Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, Predsedništvo, gospodine predsedniče, prvo, bilo je vrlo simpatičnih diskusija. Još jednom se pokazalo da ekonomski teren nije dobar za dobijanje političkih poena i za pravljenje političkih pregovora. Međutim, pre nego što krenem da na neki način elaboriram sve ono što sam uspeo da zapišem, ali verujte mi nemam puno, hteo bih samo da jednom za svagda raščistimo tu dilemu - da li je Demokratska stranka, i gospodin Đinđić, 1994. godine uticala i inicirala Zakon o revalorizaciji? Hteo bih sve vas da podsetim da je Demokratska stranka tada ponudila kompletan paket novih zakonskih rešenja o privatizaciji, koji se tada tako zvao, a da je istovremeno ondašnja većina iz 1994. izvukla samo Zakon o revalorizaciji i to proglasila kao zakon koji je predložila Demokratska stranka.
Prema tome, ako hoćemo o tome da pričamo, onda nemojmo da saopštavamo poluistine, nego recimo celu istinu, kakva jeste bila. Znači, nije dobro koristiti ekonomski teren, ako ga ne poznajete, verujte mi. Političke bravure teško da ćete moći tu da ostvarite, apsolutno (poslanik Tomislav Nikolić dobacuje sa mesta). Dobro, a zašto to meni govorite?
Mi počinjemo sa ekonomskim reformama, gospodo. Ja sam više puta ponovio - ekonomske reforme nisu moguće sa besplatnim podelama akcija, zbog pitanja - ko je vlasnik preduzeća, zbog koncentracije svojine, zbog toga ko pregovara sa potencijalnim partnerima i zbog toga što mi ne verujemo da postoji taj skriveni kreditni potencijal, u rukama, u slamaricama, u čarapama budućih akcionara, koji treba da finansiraju troškove ekonomskih reformi.
Prema tome, mi moramo da otvorimo našu vlasničku strukturu i našu privredu ka ulaganjima, stranim i domaćim. Ja nijednog časa nisam govorio - inostrani strateški partner. Ja govorim o strateškim partnerima, domaćim ili inostranim. To što se u 10 poslednjih godina u ovoj zemlji uništavaju domaći strateški partneri, nažalost, nagoni nas na prvu pomisao, da će strateški partneri biti pre svega inostrani.
Zakon o kome mi danas govorimo je zakon koji treba da premosti period do donošenja novog zakona o privatizaciji. Ovaj zakon istovremeno nam potvrđuje da nećemo imati period bezakonja i sve autonomne transformacije, ukoliko to preduzeća žele, moći će da se odvijaju po režimu posebnih programa.
Prema tome, nije tačno da smo izuzeli veliki broj preduzeća koja bi po autonomnoj transformaciji da se privatizuju i da podele akcije, nego smo dozvolili mogućnost da budu inventivni, da traže svoje inostrane investitore koji treba da plate cenu prestruktuiranja tih preduzeća.
Zakon o privatizaciji je lako napisati i lako doneti i staviti u parlamentarnu proceduru i verovatno bi vi za dva-tri dana doneli nešto, većina bi to usvojila, ali ovaj zakon se ne tiče samo ovog parlamenta. Ovaj zakon mora da bude podržan od svih onih koji će učestvovati u budućoj privatizaciji, jer ni najgora zakonska rešenja nemaju šanse na uspeh ukoliko nisu podržana od strane svih grupa koje će u tome učestvovati. Znači, i uspešnih menadžera, i privrednih komora, i sindikata i građana. Zbog toga je potrebno vreme. Kada kažem javna rasprava, ne mislim da ćemo ići po Srbiji i pričati sa svakim čovekom, nego mislim da ćemo imati adekvatne okrugle stolove sa ekspertima i predstavnicima iz pojedinih društvenih grupa koje su zainteresovane da imamo kvalitetan zakon. Nama ne treba zakon koji ćemo menjati za tri, četiri ili pet meseci, jednim amandmanom.
Mi hoćemo da donesemo zakon koji će urediti napokon ovu oblast, istovremeno mi ne želimo da dozvolimo da nešto što je prethodni režim doneo, da odgovornost za ta činjenja pređe na novu Vladu Srbije, jer smo duboko ubeđeni da nema ekonomskih reformi sa privatizacijom kakva je usvojena. Nemojte se plašiti da će novi zakon uticati na velika otpuštanja, da će radnici postati najamni radnici, ne plašite se rečenice - bolje dobro plaćen radnik nego siromašan akcionar, zato što ja zaista duboko verujem u nju, nego zapitajmo se šta nam je zapravo alternativa. Da li postoji alternativa ekonomskih reformi i da li postoji alternativa finansiranja troškova restruktuiranja naše privrede?
Vrlo brzo ćemo shvatiti da mi alternative nemamo. Mi se moramo otvarati prema svetu i učiniti ovaj ambijent atraktivnim za potencijalne investitore, ne samo inostrane, nego i domaće i zbog toga je neophodna promena ovog zakona, a zbog potrebnog konsenzusa neophodno momentalno stopiranje daljih autonomnih transformacija. O kakvim mi pravima radnika pričamo? Bilo je pomalo i cinično lamentiranje nad pravima radnika i svemu onome što je radnik mogao da ima u proteklih 10 godina, lamentiranje na temu ukidanja autonomnih transformacija, četiri protekle godine se ništa nije desilo, četiri protekle godine prethodni režim kreira iluziju da radniku nešto pripada, a onda ga institucionalnim i vaninstitucionalnim merama sprečava da, što mu prethodnim zakonom daje, i dobije, a onda iza toga ne organizuje sekundarno tržište akcija i stvori uslove za kupovinu tih istih akcija po velikom diskontu, pa onda tih 400 maraka na kraju izađe 30 ili 40 maraka.
Sada ja vas pitam, da li je bolje imati 10% od 60% podeljenih ili je bolje imati 10 ili 15% realnog iznosa? Akcije koje imaju šansu da rastu ili da imate akcije koje imaju šanse da im cena i dalje pada, ako uopšte vrede u momentu podele. Razmislite malo o tome. Sa ulaskom u ekonomske reforme radnici u svetu dobijaju manjinski paket akcija i to se zove participacija u svojini. Taj manjinski paket akcija ima šanse da vrednost tog paketa na tržištu raste. Ukoliko idete sa većinskim paketom akcija, nikakve dokapitalizacije, to su samo prazne priče. Doći će inostrani partner pa će da investira. Šta je dokapitalizacija? Da li se to preko noći radi ili zahteva određen investicioni period? Mislite li da je i jedan partner zaista spreman da podnese taj nivo rizika da dođe ovde i razmišlja hoće li mu sutra radnički savet i zbor radnika, sada svojinski utemeljen, otkazati poverenje ili neće. Neće. Primeri dokapitalizacije ne postoje. Postoje zajednička ulaganja, gde strateški partner ima većinski kapital, ali primer dokapitalizacije i na taj način obavljena privatizacija, zaista nisam sreo nigde u susednim zemljama.
O kojoj socijalnoj pravednosti mi pričamo? Ovde je rečeno da su mladi ljudi imali šanse tako što smo prodavali preduzeća, pa smo novac od prodaje usmeravali ka Fondu za razvoj, pa Fondu za zapošljavanje, pa penzionom fondu, pa su penzije zbog toga redovno bile isplaćene, pa smo na taj način otvarali nova radna mesta. Ja sam se za trenutak zapitao da li mi govorimo o istoj situaciji u kojoj se nalazimo. Da li mi govorimo o 28% stope nezaposlenosti koja u ovoj zemlji postoji? Gde su ta ulaganja u nova radna mesta i gde je ta participacija omladine u privatizaciji na taj način? Umesto toga imamo Fond za razvoj koji je podelio pare od "Telekoma" preduzećima, gde je svaki dolar, dinar ili marka koja je ubačena unutra bespovratno propala zato što nam je privreda takva kakva jeste, neefikasna, imamo Fond za razvoj koji je čak i kredite iz dnevnica solidarnosti delio preduzećima. Da li mi o toj socijalnoj pravednosti pričamo i o učešću mladih ljudi, nezaposlenih pre svega, a imamo ih preko milion i po.
Mi danas govorimo o potrebi zaustavljanja autonomne privatizacije, svojinske transformacije, tako se zove. Mi danas ne govorimo o novom zakonskom projektu. Novi zakonski projekat će doći na dnevni red na nekoj od narednih Skupština. Novi zakonski projekat zahteva konsenzus. Mi želimo da imamo potpunu transparentnost i tačno je da je to najponavljanija reč u mom rečniku, a ta transparentnost podrazumeva da postoji transparentnost u izradi, pripremi nekog zakonskog akta i njegovog donošenja ovde u parlamentu i učešću svih vlasti prilikom donošenja jednog tako važnog zakonskog akta. Ta transparentnost podrazumeva da će mo mi i nadalje transparentno raditi.
Kada kažem tender, zaista mislim transparentni tender, zaista mislim da vas ubedim da je moguće napraviti privatizaciju, a pri tome ne ukrasti ništa i da je moguće napraviti privatizaciju, a pri tome nemati korupcionaške afere, ali vas molim - nemojte da pričate vi o transparentnosti, koji ste "Telekom" onako prodavali, četiri godine ne znamo kako je ugovor potpisan, osam godina posle ne znamo kako se "Galenika" privatizovala. Nemojte pričati o transparentnosti. Ne mogu sada da vam pričam o tome šta mi zaista te multinacionalne kompanije govore kada dođu.
Još jednom da vas podsetim, gospodo, svako od vas koalicionih partnera je imao priliku da se okuša u privatizaciji. Imao je svoje ministre za privatizaciju i ništa se nije desilo. Vrlo uskoro ćete dobiti moj projekat, ali to neće biti moj projekat. To će biti projekat ove Srbije. Hvala. (Aplauz.)
