Zakonom o klimatskim promenama utvrđuju se planski i strateški dokumenti u ovoj oblasti: strategija niskougljeničnog razvoja, akcioni plan za sprovođenje strategije i program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove. Predlagač, pri tome, propušta da u planske dokumente uvrsti i Nacionalni energetski i klimatski plan, čija je izrada već predviđena izmenama i dopunama Zakona o energetici.

Kao što je trgovina emisijama ključni instrument klimatske politike EU, nacionalni energetski i klimatski planovi (NECP) predstavljaju ključni javno politički alat za primenu Energetske strategije EU i planiranje u klimatskoj i energetskoj politici.

Izrada klimatske strategije nije moguća, niti strategija može biti delotvorna ako nije usklađena sa NECP-om. Energetska zajednica preporučila je državama članicama da proces izrade NECP-a započnu 2018. godine, a Srbija taj proces još nije započela, niti je Zakonom o klimatskim promenama ovaj dokument uvrstila u planske dokumente klimatske politike.

U odredbama koje se odnose na sadržaj strategije Predlagač biranim rečima, ali odlučno, izbegava da strategiji obezbedi ključno mesto u definisanju ciljeva i pravaca razvoja klimatske politike, već je ograničava na identifikaciju preporučenog pravca niskougljeničnog razvoja i identifikaciju odgovarajućih mera neophodnih za dostizanje različitih pravaca niskougljeničnog razvoja. Na taj način Predlagač uspostavlja pravni okvir za neobavezujući karakter strategije.

Predlagač ovog Zakona u potpunosti je ignorisao i činjenicu da je Predlog Strategije niskougljeničnog razvoja sa akcionim planom već izrađen i pre nego što je ovaj Zakon stigao u skupštinsku proceduru. Javna rasprava o Predlogu strategije održana je u decembru 2019. i januaru 2020. godine. Kako je u Predlogu Strategije navedeno da ovaj dokument određuje put do 2030. i predlaže raspon mogućnosti do 2050. godine Predlagač Zakona o klimatskim promenama predvideo je pravni okvir za izradu planskog dokumenta koji je već završen, i, po svemu sudeći, neće se izrađivati u narednih 20 do 40 godina. Naprotiv, NECP bi trebalo da se izrađuje upravo u periodu koji neposredno sledi usvajanju ovog Zakona ali Predlagač taj dokument nije ni prepoznao kao planski dokument u oblasti klimatskih promena.

Takoše, Predlagač nije objasnio niti utvrdio mesto Nacionalnih doprinosa smanjenju emisija GHG, dokumenta koji su potpisnice UNFCCC dužne da izrade i dostave Sekretarijatu Konvencije pre održavanja narednog klimatskog samita, u novembru 2021. godine.

Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, čija je izrada predviđena ovim Zakonom predstavlja analitički dokument čija je svrha utvrđivanje dugoročnih uticaja klimatskih promena i pogođenih sektora, te ciljeva i željenih promena koje bi trebalo postići u cilju adaptacije na izmenjene klimatske uslove. Zakon o klimatskim promenama utvrđuje obavezu usklađivanja dokumenata javnih politika u sektorima koji su najviše pogođeni klimatskim promenama, sa Programom prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, kao i usklađivanje planskih dokumenata na pokrajinskom i lokalnom nivou sa ovim Programom.

Međutim, Predlagač propušta da zakonodavni organ obavesti o tome da je 2015. već izrađen Prvi nacionalni plan adaptacije na izmenjene klimatske uslove u Republici Srbiji, te da objasni da li je taj dokument i dalje u formi nacrta ili je usvojen?

Ovim Zakonom uspostavlja se Nacionalni savet za klimatske promene kao savetodavno telo Vlade, na period od 5 godina, uz mogućnost ponovnog izbora. Međutim, Predlagač ovim Zakonom nije utvrdio šta su uloga, zadaci i odgovornosti Saveta iako ga je opisao kao jedan od značajnih instituta postizanja društvenog konsenzusa o pitanjima klimatskih promena.

I u ovom slučaju Predlagač propušta da objasni da je 2014. godine Vlada Republike Srbije već formirala Nacionalni savet za klimatske promene u formi Odluke kojom su utvrđeni njegovi zadaci. Ostalo je nejasno da li će već postojeći Savet biti raspušten a novi formiran na osnovu Zakona o klimatskim promenama.

Zakon o klimatskim promenama uvodi obavezu dostupnosti podataka o emisijama CO2 iz novih putničkih vozila. Prodavci koji stavljaju u promet nova putnička vozila biće dužni da na jasno vidljiv način izlože oznaku o ekonomičnosti potrošnje goriva i emisijama CO2 tog vozila.
Politike i mere za ograničenje emisija iz GHG izvora, u ovom Zakonu, ograničene su na putnička vozila.

Jedna od ključnih novina koju donosi Zakon o klimatskim promenama jeste dozvola za emisiju GHG operateru postrojenja. Nova postrojenja u kojima se obavlja aktivnost koja dovodi do emisije GHG, imaju obavezu pribavljanja dozvole za emisiju GHG. Uz zahtev za pribavljanje dozvole operater postrojenja dužan je da dostavi i plan monitoringa GHG iz postrojenja. Iako u obrazloženju Predloga Zakona Predlagač navodi da se obaveza pribavljanja dozvole odnosi na operatera postrojenja u kome se obavljaju određene vrste aktivnosti odredba koja navodi da se dozvola pribavlja pre početka rada postrojenja ostavlja dilemu oko obaveze starih postrojenja koja emituju GHG da se usklade sa ovim Zakonom.

Ovim Zakonom uspostavlja se i obaveza odobravanja planova monitoringa emisija GHG za operatere vazduhoplova. Odredbe ovog zakona koje se odnose na operatere vazduhoplova počeće da se primenjuju od 1. januara 2023. godine.

Operater je, u skladu sa ovim Zakonom, dužan da dokumentuje, sprovodi i održava pisane procedure za prikupljanje i korišćenje podataka pri monitoringu i izveštavanju o emisijama GHG, sa efikasnim kontrolnim sistemom, čime bi trebalo da se omogući priprema izveštaja o emisijama GHG i izveštaja o tonskim kilometrima, bez pogrešno prikazanih podataka i u skladu sa planom monitoringa. Operater je dužan da do 31. marta tekuće godine dostavi Agenciji za zaštitu životne sredine, odnosno, Direktoratu za vazdušni saobraćaj (kada su u pitanju vazduhoplovi) verifikovani izveštaj o emisijama GHG sa izveštajem o verifikaciji za prethodnu kalendarsku godinu, za postrojenja i iz sektora vazdušnog saobraćaja.

Zakonom je regulisan i postupak verifikacije izveštaja o emisijama GHG koji podnosi operater. Verifikaciju vrši akreditovani verifikator, koga akredituje Akreditaciono telo Srbije.

Vođenje nacionalnog inventara emisija GHG ne predstavlja novinu u propisima Republike Srbije jer je vođenje nacionalnog inventara već utvrđeno Zakonom o zaštiti vazduha. Vođenje i uspostavljanje inventara GHG, prema Zakonu o klimatskim promenama, u nadležnosti je Agencije za zaštitu životne sredine, što je i do sada bio slučaj. Ovim Zakonom utvrđuje se da je Izveštaj o inventaru GHG sastavni je deo Izveštaja o stanju životne sredine u Republici Srbiji, te da Agencija do 31. jula svake godine izrađuje inventar GHG sa privremenim podacima za prethodnu godinu.