Neću podržati ovaj zaključak, i to ne zbog samog zaključka, već zbog toga što je on deo politike – EU nema alternativu.
Kada su pre 200 godina naši osnivači moderne državnosti u Marićevića jaruzi, zajedno sa mojim Šumadincima, kretali da stvaraju državu i tada Otomanska imperija nije imala alternativu. Kada su pre 115 godina Srbi odlučili da ne budu deo Habzburške monarhije i njihovog spoljnopolitičkog plana i tad je izgledalo da ta imperija nema alternativu.
Znači, briselska imperija, takođe, sada nema alternativu po tome kako nam se predstavlja, pa na kraju i ovaj zaključak i svo podređivanje izveštajima te EU i njene komisije je neka vrsta nečega što se nadovezuje na ono što je predsednik Skupštine lepo rekao, pominjući sandžake, a to je vodanje opanaka.
Ne znam da li znate šta je vodanje opanaka, ali naši preci su nekada morali, kada dođu age i begovi u njihovu kuću, da uzmu i vodaju opanke po dvorištu. To poniženje koje su odbili pre 200 godina mnogo liči na ono što danas mi doživljavamo kada Lajčak kaže da će nam on prekrajati Ustav, ovaj Ustav u kome piše da je Kosovo i Metohija u preambuli neodvojivi deo Srbije.
Mi svi ovde znamo nešto o čemu ne pričamo, ali ja mislim da treba da se kaže, bar zbog one polovine naših građana koji ne misle da EU nema alternativu, a to je da odluka o tome da li će Srbija biti deo EU ne zavisi od nas i naše volje, da će to oni odlučiti onda kada to njima bude odgovaralo. U ovih 20 godina im nije odgovaralo i zato smo imali neprekidna pomeranja, neprekidna uslovljavanja. Jer, jednostavno, zašto bi oni nas preuzimali na odgovornost, zašto bi morali da nam daju neke beneficije koje daju državama koje su deo EU kad sve svoje interese preko beogradskih vlasti ostvaruju u našoj zemlji, u našoj privredi, u našem narodu, a za to ne moraju ništa drugo da nam daju.
Tih devet milijardi koje pominju, koje će uložiti na Balkanu, zapadnom Balkanu, to će otići mnogim državama, pa i nekoj Albaniji, nekoj Makedoniji, državama koje nisu bombardovali, u kojima njihova vojska nije okupirala deo teritorije, pošto NATO je vojska i EU, državama u kojima nisu posejali osiromašeni uranijum. Jer, kada bi neko ko predstavlja Srbiju u razgovorima sa njima rekao – izvinite gospodo, vaša intervencija je bila mimo odluke Saveta bezbednosti. Ona je bila kršenje svih međunarodnih pravila i možda postoji neka obaveza da platite štetu koju ste napravili. Da li bi onda ovih devet milijardi na bilo šta ličilo?
Znači, priča o tome da demokratija stanuje u Briselu je laž. Tamo ona ne stanuje, jer je ta demokratija iz Brisela ignorisala makedonski referendum koji nije hteo da prihvati ovo što je urađeno od njihove države. Ta briselska birokratija nije mesto koje vodi računa o socijalnoj pravdi. Znači, u Briselu nema ni socijalne pravde.
O tome kako se odnose prema svojim nezadovoljnim građanima gledali smo godinu dana kako francuski policajci na demokratski način objašnjavaju „žutim prslucima“ šta je demokratija i šta je poštovanje tuđeg mišljena i načina da se drugačije misli.
Sad kad sve ovo pogledate, vrlo brzo ćemo doći u situaciju da se postavi pitanje – šta ako oni procene da nam treba da za godinu dana mi uđemo u EU i odluče da nas prime? Šta ćemo onda mi da kažemo? Vi iz vladajuće koalicije, pre svega, prijatelji SNS, šta ćete da kažete svojim biračima kada oni budu rekli – čekajte, normalno je, ulazite u EU, ali bez Kosova?
Mi do sad kupujemo vreme i vi tu ništa niste drugačiji, ni krivlji nego oni pre vas, ali oni neće nama dati da kupujemo vreme kada oni budu odlučili da postanemo deo EU. Tog trenutka će da kažu da Kosovo ne može da bude deo Srbije. Šta ćemo onda da radimo? Kako ćemo onda da se suprotstavimo, kao što smo se pre 115 godina suprotstavljali u carinskom ratu Austrougarskoj koja nas je izolovala, jer je računala da njena privreda, da Srbija zavisi od njene privrede? Tada smo imali prijatelje koji su nam pomogli da pobedimo u tom carinskom ratu, ali zato što smo bili svesni da dve trećine izvoza i uvoza ne sme da zavisi od jedne neprijateljske sile kakva je danas Briselska unija.
Mene samo interesuje, naivno pitanje koje znaju predstavnici naše države, koje poštujem kao predstavnike naše države, bez obzira što se politički sa njima ne slažem – kakav je to osećaj kad dođete pred čoveka koji glumi ozbiljnog čoveka, a predstavlja briselskog diplomatu i kažete mu - vidite gospodine, od 2013. godine do danas, sedam godina, ono što ste vi potpisali niste ispunili u Briselskom sporazumu.
Znate, kad bi u nekom privatno-pravnom odnosu sa nekim potpisali neki ugovor i da vas on sedam godina vuče za nos i da vi sa njim pričate, ja pretpostavljam da je to veliko poniženje.
Zato što mislim da je vreme da odustanemo od tih poniženja, neću glasati za ovaj Zaključak. Mislim da je vreme da počnemo ozbiljno da razmišljamo šta ćemo raditi onog trenutka kada oni budu odlučili da nas prime bez KiM, sa demokratskim standardima koji su pokazali u odnosu prema Makedoniji, sa onim demokratskim standardima koje su pokazali prema „žutim prslucima“ i da ne postavimo još najstrašnije pitanje, ono što se desilo u Makedoniji vrlo skoro, a to je da su od njih zahtevali, članica EU Bugarska, je od njih zahtevala da okupaciju Makedonije u Drugom svetskom ratu ne zovu okupacijom, nego administrativnim upravljanjem.
Šta ćemo kada nama Hrvati, kao članica EU, budu rekli – možete u EU, ali da kažete da ustaše u Zemunu i Sajmištu nisu bili okupatori, nego su bili administratori? Šta ćemo onda da kažemo?