeći zakon, da on bude upotpunjen, tako da kada sudija u tom postupku sluša argumente, da čuje argumente i sa jedne i sa druge strane.
Da gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, mi građani Republike Srbije možemo biti ponosni na činjenicu da je naša zemlja nije imala autothoni fašistički pokret. Mi smo jedna od onih zemalja u Evropi koja nije proizvela iz sopstvenih redova one koji su branili tu ideologiju. Imali smo, ma koliko se sporili o istorijskim činjenicama tog burnog vremena Drugog svetskog rata i šta je prethodilo, bili smo jedna od zemalja koja je rekla ne fašizmu, koja je preduzela od običnih građana, pripadnike i neka im to bude na čast naših oficira one korake koji su bili potrebni da Srbija bude na strani ne samo saveznika nego da Srbija bude zemlja koja se od samog početka borila protiv fašizma. I nijedan, oko toga ćemo se složiti, zakonski projekat ne sme ni na koji način ugroziti tu svetlu antifašističku tradiciju naše zemlje. Sada oko člana 5.
Postoje dva rešenja i nijedno nije idealno. Kao što mnogo toga u ovome zakonu, po prirodi stvari, mora se tražiti najmanje loše rešenje. Jedno rešenje jeste ono što je u onome tekstu koji je poslat Narodnoj skupštini na usvajanje, a to je da svi pripadnici okupatorskih snaga budu isključeni iz postupka restitucije i da teret dokaza da nisu bili članovi okupatorskih snaga bude na ime. To je rešenje koje omogućava da u globalu Republika Srbija veoma jasno stavi do znanja da je i dalje verna toj antifašističkoj tradiciji i da ne želi ni na koji način da pomogne onima koji su bili pobornici jedne fašističke ideologije da danas, 70 godina kasnije, imaju materijalnu korist od restitucije.
Ono što u toj opciji je manjkavost, i to smo danas čuli, treba čuti istinu makar se ona ne sviđala nekome ko je sluša, ima slučajeva gde su ljudi koji su bili građani naše zemlje silom ušli u neke okupacione snage, nisu počinili bilo kakve zločine protivno pravu i običajima rata. Ima i ova opcija koju je Vlada Republike Srbije u ovom prvobitnom zakonu predložila, oni bi eventualno mogli da postave pitanje da li su žrtve zbog istorijskih okolnosti ili je nešto drugo po sredi.
Zbog toga je Vlada Republike Srbije razmatrala jednu drugu mogućnost, a ona nije da zaboravimo ko je bio fašista a ko se borio protiv fašizma, nego da se kaže da za naše građane koji su u datom momentu bili u redovima okupatorskih snaga se mora napraviti razlika između onih koji su počinili zločine, jer ti koji su počinili zločine su osuđeni i oni, naravno, ne mogu biti korisnici restitucije. Ali, da se ne ide jednim pristupom koji u načelu kaže da bilo ko ko je bio pripadnik a naše je domaće nacionalnosti ne treba da bude korisnik restitucije.
Izložio sam vam ove dve opcije i to nije slučajno što danas imamo te dve opcije. Verujem da to možda i nije u ovom momentu najbitniji element ovoga zakona. Verujem da je zapravo ovaj zakon ovde da se smire tenzije, da se napravi još jedan korak ka nacionalnom pomirenju. Možda nije baš uputnije da toliko rasprave ide oko nekih činjenica koje, na kraju krajeva, ako uporedimo sa globalom, sa masom predmeta, životnih situacija koje su predmet ovog zakona, dosta se pričalo o ovom slučaju, a možda nedovoljno o nekim drugim, mnogo brojnijim slučajevima koje će ovaj zakon pokrenuti.
Mogu samo da kažem da će Narodna skupština odlučiti onako kako misli da je uputnije. Nema idealnog rešenja oko ovog pitanja. U svakom slučaju, ono što ostaje tačno, ma kako Narodna skupština odlučila, to je da niko ko je fašista, niko ko je počinio zločin, neće biti korisnik restitucije.
Još dve činjenice koje se tiču ovog procesa restitucije. Datum – 1945, ili 1941. godina? Poštovani narodni poslanici, nijedna bivša jugoslovenska republika, a sve su donele zakon o restituciji, osim BiH, nije predložila 1941. godinu kao početak merenja, početak primene ovoga zakona, tj. sagledavanje činjenica tokom Drugog svetskog rata. Zašto? Zato što bi onda postojala opasnost o kojoj se toliko govorilo danas, a to je da se pokuša da Srbija koja je imala na momente i herojski otpor fašističkim snagama, a posle je imala kvinslinški režim, bude primorana da plati i da snosi odgovornost za ono što su odlučivali neki drugi u njeno ime. To ne bi bilo na mestu.
Zbog toga sve bivše jugoslovenske republike, a i ovde, Republika Srbija, predlažu da se pokrene i da se razmatra ovaj proces restitucije, počevši od onog datuma koji su usvojile sve druge bivše jugoslovenske republike 1945. godine.
Odmah bih rekao nekoliko reči o holokaustu. Holokaust i druge žrtve fašizma koje nemaju žive naslednike jeste specifična situacija. Zbog toga, naravno, u svetlu onoga što sam malo pre rekao, a to je ta antifašistička tradicija Republike Srbije koja ne priznaje pravni kontinuitet sa režimom Nedića i svako ko ide u tom pravcu radi u štetu sopstvene države. U tom svetlu, naravno, spremni smo da razmotrimo one amandmane koji će dodatno ojačati taj pogled i zbog toga smo zadovoljni što se o tome raspravljalo. Specifičan je tretman jevrejske manjine, romske manjine, ali i srpske većine srpskog naroda i svih drugih naroda koji su bili žrtve holokausta.
Zbog toga želim da kažem da ona pitanja koja su postavljena oko izvora sredstava, o tome ćemo moći da raspravljamo do detalja onda kada Vlada Republike Srbije, a ja sam se danas u njeno ime obavezao da će jedan takav zakon koji je predviđen ovim zakonom, ukoliko ga usvojiti, biti predložen pre kraja mandata ove vlade. Tu ćemo razjasniti odakle novac, za koju namenu, kako se plaća za memorijal, šta će biti u fondu, ko će njime upravljati i u koje svrhe. Naravno da to nećemo raditi u izolaciji. Radićemo sa svim parlamentarnim strankama. Radićemo, pre svega, sa predstavnicima žrtava holokausta, zajednice jevrejskih opština, ali i drugim predstavnicima srpskog naroda koji žele da čuvaju svetu tradiciju i da se podsetimo onih žrtava fašizma koje nisu bile jevrejske nacionalnosti.
Da, u roku od nekoliko nedelja, 7.900 jevreja je izgubilo život. Ja u pripremi za ovaj zakon sam pročitao sve što sam uspeo da nađem oko ovog slučaja. Ono što se desilo, niko ne sme da kaže da je mrlja na obrazu srpskog naroda, jer to nisu uradili Srbi, ali niko ne sme da kaže da se to nije desilo i niko ne sme da zaboravi da jedan koncentracioni kamp je bio prisutan ovde u Beogradu i zbog toga, u interesu istorije i istine, i zapravo što srpski narod ima mnogo toga oko čega može da bude ponosan u toj borbi protiv fašizma, predložićemo zakon koji će oformiti jedan takav memorijalni centar i fond koji će njime upravljati i da, pošto je to bilo pitanje, radićemo i sa Terezenskom deklaracijom, gde smo bili posmatrač, i radićemo na tome da približimo standard i taj memorijal raditi u godinama koje dolaze.
Da niko nema nikakve iluzije, u tom zakonu kao i u ovome, neće biti nikakve demagogije, igrom slučajeva jedan od najviših predstavnika tog jevrejskog naroda, u NOB Moše Pijade je lično dodelio jedan deo tog memorijala našim likovnim umetnicima. Na tom mestu imamo legalno naseljene umetnike koji neki od njih ne vide razlog zbog kojeg bi oni morali da menjaju mesta njihovog života, gde decenijama stvaraju i nema vremena večeras, ali mogu dati listu tih umetnika, a među njima su neki od najsvetlijih imena likovne umetnosti posle Drugog svetskog rata. O tome ćemo razgovarati kada dođe vreme za ovaj zakon i on je bitan, i mislim da će on i dalje osvetlati antifašističku tradiciju naše zemlje i upotpuniti ovaj zakon.
Napokon oko pitanja korisnika, postavljeno je pitanje zadužbine, i sa pravom su neki narodni poslanici postavili pitanje, a kako ćemo znati da li je određena zadužbina pravni sledbenik?
Mogu vam reći da već danas imamo za jednu zadužbinu već četiri zahteva. Razlog zbog kojeg ne širimo krug poreskih obveznika mimo zadužbina, jeste da bar za njih postoji i zakon i procedura pred Ministarstvom kulture i do marta meseca sledeće godine, sve moraju biti registrovane. Neće biti registrovane dve kao naslednice, nego jedna.
Verovatno znate, poštovani narodni poslanici, da postoje sada danas u Beogradu, u Srbiji neke, nazovi, zadužbine koje u poslednjih 10-15 godina ubiru veoma značajne prihode od zakupnina u Beogradu i koje neće moći da se registruju po ovom zakonu, tako da će i u tom domenu zadužbina doći do raščišćavanja situacije ali, sa druge strane, ako želimo da i tu povežemo nit sa jednom lepom drugom tradicijom našeg naroda, a to je zadužbinarstvo, dobro je da se potrudimo da samo one legitimne zadužbine obnove njihov rad, ali i da dobiju nazad njihovu imovinu.
Pošto to niko nije pomenuo danas, moram reći na moje iznenađenje, postoji pitanje zaštićenog stanarskog prava, a o tome je bilo dosta priče u našoj javnosti i imali smo sastanke sa predstavnicima onih naših građana koji imaju zaštićeno stanarsko pravo.
Prvo da ustanovimo činjenice. Oni stanovi koji su predmet vraćanja su samo oni stanovi koji mogu biti vraćeni zadužbini. Videli smo u našim medijima, u javnoj raspravi da neki kažu da restitucija ugrožava na desetine hiljada naših građana koji imaju zaštićeno stanarsko pravo. To nije tačno zato što ovde se radi o nekih tri stotine stanova, ako ih uporedimo sa nekoliko desetina hiljada, ali ogromna većina tih stanova su već u privatnoj svojini i to, naravno, ne može biti predmet ovog zakona i taj status zaštićenog stanarskog prava je regulisan Zakonom o stanovanju i želim ovde da najavim dodatni dijalog koji će imati resorno ministarstvo i moguće promene u Zakonu o stanovanju koje će doprineti da se napokon preseče Gordijev čvor sa jedne strane porodica koje već decenijama žive i plaćaju veoma niske zakupnine za neku od najatraktivnijih stanova u Beogradu, ali bez pravnog, jasnog ishoda i, sa druge strane, vlasnika pre svega privatnih lica, a sutra zadužbina koje imaju imovinu, troškove koje pripadaju vlasniku, ali veoma slab prihod od te imovine. To nije održiva situacija i nije dobro to što je 1990. godine država obećala da će naći alternativno rešenje tim građanima i da sa časnim izuzecima to se nije desilo, tako da i to pitanje koje nije predmet ovog zakona je pred nama i time ćemo se baviti u nedeljama koje dolaze.
Što se tiče maksimuma, to je pomenuto, maksimum od 500.000 evra za obeštećenje je nešto što je praksa i u drugim zemljama. Jedan poslanik je pomenuo, i to je tačno, da je jedna moćna Nemačka obezbedila kao maksimum 15.000 nemačkih maraka. Moramo se toga prisetiti, često kod nas se prikazuje kao da jedino naša zemlja nije u stanju da vrati sve. Jedna moćna Zapadna Nemačka za pitanje restitucije u Istočnoj Nemačkoj je obezbedila maksimalni iznos od 15.000 nemačkih maraka i u proseku je vratila oko 10% procenjene vrednosti imovine. To je istina, ne treba bežati ni od te istine.
Sa druge strane, vremena se menjaju. Dosta se čekalo, bilo je i druge prakse i mogu samo da kažem da susedna Hrvatska je isto usvojila ovaj limit od 500.000 evra po korisniku i po bivšem vlasniku. To je ono što predlažemo. Efekat toga, naravno, znaćemo tačne činjenice kada se izvrši jedna valjana prijava, će biti da procenjenih dve do tri hiljade građana koji bi mogli da pretenduju na više od te sume, će u neku ruku biti solidarni sa preostalih 140-145 hiljada građana koji će srazmerno dobiti više zbog ovog limita.
Pomenut je kolega Parivodić, koji je predložio, doduše to nije bio predlog zakona, jer to nije prošlo odbore, a kamoli Vladu, i u tom zakonu je bio predviđen limit, tako da to nije nikakva novina i u našoj zemlji. Kao što je on rekao, ja ovde ponavljam, ideja restitucije je da se u onoj meri, koliko je moguće, ispravi istorijska nepravda, a ne da se formira iz sredstava građana Republike Srbije koji imaju u proseku platu od 370 evra, nova klasa milionera u evrima, tako da u tom smislu ni ovde Srbija ne odudara od bilo koje prakse.
Želim samo da podsetim da je ta odredba u nemačkom zakonu i hrvatskom zakonu je napadnuta pred njihovim ustavnim sudovima i da su njihovi ustavni sudovi potvrdili valjanost iz opšteg interesa jednog takvog limita. Toliko o onima koji kažu – vidimo se u Strazburu.
Što se tiče zemljišta i poljoprivrede, tu je bilo nekoliko pitanja, ovde želim da potvrdim da smo amandmanom Vlade, zadovoljan sam zbog toga što su i poslanici zadovoljni zbog toga, značajno proširili mogućnosti konasacije i na taj način, kada govorimo o onome što će se dobiti u naturi, ponavljam da zbog ovakve definicije komasacije bićemo u stanju za građane, za zadužbine, a o tome ćemo govoriti malo kasnije i za druge korisnike, poput crkava, bićemo u stanju da vratimo još više poljoprivrednog zemljišta i šuma.
To je dobro zato što najveći broj, o tome je bilo reči o ovoj njivi u Čačku, bićemo u stanju, u to sam duboko uveren, da skoro svuda, što se tiče poljoprivrednog zemljišta i šume, vratimo u naturi. Ako ne onu baš njivu i parcelu zato što je danas tu nešto izgrađeno, onda ne daleko odatle.
U svakom slučaju, što se tiče voćnjaka i vinograda, oni u ovom momentu se izdaju samo po tržišnoj vrednosti. Postoji aukcija i ljudi koji su zainteresovani daju najbolju moguću cenu. U početku, u prvom Nacrtu zakona nije bilo predviđeno da se voćnjaci i vinogradi vraćaju, ovde se predviđa da se vraćaju, da se vraća odmah svojina, ali ukoliko postoji zakupac, da se prava tog zakupca koji su obezbeđeni po jednom tržišnom principu, očuvaju do kraja jednog zakupa.
Najduži rok, tu ste u pravu, gospođo Kolundžija, u ovom zakonu jeste 40 godina, ali ukoliko je već isteklo 10 godina, to je dodatnih 30. Jednostavno, za vinograde toliko treba vremena da oni daju njihovu ekonomsku vrednost. Naravno, tokom tog perioda zakupninu ne ubira država, nego ubira novi vlasnik.
Još samo nekoliko elemenata oko obveznica. Predložili smo da obveznice budu u evrima ne zbog toga što nemamo poverenja u našu monetu, nego zbog toga što smo u tranzicionom periodu, kada Republika Srbija razmišlja o emisiji obveznica denomiranih u dinarima, a indeksiranim na inflaciju. To smo prvobitno predložili, ali saslušali smo argumente bivših vlasnika i u suštini pravično je da prvo država za sopstvene potrebe dokaže da jedan takav finansijski instrument funkcioniše, da je u korist investitora, da tek onda predloži takve finansijske instrumente sopstvenim građanima, naročito ukoliko ti građani već čekaju više od 60 godina da ostvare ovu korist.
Zbog toga razmatramo i ove amandmane koje su neke političke partije predložile, koje bi omogućile da i za građane koji imaju 65 i 70 godina da ročnost tih obveznica bude nešto kraća. Na te amandmane videćemo i gledamo blagonaklono i sve ono što može da obezbedi da te obveznice budu što privlačnije ćemo prihvatiti.
Napokon, nema nikakvog razloga da bilo ko plaši bilo koga, a ponajmanje koloniste u Vojvodini da će doći neko iz inostranstva i uzeti im kuću, voćnjak. To se desiti neće.
Pogledajte član 10. Zakona. To je drugi princip, ključni princip ovog zakona, a to je da se ne sme napraviti nova nepravda ovim zakonom. Ukoliko je neko već vlasnik svoje kuće, ona će ostati njegova kuća. Nikome se neće uzimati kuća koju ima i koju je kupio legalno da bi se dala nekom drugom. To znači da ta zaštita postoji. Ta zaštita je kao član 10. jedan od načela ovog zakona. Kolonisti nemaju čega da se plaše.
Napokon, završiću sa onim što je često bilo predmet rasprave, a to je ta naturalna supstitucija. Da je ona moguća, predložili bi je. Međutim, neko je tokom rasprave danas rekao – pa to već radite. Desilo se da Republička direkcija za imovinu vrši zamenu. Poštovani narodni poslanici, sećate se, kao i ja, ogromnih broja pitanja koja su postavljena kada je neko uočio da je jedan korisnik dobio kvadrat za kvadrat zamenu, da je predložio jedan parking u Zemunu i da je dobio poslovni prostor u strožem centru Beograda i ispao je skandal. Nećemo valjda tako i sa 150 hiljada porodica.
Supstitucija naturalna i, kao što sam rekao, to se ne tiče poljoprivrednog zemljišta i šuma, je nešto što se ne može zakonski, temeljito i pravično urediti.
Zbog toga zemlje koje su probale nisu uspele. Zbog toga sve zemlje koje su probale su nam toplo preporučile da ne ulazimo u taj postupak koji će samo na početku biti popularan, ali kada dođe do njegove primene, da će dovesti do beskonačnih pravnih zavrzlama, tužbi, parnica, pa i krivičnih prijava protiv odgovornih lica. Mogu vam reći u punoj savesti, zato što se već deset godina bavim sa nekim zastojima i državnom upravom, da prava taktika i strategija i Agencije za restituciju i po dubini administracije, ukoliko joj se predloži i u kontaktu sa građanima neki institut za koji nemaju sigurnost kako da ga sprovedu a da ne oštete jednog ili drugoga, konačni ishod će se zvati paraliza. Paraliza i neodlučivanje, jer na to je najkomotnija stvar koju može uraditi naša administracija da ne bi lično bili pod pritiskom, da ne bi lično snosili odgovornost za nešto što ne mogu do kraja da objasne onima koji su korisnici. Valjda nije ideja da 60-70 godina kasnije uđemo u novu paralizu. To je razlika između ovog zakona, ove vlade i možda nekih drugih ideja. Mi se ne bavimo demagoškim idejama i onime što izgleda lepo na papiru, ali se ne sprovodi u realnosti, nego gledamo ono što ćemo efektivno uspeti da uradimo i da bude uspešno i da oni koji ga toliko dugo očekuju imaju koristi.
Dame i gospodo, na kraju, mogu se samo složiti sa nekim poslanicima koji su danas rekli da je vreme došlo za zakon za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju. Da li je tu krajno vreme, ne znam? Samo znam da je onaj zakon koji sam predložio pre 10 godina usvojen, bilo bi lakše. Nećemo valjda da čekamo još 10 godina. Kao što vidimo i u ovoj debati teško rešiti sve ove kompleksne stvari, naći pravu istorijsku pravnu, finansijsku, imovinsku ravnotežu. Duboko sam uveren da ovaj zakon predstavlja tu tačku ravnoteže, da dve milijarde evra sredstava naše zemlje za rešavanje jedne nepravde na kojoj će se dodati nešto što neće biti manje od dve i po milijarde, a siguran sam, i nešto više imovine, prava je mera za jednu veliku nepravdu, sigurno ne jedinu, ali veliku nepravdu koja, ukoliko, poštovani narodni poslanici, odlučite da podržite izglasavanje ovog zakona i da ćete i vi učestvovati. Hvala vam puno. Očekujem podršku, ne samo vladajuće koalicije, nego nadam se i veoma širokoj podršci za zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Hvala puno na vašoj pažnji.

poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, pred vama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju, restituciji, imovine crkvama i verskim zajednicama.
Godine 2006. je ovaj zakon donesen. Tada je bilo puno pitanja zbog čega se kreće u restituciji zbog čega se kreće u restituciji samo sa jednom kategorijom? Zašto se kreće samo sa jednim pitanjem? Da li bi bilo upitno da se prvo obezbedi krovni zakon o restituciji, a onda da se ide postepeno?
Bilo kako bilo, danas imamo iskustvo primene ovog zakona koji je dao određene rezultate. Hteo bih, pre nego što obrazložim ove izmene i dopune, samo da kažem narodnim poslanicima i našoj javnosti da u poslednje tri godine primene, tj. od 2007-2010. godine, što se tiče SPC, ukupno je vraćeno 45% traženog zemljišta i 19% traženih objekata. To je nešto što se može smatrati, imajući u vidu iskustvo drugih sličnih postupaka, jednim uspešnim postupkom.
Moramo odmah reći da su razlike između eparhija veoma velike. U nekim eparhijama imamo skoro u potpunosti dovršen postupak. U nekim eparhijama imamo postupak koji je tek započet.
Istovremeno, možemo biti zadovoljni zbog toga što je najveća crkva u našoj zemlji imala mogućnosti da učestvuje u ovom postupku. Isto tako, imamo sada i određeno iskustvo koje je pokazalo i teškoće u primeni ovog zakona, otpore, zašto ne reći nekih javnih preduzeća i zašto ih i ne imenovati – "Srbijašume", koje su, neke od njih, uradile sve što su mogle da otežaju postupak restitucije.
Zbog toga, ovaj posao je dobro započet, a za SPC su statistike bolje od drugih. Dao bih sada statistike i za druge, ne baš za sve, ali na prime za rimokatoličku crkvu, za njih je 12% zemljišta vraćeno, za sve druge crkve i verske zajednice i imamo 5% zemlje koja je vraćena i 13% objekata.
Ovaj postupak koji je započet, on još nije dovršen. Zbog toga je veoma bitno da se ova restitucija nastavi, da se njen tempo ubrza.
Odmah moram da kažem da je jedan od problema bio v.d. stanje ove direkcije, u početku njenog uspostavljanja, kada je predsednik Vlade postao gospodin Cvetković, došlo je do imenovanja i pune snage. Međutim, u poslednje vreme, i oni koji kritikuju su apsolutno tu u pravu, imamo ponovni zastoj. Ovde večeras mogu samo preuzeti obavezu u ime Vlade Republike Srbije, da će taj zastoj biti nadoknađen veoma brzo u nedeljama koje dolaze.
Jedan broj ljudi je čekao verovatno da vidi šta će biti sa ovim zakonom o restituciji, znači, globalno. To ne bi trebalo da bude izgovor za zastoj u ovoj konfesionalnoj restituciji, tj. restituciji prema crkvama i verskim zajednicama.
U svakom slučaju, konstatovano je da ovaj postupak moguć. Dao je dobro iskustvo i za zakon o kome smo upravo raspravljali. Videli smo i probleme. To je pomenuto u prethodnoj raspravi, mada je zamenska naturalna restitucija bila predviđena, nijedan jedini predmet o ovom zakonu nije našao njegov ishod kroz zamenu. Tako da, ne moramo samo pričati o tuđim iskustvima, nego smo i u našoj zemlji videli sve teškoće koje predstavlja zamenska restitucija. U skladu sa generalnim zakonom o vraćanju oduzete imovine, predlaže se da se način na koji i verske zajednice imaju pristup restituciji, bude usklađen i sa pravima fizičkih lica, građana i zadužbina, a samim tim, da ova dva modela, tj. vraćanje u naturi tamo gde je originalna imovina dostupna, da se to tako uradi i da se ide na obeštećenje.
Drugi element u ovom zakonu koji je pogodan, to je da će se odredbe generalnog zakona o restituciji primenjivati i na ovaj zakon o konfesionalnoj restituciji. To konkretno znači da definicija komasacije, koja da podvučem ne postoji u zakonu o konfesionalnoj restituciji. Način na koji se radila komasacija, na žalost, nije bio dovoljno normiran i zbog toga kažu nam oni koji su bili u praksi, koja već više od pet godina se bave ovim poslom, jedan od problema koji smo imali to je da ovaj postupak i način koji se moglo uraditi kroz komasacionu masu nije dovoljno utemeljen. Sada i crkve i verske zajednice imaju široku, dobru definiciju komasacije koja će i te kako poslužiti da se poljoprivredno zemljište i šuma vrati našim crkvama i verskim zajednicama.
Drugi element, koji bih ovde napomenuo to je, kao što se videlo i u originalnom nacrtu ovog zakona, tj. zakona koji je izglasan 2006. godine nije bilo moguće obeštećenje. Što se tiče obeštećenja rečeno je da ono treba da bude regulisano generalnim zakonom o restituciji ukoliko ovaj cenjeni dom izglasa zakon o restituciji o kome smo upravo raspravljali i crkve i verske zajednice će imati mogućnost da dobiju i obeštećenje tamo gde vraćanje u naturi nije moguće. Tako da je to dodatna pogodnost koju otvara za crkve i verske zajednice ovaj zakon.
Napokon, ako sagledamo stvari organizaciono, ovaj zakon je sprovodila Direkcija za restituciju koja trenutno ima 17 zaposlenih i na žalost, u poslednje vreme je došlo do određenog osipanja kadrova. Možemo da kažemo da formiranje agencije za restituciju koja će preuzeti Direkciju za restituciju, će obezbediti dve stvari: prvo, da nema ni jednog dana zastoja u primeni Zakona o konfesionalnoj restituciji i sa druge strane, da će mnogo snažnija administracija ili agencija koja će u perspektivi imati 200 zaposlenih, sa pozicijom u našem državnom sistemu koju smo videli iz prethodne rasprave, biti u mnogo boljoj poziciji da obezbedi restituciju i za naše crkve i za naše verske zajednice.
Poštovani narodni poslanici, pozivam vas da izglasate izmene i dopune Zakona o vraćanju crkvama i verskim zajednicama. On suprotno onome što će se možda čuti ne oduzima ništa iz ovog postupka crkvama i verskim zajednicama, više od onoga što je primena pet godina ovog zakona omogućila. Naprotiv, otvara mogućnosti obeštećenja, otvara mnogo jasniji put ka komasaciji, otvara mogućnost da se ovaj postupak sprovodi kroz jednu mnogo jaču administraciju. Zbog toga očekujem da će i ova konfesionalna restitucija koja će se nastaviti doživeti novu dinamiku i mnogo bolji ishod u godinama koje dolaze. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želim veoma kratko da odgovorim na nekoliko pitanja koja su postavljena oko, ne samo izmena i dopuna ovog zakona, nego generalno o konfesionalnoj restituciji.
Prvo da kažem da su izmene i dopune zakona tu da ubrzaju i upotpune restituciju. Bilo je uspeha a bilo je i teškoća. Prvo da ispravim grešku u mom prethodnom izlaganju, pošto ipak, istina ono što je najvažnije ne radi se o Srbijašume, nego o Vojvodina šumama koje su napravile ozbiljnu opstrukciju u primeni ovog zakona.
U nedeljama koje dolaze i u primeni ovih zakona, lično se uopšte neću libiti da imenujem i institucije, i eventualne rukovodioce koji ne budu postupali sa nužnom profesionalnošću tj. ne bih rekao žarom, ali bar nužnim obavezama koje proizilaze iz ovih zakona za koje se nadam da će dobiti široku podršku u danu za glasanje u ponedeljak.
Što se tiče obeštećenja, prvo da podvučem jednu stvar koja možda nije toliko evidentna. Niko nije rekao da će po ovom zakonu, obeštećenje verskoj zajednici tj. po crkvi biti maksimalno pola miliona evra. Apsolutno ne. Ono što mogu da kažem da bi se valjano primenio zakon u ovom domenu koji se tiče obeštećenja, naravno da će se ići ka tome da crkva bude tretirana na isti način kao i građani, u smislu relativne proporcije između vrednosti imovine i obeštećenje koje one mogu dobiti.
Suočeni smo sa činjenicom da je pravna struktura raznih crkava i verskih zajednica podosta drugačija, tako da ovaj cilj neće biti lako postići i to neće doći po automatizmu. Zbog toga, sa Direkcijom, sutra Agencijom za resitituciju razmenićemo mehanizme, tako i da u domenu obeštećenja, crkve i verske zajednice budu obeštećene na neki način, kao i drugi građani naše zemlje i druga pravna lica.
Što se tiče specifične situacije i srpske zajednice tu moram da kažem da, narodski rečeno, teško se vraća imovina u posvađanu kuću. Nije samo zbog restitucije bitno da se uspostavi jedinstvo u toj zajednici. Svi dobro znamo da ima ozbiljnih, možda i ozbiljnijih razloga, zbog kojih je to dosta bitno, naročito kada konstatujemo da u poslednje vreme jedan deo konflikata koji postoje ili koji se proizvode da govorim sasvim otvoreno, imaju imovinske primese.
Ali, neka bude i ovaj zakon o restituciji, ove izmene i dopune zakona o vraćanju imovine crkve i verskim zajednicama možda novi podstrek da se i za tu zajednicu nađe adekvatno rešenje, zbog toga sam zahvalan poslaniku koji je govorio o toj zajednici nešto ranije.
Napokon, na kraju oko KiM, naravno da je cela Vlada Republike Srbije i svi naši organi u konstantnoj aktivnosti da se naročito UNICEF ne ugroze pozicije naše zemlje. Naravno da postoji pokušaj sada kada je toliko toga porušeno, poslednji put 2004. godine posle tog pogroma koji je imao kao rezultat i rušenje naših crkava, da sada kada toga više nema se pokušava u nekom simboličkom smislu oteti naše kulturno nasleđe.
Poštovani narodni poslanici, Vlada Republike Srbije i generalno cela naša država će nastaviti da ulažu sve napore da do toga ne dođe. Za to je potrebno da imamo apsolutno jedinstvo i da se svuda jasno stavi do znanja ko, kako i pod kojim državnim okolnostima je gradio Gračanicu, manastir u Prizrenu o kome ste pričali ili, pak, Hoču. Mogu samo da kažem, što se tiče Prizrena, poštovani narodni poslaniče, imao sam tu čast u ime svih mojih kolega iz Vlade Republike Srbije da provedem naš Božić na Kosovu, i to baš u našoj rekonstruisanoj crkvi u Prizrenu, gde smo konstatovali prvo da Srba skoro više i nema u Prizrenu, gde ih je bilo mnogo, da istovremeno su svi pa i oko okolnih mesta došli da proslave naš Božić. Tu smo bili sa našim vladikom i konstatovali isto da Šejton posle u Prizrenu, naravno, stvari će biti teške, ali da se mora uspostaviti dijalog i sa drugim stanovnicima Prizrena, Albancima i budućnost mora biti taj spoj borbe za naša prava svuda na primeren način, ali i dijalog koji treba da obezbedi da naše stanovništvo, a naročito srpsko stanovništvo opstane na KiM.
To je veoma bitno. Kada sam čuo od lokalnih ljudi da su i albanski radnici radili na rekonstrukciji te crkve, to je korak napred, a ne korak nazad. Velika Hoča, Dečani, biser srpske i svetske arhitekture, naravno, i tuga da čujemo da braća tamo žive pod konstantnim pritiskom, da 2008. godine ponovo pijani bivši pripadnik OVK nije našao ništa gore nego da ispali raketu na taj manastir.
Italijanski vojnici prisutni tu, naša strana zahteva da i dalje budu tu prisutni. Naravno, možemo da kažemo – treba naći neko drugo rešenje, ali ono što moramo uraditi to je da na svakom koraku uradimo sve što je do nas. Ne služi na čast onom građaninu Republike Srbije koji traži ogromnu cifru da proda hektar zemlje između Gračanice i njenog oklomata, tj. zemlje koja omogućava igumaniji i sestrama da tamo žive.
Lično sam ga pitao kako to ide sa njegovom savešću i da li zna šta je Gračanica? Popustio je malo, ali ne mnogo. Isto tako, veliki broj ljudi koji su prodali tu zemlju oko naših manastira, to je naša realnost i o tome moramo da pričamo. Očekuju nas nova iskušenja, lovački dom, blizu Pećke patrijaršije, neki pokušavaju da ga prodaju, a ako to bude po nas na nepovoljan način, to će biti dodatna opasnost, ne kažem za najveću, ali za centar naše pravoslavne crkve.
Zbog toga želim da vam kažem, poštovani narodni poslanici, da ono što će se desiti sa crkvenom imovinom, naročito na KiM je integralni deo naše državne politike. Sa velikom pažnjom ćemo nastaviti da se bavimo tom tematikom, prisutni u svakom momentu, spremni uvek na dijalog, ali uvek podsećajući ko je to izgradio, koja je to država i koja su to prava koja pod tim svetinjama pripadaju, ne samo SPC, nego celom srpskom narodu.
Hvala puno na vašoj pažnji.

Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, danas počinje sednica koja je posvećena svojini. Pre nego što pređem na obrazlaganje zakona o javnoj svojini, dozvolite da predstavim i u kontekstu ovaj zakon i one koji slede.
Vlada Republike Srbije je predložila tri zakona – Zakon o javnoj svojini, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i odgovarajuće izmene i dopune zakona koje regulišu vraćanje oduzete imovine, restituciju, crkvama i verskim zajednicama. O tome ćemo raspravljati ove nedelje.
Međutim, Vlada Republike Srbije će u nedeljama koje dolaze predložiti još tri zakona koji će zaokružiti sveobuhvatnu reformu svojinskih odnosa u našoj zemlji, i to: na predlog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja zakon o koncesijama i javno-privatnim partnerstvima, koji će omogućiti da potencijalne odluke ovog doma koje se tiču javne svojine budu upotpunjene i da ta nova mogućnost koju će otvarati zakon o javnoj svojini bude upotrebljena za što je veći broj korisnih projekata za naše građane.
Drugi zakon je zakon koji se tiče zakona o svojini i drugim stvarnim pravima, u suštini zakoniku, sistemskom zakoniku na kome se radi već punih osam godina i koje je pripremilo Ministarstvo pravde Republike Srbije, koji će regulisati generalno odnose u našoj zemlji, bilo da se radi o javnom sektoru ili o privatnom, sa novim odredbama koje se tiču, na primer, hipoteke.
Napokon, na bazi nedavno usvojene Strategije o javnim nabavkama, Vlada Republike Srbije će do kraja godine predložiti i izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama koje se i te kako tiču funkcionisanja naše države, sticanja, pre svega, dodatne javne svojine.
Na taj način, do kraja godine, kroz ovih šest zakona imaćemo jednu sveobuhvatnu reformu svojinskih odnosa u našoj zemlji, koja će dovesti do boljeg funkcionisanja države, jasnijih odnosa između države i privatnog sektora i generalno bolje utemeljenih prava.
Što se tiče zakona o javnoj svojini, zakon o javnoj svojini je jedan od ključnih zakona koji obezbeđuje sprovođenje u praksu onoga što je omogućio Ustav iz 2006. godine u domenu decentralizacije. Ukoliko ovaj cenjeni dom izglasa ovaj zakon, uradiće mnogo za funkcionisanje naše države.
Koliko puta poslednjih godina smo čuli da se jedna ulica, jedan trg ne popravlja, zbog toga što je u svojinskom smislu to svojina Republike Srbije i da samim tim, mada inicijativa dolazi sa lokala, treba pribaviti mišljenja, treba pribaviti dozvole i ne retko treba obezbediti sredstva iz centrale da bi došlo do nečega što je stvarno lokalnog karaktera? Koliko puta smo čuli ovih godina da preduzimljivi predsednici opština ne mogu u dovoljnoj meri i dovoljno brzo da realizuju projekte sa zainteresovanim investitorima zbog toga što naročito u svojinskom domenu stvari ne idu onom dinamikom koja je potrebna za ekonomski život? Koliko puta se moralo ići raznim vanrednim, ubrzanim procedurama, da bi se došlo do jednog normalnog i pozitivnog ishoda?
Ovim zakonom, napokon, unutar države će se znati šta kome pripada. Iz ere hipercentralizacije predlaže se da se pređe u jednu eru uravnoteženih odnosa, po principu funkcionalnosti. Bile su moguće dve krupne odluke – ili da se ide teritorijalnim principom, da sve što se nalazi na teritoriji određene opštine i pokrajine pripadne u potpunosti toj opštini i toj pokrajini, sa rizicima koji su postojali i pre ere hipercentralizacije, ili da se ide modernim, funkcionalnim principom, da javna svojina bude locirana na onom nivou koji odgovara modernoj evropskoj državi i na način da se svojina locira, u smislu nosioca prava svojine, na onom nivou gde se donose najefikasnije, najbrže i najcelishodnije odluke.
Nedvosmisleno, princip funkcionalnosti je upotrebljen. On, s jedne strane, treba da obezbedi ono što mora pripadati državi Srbiji joj i pripada, a svuda gde je korisno i uputno da svojina pripadne lokalnom nivou, to tako i bude, i to ne samo za tri nivoa vlasti – državu, pokrajinu, jedinicu lokalne samouprave tj. opštine i gradovi, nego u onom širom smislu javnog sektora Republike Srbije o kome se možda manje piše ali koje zapravo ne retko nosi više prava korišćenja svojine i ne retko zapošljava više ljudi.
To se tiče javnih preduzeća, javnih komunalnih preduzeća i svih onih privrednih društava koje su ti nivoi vlasti osnovali poslednjih nekoliko godina. Oni naravno ovim Predlogom zakona nisu zaboravljeni.
Prepoznaju se tri nivoa vlasti u skladu sa Ustavom, a samim tim nosioca svojine, država, pokrajina i jedinica lokalne samouprave. Ono što je bitno reći to je da uz ta tri nivoa se prepoznaju prvi put sistemski ide, rekao bih, i tri kategorije onoga što može i treba biti predmet javne svojine. To su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i napokon dobra u opštoj upotrebi. To su kategorije u kojima su smeštena po prirodi stvari, po funkcionalnosti ona dobra koja trebaju da pripadaju jednom ili drugom nivou, ili pak se regulišu odnosi unutar tih kategorija, između ranih kategorija vlasti.
Konkretno govoreći ovoga puta su našoj zemlji se postavilo pitanje – da li kroz privatizaciju Srbija daje ono što niko drugi nije dao. Da li kroz privatizaciju je dat izvor vode, mineralne, da li kroz davanje koncesija za traženje određenih minerala je Srbija dala ono što jednoj drugoj zemlji na ovoj zemaljskoj kugli ne bi palo na pamet da da.
Ovde prirodna bogatstva, definisana kao one vode, vodotoci i njihovi izvori, mineralni resursi i druga dobra koja se posebnim zakonom određuju kao prirodna bogatstva, su kategorija dobara koja mogu biti samo u svojini Republike Srbije i ne mogu biti otuđena. To naravno ne znači da samo država, Republika Srbija, može jedina biti u poziciji da koristi te resurse. Moguće je uspostaviti koncesiju, moguće je radi sa drugim nivoima vlasti i sa privatnim sektorom, ali ta dobra nije moguće otuđiti. To je evropska praksa i Srbija ovim pristupom, ni na koji način ne odudara od nje.
Dobro od opšteg interesa u javnoj svojini su poljoprivredno zemljište, zemljište koje je u svim zemljama predmet naročitog interesovanja i znam da će tokom ove debate biti priče i o poljoprivrednom zemljištu.
Primetimo da u ovome momentu klimatskih promena, činjenica da Republika Srbija raspolaže sa kvalitetnim poljoprivrednim zemljištem jeste od strateškog značaja.
Zbog toga poljoprivredno zemljište, poput onih situacija koje se vide i u drugim zemljama unutar Evrope jeste kategorisano kao dobro od opšteg interesa. Šume, šumsko zemljište, vodno zemljište, vodni objekti, zaštićena privredna dobra, kulturna dobra i druga, ona dobra uživaju posebnu zaštitu, zato što su od posebnog interesa i od opšteg interesa. Ista ta dobra od opšteg interesa na kojima postoji pravo javne svojine, su u svojini Republike Srbije, ako zakonom nije drugačije određeno.
U ovoj kategoriji, moguća je i privatna svojina, postoje šume koje su u privatnom vlasništvu i kroz postupak restitucije biće ih još više. Ali, u javnom sektoru sa jednim izuzetkom o kome ćemo pričati malo kasnije, ta dobra od opšteg interesa su isto u svojini Republike Srbije.
Napokon, treća kategorija je i kategorija dobara u opštoj upotrebi. Opšta upotreba je ono što nalaže da postoji i javna svojina, jer to su dobra kojima je potrebno obezbediti pristup svima, po prirodi stvari. To je slučaj sa javnim putevima, javnim prugama, mostovima, tunelima na javnom putu, pruzi, ulici i ulicama, trgovima, javnim parkovima, graničnim prelazima, administrativnim prelazima i drugim.
U ovom slučaju princip jeste svojina Republike Srbije, ali radi duha decentralizacije i efikasnije upotrebe ovih dobara, dobara u opštoj upotrebi, posle diskusije koja je usledila tokom javne rasprave, sa jedne strane, sa Vladom Vojvodine, sa druge strane sa Stalnom konferencijom gradova i opština, predlaže se ovim zakonom i amandmanima koje je Vlada Republike Srbije usvojila juče da se izvrši jedna jasna kategorizacija u skladu sa nomenklaturom javnih puteva. I konkretno, da ulice, trgovi i parkovi, kao i nekategorisani putevi i opštinski putevi budu svojina jedinice lokalne samouprave. Na taj način pitanje koje se toliko često postavljalo, ko je odgovoran za šta, ko može odlučiti gde će biti predmet prošlosti. Lokalna vlast koja je izabrana da unapredi funkcionisanje opštine grada, će imati sve mogućnosti u svojinskom smislu da unapredi funkcionisanje te putne mreže koja je jedno od centralnih pitanja u našoj zemlji.
To je mogućnost, ali to želim otvoreno da kažem jeste i odgovornost. Odgovornost da se obezbede sredstva, jer uporedo u junu mesecu ovaj dom je usvojio jedan zakon koji je obezbedio značajnija sredstva za lokalne samouprave, kroz ovaj svojinski zakon imamo spoj novca, imovine i mogućnosti da lokalne samouprave u mesecima i godinama koje dolaze obezbede značajno bolju lokalnu putnu mrežu. To će biti u koristi i naših građana i veće mogućnosti za investicije.
Istovremeno, državni putevi drugog reda, to su putevi koji spajaju gradove između okruga će biti svojina pokrajine. Na taj način put od Pančeva do Zrenjanina na primer, i oni drugi putevi koji su od značaja za Pokrajinu, će biti u njenoj svojini i na taj način ona će moći dodatno da jača putnu mrežu i da ojača time i ekonomiju Pokrajine. Svi drugi putevi, pre svega auto-putevi i državni putevi prvog reda će biti usvojeni Republike Srbije.
Na taj način verujemo onome što će biti jedan veliki prioritet Republike Srbije u sledeće dve do tri decenije, jer toliko kasnimo uspostavljene efikasne putne mreže, imaćemo specijalizaciju tri nivoa vlasti, sa jasnom podelom posla, sa jasnom podelom sredstava i siguran sam da ćemo na taj način doći i do mnogobrojnih ishoda za sve naše građane i za međunarodnu poziciju naše zemlje.
Ako pogledamo druge elemente, o tome sam pričao malopre, o glavnom sektoru, želim da preciziram da smo već mnogo godina u neku ruku, što se tiče javnog sektora malo "Čardak ni na nebu ni na zemlji". S jedne strane, značajna imovina je upotrebljena sa strane javnog sektora, sa druge strane u suštini, ne raspolaže skoro ni jednim elementom onoga što bi trebalo da od njega napravi preduzeće. Javno preduzeće, javno komunalno preduzeće, nisu slučajno tu prisutne dve reči – javno i preduzeće. Jasno je da baš to nije bilo koje preduzeće, ali ukoliko javno, nije javni sektor, jer bi onda bio deo i od ovih tri nivoa vlasti, nego i preduzeće. I u ovome zakonu omogućavaju se dve stvari.
Prvo, postupak upisa prava korišćenja koja danas imaju, a ona su dosta obilata, javna preduzeća, javna komunalna preduzeća u pravo svojine, imamo dve godine tokom kojih u zavisnosti od toga kome je ko osnivač, javno preduzeće, tj. javno komunalno preduzeće će tražiti od svog osnivača taksativno i precizno koja imovina treba da postane njegova svojina.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je izuzetno snažna poluga za reformu javnog sektora, za veliko imovinsko spremanje, velikog javnog sektora naše zemlje, gde će opština sa jedne strane, Pokrajina sa druge i Republika sa treće biti u stanju da uđu u strateški dijalog i da proceni koja i kakva i u kom obimu imovine je potrebna da ostane u javnom preduzeću i uveren sam da ćemo na taj način osloboditi dodatnu imovinu i stvoriti nove mogućnosti, što u domenu privlačenja investicija, ukoliko određena zemlja, određeni objekti, određene pokretne, nepokretne stvari mogu biti bolje upotrebljene sa strane osnivača, umesto da se one ulože u javno preduzeće.
Sigurno je da ukoliko ovaj cenjeni dom usvoji ovaj zakon, nas očekuje izuzetno teška debata, da se ne lažemo, javni sektor u svim zemljama pa i u našoj je dosta snažne akter, utiče, ponekad i više na nivo vlasti nego što nivo vlasti nažalost utiče na samo javno preduzeće.
Ali ovde, politički i demokratski nivo ima veoma snažnu polugu u krucijalnom domenu imovine, da nametne nužne promene u javnom sektoru, da isprofiliše efikasan javni sektor na svim nivoima. Ali, kada to uradi, istovremeno da osposobi taj javni sektor, da bude napokon preduzeće.
Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, već 10 godina ovaj dom u raznim sazivima Vlade, evo već peta po redu, usvajaju kredite gde daje Vlada, a posle toga ratifikacijom Skupština, državnu garanciju, primera radi, za kredite za EPS.
Elektro-privreda Srbije je u poslednjih 10 godina vratio svaki dinar, svaki evro duga koji je imao, ali zbog toga što EPS nije vlasnik ničega, nego ima samo prava korišćenja, ni jedna poslovna banka, ni jedna međunarodna finansijska institucija nije bila u stanju da da kredit EPS a da za to ne zatraži suverenu garanciju Republike Srbije, tako da EPS, kada se izvrši to veliko imovinsko spremanje, će imati taj kapacitet da u skladu sa onime što bude procena onih koji će mu davati te aranžmane, uradi posao sam, da ne opterećuje budžet Republike Srbije i to će isto biti slučaj i na pokrajinskom i na lokalnom nivou.
Kada osnivač uloži imovinu u javno komunalno preduzeće za uzvrat dobija kapital i učešće i na taj način napokon javna komunalna preduzeća ostaju, ali napokon postaju i preduzeća i na taj način se formira baza da predstojeći zakon o koncesijama i javnim privatnim partnerstvima da njegov pun efekat, jer bez ovog zakona taj zakon ne bi mogao da ide veoma daleko jer bi se radilo o akterima koji ne bi imali nikakvu imovinu koju bi mogli da ulože u neka zajednička preduzeća.
Što se tiče upisa u svojinu autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, predviđen je rok i to je takođe bio amandman, tj. efekat javne rasprave koja je bila u avgustu mesecu, tako da je Nacrt koji je usvojila Vlada, koji je postao Predlog koji je danas pred nama, predložen je period od tri godine tokom kojih drugi nivoi vlasti mogu da se upišu u svojinu. To je period tokom kojeg ćemo isto na tom nivou, kao što je to bio slučaj u poslednjih 10 godina za privatni sektor kroz APR i druge organizacije, formirati javne registre gde će biti kristalno jasno, bolje nego u drugim zemljama, šta pripada kom nivou i u kom je stanju, da li je opterećen nekom hipotekom i šta zapravo i ona imovina sa kojom raspolaže naša zemlja na raznim nivoima.
Ukoliko, to je takođe inovacija u ovom predlogu ako ga uporedimo sa onim što je bio slučaj sredinom avgusta, taj nivo vlasti iz raznih razloga se ne upiše, Republika Srbija će biti vlasnik, ali sa korisnikom sa tog nivoa i otvara se dodatni period od sedam godina da se upis u svojinu autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave izvrši, tako da za 10 godina, verujem, uz sve probleme, uz sve teškoće koje su administrativne prirode to je dovoljno vremena da se ova tranzicija odradi, tako da nema prekluzivnog roka i ukupni rok je 10 godina.
Sa druge strane, naši građani bukvalno u svakoj opštini u našoj zemlji mogu da konstatuju da lokalne samouprave su ne retko domaćini u mnogobrojnim administracijama republičkog nivoa. Dovoljno je otići u bilo koju zgradu bilo koje opštine i videti da uz one usluge koje vam daje opština se nalazi gde je Poreska uprava, gde je neka druga direkcija sa republičkog nivoa.
Decentralizacija nedvosmisleno će dovesti do jačanja lokalnog nivoa. Potrebno je da građani, pre svega, i privreda imaju tu funkcionalnost da mogu kada dođu u opštinu da završe sve one poslove koje imaju sa opštinom. Zbog toga se i u ovom slučaju otvara jedan prelazni period od čak 10 godina. Konkretno, pošto to nije samo slučaj i sa lokalnom samoupravom, nego u zgradi Vlade Vojvodine se nalazi, primera radi, Poreska uprava. Tu se isto otvara, s jedne strane, upis u svojinu onog nivoa vlasti koji koristi taj objekat. Konkretno Vojvodina u slučaju zgrade Vlade Vojvodine, ali i prelazi period tokom kojeg, ono što je republički nivo, može koristiti besteretno te prostorije, ali uz želju i jasnu nameru zakonodavca da se to pitanje razreši što je moguće pre.
U ovom imovinsko-državnom nivou ovaj zakon će omogućiti dodatnu racionalizaciju da, na primer, u Požarevcu ili pak u Svilajncu imamo recimo tri zgrade gde se nalaze tri trećine opštine, a onda imamo nekoliko zgrada gde se nalazi nekoliko direkcija tj. ispostava republičkog nivoa da dođe do dodatne racionalizacije, da to bude jeftiniji, a da istovremeno naši građani imaju funkcionalnost da kada odu na jedno mesto mogu završiti sve poslove koje imaju sa opštinom, a sa druge strane završiti sve poslove koje imaju sa republikom sa druge strane, tako da nije ovo samo jedna poluga za restrukturiranje javnog sektora, nego i za mnogo racionalniju upotrebu pre svega zgrada i prostorija sa strane države.
Ono što je urađeno u ovom zakonu, jer je to u neku ruku dosta predodređeno našim Ustavom, jeste mogućnost da gradske opštine dođu do određenih prava korišćenja. Nije moguće ovim zakonom dati svojinu gradskim opštinama zato što to ne omogućava Ustav. Ovaj zakon ide maksimalno ka omogućavanju funkcionisanja i tih gradskih opština tako što se predviđa da grad postane vlasnik, a da onda statutom omogući i gradskim opštinama da budu korisnici te javne svojine.
Mogu samo da kažem povodom ovog zakona da uz racionalniju upotrebu javne svojine jasno je prepoznavanje onoga što mora ostati državno i maksimizaciju svega onoga što bi trebalo da bude na lokalu, uz ono što će biti veliko svojinsko spremanje javnog sektora i racionalizaciju opštinskog, pokrajinskog i republičkog nivoa. Ovaj zakon o javnoj svojini veoma jasno stavlja do znanja da devolucija se ne može desiti pre nego što se reši po pitanju restitucije.
U ovom zakonu je predviđeno da bilo koji nivo vlasti ili pak javno komunalno preduzeće se ne može upisati u svojinu ukoliko nema papir Direkcije za imovinu Republike Srbije koji pokazuje da po Zakonu iz 2006, koji je evidentirao traženu imovinu, se ta imovina ili ne traži i u tom slučaju je upis moguć ili ukoliko se traži da dobije papir kojim se jasno stavlja do znanja kakav je ishod bio te restitucije. Ukoliko se imovina vraća, ona se vraća i postaje privatna. Ukoliko se ide na obeštećenje, onda taj nivo može da se upiše, a Republika Srbija, o tome će biti reči nešto kasnije ove nedelje, će obezbediti sredstva za obeštećenje.
Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dugo se čekalo za jedan ovakav zakon. On će obezbediti da duh decentralizacije iz Ustava iz 2006. godine postane realnost. Zbog toga verujem da ovaj zakon, uz amandmane koje je Vlada usvojila, zavređuje podršku koja može ići i šire od vladajuće koalicije, jer jedan ovakav zakon je zacrtan u jednom Ustavu koji je bio predmet širokog konsenzusa i verujemo da kao takav zbog toga što omogućava sada kada su lokalne samouprave došle do značajnijih sredstava na lokalu da u realnosti u svakodnevnom životu naših građana, od popravke ulica, od odluke da se formira jedna industrijska zona, od mogućnosti da tri nivoa vlasti, kao što je to slučaj i u mnogo bogatijim zemljama od naše, sarađuju, da i u velikim kapitalnim investicijama i država i pokrajina i lokalna samouprava zajedno investiraju i ubiraju plodove, u skladu sa onim koliko su uložili, od takve investicije. Verujemo da zbog svih ovih razloga, zato što je došlo vreme da Srbija napokon ima pravu meru decentralizacije, izglasamo sa jednom velikom većinom ovaj zakon. Hvala puno na vašoj pažnji.