Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih se osvrnuo na tu brigu o deci: oni koji se danas brinu zbog dece kojima će sutra neko tražiti račun za kupljenu robu u prodavnici, tu svoju brigu trebalo je da iskažu onda kada nisu isplaćivali dečije dodatke; onda kada su nečiju decu slali u rat; onda kada nisu bili spremni da osude hapšenje nečije dece, povlačenje po pritvorskim mestima u policiji, provaljivanje na univerzitete! To je banalizacija i vulagarizacija nečega što je ozbiljno pitanje!
Šta će se desiti ukoliko se izostavi ovaj član zakona? Postojeće prodavnice koje plaćaju porez i prodavnice koje daju robu 20% jeftinije zbog toga što nemaju obavezu da taj porez plate i mi ćemo građanima opet nuditi, pod izgovorom ekonomske logike, da žive kriminalnim životom i da se stide zbog toga što kupuju u radnjama robu jeftiniju 20% jer su siromašni, i učestvuju u onome što je poreski prekršaj.
U svim normalnim državama u svetu vi dobijete račun za ono što ste platili. Taj račun treba da pokažete, to je vaše pravo ali i vaša obaveza. Pošto imamo vrlo jasna iskustva iz uporednog prava i analize ovakvog poreskog sistema, govorimo o situacijama u kojima prodavnice unapred spuštaju robu i nude vam kao kupcu da kupite 20% jeftinije, ali pod uslovom da ne dobijete račun. E, ako hoćete na takav način da se igrate državom onda ćete platiti kaznu 1.000 dinara, jer ste prekršili zakon - i neposredno, dakle, u trenutku kada vas za to ovlašćeno lice kazni, isto onako kao kada vas kazne u autobusu kada nemate kartu za prevoz; niko nas nije pitao kao srednjoškolce ili osnovce da li smo punoletni da bi mogli da nas kazne, već smo morali da platimo kaznu za kršenje propisa u gradskom prevozu.
Naravno, sve se može izvrgnuti ruglu, ali ovo je besmisleni primer. Pravo je vaša identifikacija da možete račun reklamirati ukoliko niste zadovoljni uslugom, ukoliko želite da vratite pokvaren proizvod. Kupićete neku robu u radnji, a šta ćete sutra uraditi sa njom ako hoćete da je vratite?! Nema računa - ili će vam neko ponuditi, kao što se i danas nudi u Srbiji, da kupite na crno 20% jeftinije, ali vam sutra neće reći kad odete kod lekara da nema lekova zbog toga što država nema sredstava da ih plati, jer je neko prevario državu i nije izmirio svoju obavezu prema njoj.
Račun je pravo i obaveza i račun treba da postoji u ovoj zemlji a svaki kupac treba da zna, da kupovinom proizvoda ostvaruje svoje pravo, ali da mora da izmiri i obavezu koja je sadržana u ceni tog proizvoda. Postoji u svakoj pristojnoj državi na svetu, postoji i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj, postoji i u BiH, u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, u Grčkoj, u svakoj prodavnici, u civilizovanoj Evropi, postoji račun kao vaša identifikacija i pravo - i, čekaju vas, vrlo jasne sankcije ukoliko ne možete da potvrdite da ste kupili robu na legalan način.
Vi gurate Srbiju na ilegalno tržište, u sivu ekonomiju iz koje ona pokušava da se iščupa. Zbog toga ne podržavamo ovaj amandman, već ga osuđujemo, jer on želi da od ovog društva napravi kolektivnog kupca. Kolektivno smo krivi jer se lečimo na crno, kolektivno smo krivi zato što moramo da platimo lekaru ili sudiji ako želimo nešto da dobijemo ažurno i brzo, kolektivno smo krivi ako tražimo neko svoje pravo, jer to pravo ne možemo da ostvarimo, a da bismo ga ostvarili potrebne su godine ili da se dogovorimo po srpski, onako kako se to radilo u ovoj zemlji 200 godina! - Ne može! Pravo, obaveza, propisano zakonom, neka taj zakon svako zna i neka za njega odgovara. (Aplauz.)