Uvaženi prethodnik je pogrešio. Mislio je na Zavod za protetiku „Rudo“ koji je deo zdravstva državnog, ali pored toga postoji ortopedsko preduzeće „Rudo“ koje je privredni subjekat i koje nema nikakve veze sa javnim sektorom, pa tako ne može biti ni stranačkog zapošljavanja, a pogotovo što je rukovodstvo koje me je tada pozvalo da budem direktor pravnog sektora, pripadalo političkim opcijama koje su sasvim suprotne od DOS-a i koje nisu bile deo DSS-a.

Inače, nije ni čudo što uvaženi prethodnik to nije video i nije znao, jer je uvek pripadao onim visinama DOS-ovske vlasti i vlasti DSS u to vreme. To bi se otprilike zvalo neki dvorski deo stranke, ali je čudno da ljudi koji žive u dvorskim delovima stranke i nekada, pa i danas, imaju potrebu da budu ostrašćeni u svom nastupu.

To nije nešto što se tiče mene, tiče se svih drugih opozicionih predstavnika koji ovde često proziva i često nastupa ostrašćeno kako obično ljudi iz dvorskog dela vlasti nemaju potrebu, već je to deo jedne bitke na mnogo nižem nivou.

Moja tadašnja situacija u odnosu na DSS, što on nije mogao da zna, jer je bio u dvorskom delu DSS-a, je bio moj prvi sukob sa tom strankom i napuštanje te stranke iz razloga što ljudi u Aranđelovcu, pošto sam ja uvek bio vezan za Šumadiju i za taj kraj, a ne za Vračar kao uvaženi gospodin, radili su nešto što i on sada radi, a to je glancali su lik i delo i bistu Vojislavu Koštunici. Vojislav Koštunica je čovek koga ja cenim politički, ali nikada nisam imao iluzija u vezi sa njegovim manama i greškama koje je napravio.

Mislim da su uspesi i ono što je uradio dobro, mnogo veći od tih grešaka i zato ga cenim i poštujem. Ali, tada u DSS-u, kao i danas, zašto se borim protiv SNS, jeste to što ne volim ljude koji iz dvorskih delova stranke stiču svoju karijeru tako što napadaju druge, a ulizuju se stranačkom lideru. Hvala.

Cinično je govoriti o EU u Srbiji. Cinično je govoriti kada znamo da već 20 godina sve vlade i svi režimi šire ruke ka EU, žele da budu deo toga, a EU slikovito u najmanju ruku se izmiče, a ponekad nas i nogom odgurne. Najbolje to, predsednik Makron objasnio kada je rekao da naš put u EU je vrlo uslovan i vrlo je veliko pitanje da li ćemo ikada biti tamo. Onda je tek cinično kada oni ocenjuju koliko smo mi uradili na tom evropskom putu.

Neću vas podsećati šta sve u nacionalnom interesu Srba i srpskog naroda na Balkanu, na južno slovenskim prostorima ne valja kad se pita EU.

Predstavnici vaše vlasti su često govorili o licemernom stavu Brisela prema ponašanju Prištine, o licemernom stavu Brisela prema ponašanju Zagreba, prema Srbima i njihovim pravima, o licemerju koje je vojno krilo EU, a to je NATO primenjuje u Crnoj Gori kada zabranjuje da srpski lideri mogu da uđu u Vladu, o tome da podržavaju kršenje Dejtona i nametanje ljudi koji nisu prošli Savet bezbednosti da budu gaulajteri i komandanti Brisela i da u kolonijalnom smislu upravljaju Sarajevom, Srpskom i svim ljudima u Bosni i Hercegovini.

Neću pričati ni o tome o čemu smo svi pričali, često i vi iz vladajuće koalicije ste se sa tim slagali da Brisel radi na razaranju naših porodičnih vrednosti. Ne moramo mi to da pričamo, Višegradska grupa to mnogo bolje priča, iako je u EU.

Hoću da pričam o tome šta ona radi našoj socijalnoj strukturi, koliko razara našu socijalnu pravdu, koliko nas dovodi u situaciju da više obični ljudi, narod, nemaju osećaj da žive u svojoj državi.

Srpska suza nema utehu ni razumevanje o Briselu, to svi znamo, ali pod Briselskom Srbijom ni narodna suza nema utehu i niko to ne razume.

Zato moramo da se podsetimo da je način kako Brisel vidi Srbiju i kako vidi reforme, to što više nemamo sudska odeljenja koje overavaju sve što je potrebno građanima, već bogati notarijat koji visokim taksama puni privatne džepove, a mi nemamo u budžetu za saradnike u sudovima, pa dolazim u poziciju da su sudovi pretrpani predmetima, ne mogu da daju ono jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na sudsku zaštitu i pravdu ljudima.

Ne možemo da ne vidimo da su strane banke koje danas pljačkaju građane tako brutalno i očigledno po pitanju izmišljenih usluga podržane od EU, i od tog zakona i takvih mera reformskog prilagođavanja EU.

Ne možemo da primetimo da čak ni oni koji su još uvek pod nekim uticajem Narodne skupštine, a zovu se pravosuđe i danas kao izmećari stranih banaka pokušavaju da ih opravdaju pljačkanju našeg naroda.

Šta će tek raditi kada budu potpuno oslobođeni od našeg uticaja? Kakvi god da smo, a nismo najbolji, mi smo narodni predstavnici. Referendum koji ide jeste direktno kršenje ustavne zaštite da ovaj narod još jednom i nekako može da kontrolišu svoje pravosuđe.

Ovih dana raste jedan ustavobraniteljski pokret. Čine ga dosta slabi razbijanja suverenističke snage i stranke i pojedinci. Mnogo me prijatelja iz opozicije napada da kao konstruktivna opozicija sam suviše umeren prema vama, da vam suviše blago repliciram. Nema ja problem s tim. Ja čak mislim da se nekada i preoštar prema vama iz SNS.

Sada hoću da vas kao ljude pozovem, jer znam da mnogi od vas misle isto kao i mi iz ustavobraniteljskog pokreta, da nam pomognete da ne dozvolimo da se pravosuđe otme od ovog naroda, da nam pomognete kada budemo radili kampanju, da u januaru ne odustanemo od narodne kontrole nad onima koji treba da sude, da nam pomognete tako što ćete braniti naše glasove, pa možda i sabotirati neke menadžere evropskog uticaja u vašim redovima i da vratimo narodu pravo da još jednu stvar svog suvereniteta sačuva.

Ovo nije pitanje ni stranaka, ovo nije pitanje ni političkog stava, ovo je pitanje ljudske odgovornosti za našu budućnost.

Prijateljima iz ustavobraniteljskog pokreta, želim da kažem da moramo da fokusiramo tu borbu ne samo na apstraktnu priču o Ustavu i zaštiti ustavnih normi. Mi moramo jedan od najkancerogenijih uticaja EU, a to su privatni i prinudni izvršitelji, da izbacimo iz sistema i moramo da fokusiramo to i moramo da se borimo protiv privatnih izvršitelja, i oni su deo evropskog viđenja kako se sudsko izvršenje sprovodi nad građanima. Vreme je da radimo za svoj narod. Hvala.

Želim pre svega da izjavim saučešće SPS i porodici gospodina Milutina Mrkonjića i da kažem da je i ovaj parlament i naša politička scena izgubila čoveka od koga je mnogo moglo da se nauči.

Što se tiče teme – promena u sastavu RIK-a, ona je rezultat dogovora međustranačkog dijaloga i kao takva je dobra jer je potrebno spuštati tenziju u društvu, potrebno je praviti dogovore.

Treba da znamo, i to svi znamo, da su se sve političke stranke dogovorile da će svi ići na izbore i da nema potrebe dizati tenziju u društvu jer taj dogovor postoji na svim nivoima. Mislim da ta igra koja se izvodi od strane vladajuće koalicije, pre svega od SNS i nekih opozicionih stranaka koje se međusobno prozivaju na vrlo grupe i neprimerene načine, nije dobra za našu političku javnost i nije potrebna. U redu je da politička klasa sarađuje i naša politička klasa i sve političke stranke su se dogovorile i sarađivaće, ići će na izbore i to je potrebno društvu. Ne treba političari da glume radikalne sukobe i da tako zavađaju narod.

Međutim, pored ovoga što je urađeno i što je Narodna mreža i ja uvek podržavali po pitanju pregovora između stranaka, mi nekako zaboravljamo da se u međuvremenu stvarnost promenila, da politički procesi se odvijaju i mimo stranaka i da stranke nisu najbitniji činioci u društvu, pogotovo ne sada kada je kovid histerija i još neke ubrzane promene u svetu dovele do toga da postoji velika podela i veliki sukobi među ljudima koji nekada pripadaju istim strankama, a misle sasvim različito o vakcinaciji, nevakcinisanju, o tome kako se sprovode kovid mere, o tome da li je ekologija i koliko bitna, da li treba verovati EU i njenim zahtevima u energetici i ekologiji ili ne treba verovati tim institucijama, kako se odnositi prema stranim korporacijama.

Znači, mi smo imali priliku da gledamo nemile scene za vikend na protestima građana i sukobima pristalica SNS i onih koji su protestvovali i blokirali puteve i u svemu tome nekako nam promiče da se dešavalo da su ljudi koji su bili na skupu SNS, neki od njih učestvovali na tim protestima. Nije partijska knjižica to što odražava sukob koji se sad odvija u društvu i koji se tako radikalizuje i tako postoje problematičan da svi moramo da se prizovemo pameti i da shvatimo da ne smemo dolivati ulje na vatru.

Ono što ja nikada nisam prihvatao, jesam vaš politički protivnik, ali vam nisam neprijatelj, jeste ta uvredljiva poruka, taj uvredljivi naziv za vaše pristalice da su sendvičari. To me podseća na ono kako su nekada pristalice SRS kada je to bila najozbiljnija opoziciona stranka nazivali krezubim radikalima, isti oni koji nisu razmišljali o tome da su ti ljudi došli u poziciju da ne mogu da idu kod stomatologa zato što im je neko uništio fabrike i uništio njihovo socijalno i zdravstveno osiguranje.

Danas ono što svi mi znamo, naravno vi to nikada nećete prizvati, jeste da mnogi ljudi koji idu na vaše skupove idu zato što su opljačkali u međuvremenu, pa se sada nadaju da će preko SNS dobiti neki posao za sebe ili za svoje bližnje. Znači, ti ljudi su deo našeg naroda i pored toga što imaju pravo da izaberu svoju političku opciju, čak iako je nisu izabrali, oni su tu po nekoj muci i ne treba ih vređati i ne treba ih doživljavati na način kao neprijatelje. U tom smislu nemate problem sa Narodnom mrežom i sa mnom, ali jedna stvar koja je neprihvatljiva i koju moramo svi da osudimo bez obzira da li pripadamo vlasti ili opoziciji jeste situacija da pristalice SNS pomisle da mogu bagerom i čekićem ići na proteste i na ljude koji protestvuju.

Možemo mi da se pretvaramo da je to bio saobraćajni incident, da je čovek vozio mašinu na radnom zadatku, možemo da se pretvaramo da nismo videli čekić u rukama nekih pristalica SNS, a ja, iskreno mislim da to čak nisu ni pristalice vaše stranke, već da su to ljudi kojima je zadatak da rade takve poslove. Sve to mi možemo da radimo i da se ubeđujemo ovde da kažemo ko je više, da i onaj čovek koji udario pesnicom čoveka koji je vozio bager, on kriv, ili neko drugi.

Međutim, promaći će nam najbitnija stvar, da takve stvari moraju da se spreče, i da država koja ima ovako veliku stranku kakva je SNS, mora da bude svesna da tu stranku mora da drži pod kontrolom. Ne sme da se desi da policijske snage ne postoje tamo gde dolazi do susreta između pristalica SNS i ljudi koji protestuju. Ljudi koji protestuju imaju pravo da budu u zabludi, da sumnjaju da sve ovo što se radi radi se zbog Rio Tinta, i da Rio Tinto radi isto ono što su nam 1999. godine radili njihovi vojnici kada su nam otimali Kosovo, i da li neko ko otima Kosovo, može sutra da mu verujete da vam neće oteti kuću ili okućnicu. Da li država koja nije sačuvala Kosovo može da sačuva vašu kuću i okućnicu?

Znači, ti ljudi protestuju, imaju pravo na to, a, vi kao velika stranka, ne smete da dozvolite da, kada imate privilegiju svih vlasti, svih moći, dozvolite da vaše pristalice čekićem i bagerom idu na one koji protestuju. To je opasno i to može da bude problem svima nama. Hvala.

To što imate potrebu da vređate govori samo da ne možete da prikrivate istinu, da su svi videli čoveka koji je bagerom krenuo na ljude koji su protestovali. Da je policije bilo tamo, policija bi reagovala i zaustavila čovek koji je bagerom krenuo da ugrozi bezbednost svih ostalih.

Tako da, policija da je bila prisutna ona bi imala potpuno legitimno pravo da reaguje i da fizičkom silom ukloni čoveka koji je vozio bager. Taj čovek nije bio niko drugi nego funkcioner tj. pripadnik SNS. Ljudi koji su sa čekićem u rukama išli da udaraju demonstrante takođe nisu bili niko drugi, nego pripadnici SNS.

Nemam problem sa tim što ste vi tolika stranka. Kada pogledate u svakoj stranci ima pristojnih ljudi, ali ima i budala. Kada ste velika stranka, imate puno budala, ali onda te budale treba da držite pod kontrolom. Onda se obraćam onim normalnim i pristojnim ljudima u SNS da odustanu od ove retorike građanskog rata..

(Predsedavajući: Molim vas gospodine Glišiću, samo da obratimo pažnju na rečnik.)

… i da zbog toga, odustajući od retorike građanskog rata koju neprekidno podstičete, da shvatite da smo svi zajedno na jednom buretu baruta koje nikome ne treba da plane.

Vi kao najodgovorniji imate najveću odgovornost da to bude na miran način urađeno. Jer, da je taj trenutak kada su oni blokirali, naravno protiv zakona, protiv svih pravila protesta i ostalog i to je moglo i moralo je da se sankcioniše, ali je moralo da se bude svesno da preko puta njih stoji jedna ogromna stranka koja koristi sve privilegije vlasti, na svim nivoima vlasti da ljudi se već dugo osećaju izbačenim iz ovog naroda, zato što ste vi zauzeli sve pozicije i da morate kada ste toliko jaki da budete smireni i spremni da otrpite neke stvari koje opozicija ne mora da otrpi. Vi se ponašate kao da ste opozicija, a držite svu vlast u ovoj zemlji.

Imam dva problema sa ovim predlogom.

Prvi je taj što mi ovde ipak smenjujemo određene ljude sa mesta Nacionalnog saveta za kulturu. Jedan od njih je Svetislav Božić, čovek koji je jedan od naših najvećih savremenih kompozitora u oblasti srpske duhovne muzike na temeljima pravoslavne i vizantijske tradicije, čovek koji je preko 200 kompozitorskih dela uradio, čovek koji je u 16 zemalja ostavio utisak i uticaj svojim delom, čovek koji je izvodio ta svoja dela i u koncertnim holovima u Moskvi i u Londonu. Nema nekog ozbiljnog obrazloženja, a mislim da nema ni razloga da on ne bude ovde, ali eto, desilo se.

Drugi problem je onaj o kome je i ministar gospođa Maja Gojković govorila, a i uvažena koleginica poslanik SPS Jelena Mihajlović, a to je problem što nezavisna kulturna scena ovde nije imala šansu da svoje ljude predstavi tako što jednostavno reprezentativna udruženja umetnika, koja su inače reprezentativna po odluci ministarstva, nisu imali priliku da daju predlog.

Pokušaću to da podcrtam na jedan slikovit način, iz prostog razloga da bi to u javnosti još više se urezalo, pa da u situaciji kad budete u prilici da to menjate, da to promenite na pravi način.

Znate kako, kada je Milan Knežević, lider srpskog naroda u Crnoj Gori, pričao o proverenim vrednostima u književnosti, on kaže da voli da čita mrtve pisce. Zato ja danas neću pominjati one veličine u nezavisnog kulturnoj sceni koje su žive i koje mogu biti upitne na ovaj ili onaj način, već ću samo reći da se ovako birao Nacionalni savet u kulturi u vreme Đure Jakšića, on nikad tamo ne bi bio, zato što je i on bio deo nezavisne kulturne scene.

Dakle, ovo su problemi koje imam sa ovim predlogom.

Nacionalni savet za kulturu jeste jedno savetodavno telo. Međutim, ne možete ni savetovati ako vam je budžet za kulturu ograničen. U tom smislu, želim da nastavim dijalog koji sam imao sa uvaženom ministarkom Majom Gojković o budžetu, a zbog čudnih predstava o Poslovniku gospodina Orlića, nisam mogao da završim, a tiče se predstave o budžetu za kulturu.

Tačno je da je 16% veći nego što je bio prošle godine. Ja sam to i u svom izlaganju rekao tada i to je dobro, ali je čudno da imamo neke druge aršine. Niko ne spori cifre koje se pominju, ali spori referentni sistem u kome to posmatramo.

Imali smo prilike da čujemo da je to preko 1%, ali od rashodnog dela budžeta, dok se svuda u Evropi procenat za kulturu gleda u odnosu na BDP. To je onda ovde 0,25, kako je koleginica Mihajlović upravo rekla kada je govorila o ovom problemu. Čak se pominje i da u odnosu na rashodovni deo nije 1%, nego 0,80%. U svakom slučaju, imamo problem sa tim.

Znate kako, u globalizovanom svetu, gde je sve međusobno premreženo, jedna od najvećih poluga uticaja i moći jednog naroda, ne volim da kažem malog naroda, nego Srba kao ostatka velikog naroda, jeste tzv. meka moć koja se radi kroz kulturu. Imate ove sile koje rade tvrdu moć. To je način da nekoga izudarate i da ga prisilite da vas voli, dok narodi koji gledaju u budućnost, narodi koji poštuju ličnost svakog čoveka, pa i slobodu svakog naroda koriste meku moć, tj. način da nekoga šarmirate, da ga pridobijete da vas voli i da postane deo vašeg sveta. I tu je kultura bitna. Jer, ako bi imali veća sredstva za kulturu, mogli bi da podsetimo evropsku civilizaciju da je nastajala na Lepenskom viru. Mogli bi da podsetimo predstavnike EU da njihova ideja ujedinjene Evrope prvi put je bila osmišljena kod Mitrinovića. Mogli bi da posetimo sve one koji vole pisanu reč da smo mi imali jednog Ivu Andrića, Mešu Selimovića, Crnjanskog i da smo na taj način najlepše opisivali ljudsku tragediju i ljudsku sudbinu i pridobijali ljude da razumeju i srpski jezik i srpsku reč.

Ali, da bi to mogli, budžet mora da bude veći. Sada, kada vodim dijalog sa uvaženim ministrom, gospođom Majom Gojković, pošto vidim da ona dosta poštuje Margaret Tačer, tu „čeličnu lejdi“, naša, dozvolite mi slobodu da kažem „čelična Maja“, imam uvek jedan čudan odnos. S jedne strane, to je naša Maja, onaj ministar kulture koji je uneo jednu ogromnu energiju, odlučnost i povukao prave poteze u kulturi što se tiče nacionalnih penzija, što se tiče pridobijanja ljudi da se vrate u našu zemlju koji su značajni umetnici, kao što se tiče onoga što je meni i mojim Aranđelovčanima najbitnije, a to je decentralizacija u kulturi kroz podršku lokalnim ustanovama kulture. To su sve stvari koje podržavam i za koje sam spreman da glasam.

Ali, imam problem sa njihovom Majom, visokim funkcionerom SNS, koji brani odluku Vlade da odvoji ovako mala sredstva u kulturi, jer naša Maja može da radi i samo će moći da radi ako dobije veća sredstva za rad u kulturi, da sve ovo što planira da uradi može da uradi.

U tom smislu, nemam problem sa ministrom kulture, imam problem sa funkcionerom SNS. Podržavam ministra kulture da od SNS izvuče veće pare za rad u kulturi.

U tom smislu, takođe očekujući da ova energija koju ministar, gospođa Maja Gojković ima, da nastavi ono što je recimo prethodni ministar, Vladan Vukosavljević, koji je bio u težoj poziciji jer je bio vanstranačka ličnost, nije bio visoko pozicioniran funkcioner SNS, da nastavi onu kampanju koja je bila potrebna da se izvede, a to je protiv sramotne rialitizacije i rijaliti programa u našim medijima. Hvala.

Moja pozicija opozicionog poslanika i samostalnog poslanika mi ne dozvoljava da vreme trošim, pošto ga malo imam, na dobre strane ovog zakona. Postoji dosta dobrih strana, ali time nažalost neću moći da se bavim. Dobra stvar je pre svega to što je na neki način otvorena mogućnost da se referendum i narodna inicijativa vrate u naš politički pravni sistem.

Ono zbog čega imam primedbe na ovaj zakon pre svega je to što sve što radimo, često radimo pod pritiskom iz Brisela, iz EU. Sama Venecijanska komisija mislim da je davno izgubila moralni kredibilitet da nastupa kao neko ko je zaštitnik demokratije. Vrlo su se ili nemušto ili blago ili se uopšte nisu izjašnjavali kada je prekršena referendumska volja naroda u Severnoj Makedoniji, kada je dozvoljeno da Crna Gora uđe u NATO bez referenduma, kada su kršeni razne druge slobode i prava u izbornom procesu širom zapadne Evrope, tj. EU, kada je urađena najveća izborna krađa u istoriji čovečanstva, a to su predsednički izbori u Americi, kada je učinjeno mnogo prekršaja koji su doveli do toga da politički zapad i njihova civilizacija više nemaju moralno pravo da nas uče ni demokratiji, ni pravnom poretku. Zato ne mislim da su oni autoritet na koji treba da se pozivamo.

S druge strane, mislim da cenzus koji prestaje da postoji u ovom zakonu o referendumu jeste nešto što jedan veliki deo političke javnosti koji čine ljudi koji nisu stranački organizovani izbacuje iz procesa odlučivanja. Oni koji su apstinenti nisu politički idioti, kako to antička Grčka kaže, to su oni koji su nezainteresovani za život u zajednici. U našem slučaju, masa apstinenata su dokaz da je naša politička klasa, i to nije problem samo ove vlasti i SNS, već dugi niz godina izgubila poverenje naroda i da mnogi od njih imaju vrlo jasan politički stav, ali ne žele da daju podršku nijednoj od političkih opcija, nijednoj od stranaka na izborima. To je odgovornost svih nas, naravno, najveća odgovornost onoga koji ipak ima najveću vlast i najveći uticaj u biračkom telu.

Sa druge strane, kada cenzus odjednom izbacite na ovaj način, dovodimo sve u apsurdnu situaciju da na nekom sledećem referendumu će manji broj ljudi odlučivati nego, recimo, oni koji su podneli inicijativu za referendum. Znači, teoretski to tako može da se desi, što smanjuje nivo legitimiteta svih onih koji su taj referendum organizovali. Onda dolazimo u situaciju da će se dešavati da maltene na partijskom kongresu možete da dogovorite, pogotovo jedne ogromne stranke kakva je SNS, kako će izgledati referendum, što opet dovodi u situaciju da većina ljudi koji se ne slažu sa vama, a nisu spremni da glasaju za neke druge političke opcije, ne mogu izreći svoj stav.

U srpskom društvu, u srpskom narodu, posle ovoliko godina pogrešnih politika, apstinenti jesu politički opredeljeni i pogotovo je bitno dati im šansu da pošalju svoju poruku kada se referendumi organizuju na nacionalnom, republičkom nivou i kada se tiču svih tih građana, i onih koji su izašli i onih koji nisu izašli. Umesto izbacivanja cenzusa, bilo bi dobro uraditi nešto, što nije moja ideja, već je ideja kolega iz vaše vladajuće većine, nadam se da su podneli amandman pa da mogu i da glasam za to, a to je da treba uvesti jednu vrstu stepenovanog cenzusa, da recimo kada se odlučuje o promeni Ustava ostane 50% plus jedan cenzus, kada se odlučuje o nekim sistemskim organskim zakonima, recimo, 40% plus jedan cenzus, kada se odlučuje o promenama nekih drugih zakona, pa možda i statuta pokrajine, 30% plus jedan, kada se spusti na lokalni nivo, recimo, 15% plus jedan, u svakom slučaju, da se neki nivo legitimiteta stavi u tim referendumima. Ako se kaže da je to ustavnopravni problem – nije, jer to ne bi bilo suprotno Ustavu, bilo bi samo neka vrsta razrade onoga što je Ustav ostavio kao pravnu prazninu.

A ono što želim da pošaljem kao poruku SNS jeste da je neverovatno da stranka koja ima 700.000 članova, u narodu koji nema ni sedam miliona, znači, procentualno gledano, ima vas više nego komunista u Narodnoj Republici Kini, a niste ni oslobodili Srbiju od NATO trupa, niste je ni proširili, kao što su oni oslobodili Kinu i proširili je, i na taj način, sa tako velikim biračkim telom, sa tako velikim potencijalom, sa tako velikom mobilizacijskom moći, prosto je neverovatno da kada treba organizovati kapilare i dobiti izbore, spremni ste da od svojih ljudi tražite po deset kapilarnih glasova, a ako imate 700.000 članova, u svakom referendumu, samo vaši ukućani, par komšija, bilo bi dovoljno da prođe 50% plus jedan. Znači, to je problem.

S obzirom na to da sam ove informacije dobio od ljudi iz SNS i znam da su neki imali hrabrosti da ne glasaju za Vladine predloge, čudi me kako gospodin Bratislav Jugović, da li se uplašio, da li je postao kukavica, pa ovog puta će glasati za taj zakon.

Naravno, oni koji znaju kako funkcioniše Poslovnik znaju šta sam uradio. Ja inače ovo ne radim, ali neka bude tako. Hvala.

Poštovani predsedniče Vlade gospođo Brnabić, moje pitanje se nadovezuje na raspravu koja traje u parlamentu već celu ovu nedelju, a na neki način je retoričko. To je pitanje – da li sve ovo što upravo sada radimo i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi i Zakon o eksproprijaciji, kao i ustavne promene u stvari služe tome da Vlada napravi što bolji ambijent za strane investitore u Srbiji?

Ovako rečeno naizgled je retoričko pitanje i može da se tumači i ovako i onako, ali kada ga pojasnim doći ćemo do toga da smatram da i Vlada Srbije, a i SNS i vladajuća koalicija u Srbiji ima pogrešan koncept razvoja zemlje, u smislu nastavljanja evroatlantskih integracija, na isti onaj način na koji je to zadnjih 40 godina u principu jedna napuštena ideologija od Margaret Tačer naovamo, koja podrazumeva da sve radite da država bude što slabija i što više da izlazi u susret krupnom kapitalu i da će to napraviti jedan dobar razvoj u društvu.

Mislim da je ta teorija već završila svoje i da je krajnje vreme da se krene ka jednoj vrsti etatizacije, tj. jačanju države, koja mora i strani i domaći kapital da stavi pod kontrolu. Zašto to pričam? Kada pogledate ono što, recimo, moje kolege iz SNS stalno kritikuju – bivše režime koji su izvršili pljačkaške privatizacije, oni su to uradili zato što su takođe robovali toj ideji evroatlantskih integracija, jer pljačkaške privatizacije su posledica jedne brze i nepromišljene privatizacije i oni su izvršili privatizaciju privrede.

U vreme vlasti SNS doživeli smo jednu vrstu privatizacije države. Kada to kažem, ne mislim u pežorativnom, već u činjeničnom smislu, jer recimo sama ideja o javno-privatnim partnerstvima, o svim tim stvarima gde javne službe dajete privatnim firmama, jeste jedna vrsta privatizacije države, po ideji slabe države, da ne bi opterećivali budžet. To konkretno kod nas se ogleda u notarijatu, koji je podrazumevao da sve ono što je nekada bilo, službe overe, koje su išle u budžet direktno države, pretvoreno je u nešto što danas privatnici uzimaju kao svoj profit i vrlo su dignute takse i na taj način je malo i onemogućena država, tj. građani, da koriste pravdu.

S druge strane, tu su prinudni izvršitelji koji su takođe za vreme vlasti SNS aktivirani. To su takođe privatnici koji obavljaju posao sudskog izvršitelja, koji je nekada radila država. Tu je ova mučna situacija sa stranim bankama, koje i dan-danas pokušavaju da izbegnu svoju odgovornost za pljačkanje naroda kroz izmišljene usluge. To

koristi kroz Vrhovni kasacioni sud i njegovo tumačenje zakona. Zatim, tu je ova priča sa „Rio Tintom“, koji već radi kampanju preko RTS-a u Srbiji za pozitivno rešenje njegove želje da ovde kopa rudu, a s druge strane, isti taj RTS zabranjuje našim građanima da puste jedan drugi spot koji bi malo drugačije postavio sve to.

Znači, sve to govori o tome da smo možda u pogrešnom konceptu. Ja lično takođe mislim da i kineske firme treba kontrolisati, jer ovo sa „Linglongom“ je bio jedan veliki skandal, iz prostog razloga što, bez obzira koliko poštujem kinesku civilizacijsku alternativu, znam da je kapital, kako god da se zove, isti i da ga treba kontrolisati.

Samo još jedna stvar, izvinite što sam probio malo termin, ja sam nekoliko puta pitao, a niko mi iz Vlade nije odgovorio, nisam siguran da li je tačno, ali bi bilo katastrofalno da jeste, da mi na nekih 300 rudarskih firmi koje rade u Srbiji imamo samo pet rudarskih inspektora koji bi to kontrolisali. Hvala.

Vezano za javno-privatna partnerstva, da, ja pretpostavljam da vi znate da toliko poznajem i pravo i privredu i da znam da to nije situacija u kojoj neko privatizuje resurse jedne države. Baš su zato izmišljena javno-privatna partnerstva, da bi korporacije mogle da uđu u partnerski odnos sa državom i da koriste javne resurse, a da možda nemaju odgovornost za to šta će ostati posle njih.

Pominjem to zato što imamo iskustva. Latino-američke države su imale iskustva i sa javno-privatnim partnerstvima u oblasti kanalizacije, vodovoda, vodoprivrede, gde su davali stranim korporacijama, tipa „Rio Tinto“ samo u toj oblasti upravljanja vodama da upravljaju tim vodama, a oni pošto su bili koncentrisani na profit su dolazili do toga da su smanjivali sve ono što je potrebno za održavanje sistema, pa kad je sistem pukao, onda su se jednostavno povukli, jer to nije bila njihova svojina. Izvukli su profit a svojina je ostala državama.

Znači, javno-privatno partnerstvo je jedan koncept koji se definitivno vezuje za ideju slabe države, jakog kapitala, pogotovo stranog koji je prisutan i države koja servisira strani kapital. Zato sam pomenuo javno-privatno partnerstvo kao jedan simboličan oblik svega toga, međutim, naglasak mi je bio na privatne izvršitelje koji prinudno izvršavaju sudske presude, na notare, na ponašanje stranih banaka u Srbiji, pa ponašanje i pravosuđa koje će uskoro biti oslobođeno od kontrole narodnih predstavnika i moći će da bude pod kontrolom nekih drugih centara moći domaćih i stranih.

Što se tiče vojne neutralnosti, da, ona je deklarativna i dok je možda stav ove vlasti biće deklarativna. Prava vojna neutralnost se postiže Zakonom o vojnoj neutralnosti koji neprekidno se izbegava da se donese i zahtevom nekoj od međunarodnih istanci najbolje bi bilo Savetu bezbednosti da garantuju tu vojnu neutralnost. Sve dok ne ispunimo te formalno-pravne uslove nećemo prekinuti evroatlanske integracije. Zašto govorim o evroatlanskim integracijama. Zato što po SOFA sporazumima i sličnim sporazumima NATO vojnici potpuno bez ikakve potrebe da mi postanemo deo NATO pakta oni ovde vršljaju, imaju pravo da preleću preko našeg neba kad hoće i kako hoće, imaju sve moguće i nemoguće pogodnosti koje jedna neutralna država ne bi mogla da dozvoli jednoj takvoj alijansi da to koristi. Tako da, u tom smislu, tako da u tom smislu sam želeo da pojasnim ovo o čemu smo pričali.

Jeste komentar. Očigledno je da imamo različite koncepte i to je i normalno. Vi ste vlast, ja sam opozicija, ali kada je neko opozicioni poslanik i opozicija nekada koristi i neke prejake izraze i prejake slike, a pošto ne želim stvarno da budem demagog, a koristim to u javnosti često kao argument kada govorim o situaciji sa slabom državom i jakim stranim korporacijama, voleo bih da mi stvarno odgovorite koliko mi rudarskih inspektora imamo? Da li je tačno da imamo samo pet funkcionalnih, a da preko 300 rudarskih firmi radi u Srbiji? Bilo bi dobro da čuje i javnost, a i ja da znam da ne koristim pogrešan podatak, ako je pogrešan.

Neću glasati za Zakon o eskproprijaciji, tj. za izmene i dopune tog zakona.

Kako je definisano, to je zakon za brzu i efikasnu otimačinu imovine naših građana zarad javnog interesa. Da je to zarad javnog interesa, moglo bi da se razume, jer nekada je stvarno interes svih građana iznad interesa privatnog prava vlasništva.

Ali, zašto ljudi koji su juče demonstrirali pred našom Skupštinom ne veruju da je to u javnom interesu? Zato što politika "Evropska unija nema alternativu", a za koju je garant naš ministar finansija gospodin Mali, i to garant kroz više režima, jeste takva da su, kako vi to volite da kažete, ljudi koji su vodili žuti režim privatizovali privredu, vi krećete da privatizujete državu, a pravite zakonsku infrastrukturu da oni koji dođu posle vas i nastave politiku "Evropska unija nema alternativu" privatizuju ljude, narod i dovedu nas u ono što se zove ropstvo.

Kada kažem da vam ljudi ne veruju da je ovo u javnom interesu samo bih podsetio da je za vreme vaše vlasti uveden notarijat. Znači, umesto sudskih overitelja i toga da takse idu u državni budžet, one idu u džepove privatnih lica i to vrlo ozbiljne takse. Zatim uvedeni su čuveni izvršitelji koji narodu gule kožu sa leđa i vraćaju nas u vremena turske okupacije. Zatim, strane banke koje pljačkaju naše građane kroz izmišljene usluge. Nekoliko puta su dobijale podršku sa vaše strane i još uvek nije završen postupak njihovog izvlačenja od odgovornosti za pljačku građana.

Na kraju, spremate se da izglasate odricanje narodnog suvereniteta od izbora sudija, da u stvari napravite jednu sudokratiju koju više niko neće kontrolisati već samo američka ambasada i još neke zapadne ambasade i domaći tajkuni i strane korporacije.

Dakle, zato ljudi ne veruju da je ovo u javno interesu i zato je besmisleno da postupak bude brz i efikasan, ako to znači otimanje nečije imovine u nečijem privatnom interesu.

Zašto ne treba postupci da budu efikasni? U Ustavu stoji da su zabranjeni preki sudovi. Zašto mislite, kolega, da su zabranjeni preki sudovi? Zato što preki sudovi brzo i efikasno odlučuju o tuđim ljudskim pravima, osnovnim ljudskim pravima i često brzopleto i zlonamerno narušavaju ta prava. Pravo svojine je jedno od prava koje je osnov svake slobode. Dakle, nama ne trebaju brzi i efikasni postupci bez obzira što to odgovora domaćim tajkunima i stranim korporacijama, već ako bi bili zastupnici naroda mi bi se trudili da ti postupci pre svega budu pravedni.

Zato je ovaj zakon problematičan i zato kada sve ovo pogledamo, a kada prođemo kroz sam zakon, videćemo da u članu 2. Predloga izmena i dopuna stoji da su na privrednom zemljištu moguće pored tri godine oduzimanja za potrebe korisnika eksproprijacija, a računajte da se to zovu strane korporacije i domaći tajkuni, dodato da to može još tri godine da se desi.

U članu 5. je predviđeno ono za šta se svi bune i kažu da je Rio Tinto u pitanju, ja isto mislim da nije Rio Tinto u pitanju da bude korisnik ovog zakona, jer Rio Tinto je kupio svoju imovinu, međutim u Srbiji postoji još 300 korporacija rudarskih koje operišu, a koje kontroliše samo naših pet rudarskih inspektora. Među njima ima čestitih korporacija, ali ima i predatora kao što je Rio Tinto.

U članu 5. tačno stoji da se ovakav postupak eksproprijacije može primeniti i u slučaju da je Republika Srbija potpisnica međunarodnog ugovora kao jedna od ugovornih strana. Šta mislite ko je druga ugovorna strana?

Naravno, u članu 10. videćete da postoji mogućnost da državni organ koji sprovodi eksproprijaciju odredi privremenog zastupnika licu koje je vlasnik imovine, a koje je preminulo, a naslednici još nisu završili ostavinski postupak. Možete mislite kako će kada se napravi sudokratija i u tom takvom pravosuđu ti ljudi ostvarivati svoje pravo na otetu imovinu, a organ koji sprovodi otimanje imovine im određuje onoga ko treba da ih štiti i zastupa. To su konkretne stvari zbog kojih neću glasati za ovaj zakon.

Sada imam jednu obavezu, koju su mi dali građani koji se bune protiv ovog zakona, pošto sam i sada jedini opozicioni poslanik u ovoj sali, da pročitam pismo koje su uputili narodnim poslanicima, kao neka vrsta ljuske opomene.

„Gospodo narodni poslanici, obraćamo vam se sa zahtevom da o zakonima koji kroje živote građana Srbije glasate kao ljudi koje je narod poslao u Narodnu skupštinu, a ne kao zastupnici stranačke politike i bilo čijih interesa.

Predložene izmene Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu omogućiće da se ljudi iseljavaju sa svoje imovine po skraćenim postupcima, da se za potrebe stranih kompanija po sili zakona oduzimaju i ruše kuće i okućnice, da se otimaju za đubrišta šume, vinogradi, voćnjaci, njive sa zapisima, putevi kojima deca idu u školu, sokaci koji narod vode u bogomolje, da se stavljaju ograde i rudničke kapije ispred reka, potoka i izvora.

Danas je raseljavanje i zatiranje čitavih sela naša noćna mora, sutra će biti ko zna čija, pa možda i vaša. Jasno nam je planirani projekti neće samo nama da naude, nego i ljudima koji žive u okolnim mestima, malim i velikim.

Jasno je i vama i nama da su najbolji stručnjaci Srbije, uključujući Akademiju nauka izjasnili se o nepovratnoj šteti koju bi izazvali projekti koji uništavaju prirodu, a jasno vam je i to da ovi zakoni omogućuju da se šteta načini lako, brzo i bez prava naroda da se o tome bilo šta pita.

Nama je jasno da će jedino što će presuditi ovom narodu biti vaša dignuta ruka koja glasa u ime svih nas. Želimo vam da tu ruku sutra kad se vratite kući možete da pružite svojim roditeljima i naslednicima bez srama.

Želimo vam kada dođete među narod, svoju familiju i komšije da vam ljudski Boga nazivaju, da vam kažu – zdravo i – dobar dan sa iskrenom željom da vam Bog pomaže, da vas zdravlje služi i da vam dan dobro prođe, da kada dan prođe ono laku noć znači da stvarno možete zaspati, jer znate da ste uradili sve da drugi žive kao ljudi i da vas smatraju ljudima.

Zemaljsko je za malena carstvo, poslanički mandati su maleno od malenog, a o tome šta je uvek i do veka to znate i sami.

Živeli i svako dobro.

Savez ekoloških organizacija Srbije.“

Hvala.

Hvala gospođo potpredsednice.

Za razliku od čoveka koji je juče vodio sednicu, nedostojno potpredsednika, vi poštujete Poslovnik i zato se i trudim da uvek u svom izlaganju budem pristojan i da svoje političke protivnike ne nazivam lažovima. Tako da mislim da bi ministar morao malo da pazi na to kako se odnosi prema poslanicima u ovom domu. Verovali ili ne, oni bi trebali da budu njegovi poslodavci, a ne partija kojoj pripada.

Dakle, ne znam šta sam to tačno slagao, a tamo gde sam pomenuo ministra bilo je samo to da je pripadao bivšim režimima koji su sprovodili politiku EU nema alternativu. Ne znam, ali mislim da je to loše. Ne znači da je to uvreda.

On je juče par puta rekao da lažem, povezao me je sa političkim organizacijama kojima nikada nisam pripadao, za razliku od njega. Mnogi ljudi u ovoj sali koji pripadaju SNS su se zajedno sa mnom borili protiv tog režima kada je gospodin ministar bio na toj strani i pored svega toga, obraćam mu se sa posebnim uvažavanjem zato što je ministar u Vladi Republike Srbije.

Neću reči šta mislim o njemu lično, ali funkcija ministra mora da se poštuje. Zato bih ga zamolio da poštuje i poslanike, bez obzira, makar to bio jedan poslanik opozicije. Prosto ne verujem da to treba da bude način naše komunikacije. Hvala.

Neću glasati za ovaj budžet iz dva konkretna razloga. Jedan je odvajanje za kulturu, a drugi je za odvajanje za poljoprivredu.

Tačno je da je za kulturu ovim budžetom predviđeno 16% više sredstava nego prošle godine, ali je tačno i da kada pogledate to iz jednog drugog ugla, a to je kada vidite koliko u Evropi se izdvaja za kulturu i da se to uvek meri u odnosu ulaganje za kulturu prema BDP-u jedne države, onda ćete ovde izračunati da mi imamo ulaganja za kulturu manja od 0,3%. To je među najmanjim ulaganjima u Evropi.

Pošto se u SNS jedan njen deo zalaže za „Otvoreni Balkan“, drugi „srpski svet“, u oba slučaja neka moć kojom treba da utičemo na svoje okruženje podrazumeva dve stvari, ne samo jaku privredu, već i jaku kulturu, kako ćemo uticati ako nam kultura bude svedena na manje od 0,3% BDP-a?

Što se poljoprivrede tiče, tačno je… i sve je, naravno, u oku posmatrača i u referentnoj tački iz koje posmatrate sve. Tačno je da je sadašnji budžet za deset milijardi veći od onoga koji je bio prošle godine, ali je takođe tačno da po zakonu o podsticajima u poljoprivredi i agrarnom razvoju mi od ukupnih poreskih prihoda moramo da odvajamo 5% za poljoprivredu, a ovde kada se sve sabere i oduzme, odvojeno je 3,84%, što znači da su naši poljoprivrednici prikraćeni za 15.266.286.000 dinara.

Ovo govori da mi poljoprivredu ne doživljavamo kao razvojnu šansu Srbije i ne vidimo da je zdrava i organska hrana u stvari nešto što će biti ozbiljan resurs i strateški resurs u veku u kome živimo i da bi Srbija kao zemlja koja se tako razvija imala veliku mogućnost da ostvari nešto mnogo bolji razvoj za svoj narod i za svoje okruženje nego što je ono što nam neki drugi namenjuju.

Iz ovog budžeta se ne vidi dugoročno i srednjoročno planiranje, npr. kao što rade neke druge države, poput Kine, koja na 20, 30 godina planira, već se planira situaciono, ali to što mi kao država i trenutna vlast nemamo jasnu viziju kako želimo Srbiju da razvijamo, već se prilagođavamo situacijama koje dolaze, ne znači da neki drugi nemaju plan za nas i to bi najbolje moglo da se vidi kroz četiri stavke u ovom budžetu kojima se hvalite, a koje ja kao trenutno jedini opozicioni poslanik u sali hoću da pogledam iz drugog ugla, iz ugla onih koji pripadaju opozicionoj javnosti, koji imaju primedbe na iste te stavke, samo ih gledaju iz ugla nekoga ko sumnja da je to sve baš najbolje za razvoj Srbije. Pre svega, to su četiri stavke koje često spominjete, kapitalne investicije, strane investicije, novčana davanja građanima i novčana davanja penzionerima.

Da krenemo od novčanih davanja građanima. Primetićete da su to punoletni građani. Vrlo je čudno koliko se spisak tih građana poklapa sa biračkim spiskom. Neko bi rekao da je to jedna dugotrajna i stalna kampanja SNS. Naravno, data su sredstva za privredu, ali i ova sredstva koja su data svim građanima koji će sutra biti birači su mogla da budu data ciljano i da proizvede mnogo bolji efekat, ali i to podrazumeva da imamo plan razvoja Srbije koji ovde ne prepoznajemo.

Kapitalne investicije, tačno je, ostaće razvijena infrastruktura i putevi i sve ostalo što ste uradili, ali, sa druge strane, teoretičari antikorupcijske borbe kažu da je vrlo zanimljivo da se, recimo, korupcijske delatnosti najbolje prikrivaju u saobraćajnoj i drugim infrastrukturnim radovima, u izgradnji spomeničkih i memorijalnih centara i u kupovini oružja.

Sa ova dva druga se neću baviti, ali samo pitanje saobraćajne infrastrukture jeste pitanje o kome ćemo znati da pored toga što će ostati ovom narodu i što će biti vaš legat, da li je neko tu koruptivno delovao znaće se tek onog trenutka kada budete sišli sa vlasti pa se neko drugi bude bavio time.

Što se tiče donacija, tj. novčanih pomoći koje su išle penzionerima, tu je urađena jedna stvar koja se stalno zaboravlja, a to je da su penzije smanjene i da je tako narušen institut stečenih prava, a onda dođete u situaciju da kada nekome uzmete, jer stečeno pravo je skoro kao svojina, to je kao da nekome uzmete sprat kuće a onda mu s vremena na vreme dozvoljavate da koristi neke sobe.

Naravno, to dugotrajno ostavlja velike posledice, jer kad narušite institut stečenih prava, vi ste napravili veliki problem u pravnoj državi.

Na kraju, da se dotaknemo stranih investicija. To je ono o čemu smo pričali i o "Rio Tintu" i što su građani protestvovali do skoro pred ovom zgradom, ali nije najviše u pitanju "Rio Tinto". Strane investicije su i 300 rudarskih firmi koje trenutno rade po Srbiji, većinom strane firme, a mi imamo slovima pet rudarskih inspektora koji to treba da kontrolišu, kao i inspektori rada koji su u "Ling Long" ušli tek onda kada je skandal sa tretmanom vijetnamskih radnika eksplodirao svima u lice.

Dakle, sve ovo može da se gleda i iz drugog ugla i mi možemo da postavimo pitanje da li ovaj proces u kome ćemo ovih dana Ustavom da obezbedimo sudijama da budu sudokratija pod uticajem domaćih tajkuna i stranih korporacija u narednim godinama? Zakon o referendumu, koji može da se završi i na kongresu SNS da bude validan, Zakon o eksproprijaciji na brz i efikasan način korisnicima eksproprijacije, čitajte - stranim korporacijama i domaćim tajkunima, daje da što pre oduzmu imovinu našim građanima i kad sve to pogledate, mi shvatamo da neko ima plan za to da Srbija treba da postane resursna baza stranim korporacijama i domaćim tajkunima, a tamo gde se isprazni od ljudi, da se tamo nasele strani radnici, a uz klauzulu "Open Balkana" dobiće i mogućnost da nasele svoje porodice. Razmišljajte o ovome.

Ovo su možda poslednji trenuci kada će Skupština birati sudije i tužioce, bar u njihovom prvom izboru, tj. zamenike tužilaca. Otprilike to je ono što je zahtev iz Brisela, iz Evropske unije kojem smo mi morali da izađemo u susret. Priča o nezavisnom sudstvu, kao i priča o nezavisnim medijima, kao i priča o nevladinim organizacijama, u ovih 30 godina divljanje političkog zapada na čelu sa EU dovelo je do toga da više nijedna od tih ideja niti ima svoj dignitet, niti iko veruje u to. Dakle, nezavisni mediji nikad nisu nezavisni. Jesu od svog naroda i naroda u kome rade, ali su zavisni od raznih što domaćih, što stranih centara moći.

Nevladine organizacije jesu nevladine u odnosu na domicilnu državu, ali su obično organizacije stranih vlada. Nezavisno sudstvo takođe je ideja koju nam proturaju kako bi sudstvo bilo nezavisno od svog naroda, a zavisno od recimo američke ambasade u Srbiji.

Dakle, došli smo u situaciju da Venecijanska komisija, zahtevajući promene našeg Ustava, nastupa sa pozicije da je potrebno sprečiti da partitokratija utiče na izbor sudija i tu su oni u pravu. Kada pogrešnim izbornim i partijskom modelom dovedemo do toga da ova Skupština liči više na kongres SNS, onda kontrola sudova od strane Skupštine nije kontrola od strane Skupštine, kao najvišeg zakonodavnog tela i tela koje baštini najveći suverenitet ovog naroda, već je kontrola SNS nad pravosuđem.

Tu su oni u pravu, međutim, ono što oni nama nasuprot partitokratije nude jeste sudokratija, ideja da sudovi i sudije sami sebe biraju. I kada bi danas Monteskje ustao i video na šta liči njegova ideja o podeli vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu i koliko je ona degradirana uništavanjem demokratije od strane političkog zapada, sam bi se založio za ideje Žan Žak Rusoa o narodnom suverenitetu, o neposrednoj demokratiji, o tome da svi organi vlasti moraju biti podređeni narodu i kontrolisani od naroda.

Dakle, jedna od njegovih ideja je bila i referendum, kao oblik neposredne demokratije. Ako hoćemo da izbegnemo partitokratiju koju sada imamo i koju, na kraju krajeva, u obaranju ruke između partitokratije SNS-a i sudokratije koju nam Zapad nudi smo dobili kroz ove izmene Ustava, kroz kontrolu od strane nekoliko ljudi iz parlamenta u organima koji će birati sudije, ako hoćemo da izbegnemo tu partitokratiju, a nećemo da se završi sve u sudokratiji, jednostavno treba uvesti ono što je poznata ideja u nekim državama, a to je da narod na referendumu potvrđuje izbore sudija. I onda bismo vratili stvari u ruke narodu i onda sudovi ne bi mogli da postanu divlje tkivo koje radi samo u interesu svojih stručnih klubova, koje radi u okviru nekih stranih ili domaćih centara moći.

Kada se pomene referendum, uskoro ćemo razgovarati i o Zakonu o referendumu. Potpuno je normalno da smo morali da izađemo iz situacije u kojoj bez izlaska od 50 i nešto posto birača na referendum ne bi mogli da potvrdimo ništa što ovom društvu treba, ali nije normalno da može sutra deset ljudi da izađe da glasa i ako šest od njih glasa da dođemo u poziciju da taj referendum prođe.

Dakle, ideja o tome da vam neki od mojih kolega iz opozicije zameraju da vi ovakav Zakon o referendumu donosite zato što biste promenili preambulu Ustava o Kosovu ili omogućili „Rio Tintu“ da na svaki način vršlja po Srbiji ja neću da podržim i hoću da vam verujem da to nije zbog toga.

Ali želim da vas podsetim da bi bilo potrebno ipak zadržati limit, neki limit od bar 40% izašlih na referendum da bi pogotovo u situaciji u kakvoj je „Rio Tinto“ imali što veći legitimitet tog referenduma, da se ne bi desilo da sutra neko upire prstom kako je ova vlast, po ugledu na neke bivše vlasti, izlazila u susret stranim korporacijama na štetu našeg naroda. Hvala.

Naš politički sistem je u mnogim segmentima ispao predsednički, bez obzira što to ne bi trebao da bude.

To da Makron bira sudije u Francuskoj, oni sebi možda mogu da dozvole, mada više ni Francuska nije dobar oblik ni demokratije ni bilo čega. Na kraju krajeva, reći ću nešto što meni kao opozicionim poslaniku ne treba, ispašće da vas podržavam, ali hoću da vas podsetim da ono kako se francuska policija obračunava sa svojim demonstrantima jeste nešto što, hvala bogu, ne gledamo više na ulicama Beograda.

Ne znam zašto mislite da je francuski model dobar? Ja znam da nije. Mi ovde imamo previše ovlašćenja u rukama jednog čoveka, iako to nije po Ustavu, i biće dobro ako bude imao hrabrosti da se ne kandiduje za predsednika Srbije, već da se vrati na nivo premijera, jer je to onda potpuno u skladu sa Ustavom da bude najjači čovek u zemlji.

Ono što kažete da ne postoji nigde, postoji. Postoji izbor i sudija i raznih organa u mnogim američkim državama, SAD. Naravno, to nije na nivou cele države, ali i ovde bi trebalo referendum raditi na nivou osnovnih sudova, tamo gde ljudi znaju te sudije i gde znaju kako se oni ponašaju, kako žive, sa kim se druže, da li ih sreću sa kriminalcima ili sa političarima.

Znači, pored toga što struka mora da da svoju reč, treba da daju i građani, bar na nivou osnovnih sudova, a možda i na većem nivou. I onda, u tom slučaju, partije, pa i ovako moćna partija kakva je SNS sa 700 ili 400 ili možda i 900 hiljada članova u međuvremenu, neće moći da utiču više nego što stvarno utiču kroz svoju prisutnost u narodu. I ja sa tim nemam problem. Ako ste vi stvarno prisutni u narodu i dobijate glasova od naroda, što ne može da se ospori u velikoj meri, onda vi treba da utičete na to, i vaša ideologija, iako se ja sa njom ne slažem. Ali, ne smemo dozvoliti da se pravosuđe izmakne kontroli i da neke neformalne grupe na nju utiču, ili da se utiče preko partijskih organa.

U tom smislu, ja se nikada ne pozivam na sjajna rešenja iz prethodnog režima. Bio sam opozicija kao i vi, mada neki u vašim redovima nisu bili opozicija, bili su deo te vlasti i mislim da je krajnje vreme da malo pročistite svoje redove po tom pitanju, da bi ovo što sada pokušavate, a to je da neki vid suverenosti sačuvate u obaranju ruke sa Briselom, ipak mogli da uradite na pravi način. Hvala.

Svaki sporazum koji u sebi sadrži naziv zapadnog Balkana je problematičan. Tako su Stari Latini koji su oblikovali zapadnu predatorsku civilizaciju govorili – nomen est omen, tj ime je sve. Onako kao nas imenuju, tako nas oblikuju, prvo u svesti, a onda u stvarnosti.

Moramo biti svesni da je ideja zapadnog Balkana ideja koja nije geografska, već geopolitička i pripada germanskoj geopolitici i njihovom nazivu ovog prostora. Kao i priča o jugoistočnoj Evropi koja pripada britanskoj geopolitici, a danas anglo-američkoj, tako i ovaj deo o zapadnom Balkanu je u stvari kolonijalna ideja koja je sve suprotno od onoga što je Milovan Milovanović govorio kada je pravio Balkanski savez, a to je Balkan balkanskim narodima, pri čemu je vrlo bitno setiti se da su balkanski narodi i ovaj prostor uvek bio, kada je pripadao balkanskim narodima, južnoslovenski prostor i zato je takva intenzivna namera i anglosaksonske i angloameričke i germanske politike da se ime južnih Slovena sa ovog prostora obriše.

Dakle, ideja i zapadnom Balkanu jeste nešto što na neki način govori da mi treba da postanemo i u svojoj svesti i u svojoj duši i u svemu onome Balkanci, a ne balkanski narodi južnoslovenskog porekla, kao što su trebali po Benjaminu Kalaju da postoje Bosanci, danas Kosovari, znači svi oni koji će prihvati jedan kolonijalni poredak ovde.

Dakle, sporazum je mogao i drugačije da se zove. Ima dobru nameru kao i svaki sporazum protiv humanitarnih katastrofa, ali na neki čudan način, dok radimo ovakve sporazume sa Albancima, zaboravljamo da Ruski humanitarni centar u Nišu još uvek nije dobio specijalni status, njegovo osoblje koje zaslužuje da dobije, pogotovo po tome šta je pomagao i radio po Srbiji, a nije dobio zato što se Brisel i Vašington tome protive, jer njihove humanitarne intervencije kada se dese po svetu naprave talase izbeglica koji onda potope mnoge narode, najviše narode koji su slobodarski, bore se protiv tog kolonijalnog poretka.

Dakle, iako smo vojno neutralni, NATO oficiri sede u našem Ministarstvu vojske, iako smo vojno neutralni, NATO vojnici imaju toliko specijalni status u našoj zemlji da je neutralnost dovedena pod znak pitanja, a politika SNS je uvek dvoslojna, dvosmerna, neki bi rekli licemerna, ali ja kao čovek koji razume politički momenat, razumem i to da dobijate na vremenu da se konačno opredelite na koju ćete stranu, ali u ovom trenutku suviše su kandže evroatlantskih integracija zabijene u telo srpskog naroda.

Ovaj drugi sporazum sa NRK je dobar, ali i on je kao i svi drugi, i kao Ruski humanitarni centar, još uvek nedovoljan, još uvek govori o tome da možda će, pošto se pod vlašću SNS stvari vrlo malo rade institucionalno, već sve zavisi od snage, volje, karaktera jednog čoveka, da kada se promeni vlast neko može sve da vrati na prvobitno podešavanje, na evroatlantske integracije, na sve ono što je suprotno vojnoj neutralnosti, sve ono što je suprotno inicijativi „Pojas i put“, koja nije samo ekonomska inicijativa, već i civilizacijska inicijativa.

Ja kao opozicioni poslanik smem da kažem da je krajnje vreme da kandže evroatlantskih integracija izvučemo iz tela srpskog naroda, da se okrene ka jednoj nadolazećoj, uspešnoj, mnogo boljoj civilizaciji koja se zove kineska civilizacija. Namerno govorim kineskoj civilizaciji iako jesam rusofil, jer Rusija nama služi da se odbranimo od napada sa zapada, ali i Rusija još uvek nije razbistrila u svojoj glavi magle zaljubljenosti u Evropu. Za razliku od njih, kineska civilizacija vrlo jasno zna šta je Brisel. Brisel je mesto gde se ruše porodične vrednosti, mesto gde se razvijaju satanistički kultovi, mesto gde se gaze suverena prava malih naroda, mesto koje na kraju ni danas ne može da otme antislovenskom resentimanu, pa kada pogledate Višegradska grupa je u stvari odbrana slovenskih naroda u EU od Brisela i njihovih zahteva. Nasuprot tome, u Kini, bez obzira na svu ekonomsku moć, tehnološki napredak i sve ostalo, Kina ipak odlučuje da između čoveka i kapitala na vrhu piramide je čovek. Zato je država jača od svih njihovih tajkuna, od svih njihovih korporacija.

Zato Kina danas zna da dete koje više od dva sata provede na video igricama mora da bude isključeno sa tih video igrica, iako se tako odriče profita. Zato Kina danas zabranjuje da se vrši promocija feminizacije muškaraca, jer zna šta je arhetip muškog i ženskog i šta su porodične vrednosti. Zato je Kina budućnost, a Brisel je prošlost, a SNS bi morala više da se opredeli ka budućnosti, a manje ka prošlosti. Hvala.