Zahvaljujem predsedavajuća.
U potpunosti podržavam amandman koleginice Maje Videnović i Gordane Čomić i zaista mislim da smo mi sada na jednoj prekretnici, dakle da odlučimo, hoće li jedno pravilo koje je trebalo da bude pravilo za čitav naš sistem, koji je sistemska stvar opredeljenosti ovog društva ka inkluzivnom obrazovanju, da nastavi da bude pravilo ili će postati izuzetak.
Molim vas da ovo ne postane izuzetak i da manemo svu političku priču i sve ovo što se desilo u zadnjih sat vremena. Dakle, hajde da mislimo o deci. Ako nastavimo putem kojim smo do sada išli, a to je princip inkluzivnog obrazovanja kao pravilo, mi ćemo dati šansu deci sa smetnjama u razvoju, pa ćemo dati šansu svoj deci da sagledaju sve ono što čini naš život. Ako od ovog napravimo izuzetak imaćemo problema a deca sa smetnjama u razvoju neće imati šansu. Hvala.

Kratko ću u vezi ovog amandmana.
Ovo je, zapravo, dodato 10-o načelo u izradi školskog programa. Zahvalio bih se ministru na tome što je Vlada usvojila ovaj amandman. Mislim da se u isto vreme treba zahvaliti i učiteljima, odnosno Savezu učitelja Republike Srbije, jer su oni tražili da ovakvo načelo uđe u tekst zakona. Smatram da je to dobro načelo, da se uvažavaju užasne karakteristike u procesu psihofizičkog razvoja.
Obezbeđivanje uslova za život i rad u školi je jako bitno. Kasnije ćemo, u sledećem amandmanu, govoriti zbog čega je to bitno za sam rad i funkcionisanje škole. Zahvaljujem se još jednom i mislim da je ovo dobar put kojim idemo. Hvala.

Kao podnosilac ovog amandmana mogu da razumem, ali pitaću nešto baš i zbog učitelja, jer su i Savez učitelja Republike Srbije insistirali. Očekivao sam žučniju raspravu po ovoj tački, čak mnogo žučniju nego po ovim ostalim koje su bile u toku današnjeg dana.
Mislim da je ovo ključno pitanje - šta treba da se dogovorimo? Dakle, mi smo tražili da ne bude u odeljenju više od 25, a ni manje od 18 učenika. Čisto da vodimo računa o nekoj racionalnosti.
Sada ste u obrazloženju stavili da prostorni razlozi ne dozvoljavaju da se uradi trenutno takva stvar, ali sam iz ove rasprave razumeo da se vi zalažete za takvo rešenje, što ja takođe pozdravljam. Samo bih sada voleo da razjasnite i ovde nama i svima koji bi želeli, da kažem, budu uključeni u ovu temu - šta vi to planirate da preduzmete u sledećih godinu, ili dve, ili tri, da zaista zaživi kao neko zakonsko rešenje u nekom budućem periodu? Koji su to koraci koje će Ministarstvo preduzeti, da zaista broj učenika u odeljenju ne bude veći od 25? Hvala.

Hvala.
Javio sam se ponovo po ovom amandmanu. Bilo mi je jako bitno da čujem šta kažu ostale kolege i to je ono zbog čega sad hoću da pričam i ovo što je rekao gospodin Atlagić. Dakle, ovo sada je klasičan pokazatelj koliko smo mi, kao država, neuređeni, jer ovo što je problem u Beogradu, da imate puno đaka u odeljenju i da morate zbog toga da izgradite novu školu da biste ispunili pedagoški standard, nije situacija u ostalom delu Srbije. Zato smo mi neuređena država. Svi bi da žive u Beogradu, ovde je lakše zaposliti se, ovde trudnice imaju 100% nadoknadu pa je lakše imati dete, pa dobije duple udžbenike, pa sada fali zgrada za škole. Hajde onda da nešto reorganizujemo drugačije, da probamo da promenimo sistem, da sagledamo koje su nam realne potrebe. Ljudi u Vojvodini imaju drugačije potrebe od ljudi u Beogradu i drugačije uslove života od ljudi u ovom delu Srbije.
Mi nemamo taj problem. Mi želimo kvalitetnu nastavu za našu decu, koja podrazumeva do 25 učenika u odeljenju. Nemamo problem sa zgradama. Dakle, u školama u ovom delu Srbije ljudi uvlače decu u škole samo da bi imali dovoljno za odeljenje. Kakav višak prostora i slično? Mi se borimo sada da to dete ima što je moguće kvalitetniju nastavu, a vi nam kažete da ne može pošto u Beogradu ima deset škola u centru grada koje su prebukirane. Vi ste krivi što su prebukirane. Vi ste im omogućili da biraju ko će gde da ide u školu, da biraju da li će svi da idu u centar grada i da svi žive u centru Beograda i da svi idu u škole u gradu. Dajte nama ostalima bar priliku da naučimo nešto, kada već nemamo tu privilegiju da živimo u Beogradu. Dakle, učinite nešto za decu koja ne žive u Beogradu. Hvala.

Zahvalio bih se ministru zato što je uvažio ovaj amandman poslaničke grupe Zajedno za Srbiju i ne bih ulazio u obrazloženje zašto je to učinio sa našim amandmanom, a ne sa amandmanom kolega iz drugih poslaničkih grupa. Pretpostavljam da postoji neki razlog za to ali, u suštini, zaista je dobro da su svi koji su se uključili u pisanje amandmana, zapravo prepoznali ovu potrebu.
Zaista mislim da ono što je sad, pretpostavljam, bila nadležnost lokalne samouprave, odnosno organizovan smenski rad u školama koje rade u dve smene, u poludnevnu nastavu, uglavnom bio rukovođen nekim interesima ili lokalne samouprave, ili same škole, ili radnog vremena škole, ili čak i auto-prevoznika.
Nikada zaista nije bio organizovan, odnosno vođen interesima učenika i zaposlenih u školi. Imali smo situaciju da godinama generacije idu uvek u istoj smeni u školu i godinama propuštaju neki redovan ritam života, što posle može da ima posledice na njihov psihofizički razvoj. Zato sam zaista zadovoljan što će ovakav tekst postati deo zakona, jer smatram da ovakva odredba zaslužuje da se nađe u zakonu.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Zašto smo mi podneli ovaj amandman? Dakle, mi smatramo da svako dete u osnovnoj školi kada je reč o njegovoj budućnosti, kao i kada je u pitanju profesionalna orijentacija svakog deteta, zaslužuje da ima poseban tim, da taj poseban tim čine bar tri osobe, od čega su dve zapravo zaposlene u školi, razredni starešina i stručni saradnik.
Zašto razredni starešina i stručni saradnik? Zato što su oni najbolje upućeni i imaju najbolja znanja iz ovih oblasti i mogu kvalitetno da utiču na izbor, odnosno na profesionalnu orijentaciju deteta. Naravno, treća ključna osoba je sam roditelj, ali je bitno da ovakav tim za profesionalnu orijentaciju koji se osniva u svakoj školi, za svako dete, mora da bude tačno određen i sastavljen od tačno određenih osoba.
Dakle, kada stavite da u vašem Predlogu zakona stoji da stručni tim čine nastavnici i stručni saradnici, kada stavite da to čine tako određena lica, onda to neće činiti niko i neće raditi niko. Znam, radio sam u školi i znam kako stvari funkcionišu.
Kada napravite ovako uopštenu normu decom se neće baviti niko, njihovom profesionalnom orijentacijom se neće baviti niko ili će svaljivati posao sa jednog na drugog, pa ćemo imati različite nastavnike, različite stručne saradnike, onda će biti svi, a zapravo neće biti niko i onda će imati problem, a ključna stvar u školovanju je na kraju i upućivanje deteta na sledeći stepen obrazovanja, upućivanje na profesionalni izbor zanimanja, dakle to je ključna stvar.
Još jedna stvar, nije mi bilo jasno zašto ste vi ovde stavili da termin "razredni starešina" ne postoji, nego postoji termin "odeljenski starešina". Pa kao da sada mi ne znamo da je svako imao u svom životu razrednog starešinu i kao da niko od vas nije imao razrednog starešinu, pa ne znate o čemu se radi.
Dakle, slažem se da to nije važeći termin, ali činjenica je da znate o čemu govorim. Svako od vas ko ovde sedi je bio možda razredni starešina. Sada ćete vi reći - mi sad ne znamo, pa pošto mi ne znamo da se to više ne primenjuje, sada vi ne prihvatate zbog toga, između ostalog amandman.
Da se vratim na početak. Smatram da ovako uopšte postavljena odredba, da tim za profesionalnu orijentaciju čine nastavnici, stručni saradnici će dovesti do toga da se niko neće baviti konkretno zaduženo profesionalnom orijentacijom. Zato tražimo imenom i prezimenom određenog stručnog saradnika, razrednog, odnosno odeljenskog starešinu i roditelja, tako da oni posvete, imaju u tom programu tačno određeno vreme i sate posvećene svakom učeniku posebno. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, set zakona o kojima danas razgovaramo nije naročito nov, jer je ovakav već prošao proceduru i bio u skupštinskoj proceduri pre dve godine i onda povučen, tako da su ovo manje-više zakoni koji su poznati i, ono što je jako bitno, mislim da treba da kažemo da se ovde ništa suštinski bitno ne menja. Dakle, suština je ostala ista. To smo čuli i to su potvrdili članovi Ministarstva kada smo imali ovu pripremu za sednicu.
Sad ostaje pitanje izmena koje su se desile u ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koje su pretrpele neke izmene koje će, da kažem, uticati bitno na samo sprovođenje obrazovanja u Srbiji.
Mislim da je dobro da postoje strateški dokumenti u Republici Srbiji i da vi kao Ministarstvo i mi kao država imamo sve te sistemske zakone, ali se postavlja jedno ozbiljno pitanje – da li smo mi zbog toga bolji i da li su naši građani zbog toga zadovoljniji i koliko su nam deca bolja i kakvo nam je zaista obrazovanje? Dakle, šta mi imamo od toga što imamo sve ove krovne zakone, što imamo strategiju i što imamo sve te dokumente koji su neophodni da imamo? Kako stvari funkcionišu u životu?
Pokušaću sada da to objasnim na nekoliko primera i da onda možda postavim ta pitanja na koja će ministar dati odgovor. Počeću od Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju.
Dakle, imamo jednu neobičnu pojavu kod nas u Srbiji, a to je da smo mi u nekom trenutku otvorili škole. Otvorili smo ih za građane, za roditelje i to je dobra stvar, ali mislim da nismo bili pripremljeni za to i sada imate jednu jako zanimljivu situaciju, a to je da kada upisujete dete u prvi razred osnovne škole, vi možete da birate školu, pa možete da birate i učiteljicu, možete da birate i odeljenje, možete da birate i gde će da sedi, hoće li do prozora, do zida, s kim će da sedi u klupi. Ti izbori idu jako daleko. Kad date ljudima mogućnost izbora, spremni su mnogo toga da izaberu. Sad, ti izbori često su vezani za neke nerealne ambicije roditelja, nekad su i opravdani. Roditelji s pravom žele da se pitaju.
Ali, gde je tu granica i kako škola odgovara na to? Imamo u nekom trenutku škole koje su prebukirane, koje su u nekom trenutku postale jako popularne. Govorim o osnovnim školama, o onim školama koje će posle uvođenja ovog zakona biti javne škole. Dakle, to nisu privatne škole. S druge strane, imamo škole u kojima radi isti ili sličan kadar, pod sličnim uslovima, koje nisu tako popularne i koje često zvrje prazne. Interesuje me gde je tu politika Vlade i kako se prevazilaze takvi problemi?
Zašto o tome govorim? Pa, govorim o tome zato što dolazimo do ovog stava, ne znam da li ste dobili predloge amandmana Saveza učitelja Republike Srbije, koji se odnose na broj učenika u odeljenjima. To su, po meni, jako kvalitetni amandmani.
Vi ste objasnili o čemu se radi, o broju učenika, ali zaista ne mogu da se složim da jedna učiteljica učenika prvog razreda može da se izbori sa 30 i više učenika u odeljenju. Isto tako ne mogu da prihvatim da, kada se to podeli na dva, bude u odeljenju 15 ili 16 učenika. Dakle, ne vidim tu utvrđenu relaciju u kojoj će biti jednako raditi u odeljenju sa 29 i u odeljenju sa 15 učenika. Interesuje me kako se to prevazilazi?
Mislim da smo mi iz poslaničkog kluba Zajedno za Srbiju podneli 17 amandmana. Iskren da budem, s obzirom da su ovo zakoni koji su bili ranije, koji su za vreše bivše Vlade ušli u proceduru, mi ne možemo puno imati protiv toga, ali naša podrška će zavisiti od toga koliko vi budete bili spremni da ove amandmane usvojite. Dakle, dali smo jednu kliznu skalu za broj učenika, pa je praktično na ministru da odredi šta je to što može da se primeni u praksi.
Mislim da u Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju nije u dovoljnoj meri zastupljena dopunska nastava. Dopunska nastava postoji kao stav u jednom članu zakona, ali ne i šta se dešava i koliko zapravo dopunska nastava može preventivno da deluje na kvalitet obrazovanja i vaspitanja. Interesuje me da li ćete vi nekim podzakonskim aktima možda proširiti mogućnost da dopunska nastava bude organizovana, s obzirom da postoji fond časova, postoje nastavnici koji to mogu da rade? Dakle, da li postoji mogućnost da dopunska nastava počne da reaguje preventivno u našem obrazovnom sistemu, a ne samo onda kada neki učenik ima problem sa obrazovanjem, odnosno u usvajanju znanja?
U okviru ovog osnovnog obrazovanja i vaspitanja bih došao do te ključne stvari koja je praktično političko pitanje, a političko pitanje u smislu kakve su naše škole, da li ste vi zadovoljni našim školama i da li su građani zadovoljni našim školama? Mislim da bi naši građani bili živo zainteresovani da znaju kako funkcioniše škola i kakav je uspeh učenika jedne škole na završnom ispitu, odnosno, kada je u pitanju srednja škola, kakav je uspeh učenika na maturskom ispitu.
Ne želim da bilo koga astigmatizujem, da se razumemo, da nekog obeležimo da je loš, a da je neko bolji, nego da jednostavno počnemo da informišemo građane kako bi oni mogli da imaju prave informacije o tome kako zaista funkcionišu naše škole, kako rade nastavnici, odnosno učitelji, da možda nekog i nagradimo ako radi dobro, da napravimo neki poseban propis po kome ćemo to urediti, možda da nekog ko ne radi dobro ocenimo da ne radi dobro. Dakle, da počnemo time da se bavimo.
Čuo sam da je počela eksterna evaluacija, to je jako dobra stvar, barem ovo što sam pričao sa prosvetarima u mom gradu i okolini. To je dobro i svi su zadovoljni. Dakle, to daje neke rezultate.
Vratio bih se malo i na deo koji se odnosi na … šta se to dramatično desilo u poslednje dve godine pa je sada tako dobar uspeh na ovom poslednjem testiranju, na "Piza" testiranju? Šta se to značajno promenilo u radu u našem sistemu obrazovanja pa smo imali jako loše rezultate na početku, a sada imamo koliko sam razumeo ministra jako dobre ili mnogo bolje rezultate nego što su bili?
Mislim da nije dobro prisvajati uspeh, odnosno pripisivati uspeh sebi za nešto što možda nismo ni svi mi zaslužni. Imamo jedan sistem i siguran sam da svako ko živi ovde zna kako to funkcioniše, imamo jednu školu, to je naša javna državna škola koja radi u jednoj smeni, pre ili popodne i imamo jednu popodnevnu školu. To je ona privatna škola ili da kažem privatni sistem obrazovanja koji je potpuno prepušten roditeljima na finansiranje. Sada smo tu otvorili jedno veliko takmičenje u kome roditelji plašeći se konkurencije i ovog života i izazova koji slede počinju sa pripremanjem učenika od prvog razreda, iz različitih oblasti, matematika, maternji jezik čak i fizičko vaspitanje.
Mislim da naš prosvetni sistem ne može da nađe odgovor na to. Mislim da je odgovor na to ovo što smo mi ponudili, dakle kvalitetno ocenjivanje škola, nastavnika, bez želje da bilo koga obeležimo, ali sa željom da se podigne naš sistem obrazovanja.
Što se tiče Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, ono što je meni jako bitno jeste plan upisa u srednje škole. Situacija je takva da srednje škole dostavljaju po novom predlogu do 31. decembra predlog o broju učenika ministarstvu, ali kako oni mogu znati ili kako znaju šta da predlože, u kom obimu i u kom broju? Znam da znaju svoje potencijale, ali pitanje je da li ćemo mi i dalje obrazovati socijalne slučajeve ili ćemo početi da planiramo? Mislim da treba da počnemo da planiramo i da je tu ključna stvar. Napisali smo nekoliko amandmana. Zašto ne uključiti socijalno-ekonomske savete, na kraju krajeva i premijer je predsednik socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije? Zašto u planiranje upisa ne uključiti socijalno-ekonomske savete lokalnih samouprava? To vam je mesto na kome se obavlja dijalog između poslodavaca i zaposlenih u kome lokalna samouprava vrši neku vrstu arbitraže i dogovora. Odluke se donose konsenzusom. Ne vidim ni jednu prepreku da pitamo poslodavce šta bi to oni želeli, da pitamo i drugu stranu, odnosno sindikate kako oni stoje, da izmerimo gde smo i tek onda na osnovu nekog obavezujućeg zaključka socijalno-ekonomskog saveta da škole dostavljaju svoje potrebe za smerovima odnosno brojevima učenika po odeljenjima.
Što se tiče Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kao sistemskog zakona, nisam u ovom materijalu za sednicu video ozbiljnu analizu na osnovu čega smo sada izvršili određene promene u tekstu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Kakva je to analiza dovela do toga da sada nacionalni prosvetni saveti više ne predlažu udžbenike ministru? Šta se to značajno promenilo pa to sada radi Zavod za udžbenike? Zbog čega ste jedno nezavisno telo izbacili, uzeli mu jednu nadležnost ili da li nekom telu koje je najmanje nezavisno od svih?
Po meni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji je prvi donet sa nekim izmenama je jako dobar zakon i sistemski je. Sada imamo taj problem sa interresornim komisijama koje su u nekom trenutku trebale da utiču na odlaganje ili sagledavanje potrebe upisa dece u škole i da eventualne takve upise odlažu ili predlažu mere, planove individualne i slične. To je jako dobra institucija. Po prvi put na neki način interresorne komisije uvezuju zdravstveni sistem, socijalni sistem, lokalne samouprave i administraciju u želji da pronađu najbolji odgovarajući plan za neko dete, odnosno za budućeg učenika. To je odlična stvar, ali nigde nisam video da je bilo u ministarstvu imao neki plan o tome kako će se to finansirati, kako to funkcioniše u životu, kakvi su odgovori, koliko često zasedaju interresorne komisije i kakvi su njihovi rezultati?
Imamo jedan predlog ovde, a to je da ćemo ipak omogućiti da se odloži upis za godinu dana. Imaćemo činjenicu da kada od jednog pravila napravite izuzetak, taj izuzetak počne da se primenjuje i onda izuzetak postane pravilo i imaćemo situaciju da će nam ponovo deca sa osam godina polaziti u prvi razred osnovne škole, a složićete se svi ovde da je to ipak jako kasno. Napravili smo amandman koji bi to trebao da popravi i da u tačno određenim, jasnim, izuzetnim slučajevima postoji mogućnost odlaganja, u svim ostalim ne.
Postavi bih još nekoliko pitanja koja su mi uputile razne organizacije u nekom prethodnom periodu. Recimo, mreža centara za stručno usavršavanje pa smo i tu predložili amandman kojim bi trebalo da na neki način ti centri za stručno usavršavanje dobiju svoje mesto u ovom sistemu. Ideja je da vidimo kakav je njihov položaj i da li postoji bilo kakva nada za njih u budućnosti, s obzirom da su ravnomerno i teritorijalno raspoređeni po čitavoj Srbiji, mogu da računaju na određena sredstva i na poslove koje mogu da vrše. Vi njih ne finansirate, njih finansiraju lokalne samouprave i imaju program međunarodni na osnovu kojih su izgrađeni, ali to finansiranje će se završiti krajem ove godine. Šta ćemo 2014. godine? Hoćemo li gasiti centre za stručno usavršavanje? Kako ćemo ih dalje finansirati i da li postoji obaveza za centre, odnosno za škole da preko centara obavljaju stručno usavršavanje?
Smatram da oni imaju jako bitno mesto i u obrazovanju odraslih, pa smo zbog toga napisali da treba posebno da se navedu centri za stručno usavršavanje kao mesto u sistemu sa obrazovanje odraslih. Mislim da imaju odlične kapacitete za to.
Sve u svemu, ponovo ću se vratiti na ono što je neka vrsta političke poruke koju poslanička grupa Zajedno za Srbiju želi da, a to je da su nam ovi zakoni potrebni, da ćemo ih podržati uz uslov da neka rešenja koja smo ponudili budu prihvaćena i na ono što je jako bitno insistiramo na tome da počnemo da ocenjujemo, odnosno da tražimo šta mi kao građani, kao roditelji dobijamo sistemom obrazovanja i vaspitanja i da li se taj rad u školama može na neki način izmeriti? Hvala.

Uvažena ministarko, mi smo sada na članu 6. ovog Zakona o pravima pacijenata i samo bih da istaknem nekoliko stvari vezano za ovaj amandman. Da otklonimo nešto pre nego što krenemo dalje da pričamo po amandmanima. Nisam sam vas baš najbolje razumeo kada ste rekli. Razumeo sam donoseći ovaj zakon najdobronamernije moguće poslanička grupa ZZS je napisala 11 amandmana želeći da popravi ovaj jako bitan zakon.
Usvojili ste tri ili četiri, to je jako dobro i zahvalan sam vam na tome. Usvojili ste razne amandmane poslanika opozicije i pozicije, takođe vas i zbog toga pohvaljujem. To je jako lepo.
Ja sam razumeo da mi pravimo ovde leks specijalis, dakle, da pravimo jedan novi zakon iz koga će izaći neke reforme – reforme sistema zdravstvene zaštite i reforme zaštite zdravstvenog osiguranja. Vi malopre rekoste da je ovo leks specijalis. Sad mi nije jasno da li mi sad menjajući, odnosno praveći ovaj zakon, u šta smo se svi podjednako uključili, dosta nas je ovde pisalo amandmane, pokušalo nešto da popravi. Da li mi sad pravimo jedan iskorak koji ćete vi dalje sprovesti u život, pa ćemo mi sad imati dalje funkcionalniju i dostupniju zdravstvenu zaštitu? Ako je tako, i dalje ću nastaviti da učestvuje aktivno u ovome i da podržavam, ali ako nije tako, onda nam sad to kažite, pa da znamo kako mi dalje da se odnosimo u raspravi po svim ostalim amandmanima. Hvala.

Kratko ću.
O tome i govorim. Mi imamo ovaj član 6. On je ključan, on je prvo pravo koje mi sad ovde donosimo, dakle garantujemo svim pacijentima. Ali, ako mi njima ne obezbedimo pravo na dostupnost, onda nismo ništa uradili.
Neminovno je da mora doći do promene sistema. Ako smo priznali ovo pravo ovako kako stoji u tekstu zakona, mi moramo promeniti sistemske zakone. Sad pitam, mislim da niko u ovoj sali ne zna odgovor, a šta je nama sistem? Šta je sistem koji mi sad želimo da promenimo? Ako obezbedili pravo na dostupnost zdravstvene zaštite svima pod jednakim uslovima, onda ono mora biti jednako i u Žagubici i u Sjenici i u Beogradu. Ne može zavisiti od volje čoveka koji vodi lokalnu samoupravu ili gradsko veće.
To je ono što ponavljam i provlačim kroz rasprave koje smo imali u nekom periodu. Vi morate onda preuzeti brigu o zdravstvenoj politici. Napravite ta pravila, promenite sistem, pa da onda bude svuda isto za iste pare. To je ono što tražim. Mislim da je to nešto s čime će se složiti svi ljudi ovde u sali. Mora biti isto, a da li je to sekundarni ili tercijalni nivo, pa dalje, gde klinički centar, a gde nije, to je već sledeća stvar. Ali, ono što je osnovno, što je najdostupnije i najpribližnije građanima, mora biti svuda isto. Ako to budemo izdejstvovali, ako vi to budete uradili, onda ćemo imati istu zdravstvenu zaštitu svuda po Srbiji i onda ćemo ispuniti pravo na humanost i pravo na informisanje i na sve ostalo. Hvala.

Povređen je član 106. Poslovnika. Molim vas, mi smo još uvek na članu 6. zadnja tri sata. Dakle, imamo još puno amandmana i sada nećemo da pretresemo sav problem zdravstvene zaštite u Srbiji na članu 6. Molim vas da opomenete govornike da pričamo o članu 6, o amandmanu. Načelna rasprava je prošla. Svi su sada ovde prošli kroz sistem zdravstvene zaštite, naročito kolege iz URS, kao da pre neki dan nismo imali načelnu raspravu. Molim vas da se vratimo i da pričamo o amandmanima. Hvala.

Hvala predsedavajući. Ja ću vrlo kratko, neću se obazirati na traktate o roditeljstvu, što smo čuli u zadnjih petnaestak minuta. Meni je jako bitno da se držimo ove teme.
Gospodine Aligrudić je napisao kvalitetan amandman. Razumeo sam da smo mi na Odboru za zdravlje ovo rešili, izjašnjavali smo se na Odboru za zdravlje povodom ovog amandmana, da smo razgovarali o tome da ovakva odredba, kako sada stoji u zakonu, dovodi do nedoumica, ali smo se svi složili šta ste hteli da postignete time i mi smo svi to podržali. Očekujem ovde neku doradu, u ovom prvom stavu i onda će biti svima jasno šta je zakonodavac hteo da kaže ovde. Samo toliko. Hvala.

Hvala.
Već dugo smo pričali o ovim stvarima ovde i moram da pohvalim, to je dobro. Dobro je da se bivši zaštitnik, a sada savetnik za prava pacijenata izmesti iz zdravstvene ustanove. Činjenica je, u obrazloženju zakona je pisalo da to nije veliki broj prijava. Naši građani se u principu i po pravilu ne žale puno na lekare i ne žale se puno koliko mi svi imamo u životu realno zamerke na njihov rad. Stvarnih prijava nema toliko puno. Zato mislim da predlog kolege Milisavljevića iz tog razloga nije održiv. Nema toga puno.
Ako izmestimo savetnika iz zdravstvene ustanove, a to ovim zakonom činimo, mi ćemo zapravo verovatno povećati broj i to je dobra stvar, verovatno će se to desiti. Ali, imate jedan realan problem i to je ono o čemu sam pisao. Zbog toga ovaj moj amandman izgleda ovako. Želeo sam da u čitavu ovu priču saveta ili zaštite prava pacijenata uključimo i Republički fond, iz prostog razloga zato što Republički fond plaća sve ovo, u nekih 90% plaća i primarnu i sekundarnu i tercijalnu zdravstvenu zaštitu.
Kada imate savetnika koji sedi u opštini, to je dobra stvar, realno. Na prvu loptu, bio sam zadovoljan ovim rešenjem, a posle sam razmišljao na način na koji razmišljaju ljudi koji rade u lokalnoj samoupravi. Oni će prvo ovo doživeti kao jedan novi namet i to je činjenica i neće niko to osporiti. Onda će se postaviti sledeće pitanje – ko će to platiti? Vi ste rekli da ćete platiti obuku tih lica koja će to uraditi, koja će da se nauče kako da budu dobri savetnici i zato će trebati nekih šest meseci, ali sam zaista siguran da će proći mnogo više od tog vremena dok ovakva odredba ne zaživi. Zato sam napisao ovakav amandman.
Živim u uverenju da ste vi na neki način ovaj moj amandman i usvojili, jer ste stvorili preduslove da Republički fond zaista počne da radi te poslove. Na neki način, on to radi kroz izmenu ovog propisa i to je dobra stvar.
Druga stvar, usvojili ste i ono da taj savetnik treba da ima tri godine, a ne pet godina radnog iskustva i to je takođe dobro, jer ćete teško naći u lokalnim samoupravama ljude koji imaju pet i više godina radnog iskustva u ovim poslovima.
Postoji još jedna činjenica, a to je da će to jako teško ići kada krene taj sistem da funkcioniše, a to je zato što ljudi kažu – mi to ne plaćamo, kako mi to možemo da kontrolišemo? Hajde da kažemo da primarna zdravstvena zaštita može da bude na neki način pokrivena tim čovekom koji radi ili sedi u lokalnoj samoupravi i koji se zaista trudi da savesno i odgovorno obavlja svoj posao. Ali, šta ćete sa bolnicama? Neće to ići. Ići će jako teško, prvo, zato što uprava bolnica, direktore postavlja ministarstvo. Oni ne doživljavaju lokalnu samoupravu kao nekog kome treba da polažu račune. To je jako teško.
U Šapcu smo pre dve i po godine napravili ovo što se sad zove savet za zdravlje. Mi smo ga napravili u Šapcu pre dve i po godine i zvao se radna grupa. Tad su u njoj sedeli svi ovi koji su sad zakonom propisani da rade u savetu. Po prvi put su ljudi počeli da pričaju. To je suština jedne reforme uprave, da ljudi koji vode ili rade u različitim ustanovama počnu da pričaju, da rešavaju probleme građana, dakle, da počnu da pričaju o interesu građana.
Iz te radne grupe su izašli neki dobri projekti na lokalu i to je sve odlično. Ali, hoću da vam kažem, bilo je jako teško naterati ustanove koje ne finansira lokalna samouprava, makar i u malom procentu, da rade nešto i da podnose neku vrstu odgovornosti. Zato zaista podržavam ovu činjenicu što će postojati savet za zdravlje. To je odlična stvar. To funkcioniše kod nas, a verujem da će funkcionisa ti svuda.
Mislim da dok ne krene ovo da radi, odnosno u svom punom kapacitetu, treba razmisliti o tome da Republički fond zaista može odmah da počne da pruža usluge. Verujte mi, ako u sredu izglasamo ovaj zakon, a poslanička grupa ZZS, koja se zaista zalaže za neku vrstu istinske samouprave, možete već u četvrtak u Republičkom fondu da počnete da radite to. Dakle, jedan pravnik Republičkom fondu, koji sigurno radi tri ili više godina, čak i na određeno vreme, može da počne da daje savete pacijentima.
Uglavnom su to u isto vreme i osiguranici Republičkog fonda, i da jednom taj Republički fond postane kuća svojih osiguranika, jer ne vidim razlog da on to ne bude, da otvori svoja vrata i da onda vidi kako se ljudi leče, koji su im problemi, kako je teško kada morate da date, kao i kada majka mora da dâ 500 dinara da bi bila i ležala sa svojim detetom na odeljenju pedijatrije, iako beba ima samo godinu dana, zato što je tamo neki umišljeni menadžer ili direktor doneo odluku da je jako dobro da zaradi na tome što će izdavati krevet majci pratilji, iako je Republički fond dao pravo detetu do 15 godina da ima pratioca. On kaže – mi smo doneli odluku, mi ćemo to da naplatimo, baš nas briga. Moralo je da prođe vremena da se takva jedna odredba ukine i da se kazne ti ljudi koji tako rade.
U praksi ćete videti da se 75%, to sam merio i to smo radili u Šapcu, da se 75% svih tih primedbi zapravo odnosi na refundacije koje su građani platili, jer su im u državnim ustanovama nešto naplatili što nisu smeli – bilo da su to snimci, dodatne usluge, pregledi, snimanja, šta god, dijagnostika. To su uglavnom stvari na koje se žale. Za sve ostalo, imamo i Zaštitnika prava građana, gospodina Sašu Jankovića, tako da je i to institut koji postoji.
Mislim da ovo što sam predložio, mislim da su se sada stvorili uslovi. Videćemo kako će sada stvari funkcionisati, jer je ovo generalno dobra stvar. Mislim da će poslanička grupa ZZS, a dalje ću pričati o drugim amandmanima, zaista podržati, jer smo uspeli da popravimo stvari i uspeli smo da krenemo napred, što je dobra stvar i za ministarstvo i za pacijente, odnosno građane. Hvala.

Zahvaljujem se.
Samo ću da se nadovežem. Dakle, nadzornici osiguranja i sada postoje u Republičkom fondu i oni, uglavnom, kontrolišu rad zdravstvenih ustanova. Ali, njima niko ni do sada nije branio da rade poslove o kojima sada govorimo. Ne vidim tu nijedan problem da to počne odmah da radi i da, recimo, izađu i da snime gužve. Recimo, ono što smo čuli danas, 150 metara reda na nekoj tamo klinici. Zašto ne bi nadzornici osiguranja videli u čemu je stvar, reagovali kod nadležne filijale, odnosno ustanove i onda videli da li postoje neka prava.
Svaku povredu prava možemo finansijski da izrazimo. Za svaku od tih povreda se može neko kazniti finansijski. Zato postoje pravila u odnosu ugovora između Fonda i zdravstvene ustanove.
Dakle, imate efikasan način kako da se stvari vrlo brzo dovedu u red. Zato je ovaj moj predlog bio ovakav. Ne mislim time da Fond treba stalno da kažnjava zdravstvenu ustanovu, a ne i obrnuto. Dakle, ne mislimo na to. Bitno mi je da postoji način na koji može brzo da se reaguje i da se otkloni problem. Hvala.

Hvala.
Mislim da me kolega nije najbolje shvatio. Vi morate da otvorite vrata i da budete obavezni ili da budete na usluzi svojim osiguranicima, odnosno sa onima koji vas plaćaju, to nije moć, to je obaveza. Obaveza i odgovornost. Kada rešavate njihove probleme, to je takođe odgovornost, nije moć.
Ideja je bila da se Republički fond kao jedan spor birokratizovani aparat otvori. Zašto sam to predložio? Zato što predstavljam politiku poslaničke grupe ZZS, koja se zalaže za istinsku samoupravu. Ako otvorimo vrata fonda i otvorimo vrata filijala, otvorimo vrata novcu kojim se finansira zdravstvena zaštita u 90% slučajeva, odnosno u 90% u Srbiji, šta time radimo? Time približimo taj novac, odnosno ta prava i nadležnosti građanima.
To je ono što sam ja hteo. Hteo sam da se politika, odlučivanje i problemi građana približe onima koji odlučuju, a u isto vreme nadležnosti spuste građanima, da im budu bliže. To sam hteo da postignem. Mislim da sam to i postigao. Hvala vam na tome.

O ovome smo pričali na Odboru za zdravlje, ali mislim da je jako bitno, u duhu ovih amandmana koje sam ja napisao, o čemu se tu zapravo radi. Predvideo sam da uvid u zdravstveni karton, odnosno medicinsku dokumentaciju pacijenta ne može imati taj pravnik, savetnik iz razloga što on neće znati šta gleda. On nema ta znanja. Prvo ćete ga vi učiti šest meseci kako da nauči koja su prava iz zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite, onda će njemu trebati još šest meseci da uđe u čitav posao. Posle godinu dana on treba da gleda tamo neki zdravstveni karton i neće znati ni da pročita, ni da vidi.
Nadzornici osiguranja koji postoje u Republičkom fondu ne mogu da gledaju. Nadzornici osiguranja u Republičkom fondu koji kontroliše medicinsku dokumentaciju pacijenta, kada kontrolišu potrošnju lekova na recept, ne smeju da gledaju medicinsku dokumentaciju ako nisu lekari, ne zato što je to sad, nego zato što ne znaju. To samo lekari mogu da vide i da prepoznaju problem. Kako će tamo neki pravnik, koji je tek ušao u posao, da to vidi? Mislim da je to bio osnov ovog amandmana, o tome se zapravo radi. Ako je već takva situacija, a vi ste na neki način predvideli mogućnost da Republički fond uđe u ove poslove, ne vidim zašto se ne bi napravila neka kombinacija pa da tom pravniku pomogne nadzornik osiguranja lekar kojih ima u svakoj filijali Republičkog fonda, pa da zajedno pogledaju dokumentaciju i da pomognu jedan drugome. To je sve. Hvala.