To kakav stav imam po pitanju izlaganja gospodina Imamovića možete videti kada sam glasao protiv svih predloga koje su davali. Da učestvujem u napadu na nekoga ko je u manjini čast mi ne dozvoljava, a tamo gde smo ravnopravni, tamo sam uvek pokazivao, i u vreme dok se vi niste bavili politikom, gde treba i kako to izgleda da se brane nacionalni interes i da se zbog toga podnesu neke posledice.

Druga stvar koja je ovde simptomatična, jeste da predsednika vaše stranke, čije prezime vrlo retko u javnosti izgovaram, baš zato što je oko njega napravljena jedna atmosfera glorifikacije ili satanizacije, koja sprečava svaku normalnu debatu, nisam čak ni imenom i prezimenom pomenuo, a vi ste imali potrebu da se sakrijete iza njega i da opet dovedete do toga da sami najbolje pokažete koliko smo mi ugroženo društvo, koliko su institucije ugrožene. Jer, u svemu tome ako je samo od njega zavisilo da delegacija u Briselu ne prihvati ustupke Prištini, ako samo od njega zavise mnoge stvari u ovoj zemlji, čak pitanje na koje često moji prijatelji iz SNS, pošto ih imam dosta, nemaju pravi odgovor, jeste koje ću vam svima sada ovde postaviti.

Neka je sve najbolje u ovom trenutku u Srbiji pod vašom vlašću, a ja mislim da nije, i mnogi u Srbiji misle da nije, samo nisu dovoljno organizovani, svesni, pa možda nisu istorijski ni u pravu da preuzmu vlast, ako je sve najbolje, a nije, šta se dešava u trenutku kada vaš predsednik stranke i predsednik Srbije, čovek koji je čovek kao i svi mi, može jednog dana da se ne probudi? Ko je zamenik njegov? Kako institucije funkcionišu? Kako vi vaše govore organizujete, a da ne pričate o njemu? Kako vaša stranka funkcioniše, a da ne pita sve piramidu moći koja ide ka njemu?

Znači, to je neodgovorno prema Srbiji, prema institucijama, prema svima. Iz tog razloga razmišljajte o tome, a ne o tome da li sam ja politikant ili državnik.

Znate kako, ne znam da li je to bilo kome prijatno ili neprijatno, ali činjenica je da je predsednik Srpske napredne stranke i Republike Srbije ipak samo čovek i smrtan i s tim treba svi da se suoče, bez obzira kako to doživljavali.

Da vratimo stvar na jednu stvar koja je vezana i za prethodni krug replika, a tiče se vojne neutralnosti. Strategija je dobar iskorak, ali nije dovoljan, jer strategija sadrži u sebi mnoge smernice našeg odnosa prema vojnoj odbrani, bezbednosti i svega ostalog, pa tako neka buduća vlada može vojnu neutralnost da gurne na neki neprimetan nivo. Ono kako se vojna neutralnost obezbeđuje jeste Zakon o vojnoj neutralnosti i zahtev Saveta bezbednosti UN da bude garant te vojne neutralnosti. Dokle se to ne uradi, sve opet zavisi od volje jednog čoveka, jedne političke stranke i kada se stvari promene sve može da se vrati na ono što smo proživeli.

Tako da, u tom smislu, mislim da javnost treba da zna to, da bi znala da meri stvarnu spremnost da se borimo za vojnu neutralnost ili samo deklarativnu i političku koja je od jednog do drugog političkog trenutka potrebna ili nepotrebna. Hvala.

Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Kraljevine Norveške ima svoj smisao u tome da koristeći režim slobodne trgovine mi izvozimo poljoprivredne proizvode u Norvešku, pošto ona nema jaku poljoprivrednu proizvodnju.

Jedan od artikala koje smo izvozili u prošlim godinama i koji je uspešno našao svoje tržište u Norveškoj jeste med. U jadarskom kraju med je u prošloj godini, tj. poljoprivrednici iz tog kraja su zaradili, pčelari, oko 11 miliona evra na tom medu. Kada "Rio Tinto" bude počeo proizvodnju na osnovu niske rudne rente koju mi imamo, jednu od najmanjih u evropskim zemljama i u Evropi, plaćaće oko 74,6 miliona evra godišnje državi Srbiji i u budžet građana Srbije. Kako neke preliminarne analize pokazuju, zarađivaće oko 600 miliona evra godišnje.

Dakle, da bi ovaj ugovor koji danas treba da izglasamo ovde imao svoj smisao, mi treba da imamo šta da proizvodimo i šta da izvozimo u Norvešku. U ovom trenutku "Rio Tinto" radi kampanju preko medija sa nacionalnom frekvencijom gde sebe predstavlja kao jednu izuzetno socijalno odgovornu korporaciju, a mi još uvek ne znamo kakav će tehnološki proces koristiti za izdvajanje litijuma iz rude jadarita. Do sada dva poznata tehnološka procesa podrazumevaju velike količine sumporne i još agresivnijih kiselina i velike količine otpadnih voda. Oni pominju neki treći proces koji još uvek nismo imali priliku da vidimo i još uvek ne postoji studija o ekološkom riziku vezano za kompaniju "Rio Tinto" koja bi trebalo na području Jadra da krene da iskopava rudu i da je ekstrahuje, da dođemo do litijuma.

Dakle, mi jednoj korporaciji koja ima vrlo ružnu ličnu kartu o tome kako je radila po svetu, pogotovo Papua Novoj Gvineji, pogotovo Australiji iz koje potiče, pošto je to australijsko-britanska korporacija, tamo je uništila nasleđe Aboridžina. Ona ima čak i neke veze sa pokretima i organizacijama iz Drugog svetskog rata, koje su ostavile strašan trag u čovečanstvu.

Tako da, jednoj takvoj korporaciji mi dozvoljavamo da ima upliv u naše institute, da ima upliv i uticaj, lobiranje na naše fakultete, da na neki čudan način one koji sutra treba da rade analizu toga kakav će biti uticaj te korporacije i njenog rada na našu ekologiju, znači ti stručnjaci imaju grantove koje finansira „Rio Tinto“.

Dakle, država nije jeftina, država nikad nije bila ekonomski isplativa, država je skupa i služi da brani jednu zajednicu od predatora kakve su međunarodne korporacije, pogotovo one koje imaju domicijalno uporište u Australiji, SAD, Britaniji, Francuskoj, mnogim drugim zapadnim zemljama. Jer, ono što se zna jeste da je globalizacija jedan priroda proces, proces koji treba podržati, čovečanstvo treba da se povezuje, ali globalizam je jedna totalitarna ideologija koja pokušava ceo svet da pretvori u roblje zapadnih korporacija i njihovog profita.

E, pa vidite, drage kolege iz SNS, verovali ili ne, vas su glasači glasali da jačate državu i da štitite njihove interese u odnosu sa takvim predatorima. Nažalost, u odnosu prema „Rio Tintu“ ja tu zaštitu još uvek ne vidim, dok ne budete ima dali dozvolu ne znači ni da ćete ih podržati, ali u međuvremenu prespavali ste to da „Rio Tinto“ lobira kroz Srbiju i spreman je da nas dovede u situaciju da sve što smo imali od poljoprivredne proizvodnje u Jadarskom kraju nestane, da se 19 sela koja su izuzetno živa i naseljena rasele, da ako je neka od one dve tehnološke obrade jadarita u igri otpadnim vodama zagade ceo sliv Drine, da nas dovedu u situaciju da i Beograd i možda mnogo veći deo Srbije ostane bez vode i bude na udaru jednog ekocida.

Moramo da znamo i šta nam je strateški razvoj Srbije u 21. veku. U ovom trenutku jedna slovenačke korporacija velike konglomerate zemljišta uzima u Banatu i tamo će graditi organsku hranu. Izgleda da nama ostaje još samo da se uzdamo u njih da će se suprostaviti „Rio Tintu“ jer ni njihova organska hrana neće moći da bude konkurentna ako ono dođu ovde, ali se nadam da će SNS i njena vlast ipak smoći snage da pre Slovenaca reaguju na „Rio Tinto“ i da im ne dozvole da mešetare po Srbiji.

Hvala.

Gospodine Marinkoviću, nemam ja spor sa vama i, kao što sam mnogo puta rekao, nemam vremena da hvalim ono što vi dobro radite, a spreman sam da kažem da neke stvari vladajuća koalicija dobro radi i neke stvari matematika pokazuje da se dobro razvijaju.

Ono što ste pomenuli gospodina sa kojim sa nekad bio politički saveznik, ima njih više, ne znam na koga ste tačno mislili, ali uvek sam se sa njima razilazio onda kada više idejno nismo bili na istim pozicijama, i po cenu da ne budem poslanik i po cenu da ne budem u vladajućoj koaliciji, kako je to danas slučaj.

Ono o čemu bih se složio sa tim gospodinom koji je kritikovao strane investicije nije ono što ću reći ja ili on ili vi, već ono što će reći gospodin Jože Menciger, čovek koji je bukvalno omogućio Sloveniji da u jednom periodu uradi uspešnu tranziciju, čovek koji je omogućio Sloveniji da u trenutku kada mi prodajemo naše banke stranom kapitalu, a to je 10 godina kasnije od njih, od njih koji su ušli u tranziciju, da tada i oni prodaju svoje banke, što znači da su 10 godina radili na jačanju svog bankarskog sektora.

Taj gospodin je rekao, da strane investicije same ne mogu da pokrenu nijednu privredu, da nikad nisu uspevale da pokrenu same nijednu privredu, da je strani investitor zainteresovan samo za svoj profit, a nekadašnji predsednik vaše stranke, gospodin, Tomislav Nikolić je i u kampanji govorio da strane investicije našu državu i privredu koriste kao matericu koja oplođuju svoj profit i onda odlaze kada im to više ne odgovara.

Dakle, moramo da postavimo pitanje stranih investicija, a jedno o pitanja koje se vezuje i za ono što sam malopre rekao, jeste da najveći konglomerat zemljišta u Banatu koji će proizvoditi organsku hranu u Srbiji drže slovenački državljani. Postavlja se pitanje, kako pod vašom vlašću nije se desilo da to bude neki naš domaći, pa možda i državni investitor koji bi to uradio?

Nisam siguran ako tretirate domaće i strane investitore, a razumljivo je zašto privilegovanu držite strane investitore, jer ne radite ništa drugo, nego ono što naša politička klasa radi već 20 godina, jer smo u stanju meke okupacije i pod kontrolom njihovih lobija. Hvala vam.

Hvala.

Gospodine Marinkoviću, i meni je izuzetno bitno da se rasprava u Skupštini pretvori u debate. Znam da će me mnoge kolege iz radikalne opozicije i prozapadne opozicije osuditi zbog toga što ne koristim ovu priliku da vređam i napadam vas koji se sa mnom ne slažete.

Takođe, mislim da opozicija treba da daje predloge i zbog toga, kada kažete da se plašim stranih investitora, plašim se. Krupni kapital, korporacije, obično nemaju nikakva patriotska osećanja, ali ona koja dolaze sa političkog zapada, imaju jedan manir predatorskog ponašanja, koje pokazuju kao u slučaju Geoksa, da kada im profit više nije bitan odlaze i ostavljaju dosta problema nama koji smo im dali mogućnost da zarade taj profit.

Nasuprot tome, ima stranih investicija, ima onih država koje dolaze i koje ovde rade po čuvenom vin-vin principu. Da i nama bude dobro da i njima bude dobro. To je samo zbog toga što njih kontrolišu njihove države i ne dozvoljavaju im da se razobruče i da vladaju nad svojim državama. Tu pre svega mislim na Kinu, na Rusiju i na mnoge druge zemlje koje će dolaziti ovde i ostavljati svoj kapital i na našu korist i na njihovu korist.

Međutim, predlog jeste ono što vaša vlast zanemaruje, a pokazuje da je zanemarila zato što je ukinula ministarstvo za dijasporu, svela na nivo kancelarije, čak često ni tamo nije bilo određeno ko je direktor kancelarije, a dijaspora naša, je u stvari jedini deo stranih investitora koji ima emotivni odnos prema ovom prostoru, koji kada dođe ovde investira, ima želju da ostane, možda i da se vrati.

Tako da, mislim da mi potpuno u vremenu sankcija, subvencija, ukidanja slobodnog tržišta, što upravo rade zapadne zemlje, imamo pravo da damo privilegovan položaj našim domaćim investitorima i privilegovan položaj ljudima koji dolaze iz dijaspore naše, a koji hoće ovde da investiraju. To je predlog „Narodne mreže“ i moj lični predlog, a vi vidite da li vam odgovara.

Godine 2009. kako naprednjaci vole da kažu, žuti režim je donosio Zakon o biocidnim proizvodima po diktatu iz EU, na osnovu direktive koje im je EU rešavala tu oblast. Mi sada donosimo isti zakon, po istom diktatu samo uredbe EU koja rešava tu oblast.

Opšte je poznato da ljudi koji pripadaju narodnoj mreži, ja koji pripadam toj organizaciji i toj vrsti političkog pokreta i političke javnosti, nismo raspoloženi za taj snishodljiv odnos prema EU. Ima hiljadu razloga i pet minuta nije dovoljno da ih nabrajam, ali u ovoj oblasti, oblasti ekologije jedan ozbiljan razlog stoji kao slon među svima nama, a često političke elite iz opozicije i iz vlasti pokušavaju to da ne vide, a to je ekocid koji je izvršen od vojnoj krila Brisela, a to je NATO, 1999. godine.

Oni su Kosovo i Metohiju i Vranjski kraj, gađali osiromašenim uranijumom, a severne krajeve su gađali po mapi hazarda, gađali su petrohemijska postrojenja, hemijsku industriju, trafostanice. Izazvali su ekocid velikih razmera i dan danas niko to nije istražio do kraja.

Tačno je da je u sled toga nastala epidemija kancera, o kojoj takođe ne pričamo. Tačno je da je taj odnos prema ekocidu iz 1999. godine prava vododelnica koja razne ekološke organizacije, pokrete i stranke opredeljuje da li su iskreni u odbrani ekologije ili samo služe interesima onih koji su kao Joška Fišer, 1999. godine sa mahanjem zelenom bojom i sa ekologijom u ustima odobrili da njihove trupe i njihovi ljudi, njihovo vojno krilo izvrši ekocid na našem prostoru.

I to je tačno, i kao što među nama među opozicionim redovima ima raznih ljudi, raznih ideja, kao što ja nikad ne krijem da mi nije problem da podržim nešto što vladajuća većina radi, kao što mi danas nije bio problem da glasam za predlog gospodina Komlenskog da se stvori komisija koja će utvrditi broj žrtava NATO agresije, a vi niste glasali za to iako je to vaš poslanike. Kao što mi nije bio problem da glasam za predlog gospodina Linte koji želi da zaštiti naše ljude iz Krajine, a vi niste glasali za to, iako je to vaš poslanik. Znači, kao što mi to nije problem, nije mi problem ni da vas podržim u onome što ste u pravu.

U pravu ste da mnoge ekološke organizacije su samo produžena ruka nemačkih Zelenih, koji su samo produžena ruka američkog uticaja na ovom prostoru. Znači, nemaju pravo da se zaklinju u ekologiju, ako rade za interes onih partija koje ih budžetiraju, a koje su 1999. godine podržale ekocid na našem prostoru.

Ali, taj odnos prema toj 1999. godini, to je dobra vododelnica i za SNS, i kao što mnoge stvari radite samo iz marketinga i propagande, tako ste i 2017. godine krenuli da formirate Komisiju za istraživanje posledica NATO bombardovanja. Na čelu Komisije, doktorka Dana Grujičić, pravi čovek na pravom mestu, tri vaša ministarstva su to podržala, ali na kraju, kada je trebalo to da se finišira, da se formalizuje premijer, tadašnji i današnji, gospođa Brnabić nije potpisala taj dokument i formalno je to ostalo nerešeno pitanje.

Zašto niste spremni da istražite posledice NATO bombardovanja? Zašto niste spremni da istražite posledice u broju identitetu žrtava? Zašto niste spremni da istražite posledice u ekološkom smislu? Možda zato što ste zagledani u EU i dalje radite isto onu agendu - EU nema alternativu, koju su radili i žuti, kako ih vi zovete.

Neću da budem nepravedan. Naravno da je lako sa pozicije opozicionog poslanika biti oštar prema EU. Vi imate veću odgovornost i zato morate da pazite kako se prema njima odnosite, ali ako jednog dana budem u poziciji vlasti, zalagaću se za nešto što se zove – kritičko preispitivanje našeg puta u EU. Znači ne reći ne EU. To izgleda lako i neodgovorno, ali treba da preispitamo šta smo mi to izgubili od našeg interesa u dodvoravanju EU.

Pa, na primer, kao što Republika Srpska traži da se vrati sve na Dejtonsko podešavanje, tako bi i mi trebali da tražimo da se sve vrati na Rezoluciju 1244 i da se zahvalimo EU na posedovanju u jednom Briselskom procesu koji je potpuno izgubio smisao.

Hvala.

Poštovani predstavnici Vlade, znam da se vaš koncept razvoja Srbije u ekonomskom i svakom drugom smislu i ono zašta se ljudi kojima ja pripadam zalažu radikalno razlikuje, ali želim da postavim pitanje u vezi korporacije kompanije „Rio Tinto“. Mislim da neke činjenice koje bih tu izneo, se bez obzira na razlike u konceptu i kod vas i kod onih koji ta pitanja postavljaju poklapaju i nedoumice se ozbiljno otvaraju.

Pre svega, kompanija „Rio Tinto“, što se u javnosti malo potencira, jeste kompanija koja, kako sam razumeo, australijsko-britanska.

Australija i Britanija su saveznici kosovske administracije. Ja znam da „Rio Tinto“, kao i sve korporacije, strane banke i oni koji su došli ovde će gledati što manje profita da ostavi u Srbiji i da što manje plati poreskim organima ono što Srbiji treba, ali će negde, nekim poreskim organima to morati da plate, i to najverovatnije poreskim organima Australije ili Britanije.

Da li će taj novac koji oni budu izvukli iz Srbije preko tih poreskih organa završiti kao pomoć albanskim specijalcima na KiM, kao pomoć za njihovo naoružavanje da bi sutra mogli to oružje da isprobavaju na našim ljudima na KiM?

Ako je to tako, da li je smisleno da mi jednoj takvoj kompaniji dajemo da zarađuje praveći velike ekološke probleme u Srbiji?

Druga stvar koju takođe treba da znamo jeste lična karta te kompanije, a to je da je na Papua Novoj Gvineji, gde je imala rudnik, ostavila sprženu zemlju i ekološku katastrofu nesagledivih razmera?

Činjenica je da je ta kompanija u Australiji svojim kopanjem rudnog blaga uništila kulturno nasleđe, etničko nasleđe Aburidžina i, doduše, na taj način samo nastavila viševekovnu genocidnu politiku njenog kraljevskog visočanstva Velike Britanije prema Aboridžinima.

Znači, da li ćemo takvoj korporaciji, koja se tako ponaša otvoriti vrata naše zemlje?

Kada sve to znamo, postavljaju se ona pitanja na koja nismo dobili odgovor, a voleo bih da mi neko od predstavnika Vlade na to odgovori, a to je – da li su oni najzad našli taj neki treći način vađenja rude litijuma iz jadarita, pošto prva dva načina za koje smo ih pitali na prethodnim sednicama Vlade, navodno se neće koristiti, a oba načina podrazumevaju velike količine vode, velike količine sumporne kiseline i ogromne količine otpadnih voda koje će negde morati da idu, u neke slivove nekih reka i jalovine koja po prostornom planu koji je na čudan način donesen će ostati u slivu reka i otvorena za moguće poplave.

Dakle, na to nismo dobili odgovor. Navodno, oni rade neki treći ekonomski, ekološki, pa na kraju i tehnološki proces koji to neće postići, međutim kada pogledate sve njihove rudnike, oni su svuda van naseljenih mesta.

Tako da, sva ta pitanja još uvek stoje otvorena, a posebno je pitanje da li oni koristeći svoj lobistički potencijal korumpiraju neke naše ustanove koje će sutra trebati da kontroliše njihov rad?

Hvala.

Ne znam, ja sam mislio da će ovde biti i premijerka Brnabić, ali ko je u suštini iz resora vezanog za rudarstvo, nema ni gospođe Mihajlović. Znači, možda ministar poljoprivrede, pošto se radi o poljoprivrednom zemljištu u dolini.

Naravno.
Izvolite, ko hoće u ime Vlade?
Reč ima ministar Irena Vujović.
Izvolite.

Što se tiče koruptivnog delovanja njihovih lobista, nisam mislio na ljude iz Vlade, pošto nemam dokaze za to. Ne kažem ni da je koruptivno delovanje ovo što ću izneti, ali mislim da može da bude sukob interesa i o tome treba voditi računa kada se bude učestvovalo u celom tom elaboratu i kad neke nadležne institucije budu proveravale da li je sve to smisleno i u skladu sa opštim interesom. Pretpostavljam da će jedna od institucija koja će tu biti uključena biti i Rudarski fakultet Beogradskog univerziteta. Postoji podatak da je taj fakultet od „Rio Tinta“ primio 100 miliona grantova u zadnje vreme i mislim da je to možda razlog da se obrati pažnja na mogući sukob interesa.

S druge strane, ako se ispostavi da je nivo ekološkog delovanja, da ne kažem ugrožavanja naše sredine, na mnogo većem nivou nego što je to sam Jadar, da li će ono što je predsednik Srbije obećao kao referendum se odnositi i na sve građane Srbije, a ne samo na ljude iz tog kraja? Jer, ne zaboravite, ljudima iz tog kraja kroz kupovinu imovine i da se na neki način oni na taj perfidan način iseljavaju iz tog kraja, „Rio Tinto“ može da vrši uticaj. Međutim, na celu Srbiju teško da može.

Tako da, to je više političko pitanje za vas kao predstavnike vladajuće stranke da li će referendum onda biti na nivou cele zemlje, a ne samo na nivou ljudi iz tog kraja, po pitanju „Rio Tinta“ i tog projekta?

Potrebna je opreznost kada je „Rio Tinto“ u pitanju i zato sam i uveo u uvodnom delu ovaj deo vezan za njihovu ličnu kartu, šta su radili na drugim mestima u svetu, samim tim mi imamo razloga da budemo vrlo oprezni, u najmanju ruku, kad su oni u pitanju, bilo da nešto obećavaju, bilo da negde vrše uticaj u neke naše institucije, a pogotovo kada uzmemo u obzir i to da pripadaju jednom političkom bloku koji nama radi direktno protiv nas KiM. Mislim, oni su deo tih država i tog koncepta koji se pokazao kao neprijateljski prema nama.
Onda, naravno, dolazimo u situaciju da postavljamo pitanje hoće li naša država moći da iskontroliše sve ono što su oni obećali?
Žao mi je što ministarka Mihajlović nije tu, jer na prethodnim razgovorima sa premijerkom Brnabić, postavio sam pitanje na koje nisam dobio odgovor, o tome da li je tačno da mi u rudarstvu imamo samo pet rudarskih inspektora koji danas funkcionalno kontrolišu preko 300 kompanija rudarskih koje rade po Srbiji?
To je zato što smo upali u zamku ideje o slaboj državi, o tome da država ne treba da bude jaka i prisutna. To je taj koncept koji imamo već 30 godina ovde, umesto da pravimo jaku državu, koja će štititi interese građana.
Znači, ako nemamo inspektore, ako dozvolimo da kroz naše institucije vršljaju lobisti „Rio Tinta“, koje je pokazalo kako se odnosi prema ekologiji i ljudima u svetu, mi smo onda u velikom problemu i mislim da crveni alarm mora da bude upaljen i da moramo da vodimo računa o tome. Hvala.

Zakone treba poboljšavati, ali nije dovoljno poboljšavati zakone ako imate korumpiranu elitu ona zakone ne primenjuje ili kako je pokojni Željko Cvijanović nazvao to - ološ elita.

Pričati o tome šta u korupciji treba sprečiti u Srbiji i koliko korupciju treba sankcionisati ima smisla i zakonski to treba raditi. Ali, korupcija ima jednu moralnu dimenziju, o kojoj takođe treba imati stav i treba je imati u vidu. To podrazumeva da neko kome je određena grupa ljudi određena zajednica dala poverenje da je štiti i zastupa, da brani njene interese tu zajednicu proda i svoj lični i sebični sitni interes stavi iznad interesa zajednice.

Naš narod ovih dana trpi posledice dva moralna koruptivna čina, koje nas dovode u situaciju da se postavlja pitanje - da li ćemo kao zajednica opstati?

Jedan od tih činova je Briselskih sporazum, potpisan 2013. godine. Taj Briselski sporazum je omogućio jednoj grupi ljudi da ostanu na vlasti, zato što je dao onima koji na Kosovu sprovode okupaciju da tu okupaciju mogu mirno da sprovode i da ih niko u tome ne ometa, da ih pre svega Beograd u tome ne ometa.

Naravno, poštenje je suprotno od korupcije. Pošten čovek je dostojanstven čovek. Takođe, solidaran čovek je suprotno od korupcije, ali oni koji uteruju kolonijalni i okupacioni poredak na ovom prostoru, na KiM okupacioni, u ostatku Srbije kolonijalni ne vole poštene ljude i zato je ova korupcija koja se širi Srbijom podstaknuta od onih koji već 20 godina sprovode i kolonijalni poredak i okupaciju Srbije.

Tako da mi dolazimo u situaciju da taj Briselski sporazum koji podrazumeva podršku okupatoru da može na miru da preuzme teritoriju KiM ima svoj pandan u odluci Vrhovnog kasacionog suda danas, tj. ovih dana, kojima je bankama dozvoljeno da dalje pljačkaju naš narod izmišljajući troškove koji nisu prikazali. Tako će 250.000 naših sugrađana biti oštećeno, tako će 90 miliona evra još dodatno opljačkati banke, pre svega strane banke.

Hoću da bude naivan i hoću da pretpostavljam da režim nije želeo ova dva koruptivna čina, da verujem da je Briselski sporazum potpisan zato što smo hteli da pokažemo da smo kooperativni, da nismo tvrdovrati, da nismo faktor destabilizacije, već stabilizacije na Balkanu i hoću da verujem da vam je trebalo devet godina da shvatite da to što mi sve primenjujemo, a druga strana ne primenjuje ništa jeste nešto što nije normalno. Ali, ono čime vi dokazujete da ste bili prevareni jeste ono šta ćete sada učiniti i ono što je Savet bezbednosti naše zemlje ovih trenutaka donosio jeste deo mera koje treba doneti.

Međutim, puno pranje obraza za taj Briselski sporazum bi bilo poništavanje celog tog sporazuma, pošto ga druga strana ni jednom primenila, ni u jednom segmentu, proglašavanje svih mera koje su već i svih onih segmenata našeg državnog i društvenog života na KiM, koji su već predati Prištini i okupatoru, za nevažeće, što znači ni smo se mi saglasili i predali, nego su oni oteli.

Proglašavanje za personu non gratu, gospodina Lajčaka i sličnih koji mešetare dole i podstiču Prištinu da radi, ovo što radi, to su mere koje bi bile u skladu sa Danom nacionalne zastave i nacionalnog jedinstva i onim paradiranjem koje smo imali u Beogradu, jer bez toga to će sve biti tužno i ružno. Paradirati u Beogradu i srbovati, a ovako reagovati na šamare iz Prištine je nešto što sve nas dovodi u situaciju da se osećamo poniženo.

Što se tiče Vrhovnog kasacionog suda i sudija na koje mi realno ne možemo da reagujemo, pa ni vi, postoji druga mogućnost koja može da se uradi, a to je da se vrati porez na bankarske usluge koji je ukinut, pa da mi lepo od banaka naplatimo to što će opljačkati od našeg naroda, jer pretpostavljam da ćete pred izbore, pošto je to 250.000 birača i vaših birača, da ćete naći načina kako da iz budžeta te ljude obeštetimo, ali onda hajde da banke nateramo da napune taj budžet.

Sa te dve mere pokazali biste da su vas prevarili i da niste saradnici okupatora, nego saradnici svog naroda.

Hvala.

Političko i životno iskustvo nas uči da kada je neko na vlasti o njemu se svašta priča, i dobro i loše. Takođe, kada je neko na vlasti, on o sebi najlepše priča i gleda da prikrije sve svoje greške i nepočinstva i otprilike se prava mera nečije vlasti vidi kada siđe s vlasti, pa prođe neko vreme i onda se vidi šta je dobro, a šta je loše urađeno.

Ovaj zakon, kao i svesrpsko svetilište u Jasenovcu, kao i zakon o nasleđu Hilandara i zaštiti tog nasleđa, kao i zakon o kulturnom nasleđu Sremskih Karlovaca, to su sve zakoni i legati koji iza ove vlasti ostaju kao pozitivan primer i nešto što će jednoga dana, ako vas bude smenjivala normalna i narodna vlast, biti nešto što treba da se sačuva i da se samo nadograđuje.

Kada govorimo o nadogradnji, hteo bih da skrenem pažnju na nekoliko stvari. Pre svega, u ovom zakonu se vidi nasleđe jedne podele koja nije baš toliko u redu, a to je podela na službenu, javnu i privatnu sferu upotrebe jezika. Naš veliki mislilac i pravni stručnjak i veliki moralni autoritet druge polovine 20. veka profesor Radomir Lukić se zalagao 1990. godine za izjednačavanje službene i javne upotrebe jezika.

Takođe, još jedna stvar na koju treba da obratimo pažnju jeste činjenica da 2008. godine u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu predstavnici hrvatskih institucija i institucija naše države, jedna od njih je bila Narodna biblioteka Srbije, na čelu sa gospodinom Ugričićem, napravili su jedan sporazum koji je doveo do toga da se celo pisano nasleđe srpskog jezika koje se nalazi u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, znači, instituciji koja predstavlja najrelevantniju instituciju za SAD i zemlje i deo sveta koji je pod njihovim uticajem, da se sve ono što je napisano na latinici smatra baštinom hrvatskog naroda, a sve što je napisano na ćirilici baštinom srpskog naroda. Znači, to su činjenice koje bacaju potpuno drugo svetlo i na ovaj zakon i na potrebu gde bi on mogao da se nadogradi.

Zahvaljujući tome, mislim da je potrebno mnogo intenzivnije braniti ćirilicu i u kom smislu intenzivnije. Pored svega ovoga što je dobro rečeno i što je pored samo obaveze koje imaju državni organi na različitim nivoima da komuniciraju ćirilicom, kao službenim pismom srpskog jezika, prošireno je i na javna preduzeća i sve one privredne subjekte koji u svom radu rade sredstvima našeg budžeta, tj. finansijskim sredstvima ovog naroda. Međutim, ono što je propušteno u stvari, umesto obavezujuće norme, data je podsticajna mogućnost – privatne medijske kuće koje ulaze na nacionalnu frekvenciju i koje tu imaju potpuno pravo da koriste i latinicu. Znači, podsetiću vas, latinica je u Kongresnoj biblioteci smatrana pismom hrvatskog jezika.

Znači, sve ono što se danas emituje na raznim nacionalnim frekvencijama, od raznih privatnih medijskih kuća, ulazi u hrvatsku baštinu po tome kako to Kongresna biblioteka u Vašingtonu razvrstava. To je veliki problem.

Zbog toga mislim da mi kao narod kojem nacionalne frekvencije pripadaju, jer one jesu javno dobro, ne samo nacionalne nego i regionalne, pa i sve druge frekvencije, jesu javno dobro našeg naroda, a država jeste organizaciona forma našeg naroda, imamo pravo da obavezujuće zahtevamo od privatnih medijskih kuća da primenjuju ćirilicu.

Inače naše društvo ima jedan veliki, ogroman vapaj, prema državi da najzad uredimo naš medijski prostor i mislim da naša država ima pravo da uredi taj medijski prostor, da ga očisti od svih nepristojnosti, od svih destruktivnih tendencija koje se dešavaju i da je krajnje vreme da to uradi. Jedna od tih intervencija treba da bude i obavezno korišćenje ćirilice.

Kada to sve pogledate, možemo doći u situaciju da neko pomisli da je ovo odricanje od latinice i prihvatanje toga da jedan diktat jedne velike sile, super sile koja je u zalasku, a tiče se SAD, bude prihvaćen i da mi prihvatimo da to što su oni celu latinicu svrstali u hrvatsko nasleđe, da se mi povučemo i da to jednostavno predamo. Ne, nije to namera nas koji insistiramo na tome da treba intenzivnije braniti ćirilicu. Namera je sledeća.

Svesni smo da smo mi u jednom identitetskom ratu i da smo pod identitetskom opsadom, da branimo svoj identitet na svim poljima, pa i na polju kulture i jezika. Samim tim, branimo ono što je najbitnije i što je prepoznato i od naših neprijatelja kao naš identitet, a to je ćirilica. I to moramo da radimo intenzivno. Ali, to ne znači da treba da se odreknemo latinice, pogotovo ne one latinice kojom je dubrovačka književnost renesanse pisana od strane Srba i srpskog naroda, oteta i data hrvatskom nasleđu. Nemamo pravo ničeg da se odričemo, ali moramo da znamo šta su prioriteti u našem ratu za odbranu našeg identiteta i našeg jezika. Hvala vam.

Rast zlatnih rezervi u Srbiji govori o tome da rukovodstvo NBS zna ono što svi u svetu znaju, ali o tome mnogo ne priča, jeste da je neoliberalni koncept kapitalizma, neoliberalni koncept ekonomije u celom svetu otišao u param parčad i da se moramo spremati za teška vremena u kojima moramo da imamo neke stabilnije načine da opstanemo.

Ono što je nasleđe NBK u zadnjih 20 godina jeste početak onoga što smo imali kao jednu vrstu monetarnog odbora, kako je profesor Jovan Dušanić govorio o tome šta je radila prethodna vlast sa NBS.

Imali smo potpunu predaju našeg bankarskog sektora strancima, imali smo ukinute četiri državne nacionalne banke. Imali smo situaciju da u trenutku kada vi strancima dajete takav upliv na naše tržište, poništavate sve one ekonomske parametre koji govore o tome da ozbiljno razvijena država nema više od 20-30% stranih banaka u svom bankarskom sektoru.

Sećam se kada je uvažena guvernerka bila opozicioni poslanik, kada sam pažljivo slušao njene nastupe, ona je kritikovala takvu ekonomsku politiku. Međutim, danas kada pogledamo stvari sa stanovišta onoga šta radi NBS vidimo da ona još uvek održava taj kurs na nekoliko parametara. Tačno je da narod koji doživi hiperinflaciju kakvu smo mi doživeli ostane vrlo uplašen i psihološki nespreman za bilo kakvo skakanje dinara, za bilo kakvo skakanje inflacije.

Srpska napredna stranka, kao stranka koja vrlo uspešno koristi marketing u političkoj borbi zna da igrajući na taj psihološki momenat često podvlači da je naš kurs čvrst, da je naša inflacija mala, ali mi svi znamo da ako hoćemo da vodim ozbiljnu ekonomsku politiku, ako hoćemo da ostvarimo suverenitet naše zemlje u tom segmentu, ako Narodna banka Srbije hoće da bude jedan od organa ovoga naroda, mora da se radi nešto što je strogo kontrolisana primarna emisija koja će dozvoliti da jedna manja inflacija pomogne domaćoj privredi, da se pomogne izvoz, a ne da se u ovom trenutku radi tako da ide u korist stranih korporacija sa ovakvim okamenjenim kursom da ide u korist uvozničkog lobija. Znači, to su stvari koje su postavili vaši prethodnici, a vi ih još uvek ne menjate.

Druga stvar, u kojoj tačno vidimo da još uvek nemate hrabrosti da promenite tu politiku, jeste odnos prema stranim bankama, vrlo su privilegovane. Mi smo u poziciji da danas, ja mislim da je Komercijalna banka bila poslednja domaća banka koja je predata strancima, a inače je vrlo zanimljivo da ono što su vaši prethodnici radili dvehiljaditih godina kada su te četiri domaće banke ukinuli i predali naš bankarski sektor strancima, istovremeno su to radili i Slovenci koji su 10 godina kasnije to uradili, a 10 godina ranije su ušli u tranziciju. Zašto? Zato što je gospodin Menciger i njegova ekonomska ekipa vodila računa o nacionalnom interesu svog naroda.

Vi imate istu šansu da to uradite. Imate šansu da vratite suverenitet u ekonomskom smislu u ruke našeg naroda, ali to podrazumeva da se najzad postavi pitanje - kada ćemo imati razvojnu, domaću, pa možda i državnu investicionu banku koja će početi da vodi računa o našoj privredi? Niste vi krivi za to šta je urađeno u vreme kada je u fiskalnoj politici, kada je ukinut porez na bankarske usluge, pa su banke dobile odrešene ruke da rade šta hoće. Vratili su nam tako što su učestvovali u zelenaškom projektu kredita u švajcarcima, vratili su nam tako što su opljačkali ovaj narod sa izmišljenim naplatama usluga. Došli smo u situaciju da sada advokati i narod pokušavaju da vrate to, a banke nisu spremne da izađu u susret i da zaustave opterećenje pravosuđa i da kažu – evo, građani mi vam vraćamo pare koje smo vam opljačkali, već nas dovode u situaciju da se sukobljavamo advokati, pravosuđe i svi oni koji moraju da isprave ono što je prethodna vlast uradila.

Ali, vaša čvrsta opredeljenost da suverenitet ove zemlje vratite u ruke naših građana kroz Narodnu banku Srbije, prepoznaće se onog trenutka kada budete smeli da zaigrate na strogo kontrolisanu primarnu emisiju koja će pomoći domaćoj privredi, a onda kada budete domaću, razvojnu investicionu banku osnovali i prosto je neverovatno da, ja znam da se vi plašite te priče, da strogo kontrolisana emisija, primarna emisija nikad nije tako strogo kontrolisana, ali ne mogu da verujem da stranka kakva je SNS koja ima istorijski presedan da ovako strogo kontroliše sve procese u društvu i u politici i u ekonomiji, nije u stanju i ne sme da krene u tu vrstu podrške domaćoj privredi. Tako da, bez obzira što vidim da imate određena opredeljenja koja govore o suverenitetu, mislim da još uvek niste pokazali hrabrost da u politici to pokažete. Hvala.

Potezi koje režim SNS radi u spoljnoj politici često su takvi da se ne mogu zameriti i mnoge od tih stvari su stvari koje moraju da se rade, bez obzira ko drži vlast.

Međutim, ono što nama iz opozicije smeta jeste kad počnete da kadite i da objašnjavate da ono što je diktat i što je muka naše zemlje, koja treba već dugo vremena, jeste u stvari saradnja.

Sporazum sa Nemačkom u oblasti saradnje nije saradnja nego okupacioni diktat. To se najbolje vidi kada uporedimo to sa sporazumom na istu temu sa Kraljevinom Maroko, gde u članu 8. tog Sporazuma stoji da vojnici Kraljevine Maroka, kada se pojave na teritoriji Republike Srbije, podležu krivično-pravnoj odgovornosti za prekršaje koje urade u našoj zemlji.

Nasuprot tome, u članu 10. Sporazuma sa Nemačkom, nemački vojnici kada se nađu na teritoriji naše zemlje, ne podležu krivično-pravnoj odgovornosti za prekršaje koje će uraditi. Zašto? Zato što od 2008. godine i de fakto i de jure oni su na teritoriji KiM okupacioni vojnici, suprotno međunarodnom pravu, i kao takvi ne mogu imati saradnju sa zemljom koju su okupirali, osim ako joj ne nameću diktate.

Dakle, neću glasati za ovaj sporazum zato što je to okupaciona mera i zato što je to kontinuitet nemačke politike prema nama i zato što tih pet milijardi koje oni ulažu u Srbiju jesu nešto što je smokvin list za golotinju pakla koji su priredili ovom narodu zadnjih 120 godina.

Mi dobro pamtimo Nemačku i njenu soldatesku 1914. godinu u vidu austrougarskih vojnika u Mačvi. Mi dobro pamtimo iste te ljude, tj. njihove potomke 1941. godine u Kragujevcu. Mi dobro pamtimo da onaj užas koji smo doživeli kao narod u Jasenovcu je učinjen zato što je Nemačka svojim saveznicima to omogućila.

Pamtimo i da je ta Nemačka 1999. godine prekršila svoj Ustav i prvi put posle mnogo godina i mnogo decenija, jer je zbog užasa koji je priredila celoj Evropi u Drugom svetskom ratu bila sebe ograničila Ustavom da neće delovati svojom vojskom van teritorija svoje države, prvi put je to prekršila na nama 1999. godine, a 2008. njihova vojska je podržala nelegalnu protiv međunarodnog prava secesiju i otcepljenje KiM od Srbije. I dan danas se ništa ne menja u njihovoj politici. I dan danas oni nastavljaju da se ponašaju prema nama kao neprijatelj, kao okupator. I dan danas mi sa njima ne možemo da sarađujemo. Zato je licemeran ovaj sporazum i zato se ne zove onako kako treba da se zove.

Koliko je beskrupulozna, besramna, drska politika Nemačke prema nama kada se ovde pojavljuje bilo ko od njihovih predstavnika, samo zamislite, pošto je ono što se desilo srpskom narodu u Drugom svetskom ratu jednako, skoro jednako, procentualno možda i veće prema zlu koji je Nemačka kao država učinila jevrejskom narodu. Zamislite da je, recimo, 1999. godine Nemačka sa svojim avionima učestvovala u bombardovanju Izraela. Zamislite da se danas Nemačka zalaže za otcepljenje Palestine od Izraela i da njihovi vojnici na tom terenu omogućavaju Hamasu da to sprovede, jednako kako njihovi vojnici na terenu KiM to omogućavaju Kurtiju.

Znači, zamislite tu drskost i bezobrazluk. To je pravo lice Nemačke i Nemačka je decenijama glumila da je denacifikovana, međutim, kada je pokazala svoje prvo lice pokazala je prema Srbima, jer je prema nama dozvoljeno biti Nemac onakav kakav oni stvarno jesu. Zato, pustite te priče o našoj ekonomskoj saradnji, pustite te priče o finim Nemcima koji ovde vode računa o radnicima u našim firmama.

Setite se, recimo, da su fini Nemci 1941. do 1944. godine branili naše rudare u Trepči od balista. Samo, ti fini Nemci su bili vojnici Vermahta i učestvovali u okupaciji. Znači, Nemci i kada su fini ako su okupatori, oni su okupatori. Sporazum o saradnji u oblasti odbrane nije sporazum o saradnji, nego naša nužnost da trpimo okupatora i sve njegove diktate.

Ono što režim SNS radi jeste isto ono što je radio gospodin Nedić kada je morao da trpi razne uvrede i razne gluposti razne nemačke soldateske na ovom prostoru da bi sačuvao biološku masu srpskog naroda.

Zato vam ja to ne zameram, ali vam zameram licemerje sa kojim nećete da kažete istinu. Pa, čak ni to ne mogu da vam zamerim, jer znam da sa pozicije vladajuće većine vi to ne smete da uraditi, ali je danas neko u ovoj Skupštini to morao da uradi i ja prihvatam odgovornost za to. Hvala.