Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, najbolje sami radnici znaju koliko su preduzeća i rukovodstva preduzeća u kojima oni danas rade tokom prethodnih deset godina delili njihovu sudbinu. Pokušajmo da se vratimo na suštinu ovog predloga zakona i da analiziramo sve one korake koji prethode sankciji od zabrane rada od 30 do 90 dana. Da vidimo u kojim situacijama se poslodavac suočava sa takvom sankcijom. Prvo, još jedanputa ponavljam, da to nisu - da se ne rade sankcionisanja onih preduzeća koja ne raspolažu sredstvima za isplatu, već samo onih preduzeća koja na računu imaju sredstva za isplatu plata, a nešto tako ne čine. Recimo, ta sredstva prebacuju na neki drugi paralelni račun i ne prikazuju ih u poslovanju svoje firme.
Dakle, (sankcije se primenjuju) kada inspekcijski organ ovlašćen da vrši nadzor naloži poslodavcu odnosno direktoru da u odrđenom roku otkloni utvrđene povrede zakona ili kolektivnih ugovora, odnosno opštih akata i ugovora o radu. Dakle, inspekcija dolazi u preduzeće i konstatuje da se ne isplaćuje plata, da postoje sredstva na računu. Tog trenutka upozorava direktora da isplati radnicima platu i od tog trenutka počinje da teče rok od 15 dana. To je rok u kome je direktor dužan da ispoštuje inspekcijski organa. To je rok u kojem direktor takođe može da se žali. Ukoliko on u tih 15 dana ne isplati platu, primeniće se onda sankcija o kojoj govorimo, a pri čemu će on biti dužan da plati novčanu kaznu, s obzirom da nije nešto uradio, dok ga na takvu isplatu nije obavezao inspekcijski organ. Dakle, ne radi se o gruboj primeni i sankcionisanju koje podrazumeva momentalno zatvaranje preduzeća na 90 dana, već naprotiv o poslednjoj sankciji kojoj prethode ovi koje sam malopre pomenuo. Dakle, rok od 15 dana u kome je poslodavac dužan da, ipak, s obzirom da raspolaže sredstvima, ta sredstva prosledi radnicima kao plate.
Što se tiče žalbi, žalbe ne odlažu izvršenje samo u najkritičnijim situacijama, odnosno u situacajama koje su precizirane u stavu 3. i stavu 6. ovog zakona. Dakle, sankcija, odnosno sankcija se ne odlaže ukoliko poslodavac nije zasnovao radni odnos za najmanje dva zaposlena i ukoliko je inspektor rada u postupku kontrole utvrdio da poslodavac nije isplatio zaradu, odnosno minimalnu zaradu, kao i ukoliko je isplatio zaradu suprotnu odredbama člana 64. stav 2. ovog zakona, a raspolagao je sredstvima za isplatu.
Dakle, samo u ta dva ključna slučaja poslodavac trpi takvu sankciju, pri čemu žalba ne odlaže izvršenje. Podsećam da takva situacija nije ništa novo, niti je to presedan. Žalbe nisu odlagale izvršenje ni u slučaju, recimo, Zakona o informisanju, koji je predstavljao, verovatno, vrhunac pravne kreativnosti današnje opozicije. Mediji su mogli da se žale na presude sudova, ali te žalbe nisu odlagale izvršenje. Dakle, mi u ovom slučaju ne činimo ništa drugo osim da primenjujemo određene zakonske slobode i prava koja su definisana, između ostalog, i u našem zakonodavstvu. Žalba ne može odložiti izvršenje ukoliko poslodavac ima sredstva na računu i posle 15 dana, dakle, posle upozorenja od dve nedelje, on ta sredstva ne isplaćuje radnicima. On ne zaslužuje da dalje radi bez takve vrste sankcije, pri čemu se time ne dovode u pitanje prava radnika, jer je on paralelno dužan da isplaćuje, tokom tih 90 dana, plate svojim zaposlenima, jer raspolaže sredstvima na računu za tako nešto.
