Član 167. kaže – Zakon se može doneti po hitnom postupku kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide.

Ja se izvinjavam, ali koje su to okolnosti koje nisu mogle da se predvide da ćete formirati Vladu, da ćete promeniti Zakon o ministarstvima, koje su to okolnosti koje nisu mogle da se predvide?

Potom se kaže - a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje.

Koje bi to štetne posledice bile po građane Srbije da se nije usvojio ovaj zakon?

Obrazloženje koje ste dali je ponižavajuće i za građane i za ovaj dom. Kaže se u obrazloženju – razlozi za donošenje predloženog zakona po hitnom postupku sadržani su u potrebi da se spreče štetne posledice po rad organa i organizacija, imajući u vidu ocenjeno da bi osnivanje ova četiri ministarstva koja navodite, da bi bilo štetno po građane Srbije.

Dakle, sa jedne strane u obrazloženju se kaže da, ako ne bismo po hitnom postupku doneli ovaj zakon, bi to bilo štetno po građane Srbije, zbog ova četiri ministarstva koje se uvode, a da bi njihovo uvođenje bilo od izuzetne važnosti. Ja mislim da je to uvreda za sve nas ovde i za građane Srbije.

Poštovani građani, uvaženi poslanici, evo čuli smo malopre da neka ministarstva postoje u Senegalu, neka u Burundiju, neka postoje ko zna gde, dakle kao da su predlagači tražili sva moguća ministarstva koja postoje na svetu, pa da ih uključe u ministarstva Srbije, od prilike to tako izgleda.

Ali, da se vratimo na temu. Nemamo vladu već toliko dugo, ali ne oseti se razlika, i kad smo imali bilo je isto. Imali smo premijerku koja je bila na poslaničkoj listi. Onog sekunda, onog momenta kada joj je verifikovan mandat ona je prestala da bude predsednica Vlade.

Međutim, šta ima veze šta kaže zakon, ona je nastavila da bude predsednica Vlade u tehničkom mandatu, a mi smo onda imali ovde razgovor o Izveštaju, tehničkom Izveštaju o Kosovu i Metohiji. Pazite, tehnički Izveštaj o Kosovu o Metohiji za koji je zakazana posebna sednica, posebna sednica Skupštine u kojoj predsednik države govori o tehničkom Izveštaju.

Zašto o tehničkom Izveštaju nije govorila neka osoba iz tehničke Vlade, nego je predsednik koristio parlament, koristio Skupštinu? Pošto nema mnogo vremena u medijima, pošto mu uskraćuju medije, da dođe ovde u Skupštinu i dva dana vodi kampanju i ne priča o tehničkom Izveštaju, koji je bio tema, nego govori o svemu i svačemu.

Takva praksa se i sada nastavlja. Nastavlja se praksa da izvršna vlast i jedan čovek ponižavaju parlament. Ponižavaju parlament upravo tako, jer način na koji je zakazana ova sednica jeste upravo to. Ova sednica je zakazan po hitnom postupku iako nije bilo osnova za to.

O tome sam danas nešto malo govorio, ali ponoviću. Dakle, nije bilo osnova da se ova sednica zakaže po hitnom postupku, a ono što je navedeno ovde u obrazloženju je uvredljivo za sve, ne samo u ovoj Skupštini, nego za sve građane Srbije.

Reći da se ova sednica zakazuje po hitnom postupku zato što bi se ne održavanjem ove sednice po hitnom postupku, da bi bile štetne posledice po organe i organizacije i da bi to bilo štetno po građane, a sa druge strane održavanje ove sednice po hitnom postupku bi bilo od velike koristi za građane zato što bi smo imali četiri nova ministarstva. Ovo je stvarno uvredljivo.

Samo jedno malo vraćanje unazad, kada ste već guglali po svim mogućim ministarstvima koja postoje u svetu, zaboravili ste „ministarstvo smešnog hoda Monti Pajtona“.

Što se tiče obrazloženja, ono je uvredilo i građane i sve nas ovde. U članu 167. se kaže da se po hitnom postupku može doneti zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Šta konkretno u ovom slučaju nije moglo da se predvidi? Šta u ovom slučaju nije moglo da se predvidi? Mislim da je način na koji se radi u ovoj Skupštini uvredljiv za sve nas ovde i ja se iskreno nadam da će predsednik Skupštine napustiti tu praksu i da će početi da uvažava svoje kolege poslanike i da će se odupreti pritiscima iz izvršne vlasti i pritiscima jednog čoveka.

Zašto mi nemamo Vladu, poštovani građani? Nemamo Vladu iz najmanje dva razloga. Jedan razlog je taj što jedan čovek hoće da pokaže da je jedina bitna institucija na čijem čelu se nalazi on, bilo da je to danas Vlada ili sutra predsednik ili prekosutra neka druga funkcija. U jednoj našoj susednoj državi imali smo predsednika košarkaškog saveza koji nije imao ni jednu funkciju, ali svi koji su dolazili u tu zemlju hteli su upravo da se vide sa predsednikom košarkaškog saveza te države.

Tako bi bilo i u Srbiji kada predsednik položi sve ispite i postane trener i odluči jednog dana da ode iz politike, ali ne i da odstupi od moći. On će sa pozicije možda predsednika nekog saveza sportskog biti taj čovek kome će se svi obraćati. To je nedopustivo za Srbiju.

Šta je hitno ovde? Mi smo mogli čuti prethodnih dana da će Treći svetski rat. Okrenete režimske medije sa nacionalnom frekvencijom, imate naslov „Treći svetski rat“, tu su režimski analitičari koji nam pokazuju kako mi nismo svesni da smo u već tom Trećem svetskom ratu i šta sve Srbija treba da uradi u takvoj situaciji.

Onda kada dobijete poziv za hitno zasedanje Skupštine, onda pomislite upravo na to. S obzirom da je na režimskim medijima oglašeno već da je Treći svetski rat, možda se uvodi vanredno stanje, možda se uvodi ratno stanje. Šta se ovom hitnošću sprečava, a šta dobija? Sigurno sa ova četiri ministarstva, niti bilo šta dobijamo kao što stoji u obrazloženju, niti smo bilo čime uskraćeni. Suština je da se opet pokazuje moć van ovog parlamenta, a ovo je centralno mesto političkog života u Srbiji.

Čuli smo ovde, tražili ste, a sada nećete. Da, tražili smo i da nećemo, nećemo na ovaj način. Tražili smo na način predviđen zakonom da se zakaže sednica i da o tome razgovaramo, a ne van procedure, ne po hitnom postupku, jer za to nema potrebe.

Šta je takođe bilo uvredljivo za sve nas ovde? To je ovo magično zvonce koje smo danas imali prilike da ponovo čujemo. Evo ga, čujemo ga i sada, ali ove kolege preko puta, ovaj uzvišeni Dom se neće smiriti, dakle glasanje na zvonce, ljudi hajde molim vas da se prekine sa tim. Dogovorite se malo ranije, stvarno je ponižavajuće. Ni sa tim glasanjem na zvonce nije bilo većine za ovaj zakon. Nije bilo većine ni prvu put, ni drugi put, tek treći put kada se glasalo, dobili smo tu neku većinu koja je potrebna.

Šta se prikriva ovom hitnošću? Zbog čega je potrebna ova hitnost? Vidimo da nije stvarno neophodna, ali zbog čega je potrebna?

Na primer, član SNS je izašao u javnost, i tu je kolega u pravu, kao okrivljeni, član SNS je okrivljen, a nije svedok i on kao okrivljen ima pravo da laže, ali onaj ko ga brani takođe laže, ali nema pravo da laže. To je problem. U pravu su oni koji spočitavaju to da on kao okrivljeni ima pravo da laže i može da koristi to pravo, ali u pravu su i oni drugi koji kažu da i ovi drugi koji se brane i koji nemaju pravo da lažu koristili su to.

Što se tiče toga šta je bilo potrebno da se takođe prikrije, vi ste imali člana SNS, dakle, iz organizovanog kriminala, a po definiciji organizovani kriminal podrazumeva spregu države i mafije. On upućuje na to da o čemu se priča već mesecima i godinama da postoji ta sprega, da postoji ta sprega i da postoji političko krilo organizovanog kriminala, pogađajte koje političko krilo organizovanog kriminala.

Takođe, trebalo je prikriti, umesto da se priča da bude glavna tema to što je ogromna inflacija, ovde se govori o inflaciji 10%, 12%, 13%. Jeste kada uračunamo i cenu kavijara i svega ostaloga što, možda neko od vas koristi, ali kada građani odu u prodavnicu njihova inflacija je 100%, a ne 10%, 12%. Njihova inflacija je ogromna, jer sve ono što oni kupuju udvostručena je cena. Možete vi statistički da inflaciju svedete na 10%, 15%, 20%, ali cene su udvostručene, ljudi ne mogu da izdrže taj pritisak i umesto o tome da se priča, mi po hitnom postupku pričamo o tome zašto nam je potrebno neko novo ministarstvo i kako će ova državna uprava biti mnogo efikasnija kada uvedemo ta četiri ministarstva.

Kada govorimo o broju ministarstava, ja ću vas podsetiti samo na jednu stvar - u načelu ne mora broj ministarstava da bude ni dobro, ni loše, ali govore nam neka iskustva da mnogo veće zemlje od Srbije imaju manji broj ministarstava, da Srbija ima veći broj ministarstava po predlogu nego Švajcarska i Nemačka zajedno, da mnogo veće države od Srbije imaju mnogo manji broj ministarstava. Nije ni samo to problem. Problem je i to što dok ste bili u opoziciji govorili ste nešto sasvim suprotno. U normalnim uređenim državama ono što kažete vam se beleži pa ako ne ispunite bivate kažnjeni zbog toga. Zabeleženo je da ste se zalagali da najviše 15 ministarstava bude, a sada imamo 25. Kako stvari stoje i kakav je odnos jednog čoveka koji je na vašem čelu može biti 25, 35, 50 ministarstava, a može biti i dva – za unutrašnje poslove i za spoljne poslove, odnosno jedno za unutrašnje i četiri za spoljne poslove, ako neko ima iluziju da moguće tako voditi spoljnu politiku.

Kada gledamo ove predloge, osvrnuću se na neke konkretne predloge. Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. Ljudi, demografija je naučna disciplina, nauka o stanovništvu. Ne može biti ministarstvo o nauci o stanovništvu. Može biti i ima mnogo primera gde postoji ministarstvo o porodici, ali ono što bi trebalo da se uradi jeste da se to ministarstvo drugačije nazove i da se u okviru tog drugačije nazvanog ministarstva brine i o porodici.

Ministarstvo za populacionu politiku bi obuhvatilo i ministarstvo za porodicu, ali i ministarstvo koje bi vodilo brigu o deci, o mladima, starijim osobama i, obratite pažnju, migrantima. Migranti su, za one koji ne znaju, i imigranti i emigranti i oni koji odlaze iz Srbije i oni koji ulaze u Srbiju.

Dakle, ministarstvo koje bi se bavilo i populacionom politikom moglo bi da se bavi ovim oblastima, da se to lepo pobroji i da se bave konkretnim stvarima i da se izbaci termin – omladina jer je to ideološki termin i da se koristi termin – mladi jer je to termin pravni i tačno se zna šta se pod njim podrazumeva. To su oni uzrasta do 35 godina.

Što se tiče brige o deci, slučaj iz Pećinaca je pokazao da nam je potrebno da vodimo posebnu brigu o deci. Mi u našoj Skupštini imamo poseban Odbor koji se bavi decom, pravima deteta, ali nažalost još uvek ne reaguje na prave konkretne stvari nego se bavi načelnim stvarima. Moramo da reagujemo na stvari koje udaraju na našu decu. Ne smemo da dozvolimo da deca zbog političkog opredeljenja, političke nepodobnosti svojih roditelja ne mogu da idu u vrtiće. To je nedopustivo.

Kakav smo mi parlament ako to dozvolimo i kakav je to moćnik koji se oglušuje o inspekciju koju je poslalo Ministarstvo prosvete. Ministarstvo uputi inspekciju, inspekcija ode u vrtić i kaže – vratite tu decu, ovo što ste uradili nije po zakonu, ne smete to da radite i šta se desi? Direktorka vrtića apsolutno se oglušuje ono što je reklo ministarstvo, apsolutno ne zarezuje ni 5%. Njima je važno šta kaže lokalni moćnik, a lokalni moćnik je onaj koji se slika sa šefom SNS i on kaže – ja imam tu moć, ja ako kažem to će biti tako, a ne onako kako kaže zakon ili kako kaže neka inspekcija iz ministarstva.

Moramo da vodimo računa o tome. Možemo da donesemo i posebno ministarstvo o tome, ali ako će praksa biti drugačija, ništa nismo uradili. Možemo da imamo još pet ministarstava, ali ako praksa ostane ista, od toga nema ništa.

Što se tiče ministarstva turizma i omladine, već sam na jedan način odgovorio na to. Ova dva ministarstva su nespojiva. Treba da postoji samo ministarstvo turizma ili da bude deo jednog od ministarstava da bismo smanjili broj ministarstava, a omladina kao termin mora da se zameni terminom – mladi i da bude u ministarstvu za populacionu politiku.

Što se tiče ministarstva za javna ulaganja, već se popularno u narodu zove ministarstvo za centralizaciju korupcije u Srbiji. Tako ljudi govore. Sigurno ćemo videti da li ćete vi glasati za to ili ćete argumente koji govore protiv toga da se takvo ministarstvo formira uopšte se takvo ministarstvo i ne formira.

Ministarstvo za javna ulaganja je suvišno jer nema nikakvog osnova za postojanje posebnog ministarstva pod ovim nazivom. Motiv za stvaranje ovakvog ministarstva nije od javnog interesa nego je posledica političkog dogovora zarad dužih političkih i finansijskih interesa. Centralizacija upravljanja javnim resursima zarad posebnih i grupnih interesa izvan je javnog dobra i zato ne treba da postoji kao posebno ministarstvo.

Takođe, kada govorimo o ministarstvu unutrašnje i spoljne trgovine, kada kažete ministarstvo trgovine onda se pod tim podrazumeva i spoljna i unutrašnja, ako ne naglašavate bilo jednu ili drugu. Tako da nema potrebe da stoji ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine.

Što se tiče Ministarstva sporta, bilo bi primerenije da se zove „Ministarstvo fizičke kulture i sporta“, jer država pre svega mora da vodi računa o fizičkoj kulturi, o zdravlju svih građana, a ne samo onih koji su natprosečno talentovani i imaju talenat da se bave sportom. Zato smatram da je ime „Ministarstvo fizičke kultura i sporta“ primerenije, ako hoćemo da imamo i to ministarstvo.

Što se tiče Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, u članu 6. bi trebalo dodati da se u delokrugu istraživanja - u funkciji javnih politika zasnovani na podacima.

Dakle, ima niz konkretnih predloga o tome šta bi trebalo menjati u ovome što je predloženo, kao što ima osnova da se ovo potpuno drukčije strukturiše.

Na kraju, reći ću samo sledeće – nećemo podržati ovaj predlog zakona iz sledećih razloga: zbog načina na koji je zakazana sednica o ovom zakonu, zbog načina na koji se izglasalo da se o tome danas raspravlja, zbog činjenice da se izvršna vlast potcenjivački odnosi prema Skupštini, kao da je Skupština servis Vlade a ne kontrolor Vlade, zbog broja ministarstava, zbog strukture ministarstava i zbog toga što očigledno nema kadrovskih kapaciteta da se sve to iznese. Hvala.

Najpre o Pećincima. Dakle, zakon kaže da dete koje se upisalo u vrtić ne može biti ni na kakvim listama čekanja, niti može biti prekinut ugovor koji je već postignut. Kraj priče. Te bajke pustite nekom drugom. Po zakonu dete mora da bude vraćeno. Osamdeset novih, to je neka druga stvar, oni mogu da idu na liste čekanja, ali deca koja su već bila upisana, a to je ovaj slučaj, ona moraju da budu ponovo vraćena tamo odakle su izbačena zato što su im roditelji u Demokratskoj stranci.

Pod broj dva, Šarić je krivično gonjen od 2009. godine, da vas podsetim. Tačno je i da je u vreme Demokratske stranke bio i „Zemunski klan“, ali on je bio antidržavni i protiv njega je vođena borba, a Belivukov klan je državni projekat. Za vreme inauguracije Belivuk je bio taj batinaš koji je štitio ovde od novinara i građana predsednika Republike. U tome je razlika, ogromna razlika.

I ja sam rekao nešto drugo, a ne ono što mi vi spočitavate. Ja sam rekao da ste vi u pravu kada kažete da je on okrivljeni i da ima pravo da laže, ali sam rekao i nešto drugo, da ovi koji se brane od njega nemaju to pravo, a ipak lažu.

Član 104. pogrešno protumačeno izlaganje. Vi ste pomenuli mene direktno obraćajući se poslanici Mariniki Tepić i pozvali ste se na ono vaše - tražili ste, a sada nećete. Ja sam već obrazložio o čemu se tu radi. Tražili smo i nećemo na ovaj način, dakle, tražili jesmo raspravu o ministarstvima…

I tražili smo, ali ne na ovaj način, ne po hitnom postupku. Nemojte da izvrćete.

Nemojte da tumačite…

Sada ću po Poslovniku, a kada ću dobiti repliku, to ćete mi reći. Da li je tako?

Dakle, član 106. stav 3 – nije dozvoljeno dobacivanje.

Podsećam vas da ste dužni da kao predsednik Skupštine budete nepristrasni, da uvažavate i opoziciju kao što uvažavate vaše stranačke kolege. Vi ste tu, pre svega, kao čovek koji mora da vodi Skupštinu onako kako treba. Sve vreme je bilo dobacivanje. Ova gospoda aristokratskih manira su sve vreme dobacivala dok je govorio poslanik. To ne smete da dozvolite.

Da, ali morate da uvedete red u Skupštinu i onda neće biti dobacivanja.

Imate ovde ovog gospodina koji sve vreme dobacuje.

Ne želim nikakvo izjašnjavanje. Želim da uspostavite red.

Poštovani građani, uvaženi poslanici, poštovani predsedniče parlamenta, poštovani predsedniče, uvaženi predstavnici diplomatskog hora, današnje obraćanje predsednika Republike bila je kombinacija tehničkog izveštaja i ispovesti – kako su nas prevarili, kako smo došli u bezizlaznu situaciju. Slušali smo priče apsurda kao da ih je pisao Danijel Harms, a predsednik je nastupio kao junak Tomasa Bernharda koji u jednoj polovini rečenice govori jedno, a u drugoj sasvim nešto suprotno. Tako da smo mogli da čujemo da ne možemo da počivamo na mitovima, a odmah u nastavku da su mitovi važni, pa se onda poziva na realnost, umesto na nadodvoravanje, a potom uradi nešto sasvim suprotno.

U izveštaju je ukazao na histeriju na međunarodnom planu, a pri tome je mislio na zapad. Žali se na zapad koji ne želi da menja stav. Stvorili su državu, tako je rekao, a sada traže da je mi priznamo. To su sve kontradiktornosti u ovom izveštaju.

Kada govori o institucionalnom nasilju koje generiše svako drugo nasilje na Kosovu kao da govori o sebi i sopstvenom režimu. Kada govori o srpskim tablicama, on kaže – neće ih Srbi jer ne žele da se odreknu svog imena, a potom već u sledećim rečenicama kaže kako Srbi hoće u policiju, kosovsku policiju da sačuvaju mir.

Dakle, predsednik je čovek koji u bajke ne veruje, to je sam rekao, ali voli da ih priča. Ovo je samo jedan providan pokušaj da se naknadno legitimizuje sve što je do sada rađeno protivustavno i van očiju javnosti.

Ovaj režim je imao vrlo originalnu pregovaračku strategiju- sve institucije koje je kontrolisala Srbija na severu Kosova predati Prištini, a onda pregovarati o Kosovu. Fascinantno. Zbunio je sve tom strategijom, bukvalno sve, pa i sebe samog, jer kaže da je došao u bezizlaznu situaciju.

Gotovo svi koraci su napravljeni, kada je reč o integraciji srpske zajednice u institucije Kosova, što je osnova Briselskog sporazuma. Jedino što nije ispunjeno, jeste da nije formirana zajednica srpskih opština.

Prihvatajući dokumente Prištine, predsednik je samo nastavio proces koji je započeo još od dolaska na vlast. On nastavlja da zvaničnicima EU govori jedno, a za unutrašnje potrebe, nešto sasvim drugo.

Njegova srpska lista deo je parlamentarne većine u Skupštini Kosova, deo je albanske Vlade na Kosovu. Institucije koje su bile u nadležnosti Srbije sa severa Kosova uključene su u pravni sistem Kosova. Organizovani kriminal cveta, a razbuktava se nacionalistička retorika.

Od kako je na vlasti Aljbin Kurti ovaj režim je srbovao preko svojih medija, umesto tolerancije širio netrpeljivost, baš kao i Aljbin Kurti. Umesto politike pomirenja vodio je politiku zaoštravanja odnosa, baš kao i Aljbin Kurti. U toj i takvoj utakmici, sa tako postavljenim ciljevima, on je doživeo debakl, sportskim rečnikom rečeno, kako to vole da govore i njegovi saradnici.

Najpre su uvedene nalepnice na tablicama, zatim je sprovedena zabrana održavanja referenduma o Ustavnim promenama na teritoriji Kosova i Metohije, potom i zabrana održavanja izbora, i najzad došlo je do priznavanja kosovskih dokumenata. Ovaj režim je tu političku igru postavio, tako da mi sada govorimo o pobedama i porazima, umesto da pričamo o koracima ka normalizaciji na Kosovu i Metohiji. Procenio je da mu je to korisnije, a sve je podredio sopstvenoj političkoj koristi, a ne dobrobiti građana.

Takvom svojom politikom ovaj režim doveo je do toga da je status početna, umesto da bude možda završna tema razgovora o normalizaciji. Da bi tema statusa bila na dnevnom redu, potrebno je, pod jedan – da se Srbija demokratizuje, u kojoj jedan čovek ne odlučuje o svemu i takvu Srbiju ne možete da ucenjujete; pod dva – da građani to podrže i pod tri – da promeni Ustav koji bi to omogućio.

To je način, to je put. Prava tema o kojoj može u ovom trenutku i mora da se razgovara jeste normalizacija odnosa Beograda i Prištine, slobodan protok robe, ljudi i kapitala, normalizacija koja bi pitanje granica stavila u drugi plan. Šta to znači, konkretno? Da se ljudi ne tretiraju kao da idu na drugu planetu, da se ne osećaju kao stranci u svom dvorištu, svojoj kući i svom stanu, svom selu ili svome gradu, da se kreću normalno, da rade normalno, da žive normalno, da institucije rade u njihovu korist, a ne da im zagorčavaju život, da deca idu normalno u vrtiće i škole, da slobodno govore svoj jezik i da onog koji drugačije govori ne doživljavaju kao neprijatelja. Da im privatna svojina bude garantovana.

Zaoštravanjem umesto relaksacijom odnosa ovaj režim je pitanje statusa preko reda doveo u prvi plan. Okvir za normalizaciju ne može biti negativna kampanja protiv Albanaca u medijima i zaoštravanje retorike kada god je to potrebno za unutar stranačke prilike.

Odmrznuta saradnja, a ne zamrznuti konflikt, standardi pre statusa, to bi trebalo da bude okvir za normalizaciju. Zašto je napušten taj pristup koji je imala Međunarodna zajednica? Pa zato što su u vreme kada su je ujeli, kada su tražili standarde, premijer bio Zoran Đinđić i to se od njega moglo očekivati, a posle toga nije bilo nikakvih očekivanja. I zato se od toga odustalo i promenio se pristup.

Ne smemo dozvoliti da ekstremisti određuju meru naših odnosa sa Albancima. To znači voditi politiku pomirenja i saradnje. Takva politika ne može da se vodi ako se istovremeno vodi negativna kampanja protiv albanskog naroda. Mediji treba da budu promoteri normalizacije, a ne zaoštravanja odnosa, ali kakva prava može da traži režim za svoj narod na KiM, ako ne obezbeđuje ni prava sopstvenim građanima na teritoriji Srbije koja nije pod međunarodnom prinudnom upravom.

Na jednoj strani imamo gušenje opozicije, nema slobodnih medija, RTS je potpuno zatvoren za opoziciju, čak i posle izbora. Danas, dok je govorio predsednik Srbije, prenos je vršio RTS1, kada je završio predsednik Srbije prenos je prenet na RTS2. Čak se deca iz vrtića izbacuju zato što su roditelji politički nepodobni. Na drugoj strani, očekuje se od opozicije da bude konstruktivna i da se sa njom podeli odgovornost za teške i nepopularne odluke. Redosled koraka mora biti drugačiji, vladavina zakona, oslobođeni mediji, poštovanje ljudskih prava, slobodni i pošteni izbori, pa onda politički konsenzus o važnim i društvenim pitanjima.

Na kraju, predlog i zaključak u vezi sa ovim izveštajem. Ne može tema statusa biti na dnevnom redu dok Srbija ne postane demokratska uređena država u kojoj se poštuju građani i zakoni. Pod dva, paralelno sa izgradnjom uređene demokratske države normalizovati odnose sa Prištinom, omogućiti ljudima da se nesmetano kreću, školuju i rade, omogućiti da se život nesmetano odvija, da administracija služi građanima, a ne političarima koji će da im komplikuju život. Pod tri, kada se normalizuje život, onda nema više zamrznutog konflikta, onda je na delu odmrznuta saradnja. Pod četiri, uspostavljanje demokratskih institucija i procedura na jednoj strani i normalnog života na drugoj strani, učiniće evropske integracije realnom opcijom, a time će se u potpunosti relativizovati pitanje granica. Pod pet, umesto pitanja – čije je Kosovo, postaviće se pitanje – kako da Kosovo postane zemlja svih onih koji žive u njemu i kako da se ispoštuje i etničko i istorijsko pravo. To znači upravo ovo što sam rekao, da to bude zemlja onih koji u njoj žive, da se poštuje naš Ustav i da se poštuju naši građani. Naizgled jednostavno i naivno, a u stvari su sve velike socijalne ideje upravo takve. Hvala.

Najpre da raščistimo jednu stvar. Nisam siguran da niste upoznati kakav sam ambasador bio u Crnoj Gori. Ne postoji relevantna institucija

Srba u Crnoj Gori koja vam neće reći da niste mogli imate boljeg ambasadora. Ne postoji. I ja znam da vi to znate, nego želite da obmanete javnog Srbije.

S druge strane, kada govorim o standardima i statusu, pokušaću da budem jasan. Standardi znači da Srbija postane demokratska država. Srbija je danas autokratija u kojoj vi ste uzurpirali svu vlast, odlučujete o svemu, govorite u ime Vlade, govorite u ime tužilaštva, govorite u ime svih, vi ste portparol svih institucija u Srbiji, o tome ja govorim, to su standardi. Jer šta god vi da potpišete, bilo ko koji dođe posle vas ima puno pravo da ospori to ste vi potpisali, jer to nije demokratska država. O tome govorim. Najpre mora Srbija da bude demokratska država, da bi mogla bilo šta da razgovara na tu temu. O tome sam ja govorio.

Što se tiče ličnih karata, lične karte nisam pomenuo, i to je tehnika koju ste primenili i kod Milice. Dakle, izvrćete činjenice.

Što se tiče pobeda i poraza, pročitaću još jednom da ljudi čuju šta sam u stvari rekao. Dakle, ja nisam govorio onako kako ste vi rekli, nego sam rekao upravo ovo – ovaj režim je tu političku igru postavio tako da mi sada govorimo o pobedama i porazima, umesto da pričamo o koracima ka normalizaciji života na Kosovu i Metohiji. Dakle, vi ste postavili tako igricu, vi ste postavili takva pravila. Hvala.

Javljam se po replici, pomenuto je moje ime neposredno.

Po Poslovniku, član 104, član 109, takođe.

Član 109. Kaže se „ako upotrebljava uvredljive izraze“. Upotrebio je uvredljiv izraz „da li ste uzeli terapiju“. Tako se ne obraća poslanicima, tako se ne obraća poslanicima u parlamentu, na taj način. Poslanik je uvredio ne samo ovaj dom i ne samo poslanike opozicije. On je uvredio svog kandidata za predsednika, jer ako ovakav čovek predlaže kandidata za predsednika, to je uvreda za takvog kandidata i vređa biografiju koju ima ovaj kandidat. Njegova biografija je za poštovanje, ali kad neko izađe i ovako predlaže svog kandidata on unižava i svog kandidata i opoziciju i ceo ovaj dom i sve građane Srbije.