Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da ćete mi dozvoliti da iznesem par opaski na stalno iznošenje primera vezanih za pojedina preduzeća i za nezaposlenost. Svedoci smo da je u našem društvu već više od jedne decenije vladala atmosfera demagogije, laganja građana, radnika itd.
Takva politika mi je uvek smetala, a Socijaldemokratska partije može da iznese samo stav da nikako ne može da prihvati demagogiju. Jednostavna istina je sledeća: ako govorimo o nezaposlenima u ovoj zemlji, mi taj problem imamo zbog toga što je 90-tih godina, početkom te decenije, pokrenuta politika razbijanja ekonomskog sistema Srbije, što je neminovno moralo da dovede do enormnog broja nezaposlenih, a to je nekih 900.000 zvanično registrovanih i još negde oko 800.000 prikriveno nezaposlenih, takvih što formalno imaju radno mesto a u suštini ne rade.
Privatizacija ne radi ništa drugo nego samo iznosi na videlo tu strašnu istinu. Prema tome, ne možemo sada privatizaciju kriviti da proizvodi nezaposlenost. Nije tačno, nego samo ustanovljava ono što je već faktička situacija.
I ako govorimo o "Zastavi", izvinite molim vas, "Zastava" je krajem 80-tih godina proizvodila skoro 200.000 automobila godišnje. Njeni kapaciteti su projektovani na 200.000 automobila. Ona je 1997. godine proizvela 2.215 automobila. O čemu mi pričamo?
Mislim, ako je neko već želeo da vodi računa o "Zastavi", onda je trebalo da vodi računa početkom 90-tih, a ne sada da se buni kada je njegova politika dovela do toga da ta fabrika, između mnogih drugih, bude potpuno uništena. Prema tome, to je osnovna istina.
Mi smo kao i ostale poslaničke grupe, vraćam se sada na temu ovog amandmana, dobili pismo od Samostalnog saveza sindikata Srbije i od drugih, ali moram da kažem da se mi ne bavimo demagogijom, njihove određene zahteve jesmo implementirali u amandmane i neki od tih amandmana jesu prihvaćeni od strane ministarstva, neki nisu.
Konkretno pitanje subjekta privatizacije; tačno je da zvuči nelogično da jedan od potpisnika bude subjekt privatizacije, jer jednostavno ne preuzima nikakva prava ni obaveze; međutim, po našem mišljenju, taj treći potpis, odnosno zaštitu zaposlenih u subjektu privatizacije treba izvršiti iz prostog razloga - da bi se sačuvao legitimitet čitavog procesa; da se ne bi za nekoliko meseci, pošto zaposleni ili radnici nisu pitani, pošto nemaju mehanizme zaštite svojih prava, to vratilo potom kao bumerang Vladi, ministarstvu, svima nama, jer jednostavno ljudi neće biti zadovoljni kako se odvija proces privatizacije.
Zato mi doživljavamo taj treći potpis ne kao određenu pravnu formulu kojom neko stiče prava i obaveze, nego kao jednu polugu kojom se štite određena prava, a ta prava su definisana ne samo tim članom nego ima i drugih članova u kojima su definisana prava subjekta privatizacije, od pokretanja inicijative, pripreme dokumentacije itd.
Prema tome, sa druge strane, ne treba preterivati, da od ovog člana u potpunosti zavise njihova prava. Ima drugih članova gde su njihova prava definisana, ali naš strah jeste da se ovim skidanjem tog trećeg potpisa ne načini medveđa usluga samom ministarstvu odnosno Vladi.
