Želim prvo da izjavim saučešće porodici gospođe Ksenije Vučić koja se upokojila, koju sam imao čast da poznajem i znam da je dosta uticala i na naš politički i medijski sistem.

U vezi sa zakonima o kojima danas razgovaramo, hteo bih da skrenem pažnju na to da Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, rešava dosta dobro neke kategorije, međutim, izostavlja rešenje problema one kategorije državnih službenika i nameštenika koji omogućavaju da ove naše sednice budu održavane, to su se ove prateće službe u domu Narodne skupštine i zgradi Narodne skupštine, oni imaju problem sa svojim platama koje su dosta niske i molim nadležne da obrate pažnju na to jer su me njihovi predstavnici zamoli da se to signalizira.

Što se tiče zakona koji su danas predloženi, ja ću u danu za glasanje glasati za sve ove zakone i u tom smislu činim nešto zbog čega će mi sigurno kolege iz drugih opozicionih grupacija zameriti.

Takođe, sada u predvečerju izborne kampanje u kojoj ćemo svi jedni o drugima govoriti nekad i preterano i preoštro, želim da uradim još nešto, a to je da čestitam vladajućoj većini, kolegama iz vladajuće većine, pre svega iz SNS, SPS i drugim kolegama iz vladajuće većine na državotvornosti, svesti, odgovornosti i na spremnosti da izađu u susret opozicionim strankama da usvoje ovaj predlog izborni izmena koje su dobre, koje dovode do društvenog konsenzusa i koje idu u dobrom pravcu rešenja našeg izbornog sistema.

Sada ću iskoristiti priliku da se nadovežem na ono što je ministarka Obradović rekla, vezano za to da ovo neće biti promena izbornih uslova samo za ove izbore već da će se ozbiljno razmišljati i nastaviti i posle izbora da se radi na promeni celog izbornog sistema. To je neophodno i dobro i u tom smislu ću iskoristi ovo vreme koje mi preostaje da kažem nekoliko ideja o tome kako narodna mreža vidi potrebu za promenom izbornog sistema, pre svega zato što mislimo da je naš politički sistem koji već 30 godina luta i levo i desno, došao u situaciju da je toliko bolestan da pravi probleme daljem funkcionisanju države.

Taj politički sistem podrazumeva da kao kada lekar ima bolesnika koji ima nekoliko sistemskih bolesti, on ne može da leči samo jednu, već mora da paralelno nekoliko tih sistemskih bolesti, nekih važnih organa. Izborni sistem je samo jedan deo toga. Dakle, potrebno je izvršiti promene u izbornom sistemu, promenu u medijskom sistemu i promenu u partijskom modelu da bismo došli do toga da postignemo ono što svi primećujemo, a to je da celo društvo misli da ovaj politički sistem više ne funkcioniše kako treba.

U tom smislu što se tiče izbornog sistema već je sazrela svest u društvu da je potrebno narodne poslanike kao predstavnike koji nose suverenitet naroda, vezati više za birače nego za političke stranke. Kako to može da se postigne? Pretpostavljam da je najbolje razmišljati na nivou Srbije o nekom mešovitom, što većinskom, što proporcionalnom sistemu, ima više modela o kojima ne mogu sada da pričam.

Ali je jedna stvar vrlo bitna, a to je da bar na lokalnom nivou možemo da primenimo većinski sistem, jer na taj način bi dobili potpuno vezivanje lokalnih odbornika za svoje birače, a prekinuli bi tu neprijatnu vezu stranačkih centrala ka lokalnom nivou.

Pored ovih i mnoge druge promene treba uraditi, međutim ništa nam neće značiti promena izbornog sistema ako nastavimo da živimo u medijskom sistemu koji je potpuno nefunkcionalan, koji je potpuno neprijatan i koji se najmanje svodi na to koliko će se koji politički predstavnik, dali vlasti ili opozicije ili neke stranke više slikati na medijima ili manje.

To jeste bitno, ali nije ključno. Dok se te bitke vode mi zaboravljamo da u ovom trenutku usled jedne neprirodne privatizacije medija većina Srbije nema svoje lokalne javne servise.

Paradoksalno je da smo mi u skladu sa zahtevima Evropske unije mogli da imamo i regionalne javne servise, bar na nivou Austrije koja ima šeste regionalnih javnih servisa, a mi u Srbiji imamo samo jedan pokrajinski koji se može smatrati regionalnim, pa tako građani Vojvodine su privilegovani u odnosu na građane Šumadije, moje Šumadince koji nemaju svoj regionalni javni servis, a mogli bi da imaju i drugi krajevi Srbije svoj regionalni javni servis.

To je nešto što bi moralo da se vrati iz prostog razloga što je ceo deo Srbije u mraku, u tom smislu ne postoji javni interes da se to pokrije. Potrebno je u medijima uvesti obavezu, jer ne možete govoriti o nezavisnim medijima, mediji mogu da budu samo objektivni i profesionalni. Da bi to mogli, moraju da budu novinari zaštićeni. Nedopustivo je da u mnogim medijima ne postoje sindikati novinara. Država tu mora da interveniše.

Novinari treba da budu licencirani, tako da se razlikuju od civilnih novinara i da tako budu zaštićeni, a da mediji ne mogu da se osnuju bez određenog broja licenciranih novinara.

Što se tiče partijskog modela nama su potrebne kadrovske partije sa kolegijalnim organima, a ne masovne partije sa jakim liderima i to su sve stvari koje su potrebne da se dešavaju da bi mi najzad dobili sistem koji će odgovarati našem narodu i našem suverenitetu. Hvala.

Neću glasati za ove izveštaje ne zato što imam nešto konkretno protiv tih izveštaja, već zato što sam protiv koncepta nezavisnih regulatornih tela, kao što sam i protiv koncepta nezavisnih medija i nezavisnog pravosuđa.

Kada se ovako kaže, to izgleda rogobatno, ali ću pokušati ukratko da objasnim ceo taj koncept.

Godine 1968. gospodine Robert Batler je definisao termin ejdžizam kao vrstu diskriminacije osoba starije životne dobi. Taj termin kada je definisala naša Poverenik za zaštitu građana gospođa Janković je rekla, između ostalog, skoro da ejdžizam može biti vrsta rasizma modernog doba.

Mnogo je bitno znati i koren samog rasizma, moderan koren samog rasizma i onda ideje ejdžizma, a onda ćemo povezati s tim da vidimo kako smo došli do toga da su i nezavisna regulatorna tela problematična.

Evo, prosto rečeno, rasizam kao ideja da je jedna zatvorena društvena zajednica u susretu sa strancima doživljava ih kao nepoznate, pa samim tim manje vredne, jeste jedan arhetipski koren rasizma. Mnogo opasniji koren rasizma je ono što se desilo u moderno doba vezano za holandske i britanske trgovce robljem koji su masakrirali afrički kontinent, izvozili ih u Ameriku na svoje plantaže i onda su morali svom društvu da objasne moralni način kako to da neko ljudsko biće može da bude odvedeno da na njegovoj krvi, znoju i životu zaradi te ekstra profite i da se obogate tako da su na tome napravili svoj društveni uspeh, a ne na nekoj velikoj genijalnosti.

Takva društva su morala da izmisle priču o modernom rasizmu, da objasne kako su ljudi iz Afrike ljudi niže vrednosti i, naravno, svi oni koji ne pripadaju njihovom civilizacijskom krugu političkog zapada.

Vidite, oni su u stvari to radili ne zato što su smatrali da su moralno superiorniji, već su morali da opravdaju tu vrstu podređivanja čoveka i njegovog dostojanstva zaradi ekstra profita. Na isti način danas u svetu u kome totalitarni kapitalizam zapadnog globalističkog tipa zahteva da se svi mi pretvorimo u ljudski resurs, doživljava ljude koji su došli u određenu životnu dob kao višak, kao balast, kao neko ko više u procesu proizvodnje profita ničemu ne služi. Iz toga izlazi ideja o ejdžizmu. Iz toga izlazi ta vrsta modernog rasizma koji će se dešavati u budućnosti.

Kakve to veze ima sa nezavisnim regulatornim telima? Pa, ako pogledate kada su se ona pojavila u našem političkom sistemu, pojavila su se posle 5. oktobra 2000. godine, kada smo krenuli u evroatlanske integracije. Danas kažemo da su to samo evropske integracije, ali ja mislim da ima dosta i atlanskih. Znači, ka političkom Zapadu, ka ideji da, jednostavno, je sve podređeno profitu.

Sva društva u svojoj istoriji se dele na ona koja služe „zlatnom biku“, to jest profitu i ona koja služe čoveku. Mi se opredeljujemo u našim evroatlanskim integracijama da idemo u društva koja sve nas podređuju profitu i onda je ejdžizam normalan, onda su drugi oblici rasizma o kojima se ne priča, a to je pre svega antislovenski rasizam, rasizam prema novim državama koje se pojavljuju, kao što je Kina, rasizam prema Aziji. Sve su to stvari koje su njima prihvatljive. Neće otvoreno da ih kažu, ali u svojim činovima to pokazuju.

Nezavisna regulatorna tela su se javila kao pokušaj da se iz našeg državnog aparata izmesti priča o zaštiti građanskih i ljudskih prava, da se naprave tzv. nezavisni organi koji će kontrolisati našu državu da slučajno ne greši prema našim građanima. Međutim, kao što će sada na referendumu 16. januara da se odlučuje da li ćemo dozvoliti sudijama da sami sebe biraju, da preko toga budu podložni stranom uticaju domaćim centrima moći koji su otuđeni od svog naroda, tako su i nezavisna regulatorna tela u svom delovanju, kada pogledate, često podložna pritisku iz tzv. nezavisnih medija, pritisku iz tzv. nevladinih organizacija koje su to prema samo našoj Vladi, a u stvari pripadaju stranim vladama i finansiraju se od stranih vlada i zbog toga ja na isti način na koji smatram da ne postoje nezavisni mediji, već postoje samo mediji koji su zavisni od svog društva i svog naroda, a poštuju pravila objektivnosti i novinarske profesije i ovi drugi koji ne poštuju ta pravila, tako isto smatram da pravosuđe mora da bude zavisno od svog naroda, što ne znači da bude zavisno od političkih partija, a ne sme da bude nezavisno od svog naroda i da zavisi od onih centara moći koji su izmislili tu ideju da bi mogli da uništavaju suverenitete naroda koji su im se suprotstavili. Eto tako mislim da i nezavisna regulatorna tela treba da se vrate u okvir državnog aparata Srbije, da tu bude većom kontrolom i da samim tim vi ne dolazite u situaciju da morate da se branite od medijskih natpisa medija koji su pod kontrolom bilo vladajuće stranke ili stranih centara moći.

Nemam ništa protiv vas lično, nemam ništa protiv vaših izveštaja, samo mislim da je krajnje vreme da raščistimo sa idejama koje su posle 5. oktobra 2000. godine ušle u Srbiju i dan danas nam prave veliki problem.

Hvala.

Pre svega želim da izjavim saučešće porodici našeg kolege Branka Marinkovića.

Ova tema izbora sudija je u senci i ne može da bude van senke priče o referendumu, jer će na referendumu 16. januara sledeće godine da se odlučuje da li ćemo imati priliku da kao predstavnici naroda u narednom periodu ispunjavamo tu punoću narodnog suvereniteta i da kontrolišemo i utičemo na sudsku vlast ili ćemo joj dozvoliti da se potpuno izoluje i da postane ono što su neke kolege iz SNS lepo rekle – sudokratija.

Ovaj model koji će na referendumu biti predložen jeste model koji ugrožava ideju podele i ravnoteže vlasti, jer podela i ravnoteža vlasti može da postoji samo u slučaju da postoji međuuticaj jedne vlasti na drugu, tj. sve tri vlasti, zakonodavne, izvršne i sudske. Kada se jedna vlast izoluje, onda ona gubi mogućnost da bude pod kontrolom onoga što je najbitnije, a to je narodnog suvereniteta.

Predložene promene Ustava vode tome i potpuno je jasno da 250 poslanika, kakvi god da su, ovog trenutka možda jesu takvi da više liče na glavni odbor SNS, ali sledeći put će možda biti birani tako da bude više predstavnika opozicije i da Skupština bude šarenija i onda kako god postavite ti predstavnici naroda, kao narodni tribuni, mogu više da utiču i ozbiljnije da raspravljaju o sudijama, nego vrlo mali i uzak krug ljudi. Svejedno da li oni bili državni funkcioneri ili istaknuti pravnici njihova mogućnost kontrole i uticaja kao predsednika narodnog suverena, naroda kao suverena je potpuno ograničena.

Nadovezujem se na ono što je kolega Dabić rekao. Isto smatram da neuspeh referenduma ne može biti i ne treba da se posmatra kao poraz SNS, jer među vama ima ljudi koji otvoreno zastupaju isti stav kao i ja - da na referendum treba izaći i glasati protiv ustavnih promena. Kolega Đorđe Dabić je, u suštini, rekao nešto sa čim se slažem i mislim da je ova tema promene Ustava mnogo veća i dalja od svih naših partijskih i drugih idejnih podela.

Takođe se slažem i sa ovim što je uvaženi kolega Toma Fila, izuzetan advokat po iskustvu i po kvalitetu svog rada, rekao, a to je da svi zaboravljamo da pravosuđe nije sastavljeno od ljudi koji su sveci, da tu ima dosta korupcije, a bogami i nepotizma, a biće ga još više kada ih izolujemo na način kako su izolovani pripadnici univerzitetske zajednice, pa sada imamo problema sa njima.

Dakle, sve su to problemi koji se otvaraju, a ono što je najbitnije u svemu ovome jeste postavljanje pitanja – zašto je posledica toga da mi opet idemo u ovaj začarani krug odricanja suvereniteta našem narodu i našoj državi?

Da se vratimo na to da je ovim promenama čak učinjeno nešto što je potpuno neverovatno, a to je da se na neki način tužilaštvo konstituiše kao četvrta grana vlasti i da tužioci koji su u svakoj uređenoj pravnoj državi deo izvršne vlasti postaju vlast za sebe. Na taj način postaju nešto što će vama jednog dana, kada pritisci sa zapada budu jači, da se dešava, a to je da će vas tužioci, koji će biti pod kontrolom nekih nevladinih organizacija sa zapada, Soroša, USAID i sličnih, progoniti i za ono što ste krivi i za ono što niste krivi.

Dakle, to nije prvi put. Cela ideja koja se ovde sprovodi jeste ideja koju je sudija i teoretičar prava Robert Bork lepo opisao kao sudska diktatura, koja je inače u zadnjih 70 godina u SAD dovela do toga da ljudi na referendumu glasaju za jedno, a onda sudije Vrhovnog suda odluče da je nešto sasvim drugo u pitanju. Tako smo u Kaliforniji imali referendum gde su se građani izjasnili da je gej brak neprihvatljiv, a onda je Ustavni sud SAD odlučio da ta volja naroda nije relevantna.

Drugo, sudska diktatura je iskorišćena za obračun sa svim narodnim predstavnicima i narodnim tribunima one vlasti koja je bila uspostavljena u latinoameričkim državama. Tako je Lula da Silva uhapšen i onemogućen da učestvuje u izborima, iako je imao neverovatnu podršku naroda, iako se na kraju ispostavilo da ne postoje razlozi zašto je bio hapšen, izbačen iz izborne utakmice. Tako su promenjene vlasti u mnogim latinoameričkim zemljama, zato što je njihovo državno tužilaštvo bilo pod direktnom kontrolom obaveštajnih struktura SAD.

Znači svi mi koji pripadamo narodnjačkom pokretu i narodnjačkom stavu, koji se zalaže za suverenitet i suverenizam, a znam da takvih mnogo ima i u vašim redovima, jednog dana će biti na udaru ovakvih tužilaca i ovakvog pravosuđa. Zato je krajnje vreme da se ovo zaustavi.

Ova politika – EU nema alternativu nas dovodi do toga da danas nismo glasali ni za rezoluciji o osudi zločina, genocida u NDH, ali ne želim da kritikujem ljude koji nisu glasali zato što znam da je položaj Republike Srbije vrlo težak i da moramo da vodimo računa o mnogim stvarima. Želim da se zahvalim kolegama koje su glasale. Danas je glasalo 44 kolega za tu rezoluciju, više nego prošli put. Želim da kažem da to što kao opozicioni poslanik mogu da ne glasam nije neka velika žrtva, već je mnogo hrabrije od vas da kao ljudi koji poštujete stranačku disciplinu ipak glasate za ovu rezoluciju i pokažete snagu jednog nacionalnog jedinstva. Nadam se da će sledeći put biti više ruku koje će glasati za to. Hvala vam.

Gospodine Dabiću, u većini toga što ste rekli se slažem, samo jedna stvar je problematična, a to je da je razlika u odnosu na onu vlast što postoje neki elementi suvereniteta i razvija se određena priča za koju se ja nadam da će ići u tom pravcu.

Ali, ono što sve nas sa ove suverenističke strane plaši, jeste situacija kao sa uvođenjem sankcija Belorusiji, jer sankcije Rusiji nisu uvedene, ali Belorusiji jesu. Na zaprepašćenje ambasadora koji je očekivao da se to neće desiti, ali je imao razgovor sa predstavnicima naše vlasti da se to neće desiti, a mi smo podlegli pritisku i uveli smo sankcije Belorusiji. To je takođe, uzimajući u obzir šta je Belorusija sve uradila za nas u trenucima bombardovanja i kako se odnosila prema nama, izvinite što moram da kažem, sramni čin.

Mi svoj suverenitet ipak nekako podređujemo toj politici "EU nema alternativu", iako ne mogu a da ne primetim da u nekim segmentima pokušava trenutna vlast da se izvuče od tog pritiska.

Sa druge strane, kada se meni od strane drugog uvaženog kolege prebacuje vezanost za probriselsku opoziciju koja je nekad bila, kako vi kažete, žuta vlast i žuti režim, ja ne znam na osnovu čega to govorite? Ja sam iz te organizacije koju pominjete baš zato i izašao, zato što su išli u pravcu koji je doveo do toga da sarađuju sa tim probriselskim strankama.

Što se tiče priče o narodnom suverenitetu i kontrole izbora sudija, morate priznati da 250 poslanika, pogotovo u situaciji kad, daće bog, sledeći put bude više predstavnika opozicije, jesu ljudi koji mnogo više mogu da rasvetle jednu temu nego 11 ljudi, kako sada imamo, a pogotovo kada su tih 11 ljudi posredno birani, a i mi smo, kao narodni poslanici, birani, pa tek mi biramo te posredne ljude, tako da sve to, matematički gledano, ne stoji što ste rekli.

Druga stvar u svemu tome jeste da kada dođemo u situaciju da, a sledeća Skupština će najverovatnije biti takva da nemate dve trećine u parlamentu, onda će ta komisija o kojoj ste pričali odlučivati o sudijama, što je tek katastrofalno. Hvala.

Sledeći sastav Skupštine neće moći da bira javne tužioce, ako prođe referendum 16. januara i to je dovoljno da shvatimo koliko je neozbiljna i nepotrebna cela priča o referendumu i promeni Ustava.

Da je to naša autentična potreba kao društva takođe se vidi da nije tačno. Vidi se iz toga kako je predsednik Narodne skupštine juče na jednom skupu reagovao u susretu sa ljudima iz Nacionalnog konventa i uradio ono što većina od nas ovde misli, a to je poslao poruku da i ministar za evropske integracije, gospođa Joksimović i predsednici probriselskog civilnog sektora i pogotovo predstavnici EU se na jedan ponižavajući način odnose prema nama i ja ga podržavam u tom stavu i mislim da je taj stav nešto što treba da bude pretežno stav svih nas u ovoj Skupštini.

Da je EU nastavila da nas ponižava to se vidi u tome što smo mi jedini od svih članica kandidata za članstvo u EU kojima se zahteva da se odreknemo dela svoje teritorije. To govori o tome da je EU licemerna i da kod njih vladavine prava nema, jer da ima oni bi znali da je nepovredivost granica temelj, kamen međunarodnog prava nastao posle Drugog svetskog rata, da nepovredivost granica da suverene zemlje u stvari onaj temelj, kamen međunarodnog prava koji organizacija Ujedinjenih nacija zahteva i protežira.

Takođe, vladavina prava u EU ne postoji iz razloga što kod nas i jedino kod nas traže da promenimo svoj Ustav, iako nismo članica EU i to ne traži neki organ EU, već na osnovu mišljenja Venecijanske komisije, komisije koja nikoga u EU ne obavezuje sem nas. Znači, i to je uslov koji nas ponižava, jer mi moramo da slušamo EU i da zbog slušanja EU tj. Venecijanske komisije koja je deo savetodavnog organa Saveta Evrope koji nije deo organa EU, mi dolazimo u situaciju da imamo još jedan ponižavajući uslov koji druge članice na putu ka EU nemaju.

Da je priča o tome da je bolje da sudije i tužioce bira nekoliko posebno izabranih predstavnika Skupštine, nego 250 narodnih poslanika besmislena, to zna svako ko zna matematiku. Ako se pozivamo na teoretičare prava i na Monteskjea, ako se pozivamo na teoretičare demokratije, kao što je Monteskje koji je govorio o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, o potrebi da vlast jedna drugu kontroliše, da se uspostavi ravnoteža vlasti, čak i ovde vidimo da se to krši, jer ravnoteža na vlasti i kontrola vlasti nije izolacija jedne grane vlasti od uticaja drugih grana vlasti.

Mnogo je važnija ideja Žan Žaka Rusoa koji je ideju nacionalne tj. narodne suverenosti doveo do toga da u suštini u republikanskom i modernom načinu organizovanja društva narod je suveren, građani su suvereni koji moraju da kontrolišu i zakonodavnu i sudsku i izvršnu vlast.

Ovim promenama sledeći sastav Skupštine Srbije, ako referendum bude izglasan, neće moći da utiče ni u jednom segmentu na sudsku vlast sem posredno, vrlo posredno, vrlo minimalno i na taj način će se uspostaviti ono što je kolege Vladimir Đukanović, iz vladajuće većine, rekao tzv. sudokratija. Koliko će biti koruptivno možete da pitate holandsko udruženje pravnika koje govori da je to veliki izvor korupcije u pravosuđu.

Zašto smo mi u toj situaciji? Zbog čuvene politike koja kaže – EU nema alternativu i uvažena gospoda iz SNS kažu da oni tu politiku ne guraju, ali kada pogledate posledice političkog odlučivanja oni su na toj liniji.

Šta se dešava u našem parlamentu zbog politike – EU nema alternativu i zbog nespremnosti naše da se zamerimo pojedinim članicama EU i Briselu na čelu? Zbog toga nemamo rezoluciju o Komisiji za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja, ni ono što predlaže deo poslanika vladajuće većine iz Pokreta socijalista, a ni onu koju dr Dana Grujičić traži već godinama, da se ne bi zamerili njima. Zbog toga nemamo ni rezoluciju o policijskoj brutalnosti evropskih policija prema mirnim demonstrantima koju su danas predložile kolege većinom iz vladajuće većine. Zbog toga je čak strašno da nemamo izglasanu ni rezoluciju o genocidu koju su ustaše izvršile u NDH nad Srbima, Romima i Jevrejima jer znamo da ako tu rezoluciju budemo izglasali Hrvatska će nam praviti probleme na putu ka EU. Zbog toga nemamo ni reagovanje ove Skupštine koja je najviši organ političkog suvereniteta Srbije na neprekidno kršenje Dejtonskog sporazuma u BiH od strane evropskih predstavnika i jedini mi imamo pravo da podnesemo inicijativu da se utvrdi zašto je Dejtonski sporazum promenjen i da na taj način zaštitimo interese nas države Srbije kao jedne od potpisnica ugovora Dejtonskog sporazuma i da zaštitimo interese Republike Srpske. Mi to ne radimo zato što vodimo politiku – EU nema alternativu.

Pa i ako je iz Evrope, mnogo je. Hvala gospodo.

Danas ovde raspravljamo o Zakonu o tržištu kapitala, raspravljamo o međunarodnim ugovorima u kojima su kreditori finansijske institucije EU, raspravljamo o podršci privredi, od strane naše države u ovoj Kovid pandemiji.

Svi ti zakoni sami po sebi mogu da se posmatraju na jedan i na drugi način, ali otvaraju određene teme koje ozbiljno pokazuju da zakoni i legislativa koju mi usvajamo u okviru naše politike puta ka EU, otvaraju ozbiljne probleme za naše društvo, za naš državni i društveni razvoj i o njima ću sada probati telegrafski da kažem, u ovih nekoliko minuta, koliko imam vremena.

Pre svega, kada govorimo o tržištu kapitala, mi u stvari govorimo o uslovima koji treba da dovedu do poboljšanja i sigurnosti, postojanja i ponašanja domaćih i stranih investitora na tržištu kapitala.

Međutim, ne možemo se oteti utisku da se to sve naslanja i na ideju "Open Balkan“, inicijativu koja sama po sebi nije sporna i koja govori o tome da naše državno rukovodstvo, za razliku od ljudi koji sede u Prištini, koncept suverenosti shvata na način 21. veka, svest o tome da granice ne mogu biti, kao u srednjovekovnoj tvrđavi, već mora da postoji određena veza, komunikacija i povezivanje koje omogućava onome koji je najsposobniji, najvitalniji, najagilniji, da ostvari svoj interes i da deluje tako, što će uticati i na region i na razvoj svoje zajednice.

Međutim, to je samo u prvom, onom fasadnom delu tog sporazuma. Ono što je problematično sa tim sporazumom, jeste što u ovom trenutku on pogoduje albanskoj naciji, jer ne obuhvata ni Republiku Srpsku, ni Crnu Goru i ne omogućava Srbima da budu povezani na način na koji su Albanci povezani u "Otvorenom Balkanu“.

Druga stvar, koja je vrlo problematična, a o kojoj se ne priča, jeste da povezivanjem radne snage, svi smo svesni da niko iz Šumadije ili vrlo mali broj ljudi će ići u Albaniju da radi, dok će dosta Albanaca doći ovde da radi i to nije problem, to je sasvim uredu, to se dešava i sa nekim drugim firmama, korporacijama, sa ljudima koji dolaze sa mnogo udaljenijih tačaka u svetu.

Međutim, problem je što u ovom sporazumu postoji mogućnost naseljavanja njihovih porodica. Nemojte da se pravimo naivni i da zaboravimo kako svojevremeno izbeglice, koje su primane u SFRJ, a bežale su iz Albanije, je to bio potencijal koji nam je posle napravio ovaj problem koji imamo na KiM. Dakle, ne možemo biti slepi na ovako otvaranje jedne teme, koja nama može napraviti veliki problem u prostorima gde živi srpski narod.

Druga stvar, koja isto bitna za ideju otvorenog Balkana, jeste pitanje moguće carinske unije. Da li to znači da mi, kao Srbija, koja ima privilegije u bescarinskom režimu sa Ruskom Federacijom i Evroazijskom unijom, da li će to značiti da se te privilegije prenose i na druge države koje čine sada inicijativu "Otvorenog Balkana", tj. Severnu Makedoniju i Albaniju ili ćemo i mi izgubiti te referencijalne i mogućnosti? Znači, o tome se takođe ne govori, a moramo da budemo svesni da je nama mnogo više u interesu zbog strateških interesa naše države, zbog toga što država nije samo ekonomija, već i odbrana teritorije i razmišljanje o budućnosti, mnogo je bitno i bitnije vezivati se za azijski region, za Rusiju, za sve one koji će nam dati mogućnost razvoja u budućnosti, nego za ovaj prostor, gde mi ovde u stvari radimo za interes albanskog naroda. Dakle, "Otvoreni Balkan" je dobra ideja, sa puno mina koje mogu da nas dignu u vazduh. Znači, moramo to da raščistimo, pre nego što uđemo u to.

Druga stvar vezna za EU i njene institucije, osnovno pitanje koje se postavlja, naravno ovde se radi o kreditu, ovde se radi o finansijama, EU je pokazivala da je vrlo licemerna i nikada nije dosledna kada je u pitanju mogućnost da ostvari profit ili da investira, pa da iz tih investicija zaradi profit.

Ta EU, koja sada drži, mi kažemo da imamo dve trećine ekonomske saradnje, tj. razvoja naše ekonomije, dve trećine vezano za EU i to gledamo, kao prednost. Međutim, u vremenima koja dolaze i u kojima očekujemo ucenjivačke pritiske od strane EU, a već su i poslali emisare, razno razne, koji nam ovde već mešetare i šalju signale šta će želeti da zahtevaju od naše vlasti, ta takva vezanost za njihovu privredu postaje ogroman ucenjivački potencijal njihov. Tako da i o tome treba da razmišljamo, a u isto vreme znamo da neko ko predstavlja garant briselskog procesa, neko ko dozvoljava Prištini da ovoliko dugo ne ispunjava svoje obaveze iz Briselskog sporazuma, neko ko šalje izmišljenog čoveka za visokog predstavnika u BiH, kršeći sva pravila međunarodnog prava, neko ko u svim svojim međunarodnim ugovornim odnosima nikada nije ispunio ono što je u interesu srpskog naroda i srpske države, on nema kredibilnost da nam bude saradnik i učesnik u bilo kakvom međunarodnom ugovoru i to je krajnje vreme da kažemo.

Znači, sve ovo izgleda lepo, ali može da bude vrlo problematično. Hvala.

Ne znam šta više ljudi iz EU treba da nam urade da bi promenili politiku - EU nema alternativu. Tu poštujem, da budem do kraja, znam da ta floskula - EU nema alternativu, ne može se primeniti i na ovu vlast, jer je to umerenost sa spremnošću ove vlasti da sarađuje i sa Rusijom i sa Kinom, da otvara veze i sa drugim ekonomskim i geopolitičkim faktorima, ali u suštini, bez obzira koliko se trudili da sačuvamo nacionalni suverenitet i da nađemo alternativu putu u EU, na kraju se sve svodi na to da je to puno lepih želja, puno lepih parola, ali dolazimo u situaciju da na kraju ipak idemo putem ka EU i to je problem.

Mislim da to opredeljenje cele naše političke klase, a tu se SNS ne razlikuje od bivšeg režima i do ljudi koji sada čine opoziciju, a često ih prozivate, jer i jedni i drugi se zalažete za to da je naš put u EU neupitan, pri čemu je već toliko očigledno da oni nas neće ni primiti u EU, da će ostvarivati sve svoje interese na ovom prostoru, da u isto vreme "Otvoreni Balkan" nam daju kao neku utešnu nagradu za to što nas neće primiti u EU, da će preko toga gledati da urade Srbima isto ono što je rađeno u prethodne dve Jugoslavije, samo tada je to rađeno sa Hrvatima, a sada to pokušavaju da nam urade sa Albancima. Da nas dovedu u situaciju da uvek slaba Srbija, jaka Jugoslavija, slaba Srbija, mirni Balkan u smislu da se svi interesi evropskih sila ostvaruju ovde i da jedini narod koji je imao potencijal da se suprotstavi, da traži da Balkan pripada balkanskim narodima, to je da srpski narod bude u zagrljaju nekoga ko će saplitati.

Tačno je da je naša privreda najpotentnija, tačno je da smo mi kao narod kreativno najpotentniji na ovom prostoru, naravno ne potcenjujem druge narode, i oni imaju svoje prednosti, ali je tačno da je krajnje vreme da postavimo pitanje dokle više EU, pri čemu, razumem da je onaj ko je na vlasti ne može tako da kaže. Ja kao opozicioni poslanik radikalizujem to pitanje.

Ali, ono što svi možemo da prihvatimo i što ponovo podsećam, jeste čuvena misao, advokata Gorana Petronijevića – dajte da te sve njihove zakone uslovimo članstvom u Evropsku uniji, da ih primenjujemo onog trenutka kada uđemo u Evropsku uniju, a ne da svoj Ustav menjamo na osnovu mišljenja Venecijanske komisije koja inače nije deo aparata Evropske unije. Hvala.

„Kadrovi rešavaju sve“, govorio je drug Staljin. Drug Staljin, naravno u mnogim stvarima nije bio u pravu, pa ni u ovoj, a Aleksis De Tokvil je govorio o tome da svaka vlast korumpira, apsolutna vlast korumpira apsolutnu.

Znači, u pogrešnom sistemu kakve god mi kadrove da biramo i Savetu regulatornog tela za elektronske medije nećemo rešiti onaj suštinski sistemski problem koji imamo i koji traje već decenijama.

Problem je što, dobro je što je bilo međustranačkih pregovora i dobro je što su nađene neke tačke dogovora i dodira između vlasti i opozicije, ali je problem samo što je to ostvareno samo na nivou onoga koji je za to zainteresovan, a to je politička klasa.

Zaboravljeno je nešto mnogo ozbiljnije i mnogo dublje o čemu nikako da pričamo, a to je poguban uticaj medija u svakom društvenom smislu, razaranje našeg sistema vrednosti, podmetanje tuđih ideja i ideologija, destrukcija svega onoga što čini identitetsku i osnovu porodičnog modela društva za koji se zalažu sve normalne snage u ovom društvu, bez obzira kojoj političkoj opciji pripadaju.

Dakle, u društvu spektakla, u rijalitizaciji našeg medijskog prostora, nisu se drugačije ponašali ni režimski ni opozicioni mediji. U načinu na koji se obračunavaju sa političkim protivnicima, praveći atmosferu građanskog rata u Srbiji nisu se drugačije ponašali ni režimski ni opozicioni mediji.

Znači, mi bi tu imali da hoćemo ni po babu ni po stričevima, da REM hoće da radi svoj posao, a ne da bude u REM fazi uspavanosti, puno posla da se ne zamerite ni jednoj ni drugoj političkoj opciji, a da dovedete naš medijski prostor u red.

Međutim, to je naravno nepoželjno, to je nepotrebno i način na koji su privatizovani lokalni mediji u Srbiji po diktatu EU govori o tome da i nekome iz Brisela ne odgovara da mi imamo autentičnu medijsku sliku u Srbiji.

Šta bi značila autentična medijska slika u Srbiji? To bi za početak značilo da pored dva javna servisa, jedan na nivou republike RTS i drugi na nivou pokrajine Vojvodine RTV, imamo još neke bar regionalne medijske servise.

Ne mogu da objasnim mojim sugrađanima i prijateljima u Šumadiji zašto Šumadija nema svoj javni medijski servis. To je u strategiji koja je bila predviđena mogla da se desi, a nije se desilo, jer jednostavno neki lobiji i interesne grupe koje nemaju veze čak ni sa konkretnim političkim strankama, nemaju interes da postoje nekoliko regionalnih medijskih servisa, kako recimo to postoji u Austriji.

Drugo ozbiljno pitanje koje nam promiče jeste svest o tome da ne možemo napraviti slobodne i objektivne medije, jer nezavisni mediji ne postoje. Kao i sve mantre o nezavisnosti pokazuju da ta nezavisnost obično znači nezavisnost od ovog naroda, njegovog interesa i naših društvenih grupa, zavisnost od onih koji tu priču o nezavisnosti guraju, a pripadaju nekim drugim narodima i drugim interesnim grupama.

Znači, nasuprot tome, treba govoriti o objektivnom, poštenom novinarstvu, jer ta pravila su lako utvrdljiva i to znaju svi studenti novinarstva na prvoj godini fakulteta.

Da bi imali takvo novinarstvo i takve medije, moramo pre svega da imamo novinare sa rešenim socijalnim i svakim drugim statusom. Divlja privatizacija koja traje 30 godina u Srbiji dovela je do toga da mnogi vlasnici medija kažu: „Novinari nisu bitni, njih možemo da nahvatamo na ulici“.

Ideja civilnog novinarstva koja je došla sa razvojem društvenih mreža je dodatno devalvirala poziciju ozbiljnog novinara. Nije problem, ne treba nikome osporavati pravo da se bavi civilnim novinarstvom, ali država ako hoće da ima objektivno i ozbiljno novinarstvo i da od toga napravi instituciju kakva treba svakoj ozbiljnoj državi, mora da zaštiti pravog novinara, novinara koji mora da bude licenciran.

Kao kada neki vlasnik apoteke hoće da otvori apoteku, mora da ima farmaceute u toj apoteci. Tako bi vlasnik medija morao da ima određeni broj licenciranih novinara koji mogu da mu garantuju da taj medij radi kako treba.

Takve novinare će teže otpuštati, takvi novinari će biti odgovorniji prema svojoj profesiji i objektivnom novinarstvu, a to je nemoguće bez volje države da to uradi. Naravno, ono što niko ne pita, a tiče se svih medija i režimskih i opozicionih, da li postoje sindikati u tim medijima? Da li ti novinari imaju sindikalnu zaštitu? Ozbiljna i odgovorna država bi donela zakon koji obavezuje svakog vlasnika medija da mora da omogući sindikalno organizovanje u tom mediju.

Naravno, ono za šta se Narodna mreža zalaže, izgleda radikalno ali jeste smisleno, mora da postoji samo domaći vlasnik domaćih medija. Ne mogu stranci da budu vlasnici naših medija, mediji su resursi našeg naroda i ne mogu biti prepušteni onima koji imaju različite interese. Hvala.

Ovo je možda poslednji put da biramo sudije u Skupštini Srbije, poslednji put da narod Srbije ima mogućnost da kao suveren u ovoj zemlji odlučuje o tome ko će biti ljudi koji o njegovoj sudbini odlučuju, ko će biti ljudi koji dele pravdu, to pod uslovom da prođe referendum koji menja naš Ustav. Hoću da verujem da ta promena nema veze sa preambulom o Kosovu i Metohiji u sastavu Srbije, hoću čak da verujem da nema veze sa Rio Tintom, ali sam problem koji ovde postoji sa mišljenjem Venecijanske komisije, sa pritiskom koji Brisel vrši nad Srbijom da promeni način izbora sudija, jeste već dovoljno poniženje za Srbiju zašto prihvatamo ta uslovljavanja.

Politika koju ste nastavili posle prethodnog režima da EU nema alternativu, dovodi do toga da oblikujemo svoje društvo i državu onako kako oni žele u Briselu, a ne preuzimaju nikakvu odgovornost da će nas ikada primiti u tu zajednicu.

Ponovo podsećam na ideju advokata, Gorana Petronijevića, da ako je već pritisak toliki i moramo da usvajamo te promene, onda ostavimo samo tu klauzulu da one stupaju na snagu onog trenutka kada Srbija postane punopravni član EU. To nikoga ništa ne košta pokazuje i dalje spremnost da se ide ka Briselu, ali štiti naš nacionalni i društveni interes.

Šta je Venecijanska komisija? Ona je savetodavni deo, savetodavni organ Saveta Evrope. Savet Evrope je međunarodna organizacija odvojena od EU. Znači, mi slušamo uslove jedne savetodavne grupe ljudi koji čak nisu ni deo aparata EU samo zato što EU i dalje primenjuje dvojne standarde prema našoj zemlji, ne samo po pitanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije, već sada i u oblasti pravosuđa i vladavine prava.

Venecijansku komisiju ne sluša skoro niko u EU. Italija je već nekoliko puta odbila da posluša njihove preporuke. Ne postoji pravna obaveznost slušanja Venecijanske komisije, a mi prihvatamo poniženje da kao zemlja koja nije članica EU kao obavezujuće pod pritiskom Brisela prihvata savetodavno mišljenje jednog neobavezujućeg organa i pod tim pritiskom menja svoj Ustav, prvi, najveći zakon koji čini temelj pravosudnog sistema i vladavine prava u Srbiji. Dakle, to je poniženje koje nam priređuje SNS i njena vlast, a ne vlast žutog režima kako kažete i to će ostati u istoriji.

Treba se boriti protiv ovih ustavnih promena, treba biti deo ustavo-braniteljskog pokreta koji se upravo javlja, i koji nije stranka, i koji nema ograničenje za ljude koji pripadaju drugim strankama, nema ograničenja ni da ti ljudi budu pripadnici vladajućih stranaka, kao recimo advokat Vladimir Đukanović koji otvoreno kaže da će glasati protiv promene Ustava, kao recimo i predsednik Skupštine Ivica Dačić, koji na jedan blag način pokazuje da se baš i ne slaže sa tim promenama Ustava. U tom smislu, sve ovo što nam Brisel traži, a mi poniženi prihvatamo da menjamo Ustav u tom pravcu, dovešće do nečega što nasuprot Venecijanskoj komisiji, holandsko udruženje pravnika smatra, a to je da biranje sudija od strane sudija što će dovesti ustavne promene u Srbiji do toga, jeste sudokratija, jeste najpogodnije tle za bujanje korupcije, bujanje neformalnih lobističkih uticaja, koji će kod nas vršiti ne samo strane ambasade, već sad i strane korporacije.

Dakle, u toj EU postoje neki pravnici koji misle kao i mi da je ideja o ovakvoj promeni Ustava kontraproduktivna i da se time krši podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, jer ako je jedna vlast oslobođenja od bilo kakvog uticaja drugih vlasti onda tu nema ni kontrole ni ravnoteže.

Naravno, postavlja se pitanje zašto 80% država, članica EU nema ovakve zakone i zašto se ovo primenjuje od strane Venecijanske komisije samo za one zemlje koje su pripadale istočnom bloku i južno-slovenskom prostoru. Pa, zato što EU na isti način na koji vam je servirala energetsku krizu koju smo dobili, tako hoće da nam sruši i naš pravosudni sistem, jer ne želi da budemo slobodni građani.

Uvaženi kolega nemam problem sa ovim što ste rekli zato što sam upravo u svom izlaganju rekao da verujem, a prvo video sam da se nigde ne pominje preambula i promena preambule po pitanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije, čak, hajde da kažem da hoću da verujem da nema veze ni sa Rio Tintom i ne samo sa Rio Tintom nego sa mnogim drugim stranim korporacijama koje vršljaju po Srbiji, a opet podsećam i na dane za pitanja Vladi, nisam dobio konkertan odgovor da mi imamo preko 300 rudarskih korporacija koje rade u Srbiji, a imamo samo pet rudarskih inspektora koji kontrolišu u ime države šta oni rade.

Dakle, nije to bitno, bitno je ko je Venecijanske komisija. Bitno je da mi dozvoljavamo da nam neko naređujemo da moramo da slušamo Venecijansku komisiju koju Italija već nekoliko godina, nekoliko puta ignoriše i ne sluša njihove predloge. Bitno je da Venecijanska komisija ima posebne aršine za nas koji činimo bivše zemlje tzv. komunističkog bloka, a da to ne zahteva ni od Francuske, ni od Nemačke, ni od drugih zapadno-evropskih zemalja, ono što zahteva od nas. Bitno je da nas guraju u eksperiment koji će uništiti naše pravosuđe.

Znači, to su stvari zbog kojih ja smatram da SNS ne radi dobro zato što podržava ove promene, ali opet sa druge strane da budem iskren sviđa mi se energija sa kojom to podržavate, jer je očigledno odsutna energija i nadam se da ćete tako voditi kampanju da jednostavno pomognete da se Ustav sačuva.

U redu je da pod pritiscima vi deklarativno podržavate promene Ustava ali, kao što vi znate i kao što većina ljudi u Srbiji zna, ovo je katastrofalna promena i mi tome moramo da se suprotstavimo.

Isto kao i u ekonomiji i ekologiji i kao i u energetici što su nam rekli da obnovljivi izvori će sve da reše, pa smo zaboravili na ugalj i evo nam energetske krize.

Hvala.

Zahvaljujem.

Zakon je bio dobar i predlozi za izmene su dobri. Naravno, nije dovoljno dobar, zato neću glasati za njega, zato što mislim da je referendumski kvorum ili referendumski cenzus nešto vrlo bitno za legitimitet demokratskih odluka.

Ovde tog referendumskog cenzusa nema, mada su i ljudi iz „Transparentnost Srbije“ uputili primedbe da overa potpisa, na neki način u primeni će biti problematično zato što overitelji neće biti u stanju da više narodnih inicijativa, tj. referendumskih predloga isprate. Problem je i što oni koji popise daju elektronski su privilegovani u odnosu na one koji to rade u fizičkom smislu.

Naravno da je dobro što će ovlašćeni predlagači koji predlažu referendum biti u organima koji prate referendumski proces. Dobro je i to što su određene četiri godine posle kojih ne može da se radi suprotno od narodne volje izražene na referendumu.

Fali nam, naravno, referendumski cenzus, jer, jednostavno, nije… Sama Italija, koja takođe ima referendumski cenzus, nije prihvatila mišljenje Venecijanske komisije i nije ukinula taj referendumski cenzus. U EU imamo Slovačku, Poljsku, Mađarsku, koje takođe imaju referendumski cenzus. Imamo Sloveniju, imamo Italiju. Njihov referendumski cenzus je jednako tvrd kao i naš u starom zakonu - 50% plus jedan izašao, dok Rumunija i Litvanija imaju referendumski cenzus od 30, odnosno 33%.

Znači, nije nužno da moramo da sledimo uputstva Venecijanske komisije, ali je vrlo nužno da obezbedimo legitimitet naših referendumskih odluka, tako da, u tom smislu, mislim da je postojao prostor da se uvrsti referendumski cenzus koji ne bi mogao da bude ovako tvrd kada je u pitanju promena zakona.

Pedeset posto izašlih plus jedan glasač je stvarno tvrd referendumski cenzus, ali je razumljiv, jer je nama potreban zato što ste svi vi svesni kakvi su pritisci na našu zemlju i kakvi su pritisci da se promeni Ustav, pogotovo u delu preambule gde se pominje Kosovo i Metohija kao sastavni deo Srbije i na neki način ovo je poslednja linija odbrane da i kad pritisnu političku klasu neće moći u narodu to da sprovedu.

Mi smo do sada imali pritiske stranih ambasada, ali da budemo jasni, ne bilo kojih stranih ambasada, već ambasada političkog zapada, a sada imamo i pritiske njihovih korporacija. Zato je taj referendumski cenzus potreban kao odbrana, da ne mogu da sprovode sve što mogu kroz političku klasu.

To su uglavnom razlozi zašto ne mogu danas da glasam i za ovakvu izmenu, a ono što želim da vam kažem nezavisno od toga jeste da, pre svega prijateljima iz SNS, ovo nije poraz SNS, nije poraz ni predsednika Srbije. Dobro je što ste oslušnuli glas naroda i bili spremni da pokažete da vaša velika stranka može da deluje u interesu cele društvene zajednice i da spusti tenzije.

Međutim, jeste jedan svojevrstan poraz vas u poslaničkom klubu SNS, ali ne želim da seirim i da proglašavam pobednike i poražene, želim samo da vas podsetim da mnoge stvari, koje ja ovde iznosim kao primedbe na predloge zakona, pošto kao samostalni poslanik nemam prateću službu i sam sve organizujem i zato ne mogu da obezbedim baš onaj kvalitet rada koji može poslanik koji ima poslanički klub i prateće službe.

Ja vam kažem nešto što sam spreman u javnosti da kažem i ne stidim se toga. Mnoge stvari koje saznam saznajem od prijatelja iz SNS u kuloarima. Mnogi od vas imaju vrlo pametne i dobre kritike na ovo što nekad Vlada gura na brzinu i moj je poziv vama da manje poštujete partijsku disciplinu, a da više budete predstavnici naroda, jer ćete mnogo više uraditi za svoju stranku i za Srbiju, pa i za predsednika Srbije.

Želim da pohvalim ljude poput Đorđa Komlenskog, koji mi je dao predlog o stepenovanom cenzusu i o tom 15 plus jedan posto za lokalni nivo i 30 plus jedan za statut Vojvodine, recimo, organske zakone i, naravno, 50 plus jedan posto za odbranu Ustava Srbije.

Želim da pohvalim gospodina Radislava Jugovića, koji je imao hrabrosti da kaže da nije za Rio Tinto, da kritikuje odluku odbornika Srpske napredne stranke u Loznici da daju plan prostorni koji se sada upravo menja, gde bi deponija bila u dolini reke Jadar i želim da kažem da postoje predlozi drugih ljudi koji sada čine ustavobraniteljski pokret, koji će jednostavno želeti da spreče onaj zahtev da se jedino u Srbiji vlast odvoji od svog naroda i svojih narodnih predstavnika.

Tako je, recimo, tim gospođe Milice Đurđević Stamenkovski dao predlog da cenzus bude takav da se referendumski zahtev usvaja onog trenutka kada za njega glasa većina od izašlih birača, ali ako većina birača koji su upisani na toj teritoriji izađe na taj referendum. To je blaža varijanta od ovoga što sada imamo.

Znači, postoji čitav spektar stvari koje možemo da usvojimo i da ne budemo u situaciji da se konfrontiramo i da izgledamo kao bahata zakonodavna vlast i da, eto, u tom smislu ja preuzimam odgovornost što možda nisam malo agresivnije vam govorio da ovo ne treba da se uradi.

Sve u svemu, ovim je Srbija dobila, iako ste vi možda malo izgubili.

Hvala.

Verovali ili ne, i nešto u EU ima da valja, tako da ono što EU dobro radi jeste zaštita intelektualne svojine i tu se treba na nju ugledati, jer kao i svaka izuzetno izražena kapitalistička privreda, zasnovana na hipertrofiranom pravu privatne svojine, zaštiti i štiti intelektualnu svojinu kao deo privatne svojine i kao privreda koja je zasnovana na inovativnim osnovama, ima interes da dobro štiti intelektualnu svojinu.

Mi kao narod jako talentovanih ljudi imamo taj interes, tako da ove mere su dobre. Dobre su pre svega zato što i našim farmaceutskim firmama daju bolji položaj na tržištu.

Međutim, nije sve u EU dobro i naše društvo je duboko podeljeno sukobima zbog onih stvari koje moramo da radimo, usaglašavajući se sa EU zbog politike „EU nema alternativu“, koju i danas sprovodi SNS, iako je tako ne zove. Ali, da ne bi samo kritikovali, mi iz Narodne mreže imamo predlog da nešto što je advokat Goran Petronijević predložio, a nešto što smo slično uradili na jučerašnjoj sednici kada smo odlučili da uređenje oblasti obračuna zarada zaposlenima u javnom sektoru bude pomereno za par godina, da po pitanju onoga što nam EU zahteva u oblasti porodičnog prava i porodičnih odnosa i u pravosuđu, jednostavno uslovimo jednom klauzulom koju ćemo staviti na kraju svakog takvog ugovora, da će on biti primenjivan onog trenutka kada Srbija uđe u EU. Mislim da je to najbolji način da zalečimo rane i da ne budemo društvo podeljeno nepotrebnim sukobima koje nam nameće EU.

Ovaj zakon takođe se bavi oblašću farmaceutske industrije i to u senci „kovid histerije“ i „kovid mahnitanja“ koje se dešava i u EU i u svetu, pa i kod nas, potrebno je reći da zaštita intelektualne svojine i u oblasti farmaceutske industrije mora da podrazumeva da svi budu jednako tretirani takvim merama.

Međutim, imamo problem što „Fajzerovi“ ugovori, koje smo i mi najverovatnije potpisali, jer vakcine koje dobijamo od „Fajzera“ nisu donacije, već su plaćene budžetom, tj. novcem naših građana, a „Fajzer“ zahteva od svih država koje sa njima potpisuju ugovore da budu netransparentni i da čak vlade ne smeju ni da puste javnu raspravu o tim ugovorima u javnosti, mi bi morali da vidimo te ugovore na uvid da bi znali da li smo prihvatili ono što su, recimo, prihvatili Brazil, Kolumbija, Bolivija, da u slučaju da „Fajzer“ u procesu isporučivanja svojih vakcina, pa možda i dorade nekih od tih vakcina prekrši intelektualnu svojinu, tj. ukrade, izvrši krađu intelektualne svojine. U tom slučaju, ne odgovara „Fajzer“, već odgovara država koja je sa njim potpisala ugovor.

Znači, ako je to tačno, to je razlog da ozbiljno razmislimo o tome da li sa takvom korporacijom treba da radimo.

Takođe, u svetlu te „kovid histerije“, moramo videti da ideja o Kovid propusnicama jeste ideja koja diskriminiše naše građane. Ja za razliku od mnogih iz opozicije koju su SNS napali zbog skupa u Areni kada je nekoliko desetina hiljada ljudi bilo bez raznih sredstava koje se traže po kovid propisima za zaštitu od širenja epidemije, ja to ne osuđujem. Ja mislim da SNS kao najmasovnija stranka koja ima najbolje podatke o tome šta se stvarno dešava u društvu i po pitanju te epidemije, vrlo dobro zna da su sve te mere u stvari iznuđene i nerealne i da ih uopšte ne treba poštovati.

Tako da, u tom smislu bih vas pozvao da sve ono što ste sebi dozvolili u Areni na vašem skupu, dozvolite i svima nama da i mi ne moramo da budemo žrtve tih „kovid ausvajsa“ i Kovid propusnica, već da pomognemo našem ugostiteljstvu i ljudima koji su oštećeni zbog toga da stanu na noge, a ne da ih uništavamo zato što moramo da trpimo pritiske iz nekih centara farmaceutske mafije.

Druga stvar koja takođe u tom „kovid mahnitanju“ se pojavljuje u Evropi, to je ideja o obaveznim vakcinacijama. Besmislena je iz prostog razloga što to može da se reši na jednostavan način. Znači, širenje epidemije, ova epidemija i to i oni koji su „za“ kovid mere i oni koji su „protiv“, a stručni su, ne demantuju činjenicu da one ne nose visoku smrtnost direktno.

Ona nosi smrtnost koja posredno nastaje usred raspada zdravstvenog sistema usled velikog pritiska svih onih koji su zaraženi. Međutim, ako je to tako opasno, prosto je neverovatno da mi imamo čitav privatni sektor lekarske prakse koja je van kovid sistema.

Znači, ako bi država bila spremna da pozove privatne lekare da sa svojim sistemima uđu u kovid sistem, pritisak na zdravstvo bi bio manji, sprečili bi pucanje zdravstvenog sistema, a sav novac koji dajemo zapadnim korporacijama poput „Fajzera“, „AstraZeneke“, „Moderne“ i ostalo bi mogli da usmerimo i da nadoknadimo ljudima to što će raditi u kovid sistemima.

To je dobar predlog i to je predlog koji nas dovodi u situaciju da još jednu tenziju u našem društvu spustimo. Hvala.

Iskoristiću repliku da pojasnim svoje izlaganje, pa ćemo možda kolega Arsić i ja u nekim stvarima da se složimo.

Kada pominjem kovid mahnitanje i kovid histeriju, i kada sam protiv kovid propusnica ili kako ih narod zove – kovid ausvajsa i protiv obavezne vakcinacije, koja hvala bogu u našoj zemlji nije uvedena i nadam se da neće, nisam antivakser. Jesam za to da se poštuje vakcina kao tekovina moderne medicinske civilizacije, ali ono za šta se ja zalažem i mislim da bi mnogi koji se još nisu vakcinisali ušli u taj proces, kada bi više forsirali i kada bi u stvari najviše i zastupali našu domaću vakcinu.

Znači, u ovom trenutku mnogi ljudi, kada kažete antivakserski lobi, on realno ne postoji, jer to nije neka organizovana grupa, to su mnogi ljudi koji nemaju poverenje ni u Svetsku zdravstvenu organizaciju, ni u farmaceutsku industriju ili kako narod kaže – farmako mafiju, ni u mnoge političare koji pozivaju da se vakcinišu.

Da bi vratili poverenje mi moramo da imamo neke ljude kojima verujemo. Ja lično izuzetno verujem doktorki Danici Grujičić, jer je znam kao čoveka i kao humanitarnog radnika i kao stručnjaka, i pola Srbije zna da je njima pomogla i da je to žena koja ne bi nikada ugrozila zdravlje svojih pacijenata i ljudi kojima se obraća.

Ona se vakcinisala „Torlakovom“ vakcinom, ali kada sam dobio poziv od strane Instituta „Batut“ da se vakcinišem, oni nigde ne pominju tu domaću vakcinu. Pominju „Fajzer“, „Astra Zeneku“, „Modernu“, a mislim da je prava stvar da se, ako moramo da se vakcinišemo i ko želi da se vakciniše, da se to radi domaćom vakcinom. Zašto to kažem? Ljudi koji sada kao kovid profiteri, a to su pre svega korporacije tipa „Fajzer“ i sve druge zapadne korporacije, zarađuju ogromne novce na tim vakcinama. Njihov primarni interes nije zdravlje ljudi i zdravlje naroda, njihov interes je profit i ko zna šta su spremni da rade da bi došli do profita. Oni su prijatelji sa onima koji su nas 1999. godine bombardovali, koji su izazvali najveću ekološku katastrofu ovde, oni koji sa njima sarađuju mogu da se nazovu – krvavi zeleni. Nisu to oni zeleni kao autentične grupe koji se bore.

Tako da u tom smislu mislim da bi ta akcija države da se sa tom „Torlakovom“ vakcinom malo više uđe u javnost i da se preuzme ta vrsta odgovornosti uz distanciranje prema ovim zapadnim korporacijama dovela do toga da se više ljudi vakciniše. Hvala.

Opoziciona javnost vam zamera da ova povećanja plata i penzija ulazi u predizborni ciklus i da na neki način predstavlja jednu režimsku predizbornu velikodušnost.

Da li je to tako ili je to povećanje koje se zasniva na ekonomskim parametrima i koje neće opteretiti naš budžet i naš ekonomski razvoj pokazaće period posle izbora i videćemo da li će biti ekonomskih posledica ove predizborne velikodušnosti.

Druga stvar koja se zamera iz opozicione javnosti, jeste to što ovo odlaganje uređenja obračuna zarada zaposlenima u javnom sektoru trebalo je da stupi na snagu ove godine 2022, koja nam upravo dolazi, ali se pomera za 2025. godinu. Zamerka je da je to u stvari davanje još jednog perioda SNS da može da manipuliše platama, da može na taj način da jedan veliki korpus ljudi koji čine zaposleni u javnom sektoru, a to je 450 hiljada ljudi, drži pod kontrolom i na neki način ih vuče ka tome da glasaju na izborima za njih.

Naravno, to su stvari koje ćemo teško proveriti dok ne siđete sa vlasti, ali ono što je očigledno jeste da, kao što su uvažene kolege pre mene rekli, da je na osnovu analiza pokazano da je zadnjih godina oko 20 hiljada radnih mesta manje u javnom sektoru nego što je bilo pre.

Međutim, to je tako kad samo pogledate stalno zaposlene. Zna se da u suštini kroz prekarijat u javnom sektoru režimske stranke kontrolišu ljude koji su tamo zaposleni. To su ugovori o delu, ugovori o povremenim i privremenim poslovima, to su kod rukovodećih kadrova v.d. stanja gde ti ljudi nikad nisu sigurni da li će im ugovori biti produženi ili će im status ljudi koji su preuzeli rukovodeće pozicije biti produžene.

Da budemo iskreni to je ta čuvena boljka stranačkog zapošljavanja koja traje dosta dugo. Imali smo je i u komunizmu, ali tad su svi bili članovi jedne stranke, pa se ipak nekako napredovalo na osnovu nekih karijernih sposobnosti i stručnosti i rada od ulaska u obnovljeni višepartizam nema te stranke koja kada je bila na vlasti nije koristila tu privilegiju da stranački zapošljava ljude koji su se na neki način dokazali u stranci i da ih obavezuje da dalje rade za stranke.

Srpska napredna stranka tu ne radi ništa ono što nisu radili drugi kada su bili na vlasti, ali pošto je najmasovnija stranka u našem višepartizmu to se dosta vidi, ljudi to znaju. Besmisleno je govoriti, to je ono što svi rade kada su u opoziciji, pričaju otprilike isto ovo što i ja, a kada dođu na vlast onda koriste taj sistem i nastavljaju da zapošljavaju svoje partijske drugove.

Ono što treba uraditi jeste ne vikati na one koji su trenutno na vlasti, već predložiti sistemska rešenja koja će sprečiti dalje stranačko zapošljavanje i situaciju da sutra kroz to stranačko zapošljavanje upravljanjem platama, upravljanjem obračuna plata, vi u stvari na neki način utičete i na dalje vezivanje tih ljudi za jednu političku stranku.

Narodna mreža i oni koji podržavaju naše ideje se zalažu za to da se zakonske restrikcije u pogledu stranačkog angažovanja onih koji se zapošljavaju u javnoj upravi prošire na isti način kao što je to u pravosuđu i bezbednosnim strukturama. Onog trenutka kada dovedemo u situaciju da oni koji se zapošljavaju u javne strukture po sili zakona ne smeju da budu u stranačkim akcijama, stranačkom angažovanju i takvim situacijama mi ćemo onemogućiti bilo koju buduću političku stranku da zloupotrebljava mogućnost uticaja na zaposlene u javnom sektoru.

Još jedna stvar koja je vrlo bitna, a tiče se i ovih tema oko protesta i Rio Tinta i još nekih drugih korporacija koje se u međuvremenu pojavljuju kao problematični i predatorski u Srbiji po pitanju naše ekologije i naših resursa jeste ideja da posle 30 godina priče o slaboj državi, o tome da je nama potrebno da država bude samo neko ko uređuje utakmicu na tržištu, a da sve treba prepustiti privatnom sektoru, pa smo došli u situaciju da su sve vlade od 5. oktobra na ovamo prepuštale privatnom sektoru razne delatnosti i notarijat i prinudno izvršenje i bankarski sektor i na kraju evo sad smo u borbi da se kroz ustavno-braniteljski pokret na referendumu ne izglasa privatizacija pravosuđa, najzad je cela svetska zajednica, misaona zajednica shvatila da ideal o slaboj državi, a jakom tržištu je besmislena, da ona služi samo multinacionalnim korporacijama zapadnog određenja da predatorski uništavaju narod i njihove resurse i da jedino rešenje za odbranu slobode, ljudskih prava, nacionalnog dostojanstva, bilo kakve mogućnosti da se ljudi pitaju za to kako će živeti, jest obnova suvereniteta, a to je nemoguće bez jačanja države.

Ta vrsta repartizacije koja nam je potrebna ne može da se radi ako se u javnom sektoru smanjuje broj zaposlenih pogotovo u oblastima inspekcijskog rada i tu vraćamo onu čuvenu priču na to da nam 300 firmi rudarskih po Srbiji koje deliju i kontrolišu samo pet rudarskih inspektora. Hvala vam.

Naravno.

Vi ste zatekli državu u vrlo jadnom ekonomskom stanju i morali ste da preduzmete neke mere da se ne bi sve urušilo i nisam od onih koji je spreman da sve što ste uradili kritikuje zato što ima stvari koje naravno mogu da se pohvale i treba da budu i pohvaljene jer nema te kritike koja je ozbiljna ako nije spremna da vidi ono što je pozitivno u onome što kritikuje.

Međutim, problem stranačkog zapošljavanja je sistemski problem. Nije to problem nijedne partije na vlasti. To je problem mogućnosti koju smo ostavili pre svega sa pogrešnim partijskim modelom i to je nešto što je vrlo potrebno razgovarati i možete primetiti da svi koji vas kritikuju za mnoge stvari iz opozicionih stranaka nikada ne postavljaju pitanje partijskog modela zato što da li stranku imate na 700 hiljada članova ili na 500 članova partijski model u kome je jedan čovek neprikosnoven, a napreduje se preko toga da on daje vrstu podrške ljudima koji napreduju nije dobar zato što podstiče negativnu selekciju, a onda ta negativna selekcija dovodi do toga da se polako partijski interes u društvu stavlja iznad nacionalnog interesa.

Znači, nama je potrebna promena partijskog modela u Srbiji i potrebno je o tome da najzad počnemo da razgovaramo. Opasno je ovo što se sada dešava u protestima da ljudi misle da bez političkih stranaka mogu da se bave politikom, da mogu da se bave van institucija. To nije dobro i nije potrebno jer političke stranke su deo načina kako narod može da se bavi politikom jer ne nemoguće neposrednu demokratiju promeniti u jednom razvijenom sistemu i državi kakva je svaka moderna država, ali da bi mogli da vratimo poverenje u stranke, da bi mogli da vratimo poverenje u partijski model mi moramo, pre svega mi koji se bavimo, koji smo politička klasa i bavimo se politikom, a tu je opet i najveća odgovornost SNS jer vi imate istorijsku šansu da neke stvari promenite zbog svoje masovnosti, treba raditi na drugom partijskom modelu, treba raditi na tome da se ide na partije sa kolegijalnim organima, na kadrovske partije, a ne na masovne partije i ne na partije koje zbog svoje masovnosti narušavaju institucije u kojima deluju. Hvala.