Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam dužan da ispred naše poslaničke grupe, posle dva dana vrlo teške rasprave, ponudim još jedanput argumente iznete u uvodnom izlaganju, jer su, po mišljenju poslanika što su predložili ovaj zakon, nezaobilazni činilac da sam po sebi zaslužuje i mislim da će dobiti potrebnu podršku parlamenta.
Zakon o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore samo predstavlja finalizaciju jednog posla u pravnom smislu otpočetog definisanjem Beogradskog sporazuma i podrškom koju je tom sporazumu dao ovaj parlament, a potom i Ustavnom poveljom i Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje, takođe su ih izglasale Skupština Republike Srbije, potom parlament Crne Gore, a zatim potvrdila Savezna skupština.
U zakonu o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore mi smo se rukovodili principima na kojima počivaju dokumenta što nas u ovom trenutku obavezuju na poštovanje. Mislim da su mnogi problemi zapravo proizašli iz nespremnosti da se uvaže zakonitosti iskazane u Ustavnoj povelji i u Zakonu o njenom sprovođenju.
Dakle, u ovom trenutku ponavljam da smo mi kao poslanička većina spremni da uvažimo svaki amandman ako sam po sebi neće predstavljati isključivo izraz političke volje što teži zadržavanju nekog stanja iz prošlosti, već naprotiv, iskazuje jasan stav da, sa jedne strane, poštuje Ustavnu povelju i Zakon o sprovođenju Ustavne povelje, a sa druge strane, uvažava realnost, jer u društvu u kome mi živimo praktično je nemoguće samo jednim dokumentom definisati sve interese, ozakoniti ih ili ih na drugi način osporiti.
Posle svega onoga što smo kao zemlja prošli, možemo govoriti o vrlo jasnim interesima, njih artikulišu stranke, ali ti interesi nisu jednobrazni i oni su međusobno suprotstavljeni. Ti interesi su se potvrdili i u ovoj skupštinskoj raspravi kao interesi što se ne mogu pomiriti. Dakle, ni jedan zakon, pa ni Zakon o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice, ne može premostiti one razlike unutar naše koalicije, ni u okviru nekih opozicionih partija, ni učiniti političku većinu u ovom parlamentu manjinom u parlamentu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Ono što možemo da uradimo kao Skupština jeste da drugačijim odnosom prema toj državnoj zajednici, koji se danas demonstrira učešćem u raspravi i glasanjem o ovom zakonu, iskažemo spremnost da stvorimo nešto što će samo po sebi biti trajnije od određene većine ili večnije od jednog izbornog rezultata.
Moguće je da se izbori za tu skupštinu ponove za tri, četiri, pet ili šest meseci, a najkasnije za dve godine kao neposredni, ali danas moramo definisati fundamente državne zajednice kao nešto nesporno.
Ako je nesporni interes Srbije i Crne Gore, što je iskazano kroz prihvatanje Ustavne povelje, državna zajednica što se može razviti na definisanim osnovama, onda svojim ponašanjem tu državnu zajednicu treba da očuvamo. To ne znači da treba svi jednoobrazno da glasamo, ali znači da treba da uvažimo jedni druge.
U ovom trenutku mi kao poslanička većina uvažavamo sve one volje što su, pre svega, konstruktivne i ne podstiču nastojanja da se svaki posao obesmisli. Spremni smo da prihvatimo amandman kojim se pojašnjava i otklanja i onaj minimalni strah da će zbirna lista delom biti usvojena, delom ne.
Zaista ne možemo da prihvatimo amandmane kojima se osporava pravo poslaničkoj grupi da bude predlagač kandidata za poslanike u novoj Skupštini i ne možemo da prihvatimo amandmane kojima se definiše 23. decembar 2000. godine kao taj ključni kriterijum za utvrđivanje rejtinga i međusobnih odnosa učesnika u našem parlamentarnom životu.
Zašto ne možemo da odustanemo od poslaničke grupe? Upravo zbog toga što je poslanička grupa jedini akter u političkom životu parlamenta, ne stranke. Kada pogledate amandmane koje smo podnosili kao skupštinski poslanici, videćete da na svakom amandmanu stoji ime naše poslaničke grupe. Da li je ona fiktivna ili ne, ona je realnost proistekla iz odnosa političkih snaga u našoj Skupštini.
Koje su otežavajuće okolnosti? Otežavajuće okolnosti su takve što je zapravo nemoguće jednim zakonom negirati sve one podele i razlike koje su obeležile naš dugogodišnji rad.
Ono što možemo da uradimo jeste da odgovornim odnosom, pre svega prema poslovima što predstoje, pružimo šansu toj državnoj zajednici da se razvije i bude bolja od one kakva je, recimo, zamišljena Ustavnom poveljom; ona je po mnogo čemu problematična, ali jeste izraz realnosti koju smo mi prihvatili. Ako smo prihvatili jedanput taj princip, onda smo dužni da ga poštujemo i u svim budućim radnjama, dakle i u ovoj.
Politička relanost nam nalaže da sledimo onaj put kojim ćemo počiniti najmanje grešaka i oštetiti najmanje poslanika i građana koje oni predstavljaju. Praktično, to znači da treba da uvažimo parlament kao biračko telo, parlament od 250 poslanika, koji predstavljaju građane.
Da li su predstavnici građana samo stranke ili poslanici, mi smo dali svoju definicuju kao DOS. Ta definicija nije prihvaćena od strane Ustavnog suda i mi ne želimo više o tome da raspravljamo. Kada Ustavni sud bude procenio i dao svoj konačni sud, mi ćemo to prihvatiti i sprovesti.
Dakle, ničiju izbornu volju nismo pogazili. Naprotiv, pokušavamo da je u meri u kojoj je to moguće sačuvamo i ispoštujemo. Između ostalog, zbog toga tako beskompromisno insistiramo na sprovođenju ovog zakona, jer mi svoju koaliciju doživljavamo kao političku snagu onih građana koji su pre dve godine glasali za promene u našoj zemlji - socijalne, ekonomske, kulturološke, u načinu vođenja politike, u odnosu Srbije i Crne Gore.
Nije moguće živeti na nivou definisanom 1992. godine, nije bio prihvatljiv nivo iz 2000, ali zato mislimo da treba da uradimo i damo taj konačni napor od sebe kako bismo, zapravo, kao poslanička većina usvojili ovaj zakon i time poslali u novu skupštinu predstavnike onih koji danas deluju u parlamentu Srbije. To je naš maksimum u ovom trenutku.
Slažemo se sa amandmanima u tom pravcu, ali ne i sa onima čiji je cilj da se cena, što je obeležila naš dvogodišnji rad u ovom parlamentu, ponovi u parlamentu nove državne zajednice. Ako ne možemo međusobne odnose da regulišemo u ovoj skupštini, mislim da smo dužni da ih regulišemo na drugačiji, korektniji način u ovoj skupštini koju danas stvaramo. Praktično, to znači da poslanička većina u ovom parlamentu mora biti poslanička većina i u parlamentu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Kako se formira ta poslanička većina? U skladu sa političkim interesima. Danas se u svetu stvaraju koalicije levih i desnih stranaka, stvaraju se koalicije zelenih i konzervativaca i niko u tome ne vidi ništa više osim nastojanja da se politički interesi usaglase kako bi društvo funkcionisalo.
Meni je drago što smo uspeli da usaglasimo te interese sa potrebom za nesmetano funkcionisanje Republike Srbije. Ubeđen sam da ćemo glasanjem taj odnos preneti na nivo državne zajednice, čime će i ona početi da funkcioniše na drugačiji način od svega onog što je obeležilo njenu najkraću istoriju u poslednjih 10 godina.
Dakle, pružite šansu ovome što je stvoreno 27. januara glasanjem u ovom parlamentu. Slažemo se sa amandmanima koji otklanjaju bilo kakvu nedoumicu i umanjuju mogućnost zloupotrebe i time iskazujemo svoju spremnost da na drugačiji način od svojih prethodnika radimo taj posao, ali ne možemo da prihvatimo one amandmane kojima se, zapravo, naše društvo vezuje za događaje od pre dve godine, koji su prevaziđeni svim onim što je u međuvremenu učinjeno.