Nemojte da tumačite…

Sada ću po Poslovniku, a kada ću dobiti repliku, to ćete mi reći. Da li je tako?

Dakle, član 106. stav 3 – nije dozvoljeno dobacivanje.

Podsećam vas da ste dužni da kao predsednik Skupštine budete nepristrasni, da uvažavate i opoziciju kao što uvažavate vaše stranačke kolege. Vi ste tu, pre svega, kao čovek koji mora da vodi Skupštinu onako kako treba. Sve vreme je bilo dobacivanje. Ova gospoda aristokratskih manira su sve vreme dobacivala dok je govorio poslanik. To ne smete da dozvolite.

Da, ali morate da uvedete red u Skupštinu i onda neće biti dobacivanja.

Imate ovde ovog gospodina koji sve vreme dobacuje.

Ne želim nikakvo izjašnjavanje. Želim da uspostavite red.

Poštovani građani, uvaženi poslanici, poštovani predsedniče parlamenta, poštovani predsedniče, uvaženi predstavnici diplomatskog hora, današnje obraćanje predsednika Republike bila je kombinacija tehničkog izveštaja i ispovesti – kako su nas prevarili, kako smo došli u bezizlaznu situaciju. Slušali smo priče apsurda kao da ih je pisao Danijel Harms, a predsednik je nastupio kao junak Tomasa Bernharda koji u jednoj polovini rečenice govori jedno, a u drugoj sasvim nešto suprotno. Tako da smo mogli da čujemo da ne možemo da počivamo na mitovima, a odmah u nastavku da su mitovi važni, pa se onda poziva na realnost, umesto na nadodvoravanje, a potom uradi nešto sasvim suprotno.

U izveštaju je ukazao na histeriju na međunarodnom planu, a pri tome je mislio na zapad. Žali se na zapad koji ne želi da menja stav. Stvorili su državu, tako je rekao, a sada traže da je mi priznamo. To su sve kontradiktornosti u ovom izveštaju.

Kada govori o institucionalnom nasilju koje generiše svako drugo nasilje na Kosovu kao da govori o sebi i sopstvenom režimu. Kada govori o srpskim tablicama, on kaže – neće ih Srbi jer ne žele da se odreknu svog imena, a potom već u sledećim rečenicama kaže kako Srbi hoće u policiju, kosovsku policiju da sačuvaju mir.

Dakle, predsednik je čovek koji u bajke ne veruje, to je sam rekao, ali voli da ih priča. Ovo je samo jedan providan pokušaj da se naknadno legitimizuje sve što je do sada rađeno protivustavno i van očiju javnosti.

Ovaj režim je imao vrlo originalnu pregovaračku strategiju- sve institucije koje je kontrolisala Srbija na severu Kosova predati Prištini, a onda pregovarati o Kosovu. Fascinantno. Zbunio je sve tom strategijom, bukvalno sve, pa i sebe samog, jer kaže da je došao u bezizlaznu situaciju.

Gotovo svi koraci su napravljeni, kada je reč o integraciji srpske zajednice u institucije Kosova, što je osnova Briselskog sporazuma. Jedino što nije ispunjeno, jeste da nije formirana zajednica srpskih opština.

Prihvatajući dokumente Prištine, predsednik je samo nastavio proces koji je započeo još od dolaska na vlast. On nastavlja da zvaničnicima EU govori jedno, a za unutrašnje potrebe, nešto sasvim drugo.

Njegova srpska lista deo je parlamentarne većine u Skupštini Kosova, deo je albanske Vlade na Kosovu. Institucije koje su bile u nadležnosti Srbije sa severa Kosova uključene su u pravni sistem Kosova. Organizovani kriminal cveta, a razbuktava se nacionalistička retorika.

Od kako je na vlasti Aljbin Kurti ovaj režim je srbovao preko svojih medija, umesto tolerancije širio netrpeljivost, baš kao i Aljbin Kurti. Umesto politike pomirenja vodio je politiku zaoštravanja odnosa, baš kao i Aljbin Kurti. U toj i takvoj utakmici, sa tako postavljenim ciljevima, on je doživeo debakl, sportskim rečnikom rečeno, kako to vole da govore i njegovi saradnici.

Najpre su uvedene nalepnice na tablicama, zatim je sprovedena zabrana održavanja referenduma o Ustavnim promenama na teritoriji Kosova i Metohije, potom i zabrana održavanja izbora, i najzad došlo je do priznavanja kosovskih dokumenata. Ovaj režim je tu političku igru postavio, tako da mi sada govorimo o pobedama i porazima, umesto da pričamo o koracima ka normalizaciji na Kosovu i Metohiji. Procenio je da mu je to korisnije, a sve je podredio sopstvenoj političkoj koristi, a ne dobrobiti građana.

Takvom svojom politikom ovaj režim doveo je do toga da je status početna, umesto da bude možda završna tema razgovora o normalizaciji. Da bi tema statusa bila na dnevnom redu, potrebno je, pod jedan – da se Srbija demokratizuje, u kojoj jedan čovek ne odlučuje o svemu i takvu Srbiju ne možete da ucenjujete; pod dva – da građani to podrže i pod tri – da promeni Ustav koji bi to omogućio.

To je način, to je put. Prava tema o kojoj može u ovom trenutku i mora da se razgovara jeste normalizacija odnosa Beograda i Prištine, slobodan protok robe, ljudi i kapitala, normalizacija koja bi pitanje granica stavila u drugi plan. Šta to znači, konkretno? Da se ljudi ne tretiraju kao da idu na drugu planetu, da se ne osećaju kao stranci u svom dvorištu, svojoj kući i svom stanu, svom selu ili svome gradu, da se kreću normalno, da rade normalno, da žive normalno, da institucije rade u njihovu korist, a ne da im zagorčavaju život, da deca idu normalno u vrtiće i škole, da slobodno govore svoj jezik i da onog koji drugačije govori ne doživljavaju kao neprijatelja. Da im privatna svojina bude garantovana.

Zaoštravanjem umesto relaksacijom odnosa ovaj režim je pitanje statusa preko reda doveo u prvi plan. Okvir za normalizaciju ne može biti negativna kampanja protiv Albanaca u medijima i zaoštravanje retorike kada god je to potrebno za unutar stranačke prilike.

Odmrznuta saradnja, a ne zamrznuti konflikt, standardi pre statusa, to bi trebalo da bude okvir za normalizaciju. Zašto je napušten taj pristup koji je imala Međunarodna zajednica? Pa zato što su u vreme kada su je ujeli, kada su tražili standarde, premijer bio Zoran Đinđić i to se od njega moglo očekivati, a posle toga nije bilo nikakvih očekivanja. I zato se od toga odustalo i promenio se pristup.

Ne smemo dozvoliti da ekstremisti određuju meru naših odnosa sa Albancima. To znači voditi politiku pomirenja i saradnje. Takva politika ne može da se vodi ako se istovremeno vodi negativna kampanja protiv albanskog naroda. Mediji treba da budu promoteri normalizacije, a ne zaoštravanja odnosa, ali kakva prava može da traži režim za svoj narod na KiM, ako ne obezbeđuje ni prava sopstvenim građanima na teritoriji Srbije koja nije pod međunarodnom prinudnom upravom.

Na jednoj strani imamo gušenje opozicije, nema slobodnih medija, RTS je potpuno zatvoren za opoziciju, čak i posle izbora. Danas, dok je govorio predsednik Srbije, prenos je vršio RTS1, kada je završio predsednik Srbije prenos je prenet na RTS2. Čak se deca iz vrtića izbacuju zato što su roditelji politički nepodobni. Na drugoj strani, očekuje se od opozicije da bude konstruktivna i da se sa njom podeli odgovornost za teške i nepopularne odluke. Redosled koraka mora biti drugačiji, vladavina zakona, oslobođeni mediji, poštovanje ljudskih prava, slobodni i pošteni izbori, pa onda politički konsenzus o važnim i društvenim pitanjima.

Na kraju, predlog i zaključak u vezi sa ovim izveštajem. Ne može tema statusa biti na dnevnom redu dok Srbija ne postane demokratska uređena država u kojoj se poštuju građani i zakoni. Pod dva, paralelno sa izgradnjom uređene demokratske države normalizovati odnose sa Prištinom, omogućiti ljudima da se nesmetano kreću, školuju i rade, omogućiti da se život nesmetano odvija, da administracija služi građanima, a ne političarima koji će da im komplikuju život. Pod tri, kada se normalizuje život, onda nema više zamrznutog konflikta, onda je na delu odmrznuta saradnja. Pod četiri, uspostavljanje demokratskih institucija i procedura na jednoj strani i normalnog života na drugoj strani, učiniće evropske integracije realnom opcijom, a time će se u potpunosti relativizovati pitanje granica. Pod pet, umesto pitanja – čije je Kosovo, postaviće se pitanje – kako da Kosovo postane zemlja svih onih koji žive u njemu i kako da se ispoštuje i etničko i istorijsko pravo. To znači upravo ovo što sam rekao, da to bude zemlja onih koji u njoj žive, da se poštuje naš Ustav i da se poštuju naši građani. Naizgled jednostavno i naivno, a u stvari su sve velike socijalne ideje upravo takve. Hvala.

Najpre da raščistimo jednu stvar. Nisam siguran da niste upoznati kakav sam ambasador bio u Crnoj Gori. Ne postoji relevantna institucija

Srba u Crnoj Gori koja vam neće reći da niste mogli imate boljeg ambasadora. Ne postoji. I ja znam da vi to znate, nego želite da obmanete javnog Srbije.

S druge strane, kada govorim o standardima i statusu, pokušaću da budem jasan. Standardi znači da Srbija postane demokratska država. Srbija je danas autokratija u kojoj vi ste uzurpirali svu vlast, odlučujete o svemu, govorite u ime Vlade, govorite u ime tužilaštva, govorite u ime svih, vi ste portparol svih institucija u Srbiji, o tome ja govorim, to su standardi. Jer šta god vi da potpišete, bilo ko koji dođe posle vas ima puno pravo da ospori to ste vi potpisali, jer to nije demokratska država. O tome govorim. Najpre mora Srbija da bude demokratska država, da bi mogla bilo šta da razgovara na tu temu. O tome sam ja govorio.

Što se tiče ličnih karata, lične karte nisam pomenuo, i to je tehnika koju ste primenili i kod Milice. Dakle, izvrćete činjenice.

Što se tiče pobeda i poraza, pročitaću još jednom da ljudi čuju šta sam u stvari rekao. Dakle, ja nisam govorio onako kako ste vi rekli, nego sam rekao upravo ovo – ovaj režim je tu političku igru postavio tako da mi sada govorimo o pobedama i porazima, umesto da pričamo o koracima ka normalizaciji života na Kosovu i Metohiji. Dakle, vi ste postavili tako igricu, vi ste postavili takva pravila. Hvala.

Javljam se po replici, pomenuto je moje ime neposredno.

Po Poslovniku, član 104, član 109, takođe.

Član 109. Kaže se „ako upotrebljava uvredljive izraze“. Upotrebio je uvredljiv izraz „da li ste uzeli terapiju“. Tako se ne obraća poslanicima, tako se ne obraća poslanicima u parlamentu, na taj način. Poslanik je uvredio ne samo ovaj dom i ne samo poslanike opozicije. On je uvredio svog kandidata za predsednika, jer ako ovakav čovek predlaže kandidata za predsednika, to je uvreda za takvog kandidata i vređa biografiju koju ima ovaj kandidat. Njegova biografija je za poštovanje, ali kad neko izađe i ovako predlaže svog kandidata on unižava i svog kandidata i opoziciju i ceo ovaj dom i sve građane Srbije.

Da.

Uvaženi predsedavajući, uvažene kolege i koleginice poslanici, poštovani građani Srbije, pokušaću da se držim teme, neću držati motivacione govore, a tema je izbor predsednika Skupštine.

Kada pročitate biografiju dr Vladimira Orlića možete videti da je on naučni saradnik i da ima potencijal da vrlo brzo bude izabran i za višeg naučnog saradnika, što je u rangu vanrednog profesora na univerzitetu i to je za poštovanje. Ali, tu se podvlači crta, jer posle toga sledi politička biografija.

Politička biografija apsolutno ga ne kvalifikuje da vodi ovo mesto, međutim, naprednjaci su našli jedan izvanredan, originalan način kako da se učini taj izbor prihvatljivijim, a to je – nađete najiritantnijeg čoveka da ga predstavi i onda gospodin kandidat ispadne sjajan kandidat u odnosu na onog koji ga je predstavio. Originalno i čestitam vam na tome.

Što se tiče naših konsultacija koje su ovih dana predstavljene kao jedan napredak i kao indikator da bi sve moglo izgledati bolje, samo ću da demantujem ono što je rečeno u medijima, a to je da bila neka konstruktivna atmosfera i da je opozicija dobila sve što je tražila. Opozicija ništa nije tražila, niko ništa nije tražio, niti je bilo ko kome izlazio u susret. To su normalne konsultacije o načinu delovanja u okviru Skupštine Srbije i neko je izražavao želju da vodi ovaj ili onaj odbor. Neki su koji su konstruktivni dobili to što su tražili, a mi koji nismo konstruktivni nismo dobili. To uopšte nije ni merodavno, ni merilo za ono što bi trebalo da se dešava u ovom domu.

Kako je krenulo danas, jeste originalno, ali ne ukazuje na dobro. Ne ukazuje na dobro, jer vi umesto da prestavite kandidata krećete sa uvredama i samim tim unižavate i ovaj dom i poslanike i građane, a i samog kandidata.

Šta očekivati od gospodina Orlića? Jedino što bismo mogli očekivati, a što bi moglo da bude pozitivno jeste kopernikanski obrt da on potpuno promeni i politički stil i način komunikacije u odnosu na ono što je radio do sada.

Poštovani građani Srbije, mi nemamo razvijenu demokratsku političku kulturu niti parlamentarnu tradiciju. Ne baš toliko davno, naši su se preci okupljali ispod hrastova koje nazivamo zapisi ispod drveta, gde su raspravljali i donosili neke važne odluke. I kada samo dobili parlament nije u njemu baš demokratska rasprava bila, a vođe su pokušavale da ga pretvore u svoj servis i uglavnom im je to polazilo za rukom. U totalitarnim i u autoritarnim društvima parlament je potcenjivan i ponižavan, nazivan je brbljaonicom, tretiran kao tehnički servis totalitaraca i autokrata.

U demokratskim državama, to je najvažnija institucija. Od nas zavisi da li ćemo imati dvor bez kralja, u kojem dvorske lude kolo vode, ili ćemo imati pravi parlament. Da li ćemo u ovo zdanje ulaziti kao u kafanu ili ćemo ulaziti kao u hram, kao u hram demokratije?

Devolutivni parlament jedna je od poznatijih slika misterioznog umetnika Banksija, koja prikazuje raspravu u britanskom parlamentu i prodata je 2019. godine na aukciji u Londonu, za preko 11 miliona evra. Osim imena samog autora, sliku je atraktivnom učinilo to što na sedištima u britanskom parlamentu, na mestima zastupnika Donjeg doma sede šimpanze. Nažalost svih nas, veliki broj građana baš tako vidi naš parlament i pitanje je trenutka kada će se pojaviti neki srpski Banksi koji će nas tako naslikati.

Ili ćemo možda u liku Vladimira Orlića dobiti srpskog Džona Berkua i vratiti dostojanstvo parlamentu? Za one koji ne znaju, u britanskom parlamentu Berko je bio spiker, što bi bilo odgovarajuće našem predsedniku parlamenta, koji je, naravno, pripadao vladajućoj većini, ali je u parlamentu štitio instituciju parlamenta od stranačkih kolega iz Vlade Torijevaca. On nije dopuštao da članovi Vlade ponižavaju parlament, on je štitio poslanike opozicije od nadmenog i bahatog nastupa svojih stranačkih kolega iz vlade. Kako reče jedna novinarka, nije dopuštao da alfa mužjaci iz vlade gaze prava parlamentaraca. To je radio ne zato što je promenio stranu, ne zato što nije bio u dobrim odnosima sa premijerom Džonsonom, nego zato što je štitio parlament, a parlament čine poslanici, i poslanici vladajuće većine i poslanici opozicije.

Možete li to da zamislite u Srbiji? Teško je zamislivo, ali ako čovek napregne intelektualne potencijale koje ima, makar bili i skromni, može se i tako nešto zamisliti. A može li se ostvariti? Teško, baš teško, jer to podrazumeva i demokratsku političku kulturu, a ona se gradi godinama, decenijama, stotinama godina.

Poznato je poređenje demokratske političke kulture sa nadaleko čuvenom engleskom travom. Vrlo je jednostavno – zasadiš je, neguješ je i posle stotinak godina imaš uređen travnjak. Tako vam je to i sa političkom kulturom. Ponovnim uvođenjem višepartizma mi smo zasejali seme parlamentarizma, ali ga nismo negovali. Nismo ga čestito ni zalivali. Zalivali smo i negovali korov, a korov je uništio zasad.

Koliko juče u parlamentu Srbije smo mogli čuti od predsednika Skupštine – imamo većinu, ako je potrebno, izglasaćemo da je zemlja četvrtasta. To je duboko nerazumevanje parlamenta i parlamentarne demokratije. Suština parlamentarne demokratije nije da se sprovodi teror većine, nego da se usklađuju različiti interesi, da se prave kompromisi, da se uvažava manjina. Svi mi predstavljamo neke građane u ovom parlamentu i to predsednik Skupštine treba da ima stalno u vidu.

Da li je moguće u ovom sazivu parlamenta nadoknaditi sve što je propušteno?

(Predsedavajući: Molim za malo pažnje.)

Teško, jer ovaj je parlament opterećen činjenicom da je formiran posle neslobodnih i nepoštenih izbora, jer ne oslikava stvarno raspoloženje građana. Ja sam zahvalan profesoru Jankoviću što je o tome već pričao, pa ne moram ja da ponavljam.

Očigledno je da nije samo reč o demokratskoj političkoj kulturi, nego i o kulturi u kući i vaspitanju.

U Skupštini su predstavnici građana za koje su svojom voljom glasali na izborima mnogi građani. Neki građani su, međutim, glasali pod pritiskom i ucenama, neki su glasali u totalnom medijskom mraku.

Ovaj parlament stoga nije prava slika stvarnog raspoloženja građana, ali mi ćemo kao poslanici učiniti sve da sledeći saziv parlamenta bude stvarni odraz građanske volje koja će biti iskazana slobodno, bez pritisaka i na osnovu svima dostupnih važnih informacija, na osnovu kojih bi građani glasali.

Javni servis je tu od suštinskog značaja i ja sa ovog mesta pozivam urednike i novinare RTS-a da poštuju Ustav i zakone, da poštuju kodeks i vrate javni servis građanima. Pozivam ovaj saziv parlamenta da u REM izabere ljude od kredibiliteta i profesionalnog integriteta.

Ovo je Narodna skupština, a ne servis jednog čoveka, jedne partije, niti vladajuće većine. I u razvijenim demokratijama postoji tendencija da izvršna vlast pokušava da podvrgne svojoj volji parlament. Alfa mužjak, britanski premijer Džonson takođe je hteo da parlament bude njegov servis, ali to se nije desilo jer institucije postoje, jer postoje procedure, jer postoji demokratski poredak, jer postoje slobodni mediji, jer postoji slobodno javno mnjenje.

Dakle, svuda postoji sklonost izvršne vlasti da potcenjivački gleda na parlament, potpuno suprotno Ustavu i zakonu, ali u zemljama vladavine prava i političke kulture, tu je kud i kamo teže, gotovo nemoguće.

Izvinjavam se ako vam smetam.

Molim vas, predsedavajući, da se ne koristi telefon u sali.

Kad smo već kod telefona, predsednik Skupštine bi trebalo da ostavi mobilni telefon kod kuće, da mu šef stranke ne bude i šef u parlamentu, da mu javni interes bude iznad stranačkog, da strasti ostavi za privatan život, a da u parlamentu podstiče toleranciju.

Predsednik Skupštine bi trebalo da svojim ugledom i autoritetom štiti ovu najznačajniju instituciju, da joj vrati dostojanstvo. Videli smo jutros kako to izgleda. Dostojanstvo nije neka apstraktna intelektualna pokrivalica za uglađenost bez sadržaja. Dostojanstvo je nešto konkretno, vidljivo, gotovo opipljivo.

Ja se ovde nisam bavio niti ću se baviti likom budućeg predsednika parlamenta, bavim se i baviću se njegovim delima. I baš kao kad vaspitavate dete, ne bi trebalo da kritikujete njegovu ličnost, nego ono što pogrešno radi. Mogu se najneprijatnije istine izgovoriti i bez uvreda, bez primitivizma. Ne uzimajmo posao cirkusantima i zabavljačima. Živimo u vreme velikih izazova i biće nam potrebno mnogo mudrosti, staloženosti i odlučnosti da se suočimo sa njima. Može i na lep način da se kaže ono što se želi. Tome služi bogatstvo jezika. Tome služe ironija i sarkazam. U skladu s tim, završiću.

Da zaključim, ako bude izabran Vladimir Orlić, on ne može neprijatno da iznenadi. Hvala vam.