Efikasnost institucija u totalitarnim jednopartijskim sistemima je najbolja, tada funkcioniše sve kako treba. Predsednik stranke kaže kako treba da se radi, a onda po svim vertikalama i horizontalama jednopartijske države to funkcioniše. Dakle, samo je problem u tome što na kraju, kada se ispostavi račun za tu vladavinu, mi vidimo koliko to što je bilo efikasno bilo i dobro. Nadam se, kada se bude ispostavljao račun za vašu vladavinu, će biti nečega od toga čime se vi hvalite, pa da malo pretegne u pravcu da ste nešto dobro uradili, a biće mnogo onoga što neće da valja.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, neću glasati protiv ovog zakona, iako sam koristio, da se tako prijavim, zato što moram ovaj Poslovnik da poštujem koji mi ne daje neka veliki manevar za razgovor na temu.

Zakon je dobar i potreban je i u skladu je sa vremenom i u suštini predlagač kada iznosi jedan ovakav zakona, naravno, pokazuje njegovo najbolje lice, kao i vi koji kao vladajuća većina to podržavati. Mi iz opozicije treba da ukažemo na neke stvari koje su nam sumnjive, možda problematične, pa u tom smislu ću se ja pozabaviti samo sa dve teme koje sam našao u ovom zakonu i koje možda mogu da budu problem.

Jedna je to što, recimo, u članu 2. stav 1. tačka 2. na temi – podatak je informacija, nisam mnogo upoznat obaveštajnom literaturom, ali koliko ja znam, podatak je obaveštenje koje nije provereno, a informacija je obaveštenje koje je provereno iz najmanje dva nezavisna izvora i kao takvo je potvrđeno. U nacionalnoj bazi za borbu i sprečavanje terorizma mi možemo dobiti podatke koji nisu potvrđeni i onda ako to povežemo sa članom 6. gde se govori o indeksiranim licima, stavom 2. gde imate kod priče o tome koja su to indeksirana lica koja imaju veze sa terorizmom, imate između ostalog i deo gde kaže – ili lica koja na drugi način podržavaju terorizam.

Znate, u našoj opozicionoj javnosti, pošto mi imamo jedan problematičan animozitet prema našim obaveštajnim službama još iz vremena borbe protiv komunističkog sistema, opoziciona javnost je stalno razvijala taj animozitet i strah da ovakvi neprovereni podaci i da se naše bezbednosne strukture služe informacijama koje nisu od suštinskog značaja za bezbednost naše zemlje, ali jesu moguće da se koriste u političkim obračunima između vlasti i opozicije.

U tom smislu, ako imate podatak koji u smislu obaveštajnog semantičkog određenja šta je to podatak a šta je informacija, ako ostavite tu mogućnost da to nije precizno nego da podatak može da bude neproverena izjava ili činjenica ili obaveštenje o nekom čoveku da samo podržava terorizam, tu postoji mogućnost da se zloupotrebljavaju ovakve stvari.

Naravno, bez obzira što sam pomenuo to da mi imamo kao opoziciona javnost jedan animozitet i nepoverenje u naše bezbednosne strukture, što ja mislim da nije dobro i da moramo s vremenom da shvatimo da, kao što je vrhunskim britanskim piscima u Drugom svetskom ratu bilo čast da rade za svoje obaveštajne strukture, tako i mi, bez obzira da li pripadamo vlasti ili opoziciji, moramo da podržavamo naše obaveštajne strukture iz razloga patriotizma.

Hoću da vam skrenem pažnju da, recimo, SAD kroz patriotski akt koji su donele početkom ovog veka, su strašno zloupotrebljavale termin terorizma u proganjanju svojih disidenata i političkih protivnika, tako da u tom smislu mislim da ovo treba pojasniti, da se ne desi da se otvori mali prostor za neke zloupotrebe.

Druga stvar koju mislim da takođe ovde treba skrenuti pažnju jeste to da se nacionalna baza poverava BIA a ona kao agencija, kao i VOA, kao i vojno-bezbednosna agencija, je suviše upletena u ovu materiju da bi imala određenu distancu koju treba da ima prema svim tim podacima i onda postoji mogućnost jedne vrste monopolizacije od strane BIA tih podataka.

Po nekoj strukturi, s obzirom da je tužilaštvo to kod kojih i jedna i druga i treća agencija dolaze kada treba da sprovode neke akcije, možda bi bilo bolje da je predviđeno da se nacionalna baza drži kod tužilaštva.

Sa druge strane, ja razumem i zašto je ovo urađeno, zato što na osnovu poslednjih iskustava zadnjih godina u radu BIA, koja je pokazala veliku uspešnost u ispunjavanju nekih patriotskih zadataka i borbe protiv nekih kriminalnih grupa, ona je stekla poverenje naše trenutne vlasti i stekla je poverenje i zato što je na nju lakše uticati od strane naših centara i institucija nego kroz tužilaštvo.

Jer, kao što smo na prethodnom zasedanju imali razvlašćivanje Skupštine od uticaja na izbor sudija i tužilaca, tako znamo isto dobro da, recimo, američka ambasada dosta utiče na naša tužilaštva i na naše sudove i da je možda iz tog razloga BIA povereno ovo, zato što se jednostavno ima veće poverenje u BIA nego u ove strukture.

Lično mislim da većina ljudi i u tužilaštvu i u sudstvu i u BIA izuzetno korektno, pošteno i patriotski radi svoj zadatak. Ali, imali smo primere ljudi koji to nisu tako radili i zato razumem zašto ste ovo ovako uradili, ali opet bih skrenuo pažnju na to da kada donosimo neke zakone, mi moramo da razmišljamo sistemski, pa i kad jednom sredimo stanje u tužilaštvima, mislim da je mnogo bolje da tužilaštvo bude to koje će voditi ovu bazu, a ne jedna od agencija, bez obzira koliko imam poverenja u BIA. Hvala.

Ponosan sam bio te 2006. godine, kao što sam i danas ponosan, zato što sam glasao sa velikom većinom naših građana i našeg naroda za ovaj Koštuničin Ustav. Tada je, ako se sećate, možda prvi put u životu i možda jedini put u životu i blaženopočivši patrijarh Pavle glasao za ovaj Ustav. Danas sam u poziciji ustavobranitelja i glasaću protiv vaših predloga promena, ne samo zato što poštujem politički legat Vojislava Koštunice i što poštujem patrijarha Pavla.

Glasaću pre svega zato što smatram da, bez obzira na sve što smo ovde čuli, ovo nije autentična volja našeg naroda i potreba našeg društva. Ovo je diktat iz Brisela. Krivo mi je što gospoda iz Brisela nisu tu da čuju šta o tome mislimo. Kada kažem mislimo, mislim na sve one čiji sam ja ovde jedini predstavnik, a pripadaju srpskom narodu i ne slažu se sa vašom vlašću. Taj diktat iz Brisela nas dovodi do toga da se mi već preko 20 godina idući ka Evropi bez alternative, evropskom putu bez alternative, puzeći ka tom putu sebe ponižavamo i odričemo se svog suvereniteta.

Jedan od takvih primera je i odlaganje rezolucije o Jasenovcu koju su podneli preživeli logoraši, a odložili smo je zato da ne bi slučajno uvredili Hrvatsku, jer bi mogla da nam pravi probleme na tom put ka EU. Dakle, to je samo jedan slikovit primer o kome ću više govoriti sutra na konferenciji za medije, pošto ovde nemam vremena.

Sada želim da pričam o tome da se mi setimo, bez obzira što znate šta ja mislim o ovom sazivu parlamenta, ovakvi kakvi god da smo, mi smo jedina vlast koju biraju naši građani i jedini koji oličavamo suverenitet našeg naroda i naših građana. Pored nas i predsednik Srbije je biran, ali kada bi se držao Ustava bio bi daleko slabiji u političkom smislu, nego ova Skupština. Kada smo mi jedina vlast koju bira ovaj narod i na koju može da utiče, koju sutra može da smeni, potpuno je neverovatno da se odričemo prava da kontrolišemo u ime tog naroda jednu drugu granu vlasti koja se zove sudska.

Priča o nezavisnosti sudstva bi imala svežinu pre 30 godina, kada smo još mogli da verujemo da postoje nezavisni mediji i nezavisno sudstvo. Na ovaj način sudstvo će biti nezavisno samo od naših građana i našeg naroda, a neće biti nezavisno ni od stranih ambasada, ni od banaka, ni od stranih korporacija, ni od stranačkih gazdi, ni od domaćih tajkuna i svih onih koji čine one lobije koji tako lepo vršljaju po Briselu. Ima preko 50 hiljada lobista tamo, a lobiranje je lepo naziv za korupciju i institucionalizovanu, poštovane kolege.

Koji je legat ostavila briselska unija mešajući se u naše društvo, u našu upravu, u naše pravosuđe? Da se podsetimo da ta fina gospoda iz briselske unije, to su oni koji pripadaju politici koja nam je uvodila sankcije 90-ih godina, koja nas je bombardovala, njihovi vojnici su nas ubijali i bombardovali, koja je 2000-ih zahtevala taj oblik privatizacije koji je uništio našu privredu. U ovih devet godina, kada ste vi došli na vlast, krenula je privatizacija po dubini društva, pa smo tako dobili privatne prinudne izvršitelje, umesto onih izvršnih odeljenja u sudovima koja su vodila računa o imovinskom stanju, oni koji su bili dužnici, a nisu bili samo efikasni da oderu kožu sa leđa građana, pa smo dobili notare čije su takse takve da osiromašeni narod to više ne može da plaća.

Onda smo dobili jedan hitni predlog zakona, tj. izmena Zakona o parničnom postupku koji je mogao da dovede do toga i još uvek postoji opasnost da osiromašeni građani koji ne mogu da plate taksu ne mogu ni da dođu do sudova. To je sve legat Evropske unije i puta – Evropska unija nema alternativu.

To je privatizacija našeg sudstva, našeg pravosuđa. To je privatizacija naše uprave, to je privatizacija, jer to je način kako funkcioniše Evropska unija kao deo globalističkog procesa i projekta političkog zapada.

Zato vas pozivam da se prisetite da smo mi ovde jedini predstavnici ovog naroda i da treba da glasamo da ovaj narod može da utiče na svoje pravosuđe i zato ću glasati protiv ovih predloga. Hvala.

Osvrnuću se na ovo poslednje što ste rekli vezano za to da je put u EU opravdan, smislen i da je tih 70% naše ekonomske vezanosti na više načina za EU, nešto što je dobro. To je moglo da bude dobro pod uslovom da to nije geostrateški projekat koji će zahtevati da mi predamo KiM Albancima. To bi bilo dobro da to nije geostrateški projekat koji će tražiti da uvedemo sankcije Rusiji.

To bi bilo dobro da to nije geostrateški projekat koji je upravo ovih dana mimo Dejtonskog sporazuma podržao izbor, neko ako će biti guverner našem narodu u Republici Srpskoj. Znači, u tom smislu je to problem.

Ono što ste vi rekli kao prednost tih 70% naše vezanosti, to je u stvari kanal kojima ćete trpeti pritisak u narednim danima da prihvatite sve ovo što ste malopre rekli da će tražiti od nas. Onda ćemo doći u situaciju da postavimo pitanje da li smo za bolji život ili smo za suverenitet? To je ono na čemu je 2008. godine bila poražena politika koja je rekla da je Kosovo srce Srbije, i 2006. godine kada je donošen ovaj Ustav bile su mnogo manje naklonjene geopolitičke okolnosti našem narodu, nego ovo što vi danas imate.

Vi danas imate Kinu koja postaje svetski lider u ekonomiji, imate Rusiju koja može na mnoge načine da pomogne. Sve to 2006. godine nismo imali. Godine 2006. još Putin nije održao svoj minhenski govor koji je došao godinu dana kasnije.

Znači, taj Ustav nije idealan i taj Ustav vredi menjati, ali u onim stvarima o kojima je govoreno, a to su neke nelogičnosti koje mogu da se promene.

Taj Ustav je bio poslednja odbrana i pokušaj da se sačuva nešto državnosti i suvereniteta pošto su nam na nelegalan način uzeli Crnu Goru, pošto su u isto vreme se spremali da proglase nezavisnu državu na Kosovu i sve to je dovelo do toga da vi danas imate mnogo bolju poziciju koju biste mogli da iskoristite, da nađete zamenu za tih 70% naše pupčane vezanosti za EU koja radi protiv naših interesa. Znači, to bi bio ozbiljan državotvorni čin.

Probaću da budem kratak. Vezano za izmene Zakona o parničnom postupku, ja govorim o atmosferi koja je dovela do toga. Znači, sve ste vi u pravu što ste rekli, ali je stvar u tome da mi nemamo dovoljno sudskih pripravnika, nemamo dovoljno stručnih saradnika, a nemamo ih između ostalog zato što je u notarijat prebačeno overavanje iz sudskih odeljenja i te pare koje odlaze notarima, da su bile date u budžet sudski, da se ti ljudi zaposle, bilo bi mnogo manje predmeta. To zašto imamo takav notarijat, koji je u stvari javno-privatno partnerstvo, neka vrsta toga, to je diktat jedne atmosfere iz EU. To je taj model razmišljanja, kao i prinudni izvršitelji, sve je to suprotno od onoga što smo mi nekad imali kao država koja je bila oblikovana prema čoveku, a ne prema kapitalu.

Sad s jedne strane kada postavimo pitanje o toj vlasti iz 2006. godine, 2008. ili 2012. godine, ja sam se strogo držao toga da pominjem Vojislava Koštunicu i njegovu grupu ljudi, zato što su to bili ljudi koji su se u tim nemogućim okolnostima borili da sačuvaju određeni nivo suvereniteta.

Gospođa Brnabić predsednik Vlade je rekla da su u to vreme strane ambasade postavljale vlade. Koje su to strane ambasade? To sigurno nije bila ruska i kineska ambasada. Znači ako su to briselske ambasade, onda znači da su oni određivali da recimo G17 bude ta koja je odlučivala o našim privatizacijama. A, G17 ima mnogo kadrova i u vašoj stranci. To je jedan kontinuitet jednog odnosa koji EU ima prema nama, a to je da nas doživljava kao svoju koloniju, koju naravno neće dati diktat, jer oni ne daju diktate, dovoljno su licemerni da daju preporuke kao Venecijanska komisija, da nam govore o tome da ćemo SPP dobiti jedan poseban status.

Samo da kažem nisam prebrojavao patriotska zrnca nikome. Ja govorim o idejama, ne govorim o ljudima. Verujem i govorim ono što znam da mnogi ljudi u SNS misle, da mnogi ljudi u SPS misle, a misle da ove promene nisu u skladu sa onim što je nama potrebno. Tu samo govorim o jednoj jedinoj stvari, a to je o odnarođavanju pravosuđa od kontrole koju narod preko svog izabranog predstavničkog tela treba da ima nad tim sudovima. Gde god je pravosuđe postalo toliko nezavisno, postalo je nezavisno od svog naroda i potreba svog stanovništva, a za račun odnarođenih elita koje globalno funkcionišu vrlo dobro.

Poštovana gospođo Brnabić, vama kao predsedniku Vlade bih postavio pitanje vezano za ove "non pejpere" koji su se pojavili prethodnih dana.

Jedan od njih, navodno, rusko-nemački, je predvideo vraćanje Kosova i Metohije u sastav Srbije na 99 godina, vraćanje kontingenta naših vojnika, saglasno Rezoluciji UN 1244 i to me je ponukalo da postavim pitanje da li naša Vlada u svim tim pregovorima koje vodi ima platformu o tome kako na mirni način reintegrisati Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije?

Do sada smo imali prilike da čujemo reagovanja na razne od tih nezvaničnih papira i nekako u našem stavu koji se razume da se zalažemo za ostanak KiM u sastavu Srbije nismo čuli predlog kako bi to izgledalo u slučaju mirne reintegracije. Jer, na kraju krajeva, to bi uz sve teške okolnosti koje danas imamo i u međunarodnom okruženju i u Srbiji moglo da se desi i svi se mi nadamo da će se desiti, naravno, na miran način.

Ovih dana je, recimo, Pokret za odbranu KiM u sastavu Srbije počeo da izlazi u javnost sa jednom takvom platformom, tako da pošto niko nije komentarisao iz sadašnje vlasti, kako razumem ovaj "non pejper", navodno rusko-nemački, mediji su preneli da ste samo vi komentarisali i da ste rekli da bi to ugrozilo stabilnost u regionu.

Ako je to tačno, ako su mediji tačno preneli vašu izjavu, zašto bi vraćanje Kosova i Metohije u sastav Srbije ugrozilo stabilnost u regionu, a ne sve ove ostale akcije, predlozi i, recimo, i to prekrajanje naših granica, kakvo se desilo, a kakvo je okruženje htelo da zaboravi, pokušavajući da objasni da granice ne treba prekrajati na Balkanu, a samo kada su u pitanju granice srpskog naroda onda mogu da se prekrajaju, dok u slučaju kada su granice koje graniče neke druge narode i neke druge projekcije koje nisu na međunarodnom pravu napravljene, onda su one nedodirljive.

U tom smislu, suštinsko pitanje je da li naša Vlada i uopšte naša vlast ima jasnu predstavu o tome kako će tražiti na toj pregovaračkoj platformi mirnu reintegraciju Kosova i Metohije u sastav Srbije i da li je potrebno da na neke "non pejpere" koji su nam naklonjeni u tom pravcu reagujemo blagonaklono a ne tako što ih odbacujemo?

Razumem i poziciju naše Vlade, da ne može da otvori baš sve poteze koje će u pregovorima zahtevati. Razumem i to da je promenjena pozicija da bi se postiglo nešto u borbi za odbranu KiM u sastavu Srbije, ali u vezi sa tom proaktivnom politikom koja menja neke stvari, zebnju je unela vaša izjava, ako je tačno preneta iz medija, da ste na „Delfi“ forumu rekli da je Prespanski sporazum dobar okvir za dogovor između Prištine i Beograda.

Prespanski sporazum je sporazum između dve suverene zemlje i doveo je do promene makedonskog Ustava, koji je bio ne podržana od makedonskog naroda. Mi upravo sad ulazimo u jednu fazu promene Ustava za koji se nadamo da će biti vezana samo za pravosuđe, mada ja lično mislim da ni tu nije dobro, ali svejedno, nadamo se da neće biti dirana preambula Ustava.

U tom smislu bi voleo da mi samo pojasnite tu vašu izjavu, jer ona nije na FON-u odbrane Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, jer ako menjamo Ustav u tom pravcu, ako uradimo ono što su Makedonci uradili po pitanju ustupaka Grčkoj, to neće biti dobro za nas kao državu.

Poštovana, hvala na pojašnjenju.
Pojasnio bih poziciju, jer očigledno je to zašto sam priznao da su neke stvari urađene, očigledno je da 19 zemalja koje je otpriznalo Kosovo veliki uspeh posle situacije koju ste zatekli kada ste preuzeli vlast. Očigledno je da su se neki vetrovi u geostrateškom i geopolitičkom smislu pomeraju i da mi dobijanjem i kupovinom vremena imamo sad bolju poziciju nego što smo nekad imali.
Međutim, ja ne podržavam politiku SNS i opozicija sam, zato što smatram da je Briselski sporazum bio pogrešan potez i da, zahvaljujući Briselskom sporazumu. mnogi elementi naše države i državne politike su napušteni i našeg suvereniteta na Kosovu i Metohiji.
Međutim, ako je to bilo kupovina vremena i ako sad imamo poziciju da ih smatramo nekredibilnim pregovaračem, ne samo Prištinu, već i njihove posrednike i zaštitnike, a to je EU, a to je neispunjavanje obaveze zajednice srpskih opština, onda je to dobar kapital, bez obzira što sam smatrao da je to loš put, ceo Briselski sporazum.
Ono što je vrlo bitno i što ja mislim da bi moglo da se uradi i što bi pozdravio od strane aktuelne vlasti, znam da to može imati svoju cenu, ali je bitno i zbog povraćaja našeg suvereniteta, jeste pitanje ako mi sa nekim pregovaramo toliko godina, ako neko garantuje za ispunjavanje tih obaveza i Srbija sve vreme ispunjava obaveze, a prištinska strana ne ispuni nijednu obavezu, mislim da je krajnje vreme da onome ko je posrednik se zahvalimo na posedovanju, jer se pokazao se kao nekredibilan. Tu, pre svega, mislim na Brisel, a znate i sami da kada suvereno se pregovara, onda ništa nije gotovo dok sve nije gotovo.
Mi smo tu poziciju napustili i tako smo oslabili svoju pregovaračku poziciju i u tom smislu smatram da bi zaokret Vlade u tom pravcu bilo nešto što bi bilo kredibilnije u skladu sa svim načelima koje je i Vlada i aktuelna vlast zastupala u odbrani Kosova i Metohije u sastavu Srbije, tako da u tom smislu dok se to ne desi nećete imati moju podršku. Ne kažem da sam u pravu, ali vreme će pokazati.
Izvinite, ali samo bih još nešto…

Samo jedan trenutak. Ovo je nešto što je bitno za Srbe sa Kosova i Metohije, a ja ću u pisanoj formi dostaviti imena ljudi.
Imamo dosta velike probleme sa ljudima koji su u Specijalnom zatvoru u Podujevu, koji su osuđeni od albanskih sudova potpuno bez osnove i u pisanoj formi ću dostaviti koji su to ljudi i voleo bih da se pozabavite njima.

Zakon o zaštiti poslovne tajne je jedan od onih zakona koji usaglašavamo sa pravnim tekovinama EU. U tom smislu ja bi veću pažnju obratio na to da što je stavljeno u obrazloženju, a to je da ovim postupamo saglasno članu 75. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i u oblasti intelektualne svojine usaglašavamo svoje zakonodavstvo sa pravim tekovinama EU.

Međutim, pored ovih zakona na koje ne možemo imati primedbe, zato što predstavljaju ono što je dobra tekovina EU, a to je sređivanje odnosa intelektualne svojine i zaštite ljudi koji nešto u svom životu i radu postignu, steknu neka znanja, imaju pravo da ta saznanja zaštite, to je jedna od tekovina zaštite individualnih prava i svega onoga što je EU u svom korenu i ideologiji, na kojoj je nastala ima, samo da kažem još jednu stvar koja je tu bitna, ne mogu zbog ograničenja svog vremena da to elaboriram, ali tiče se toga da u savremenoj političkoj i socijalnoj teoriji, ideja hiper zaštite intelektualnih prava nije svuda prihvaćena i nije svuda tako dignuta na pijadestal, kao što to nama prikazuju ljudi koji nas guraju u pravcu EU. Pogotovo narodi koji su doživeli kolonijalno ropstvo, koji su gurnuti u nemaštinu i siromaštvo, zato što su ih ovi narodi koji danas čine EU, kao kolonijalni gospodari eksploatisali vekovima nisu raspoloženi da štite intelektualnu svojinu njihovih korporacija, mislim korporacija zapadnog sveta, jer to znači da ovi narodi koji su bili pljačkani kroz vekove nikada neće moći izaći iz svog siromaštva.

Ovo izgleda kao jedna načelna rasprava i načelna priča koja ne bi trebala da se tiče Srbije, ali ja hoću da vam skrenem pažnju da Zakon o zaštiti poslovne tajne, kao i ova hiper zaštita intelektualne svojine, pre svega se radi zbog stranih investitora i stranih korporacija.

Znači, jedna je stvar da na ovaj način štitite jedno malo, mikro i srednje porodično preduzeća, a druga je stvar kada štite multinacionalnu korporaciju koja dolazi iz zemalja NATO, iz zemalja EU ili SAD. Te korporacije, gospodo, su učestvovale u podršci svojim zemljama kada su čitave devedesete godine bombardovale, tukle naš narod, uništavale našu privredu, zavodile sankcije.

Znači, te zemlje bi možda prema nama mogle imati isti tretman kao kolonijalne metropole prema kolonijama gde su iz zadužile, što znači ako mi danas imamo toliko mnogo pozitivne diskriminacije, recimo po pitanju ravnopravnosti polova, zašto mi ako smo suverena zemlja ne bi uveli jedan nivo pozitivne diskriminacije po pitanju korporacija koje dolaze iz zemalja koje su nama ostale dužne ratnu odštetu, koje su ubijale naše ljude i koje su i u onoj pljačkaškoj privatizaciji, koju vi često pominjete, posle dvehiljaditih godina zaradile na pljačkanju naše privrede i našeg naroda.

Hajde da pun obim ove zaštite poslovne i svake druge tajne, intelektualne svojine primenimo na našoj domaćoj privredi, na privredi prijateljskih i neutralnih zemalja, na malim, mikro i srednjim i porodičnim preduzećima, a da ovu zaštitu baš i ne damo stranim korporacijama koje dolaze iz zemalja koje su uništavale ovu zemlju. To je jedna ideja koju možete prihvatiti, a ne morate.

Ima jedna druga koja je mnogo bolja ideja, a tiče se ovih drugih zakona, ne Zakona o poslovnoj tajni i Zakona o zaštiti intelektualne svojine, koji jesu zakoni koji mogu i da se prihvate, a to je ideja da one zakone koji izazivaju velike probleme u našem društvu, a tiču se usaglašavanja sa pravnim tekovinama EU, kao što su bili prošle nedelje Čomićkini zakoni, kao što je na kraju Zakon o akcizama koji rakiju čini skupljom od viskija pa izlazeći u susret uvozničkom lobiju uništava naš brend, da u svim tim zakonima uradimo nešto što je gospodin advokat Goran Petronijević dao jednom kao ideju, a meni se dopala, a to je da uvedemo neku vrstu klauzule društvene zaštite, da sve zakone koje po nuždi usaglašavamo sa EU, da samo uvedemo da njihovo dejstvo počinje prvog dana posle punopravnog članstva Srbije u EU. Ako smo suverena zemlja, hajde da to tražimo od njih, da kada dođu Čomićkini zakoni mi ih usvojimo, kažemo – prvi dan po učlanjenju Srbije u EU krenuće sa dejstvom. Recimo tako i Zakon o akcizama, pa tako razni zakoni i na taj način zaštitimo naše društvo od onoga što veliki deo naših građana gleda kao štetno za naše društvo.

Ako ste raspoloženi za takve ideje, ja sam vam na raspolaganju, a mislim da je krajnje vreme da vratimo suverenitet Srbiji koji su joj davno oduzeli. Hvala.

Hvala.

Naravno, i zato nemam spor sa ovim zakonom i neću glasati protiv njega, ali sam govorio o drugim zakonima koji su vrlo problematični i koji bi trebalo da se stave kao i ovaj zakon, pri čemu ovakve zakone, bez obzira na ovu idejnu postavku o kojoj sam malopre govorio, mislim da treba da usvajamo bez obzira da li ćemo ikada biti članovi EU jer treba nama i našem društvu. Hvala.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana predsednice Vlade, uvaženi ministri, moje pitanje je za celu Vladu, a tiče se situacije u kojoj, kako sam razumeo, vi ste doneli Predlog izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, kao i Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ta dva zakona, pored toga što su u ozbiljnom sukobu sa našim Ustavom, pre svega zato što su protivni članu 43. Ustava koji garantuje slobodu veroispovesti i članu 46. Ustava koji garantuje slobodu mišljenja.

Pre svega, Zakon o zabrani diskriminacije jeste zakon koji je izmena i dopuna Zakona iz 2009. godine. Zato ja često prijateljima iz SNS zameram da nastavljaju politiku: „Evropska unija nema alternativu“, jer drže ceo jedan set zakona koji u stvari uvode transrodnu ideologiju u naš pravni sistem. Takav je Zakon o zabrani diskriminacije. Zahvaljujući tom zakonu iz 2009. godine, mi smo već imali situaciju da su naučni radnici i stručnjaci koji su se bavili ne govorom mržnje, već analizom određenih društvenih pojava, bili diskriminisani i stavljeni u sudski postupak. Pre svega mislim na doktora i profesora Mišu Đurkovića, na Vladu Dimitrijevića, na Ristivojevića iz Novog Sada, mislim na Milana Brdara, svi su oni bili pod ovakvim zakonom podvrgnuti novom obliku delikta mišljenja i progonjeni.

Dakle, nastavljajući ovakve zakone mi u stvari vraćamo jedan totalitarni sistem u Srbiju i dovodimo celu zemlju u situaciju da će sutra razne nevladine organizacije moći da pokreću postupke protiv ljudi koji ne govore govorom mržnje prema ljudi raznih rodnih orijentacija, već samo na naučnom načinu, na idejnoj poziciji, dovode u kritiku taj koncept.

Što se tiče Zakona o rodnoj ravnopravnosti, to je takođe vrlo problematično iz ugla našeg Ustava, jer mi imamo Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena, a ne o rodnoj ravnopravnosti. Rod kao termin nije poznat u našem ustavnom i pravnom poretku, pogotovo kada ga stavimo u kontekst onoga što će doći, a to se desilo i pre 10-15 godina u Sjedinjenim Američkim Državama, u Evropskoj uniji, gde su u zemljama donošeni ovakvi zakoni, posle toga je transrodna ideologija dovela do svog apsurda i haosa u kome se sada te zemlje nalaze. Tako da imate ljude koji kažu da su transrodno sposobni, u smislu da žele da budu ljudi sa invaliditetom, pa se onda podvrgavaju raznim samopovređivanjima i zakonski okvir ne može na to da reaguje. Zatim, imate transdobne osobe koje kažu da iako imaju 66 godina hoće da imaju 46 godina zato što im je radnopravno to bolji status. To su sve slučajevi koji se dešavaju i tim zemljama na koje se mi ugledamo, koji dovode u haos jedan pravni sistem. Jer znate šta, kada govorite o muškom i ženskom polu, vi govorite o objektivnim medicinski utvrđenim stvarima, a kada govorite o rodnom osećaju, on je pre svega subjektivni osećaj i na tome se cela transrodna ideologija zasniva.

Znači, moje pitanje je – da li kroz ovaj sistem, set zakona mi u stvari vraćamo verbalni delikt i da li na neki način uvodimo transrodnu ideologiju, koja je u suštini totalitarna i haotična? Hvala.

Radi se o tome da sam Zakon o rodnoj ravnopravnosti uvodi u tu priču ka transrodnoj ideologiji. Zahvaljujući tome, recimo, u Kanadi upravo nedavno su hapšeni roditelji koji nisu hteli da se prema svojoj maloletnoj deci odnose sa nazivima koji odgovaraju njihovom subjektivnom osećaju šta je njihov pol. Znači, radi se o ocu koji se prema svojoj kćerki obraćao kao prema kćerki, međutim ona je umislila da je dečak.

Znači, ne govorim o osobama koje su izvršile operaciju posle medicinske ekspertize, za koje su razni medicinski stručnjaci zaključili da oni imaju problem koji mora na taj način da se reši, već govorim o subjektivnom osećaju jednog maloletnog deteta koje je pod uticajem transrodne ideologije rešilo da se sada smatra dečakom. To može da bude faza u razvoju deteta, to može da bude odnos između oca i kćerke u razgovoru majke i kćerke, ali je problem što se tu država umešala i što je taj čovek uhapšen. Znači, oni su pre 10 – 15 godina doneli ovakav jedan zakon, koji je tada izgledao benigan, ali su završili u tome.

Onda, imate drugu jednu stvar koja se dešava i koja je već sada u sportskom svetu poznata, a to je nešto što je vrlo opasno za osobe ženskog pola koje učestvuju u ženskim sportovima, jer sada kao subjektivan osećaj jednog muškarca koji može da ima 200 kila, da ima muskulaturu koju ima, da on kaže da se oseća kao žena, uđe u taj sport i onda pobeđuje, i ne samo da pobeđuje, nego nanosi teške telesne povrede ženskim takmičarkama koje ne mogu protiv toga zakonski da se bore, jer on se čovek oseća kao žena. Da ne pričam o karikaturalnim situacijama, da recimo u ženske toalete mogu ulaziti muškarci koji se osećaju kao žene.

To sada izgleda smešno i izgleda kao da ne poštujemo ovaj dom i ozbiljnost ovog doma i institucija sa kojima razgovaram, kada to kažem mislim i na vas jer vas poštujem kao predsednicu Vlade, ali stvarno nije, to je onaj haos koji će nam se desiti i koji se tamo već dešava. Mi imamo problem, ja znam da politička odluka da se ide u EU nije od ove Vlade, već je to kontinuitet već 20 godina, ali mislim da je krajnje vreme da prestanemo da se ponašamo kao da je to jedina strana sveta, u smislu da je to jedini civilizacijski iskorak koji ćemo uraditi, u trenutku kada gledamo da u tom civilizacijskom iskoraku se raspada sve što liči na brak i porodicu, gde se dešavaju ovakve katastrofalne stvari i da se, na kraju krajeva, dešava da se na izborima pokrade 74 miliona glasova, pa se desi da predsednik te države ne može da se obrati u medijima. Znači, to više nije bolji deo sveta u mnogim stvarima. Hvala.

Samo kratko.
Mislim da nismo imali Zakon o rodnoj ravnopravnosti, imali smo Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena, u tome je bitna stavka. Znači, nema niko problem sa ravnopravnošću, ravnopravnost je tekovina i našeg društva i našeg naroda. Narodi koji su se borili za slobodu uvek poštuju ravnopravnost svakog čoveka i znaju da te stvari poštuju, pogotovo što je kod nas u našoj istorijskoj borbi bilo puno žena koje su dale ogroman doprinos u toj borbi, i na kulturnom i na svakom drugom, pa čak i na vojnom planu.
U svakom slučaju, nije problem ideja ravnopravnosti, problem je ideja rodne ravnopravnosti, jer ubacivanje termina „rodni“ je ideološka floskula koja nam dolazi iz tih zemalja koje se na kraju završavaju svim ovim o čemu sam pričao.
Što se tiče konkretnih slučajeva, mislim da je gospođa ili gospođica Tepić takođe deo tog idejnog koncepta, koliko sam pratio njen politički rad. Lično ja kao advokat nikada se ne bih olako bavio tim temama, jer u svakom slučaju kada se takve teme otvore treba prvo utvrditi sve činjenice, pa tek onda izaći sa osudama, jer su posledice katastrofalne po bilo koju stranu koja je u tom postupku. Hvala.

Pokušaću da što manje politizujem ovu temu da bih iskazao svoje neslaganje sa Zakonom o rudarstvu, u stvari mnogo više sa politikom koja se vodi vezano i za Zakon o rudarstvu.

Imali smo po pitanju „Rio Tinta“ jedan sastanak u Vladi Srbije sa predsednikom Vlade, gospođom Brnabić, ne znam da li ste vi poštovana ministarka upoznati sa tim, ali su tada iznete sve primedbe na „Rio Tinto“ koje su slikovito dobar pokazatelj toga šta nije u redu sa našom politikom u oblasti rudarstva.

Pre svega, mislim da mi sa ovako niskom rudnom rentom se ponašamo tako da kao želimo da budemo Eldorado za strane korporacije koje onda dolaze ovde i na taj način nas posmatraju kao mesto za eksploataciju prema kome će imati vrlo čudan odnos po pitanju ekoloških standarda. Mislim da su oni dobro proučili naše norme, zakone i sve ono što bi ih obavezivalo i da su zbog toga i našli načina da se ovde osećaju komotno i mislim da to treba promeniti.

U suštini politika koja se vodi u odnosu prema stranim investitorima nije nešto što je vezano samo za ovu Vladu i za SNS, već je pogrešna politika koja traje već 20 godina. Ta politika podrazumeva da se mi kompradorski odnosimo prema tim stranim korporacijama, ne razmišljajući o tome da danas već možemo otvoreno da kažemo da se multinacionalne korporacije u odnosu na interes običnog građanina ili naroda odnose vrlo predatorski. Danas već mnoge ozbiljne države razmišljajući o svom ekološkom suverenitetu i ekonomskom suverenitetu često prema tim korporacijama upućuju sve one snage svojih država koje bi trebale da ih drže na oprezu i da ih drže u situaciji da jednostavno mogu da zaštite interes društva od njihovog predatorskog odnosa.

Znači, kada izađemo iz ove teoretske priče, svodimo sve na „Rio Tinto“ jer je on dobar primer, jeste sledeća stvar. Sa niskom rudnom rentom mi ćemo godišnje imati samo 7,1 milion evra prihoda od onoga od čega će „Rio Tinto“ imati 551 milion evra prihoda godišnje. Tu se vidi da mi njima u stvari na izvolte dajemo 1200 hektara najplodnije zemlje, plodne zemlje pod šumama, a koju nikada nećemo moći da vratimo u stanje da bude upotrebljiva za nešto drugo, a to drugo može biti ono što je u 21 veku najbitnije za razvoj jednog naroda, a to je hrana i voda. „Rio Tinto“ će tamo koristiti ogromne količine vode da spira silikatnu stenu koja je Jadarit, te količine vode će biti tretirane pored te vode će biti tretirana ta stena i sa koncentrovanom sumpornom kiselinom. Ogromne količine sumporne kiseline koje će biti prenošene preko cele Srbije, iz Bora do Loznice. Vi znate da se nama nedavno prevrnuo vojni kamion sa bojevom glavom, možete misliti šta bi se desilo da je tu bila cisterna koncentrovane sumporne kiseline.

S druge strane govori se da će taj „Rio Tinto“, da će koristiti u nekim segmentima svoje proizvodnje i hlorovodoničnu kiselinu koja je još mnogo opasnija, a da u toj silikatnoj steni imamo arsen, koji kad bude tretiran koncentrovanom sumpornom kiselinom dobijaćemo arsenik. Sve to će ostajati u deponijama za buduće generacije.

Ono što u ovom zakonu nisam video, a bitno je ili ne znam da li to kroz podzakonske akte možete da rešite, a to smo razgovarali sa predsednicom Vlade koja je bila vrlo korektna i kojoj sam ja poveravao da smo na istoj strani i baš zato ne želim da pravim sad političku priču od ovoga, nego samo želim da postavim pitanje i nadam se da ćete uvažena ministarka odgovoriti na pitanja o Rio Tintu.

Rekli smo i postavili smo pitanje da li u našoj zakonskoj proceduri uopšte postoji, a vidim da i ovde u zakonu ne postoji regulisana situacija šta radimo na kraju radnog veka, jednog rudnika, tj. kako se rade remedijacije i da nam se slučajno ne desi ono što se Rio Tintu desilo u Papuu i Novog Gvineji, da su samo otišli i ostavili devastiranu celu okolinu.

Takođe su imali vrlo neprijatnu istoriju u Australiji gde su uništili izuzetno važna kulturološka identitetska staništa Aboridžina, zabranjen im je rad u Kini, zabranjen im je rad u Indoneziji.

Znači, kada takva jedna korporacija uđe u naš prostor, ja mislim da bi naše bezbednosne strukture, morale da se pozabave time kako se oni odnose prema nama i pogotovo kakvu možda agentalnu mrežu imaju koja im pomaže u tome da ne odgovore na pitanja koje naša ekološke organizacije postavljaju.

Ono što je takođe zanimljivo, a vezano je za pogrešan koncept u kome kažemo da država treba da bude što manje prisutna sa svojim državnim organima, da bude što slabija kako kaže koncept razvoja ekonomije od pre 20 godina. To je to da, recimo, ljudi kažu da vi u ministarstvu imate samo pet rudarskih inspektora.

Ja ne znam kako ćemo kontrolisati taj Rio Tinto da i tih 7,1 milion evra daju na kraju državi Srbiji, iako neće imati dovoljno inspektora koji će ih kontrolisati, a isto tako neće imati onih koji će moći da obrade tu veliku instalaciju koja se zove - rudnik Jadarita, koja će morati da se kontroliše od strane državnih organa.

Znači, u svakom slučaju problem je nema ideje o tome kako kontrolisati, šta će se desiti kada završe sa rudnikom. Imamo malo rudarskih inspektora i niska je rudna renta. Sve su to stvari koje govore o tome da se mi prema njima odnosimo suviše snishodljivo, a od vas kao od našeg ministra očekujemo da nas zaštitite. Hvala.