Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prosto ne mogu da razumem da sa ovoliko upornosti i energije naš uvaženi gospodin ministar Vlahović pokušava da nas ubedi da nismo u pravu kada podnosimo amandmane na izmene i dopune Zakona o privatizaciji.
Baš ni u čemu nismo u pravu. Predlažemo vam mogućnost da konzorcijum radnika kupi preduzeće po procenjenoj vrednosti, da ne ide na aukciju, da se ne takmiči, a vi odbijete. Mi vam kažemo, ne može Agencija da prodaje društveni kapital, jer nije ona vlasnik i nije ovlašćena ni po jednom zakonu, a vi kažete, ne može da se prihvati taj amandman.
Mi vam kažemo, omogućite i tim radnicima u preduzećima što se restrukturiraju da dođu u posed bilo kog procenta akcija, a vi kažete, ne može u tim preduzećima, nema kapitala. Kao da se preduzeća mogu restrukturirati bez radnika i kao da radnici, odnosno stručnjaci sami po sebi nisu kapital preduzeća.
Mi vam kažemo, ne valja smanjivanje članova komisije za aukciju sa pet na tri člana, preciziramo da treba da ima bar dva predstavnika sindikata aktuelnih u preduzeću; vi kažete, ne može, pitajte sindikat, oni se slažu. Pročitamo pismo sindikata i vidimo da se ne slažu, ali vi ste uporni.
Vrhunac, vi kažete, nema nikakvog razloga da preduzeće koje se privatizuje bude potpisnik ugovora o prodaji tog preduzeća. Gde ima to na svetu da onaj ko se prodaje bude isključivo predmet prodaje, da radnici budu predmet prodaje, da budu klasična roba, pa ni po Marksu nije tako, iako se ministar Vlahović jedan dan pozvao i na njega. Nemoguće je, ljudi, napraviti konsenzus po tom pitanju, ukoliko nema i te treće strane.
Agencija predstavlja državu, kupac predstavlja kapital koji kupuje preduzeće, a ovlašćeno lice preduzeća mora da predstavlja subjekt privatizacije, koji ne sme da bude samo predmet u svemu tome. Zašto, gospodo, ne sme da bude predmet? Zato što imamo prodaju 70% kapitala, 30% kapitala je po pravilu u vlasništvu zaposlenih, koji po ovom zakonu imaju pravo na besplatne akcije.
Da li ima neko ovde uverenje da tih 30% radnika ama baš ništa ne predstavlja, da ne mogu da budu u komisiji i da ne mogu da potpišu ugovor, ako ni zbog čega drugog, da overe jednu pravnu radnju koja se desila u postupku prodaje, da je neko postao vlasnik, da je sve bilo O Kay po zakonu, potpisuje i ta treća strana i ne vidim ni jedan problem u svemu tome, ukoliko se o tome želi razmišljati na način koji jeste u interesu, ako hoćete, i ubrzane privatizacije. (Iz sale: Joco, komunistički gledaš.)
Mogu da gledam kako god hoćeš, kolega Marinkoviću, ali ovo je istina. I ne vidim zašto se toliko energije ulaže da se ama baš sve što danas ovde za ovom govornicom predložimo, u najboljoj nameri, čak i da se ubrza privatizacija, da se poveća cena subjekata koji se prodaju, vi to jednostavno lagano odbijate, sa obrazloženjem koje jednostavno ne stoji.
Molim vas, gospodine ministre, razmislite još malo i prihvatite činjenicu da u ovom poslu ipak postoje tri strane. Rekli ste Agencija, a mi smo to osporavali. U redu, vi to niste prihvatili. Neka je Agencija, neka zaključuje ugovor, imate kupca, u redu je, naravno da mora biti kupac. Šta je sa onim ko se prodaje, nije to mrtav kapital, nije reč samo o prodaji, postoje tamo neki ljudi koje neko mora da zastupa i koji moraju da overe situaciju u svemu tome.
Njegovo pravo je da učestvuje u privatizaciji i on to sasvim sigurno čini ako na početku privatizacije ima inicijativu. U ugovoru samo treba da konstatuju da li se to što su oni rekli u startu u dokumentima, u aktima i javnim oglasima ispunjava. Dakle, to je suština potpisa subjekta privatizacije.
Ako vi pod subjektom privatizacije isključivo podrazumevate direktora nekog društvenog preduzeća, ko će eventualno po vašoj ideji da zloupotrebi čitavu priču, to je nešto drugo. Pod subjektom privatizacije ne podrazumevam njega, nego bar tih 30% akcija, odnosno radnike koji jesu vlasnici tih akcija i po ovom zakonu. Doduše, vi kažete do 30%, ali o tome ćemo malo kasnije razgovarati. U tome je suština.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, zatim narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić, pa narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da nigde ne postoji ovakvo rešenje, zato što nigde ne postoji društvena svojina. Nigde ne postoje problemi sa kojima se suočavamo mi kada pokušavamo da transformišemo društvenu svojinu.
Ko je vlasnik društvene svojine? Da li je to subjekt privatizacije? Nije tačno, nije, ni po jednom zakonu i pri tom ne snosi odgovornost za stanje u kome se nalazi, već za svaki problem traži rešenje od onoga ko nema nikakva vlasnička prava. Mi danas govorimo o društvenoj svojini prevaziđenoj čak i kod nas koji smo izmislili taj koncept.
Ne može subjekt privatizacije da bude učesnik u kupoprodaji jer on nije vlasnik. Da je vlasnik, mogao bi da definiše svoj status, prava i da kaže, neću da se prodajem. Agencija nije vlasnik, ali je ona za to odgovorna. To je jedina istina. Agencija, Vlada, parlament odgovorni su za sudbinu privatizacije i transformacije društvene svojine.
Iz te odgovornosti proizilazi i naše pravo. Pošto je odgovornost velika, mora i pravo biti u skladu sa tim. To je jedina logična analogija. Ako hoćemo da pomognemo radnicima da dođu do vlasništva, ubrzajmo privatizaciju. Brza privatizacija je za njih najkraći put do vlasništva. Tada će moći da kažu da su subjekt privatizacije, kada budu imali akcije u svojim rukama.
Inače, ako zadržimo postojeći status imaćemo probleme koje imamo i danas, a mi ćemo biti odgovorni, kao što je Vlada odgovorna za Bor, a ni na kakav način ne može da interveniše u Boru, ne može da sprovodi poslovnu politiku, ne može da utiče na ono što se u toj kompaniji dešava, ali treba da odgovara. Treba da odgovora za "Jumko", koje je po starom zakonu postalo firma koja nema nikakve veze sa Vladom i za nju Vlada ne bi smela da odgovara. Zašto smo odgovorni?
Odgovorni smo za život tih građana i zato se mešamo u tim situacijama, pokušavajući da pronađemo neko rešenje. Nismo ni za "Zastavu" formalno odgovorni, ali smo prošle godine kao država izdvojili milijardu i 700 miliona da bi rešili probleme koji se tamo nalaze. Odakle? Gde je odgovornost Vlade za tu komplaniju? Gde je odgovornost za Bor? Gde je odgovornost za sva ona posustala i propala preduzeća danas u državi? Gde je odgovornost za "Sartid", za dve milijarde dugova koje smo nasledili? To moramo da promenimo i da rešimo.
U procesu privatizacije suočili smo se sa realnim problemima, koji se otklanjaju ovim amandmanima i izmenama koje danas predlažemo.
Zato insistiramo - u procesu privatizacije jedna strana je kupac, a druga Agencija. Ona je odgovorna za privatizaciju. Ta odgovornost se prenosi sa parlamenta i Vlade i u konačnom smislu mi tražimo rezultate. Ti rezultati će biti ozbiljni ako smo mi u tom poslu ozbiljni.

Reč ima narodni poslanik Stevan  Gudurić.

Sva ova ovlašćenja koja apsolutno isključuju taj tzv. subjekt privatizacije, ne znam koliko je to lep naziv, ali neka bude, a toliko danas još uvek važi u postojećem zakonu, a sada ne važi samo u ovim izmenama.
Trebalo bi da se setimo da je tu nesretnu ili sretnu društvenu imovinu neko napravio. Nije je napravila država, nije nijedna vlada. Nije sve u ovoj državi bilo pre Drugog svetskog rata pa nacionalizovano i treba da se vrati. Napravio je neko nešto posle Drugog svetskog rata pa je to njegovo.
Napravio je radnik Beočinske fabrike cementa 1960. godine jednu rotacionu peć, 1967. godine drugu, 1973. do 1987. godine napravio je treću. Nije je napravila Vlada Republike Srbije, ni Vlada Autonomne Pokrajine Vojvodine, ni SFRJ. Napravili su je radnici. Ovako, oni treba da se računaju da ne postoje. Ne može da bude da ne postoje.
I za to postoji rešenje. Bilo je jednostavnije da ste napravili jedan zakon - nacionalizujte sve što je društveno; posle deliš kako hoćeš, prodaješ kome hoćeš i niko ti ništa ne može; ali treba imati onu stvar pa doći ovde i predložiti jedan takav zakon; stisnite petlju.
Kako ministar juče reče, strateški partner odnosno taj kupac, jer kaže - operedelili smo se za strateškog partnera; kod cementara da, a kod šećerana, kome god je palo na pamet da kupi šećeranu može da je kupi. Da li to šećerane ništa ne vrede pa može da ih kupi kome padne na pamet, a cementare su nešto jako bitno, pa mora strateški i mora neko ko pravi toliko i toliko cementa, a šećeranu može da kupi onaj što od šećera ima samo ono što kupi da kuva kafu.
Sve ovo što pričam juče i danas su činjenice, u tome je ceo problem. Beočinska fabrika cementa je u zimski remont pred prodaju fabrike, što je u nekom normalnom vremenu uvek bila praksa da se radi, uložila 10 miliona maraka u svoju rekonstrukciju, koju rade svake godine, ali to je takav proces proizvodnje. Uložila je i više od dva miliona maraka u sređivanje i opremanje zgrade komercijale, u kojoj sada sedi gospodin Turetski, koji je sada šef u fabrici. Ne sedi u staroj zgradi, lepše je u ovoj novoj, prihvatam da je lepše.
Prema tome, biće da je tamo sam neko nešto napravio. Hajmo da se manemo te cementare, pa uzmimo "16. oktobar", građevinska firma u Beočinu, napravljena sedamdeset i neke godine. To je ono što sam vas pitao gospodine ministre, šta ćemo sa GG firmama iz sedamdesetih godina, koje su zbog toga što su privatnim parama napravljene, prešle u društvenu svojinu bez ikakvih obeštećenja. U toj soluciji kažete, svi vi kući, a ja prodajem 70%. Po kom pravu?
Gde to imate na Zapadu, gde ste učili, da i privatno može da se proda kao društveno? (Dragiša Marinković, sa mesta: Zašto su GG preduzeća?) Zato što su ljudi, Marinkoviću, vadili iz džepa i kupovali ašove, lopate, mešalice i pravili firmu. Tako se to zvalo, neki od vas su mladi pa ne znaju šta je to, ali su ipak došli u situaciju da raskrčme to, a ne znaju šta je to.
Moram da preciziram moj jučerašnji predlog. Rekao sam da ću glasati za ove izmene i dopune u dve solucije - kada mi ovaj ili onaj ministar za finansije da pare koje pripadaju Beočinu, jer to ne može niko da ukrade; i, u drugoj soluciji, kada ministar dovede jednog koji je u odlasku iz "Lafarža", po dogovoru, dobio 30.000 eura za otpremninu. Ne govorim o nekima iz fabrike i nekim drugima koji su dobili puno više. Oni ne ulaze u ovu kvotu.

Reč ima ministar za privatizaciju, gospodin Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da je u decembru mesecu 2001. godine investirano oko 9.800.000 maraka u remont cementare, što je redovni godišnji remont finansiran iz kratkoročnih bankarskih izvora, a ne iz sopstvenih sredstava.
Sa druge strane, daću vam neke podatke - Cementara Beočin je u 2001. godini, dakle kada je bila društvena firma, proizvodila oko 850.000 tona cementa. U 2002. godini Cementara iz Beočina je proizvodila preko milion tona cementa. Ono što je groteskno, proizvela je više od milion tona cementa sa manje radnika nego što je proizvelo 850.000 tona u 2001. godini, pre privatizacije.
Drugo, ono što treba da znate, uprkos mnogim pokušajima da privatizacija Beočinske fabrike cementa teče tako da se navodno stvaraju nezadovoljstva zaposlenih, sindikata, menandžmenta - ta privatizacije je obavljena prema svim svetskim standardima, poštujući ovaj zakon i bez ikakvih afera, što je inače bila redovna odlika privatizacija cementara u drugim zemljama u centralnoj Evropi.
Treće, rukovodstvo u Beočinskoj fabrici cementa, koje je bilo pre privatizacije, i dalje se nalazi na čelnim mestima i nakon privatizacije. To znači da nije tačno da novi vlasnik po definiciji dolazi i smenjuje postojeće rukovodstvo. Smenjuje tamo gde se dokaže da je to bivše rukovodstvo učestvovalo u krađi, u privrednom kriminalu, smenjuje nesposobno, ako ne može da postigne i podigne profitabilnost kompanije.
Ili još bolje, u Cementaru u Popovcu pre privatizacije, na desetine poverilaca dolazile su sa odlukom Trgovinskog suda u Kragujevcu da plene mašine. Molim vas, na stotine utuženja sa izvršnim sudskim presudama išlo je ka Cementari Popovac, a ona je proizvodila ne više od 550 hiljada tona cementa (govorim za 2000. godinu), a u 2001. godini (samo se vi smejte, to se dešavalo onoga časa kada ste vi sedeli sa ove strane i bili odgovorni za te cementare), kada je Vlada uvela prinudnu upravu, proizvodnja se podigla na 850.000 tona cementa.
Danas je ta proizvodnja milion tona cementa nakon privatizacije i opet sa manje zaposlenih radnika. Juče sam rekao ko je ostao ojađen nakon privatizacije Popovca - ostali su ojađeni oni koji su sistematski pljačkali Popovac, sklapajući ugovore o dobavljanju sirovina, repromaterijala, po ceni koja je bila 30-40%, čak i dva puta veća nego što je tržišna cena.
Juče sam vam rekao podatak, drage moje dame i gospodo, da je nakon privatizacije kupac poslao u Cementaru Popovac obaveštenje svim dobavljačima da im se smanjuje cena nabavke za 30% ili se otkazuje nabavka, ukoliko oni na to ne pristanu. I juče sam vam rekao, 99% njih je reklo - pristajemo da vas snabdevamo po nižim cenama. Pa koliko se razvlačilo u toj cementari, koliko se razvlačilo u svim društvenim preduzećima, koja su bila bez kontrole?
Sada vas pozivam da mi kažete sa pravnog aspekta - koja prava i koje obaveze vuče subjekt privatizacije stavljanjem potpisa na kupoprodajni ugovor prema ovim drugim stranama? Ukoliko se radi o tome, kao što je jedan poslanik primetio, da potpis treba da potvrdi da je istinito ono što je prethodno dogovoreno, a tu se radi o izjavi, a ne potpisivanju ugovora, drage moje dame i gospodo.
Prema tome, ne brinite za privatizovana preduzeća. Privatizovana preduzeća su motor razvoja srpske ekonomije i naš cilj jeste da privatizacijom što je moguće veći broj prethodno upropašćenih preduzeća podignemo na noge, osposobimo ih da budu spremna za tržišnu utakmicu.
Naš cilj jeste da naša preduzeća, privatizovana, budu deo svetske tržišne ekonomije, a da što je moguće više direktnim investicijama, razvojem malih i srednjih preduzeća, otvorimo nova radna mesta za one nezaposlene, onih milion, kako vi rekoste, a nije milion nego 900.000, koje ste nam 2000. godine ostavili u nasleđe.
Devetsto hiljada nezaposlenih - to je, između ostalog, skor prethodne vladavine, i tih devetsto hiljada treba da nađu svoja nova radna mesta, plus oni koji danas u društvenoj privredi imaju samo radna mesta, ne primaju plate, ne uplaćuje im se penziono, ne uplaćuje im se socijalno, a nemaju posao.
To što nemaju posao, a imaju radna mesta, to je takođe skor prethodne "sjajne ekonomske politike".

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik poslaničke grupe SRS.

Mislim da treba da ustanovimo odbor koji će zamenjivati predsednika Skupštine kada se ustanovi da nije u stanju da obavlja svoj posao. Ovog ministra je trebalo nekoliko puta zaustaviti. Najpre, uopšte nije govorio o temi, drugo, an blok je optuživao sve koji su bilo kada, bilo gde sedeli sa ove strane, koju on naziva stranom vlasti, treće, preterao je u vremenu, četvrto, davi nas jednom istom lekcijom više puta.

Vratite se na temu, vi ste dobili reč da govorite o amandmanu.