Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo Četvrtu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
U toku su sednice Zakonodavnog odbora i Odbora za pravosuđe.
Konstatujem da imamo kvorum.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Alen Selimović, Branko Bešević, Borivoje Drakulović, Slobodan Pavlović, Biači Anton, Išpanovič Ištvan, Petar Mišić, Miroslav Markićević i Zoran Bošković. Zakašnjenje su najavili Gordana Čomić i Predrag Stojanović.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ORGANIZACIJI I NADLEŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA U SUZBIJANjU ORGANIZOVANOG KRIMINALA (zajednički načelni pretres sa 3, 4, 5, 6. i 7. tačkom dnevnog reda)
Kao predstavnik poslaničke grupe, reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujući predlogu jednog poslanika koji nikada nije izašao za ovu govornicu da brani bilo koji predlog Vlade ili da podnese i obrazlaže bilo koji amandman, u situaciji smo da obrazlažemo u jedinstvenoj raspravi predloge šest zakona. Samim tim, neću biti u mogućnosti da se studiozno osvrnem na sve predloge zakona. Preko nekih ću prosto morati da pretrčim, jer za ozbiljnu raspravu bi nam trebalo bar dva sata vremena. Ali, ovde očigledno nikog i ne interesuje rasprava. To smo pokazali na jučerašnjoj sednici.
Sredstva informisanja, naravno, ne izveštavaju o stavovima pojedinih poslanika i poslaničkih grupa, nema objektivnog novinarstva. Sve izveštaje iz Skupštine Srbije očigledno pišu Beba Popović i Goran Vesić.
Da pređemo odmah na zakone, pošto smo u cajtnotu. Na Zakon o oružju i municiji neću se posebno osvrtati. Srpska radikalna stranka nema ništa protiv da se pooštravaju kazne za nedozvoljeno držanje oružja. Naprotiv, smatramo da tako i treba da bude, s obzirom na to da je svo to oružje koje se sada vraća oružje koje ste 5. oktobra podelili građanima, otimajući ga iz policijskih stanica.

Narodna poslanice, na osnovu člana 101. izričem vam opomenu, zbog uvrede koju ste naneli narodnim poslanicima.

Da li to nije istina? Pa, to je pisalo u štampi, molim vas. Nisam rekla ništa što nije istina.
Mi imamo samo jedan predlog da se podnose godišnji izveštaji o broju oružja koje je vraćeno i da imamo stanje na raspolaganju i stanje koje stoji u magacinima, tako da u jednom momentu budemo načisto da je sve to i vraćeno.
Ima smisla da se vodi zajednički pretres i zajednička rasprava o Zakonu o Visokom savetu pravosuđa i Zakonu o javnom tužilaštvu. Po ova dva zakona, koja su u vezi, Visoki savet pravosuđa više nema nadležnosti u postupku izbora javnih tužilaca i njihovih zamenika, što smo vam govorili da ne treba da bude ni onda kada smo donosili paket pravosudnih zakona. U međuvremenu ste videli da to ne fukcioniše dobro. I onda ste bili svesni da to nije bilo dobro, ali je to bio međusobni dogovor između DSS i ostatka DOS-a, da vi njima izglasate ove zakone koji se tiču pravosuđa, a oni vama Zakon o radu.
Po nama, Skupština treba da zadrži nadležnost kod izbora javnog tužioca, s tim što ne vidimo razliku između javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, pogotovu kada se ima u vidu da su zamenici javnih tužilaca oni koji operativno rade posao i čiji bi tretman trebalo da bude isti, što se tiče izbora. Znači, da opet Skupština bude ta koja će ih birati, a na čiji predlog - sigurno ne na predlog Vlade, pretpostavljam javnog tužioca, da to prođe Odbor za pravosuđe i opštu upravu i da dođe opet ovde u Skupštinu Srbije, da Skupština o tome odlučuje.
Istina je da Javno tužilaštvo nije ni čist upravni organ, nije ni pravosudni organ. Razlikuje se od pravosuđa i pravosudnih funkcija u tom smislu što nisu potpuno nezavisni. Dati Vladi ovlašćenje da imenuje zamenike javnih tužilaca po nama je apsolutno neprihvatljivo i u tom smislu smo podneli amandmane na ovaj zakon.
Najvažniji zakon iz ovog paketa je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, kojim se na sasvim drugačiji način definiše pojam organizovanog kriminala, proširuje se taj pojam organizovane kriminalne grupe, koja je sada ovde definisana i na tzv. drugu organizovanu grupu, potpuno jedan nejasan pojam; ali, možemo da pretpostavimo šta se iza toga krije - krije se mnogo štošta i ostavlja mogućnost za kolektivizaciju odgovornosti, iako u krivično-pravnom smislu postoji samo individualna odgovornost.
Ja ću navesti jedan primer, onako kako smo mi to shvatili, šta može da bude druga organizovana grupa. To može da bude bilo koje udruženje građana, može da bude, recimo, Društvo sudija, pa se dogodi da dvojica-trojica sudija počine neko krivično delo, to već ima neke osobine organizovanog kriminala, ili može da ima. Kakva je posledica po tu organizaciju, odnosno po Društvo sudija? To može da bude i sindikalna organizacija, i politička organizacija.
U članu 3. Predloga ovog zakona odredbe o krivičnom postupku materijalno ne mogu da bude sadržina ovog zakona.
Ministar nam je juče rekao, nažalost, nije ovde, da su ove odredbe leks specijalis u odnosu na Zakon o krivičnom postupku. Tako imamo pritvor od 30 dana, zahvaljujući vanrednom stanju i Uredbi v.d. predsednika države, a u redovnom ćemo nakon prestanka vanrednog stanja, koje jednom mora da prestane, imati pritvor od 270 dana.
Iz odredaba ovih članova od 15a do 15l vidimo da pritvor može da traje 24 časa, a izuzetno može da se produži na 30 dana, pa još 30 dana, pa još 30 ukoliko postoje osnovi sumnje da je lice izvršilo krivično delo organizovanog kriminala, pa tri meseca u pritvorsku jedinicu (to me nešto mnogo podseća na pritvorsku jedinicu Haškog tribunala), i još tri meseca, znači ukupno 270 dana. Postavlja se pitanje koja to međunarodna konvencija dozvoljava, ako imamo u vidu da moramo da poštujemo međunarodne konvencije.
Ja ću vam pročitati samo jedan dokument sa drugog sastanka Konferencije o ljudskoj dimenziji KEPS-a, Kopenhagen 1990. godina, paragraf 1, član 5.15 i 5.16.
Tačka 5.15: "Svako lice koje je uhapšeno ili pritvoreno pod optužbom da je učinilo krivično delo ima pravo da odmah bude izvedeno pred sudiju ili drugo lice koje je zakonom ovlašćeno za vršenje te funkcije, kako bi se moglo odlučiti o zakonitosti njegovog hapšenja ili pritvora".
Tačka 5.16: "U odlučivanju o krivičnoj optužbi protiv takvih lica ili njihovih prava i obaveza u sudskom postupku svako ima pravo da bude pravično i javno saslušan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda koji je zakonom utvrđen".
Pošto je državna zajednica Srbija i Crna Gora prihvatila Statut Saveta Evrope, obavezna je da primenjuje opšteprihvaćena načela o pravima čoveka. Savet Evrope zahteva da uhapšeno i pritvoreno lice odmah bude izvedeno pred sudiju i pravo da bude pravično i javno saslušan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda. Dakle, ne može policija, tužilac, a pogotovo ne može ministar da odlučuje o pritvoru, nego samo sudija, pa se pitamo kakve su posledice toga što nećemo poštovati ove međunarodne konvencije koje smo dužni da poštujemo.
(Predsednik: Da li želite da koristite narednih 10 minuta?)
Naravno. Što se tiče Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, ovo je bio, po nama, gledajući materijal koji ste nam dostavili i koji se tiče izmena Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i Krivičnog zakona Republike Srbije, momenat da se izvrši kodifikacija krivično-pravne materije. Posle donošenja Povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora propušten je taj momenat, pa imamo ovakve izmene na parče. Kroz amandmane i kroz raspravu u pojedinostima videćete koliko predlagač nije bio konzistentan i koliko nije imao strpljenja za sve ono što treba da se promeni, samim tim što ovo sada može da postane samo osnovni zakon. Osnovni krivični zakon Republike Srbije dodatno ćemo obrazložiti kroz amandmane.
Dakle, prvo je problematičan član 1. i promena naziva ovog zakona u osnovni krivični zakon. Ako je već tako, onda on mora da se zove osnovni krivični zakon Republike Srbije i da se onda kroz ceo tekst zakona menjaju sve one odredbe gde se spominje Savezna Republika Jugoslavija. Novine su predviđene u članu 3. ovog predloga, gde se kao sporedna kazna uvodi konfiskacija imovine. Po postojećem zakonu, zakonu koji važi, već je regulisana mogućnost oduzimanja svega što je nezakonito stečeno, pa čak i onoga što je osuđeno lice prenelo na nekog drugog, bračnog druga, srodnika ili poklonom na bilo koje lice. Dakle, postojala je mogućnost da se ta imovina oduzme.
Ovde se naravno traži da se radi o organizovanom kriminalu i to je uslov ovog člana, a kako to može biti i nasilno rušenje ustavnog poretka onda bi pod to mogao da potpadne i ministar Batić (evo ga stiže) i njegova akcija prikupljanja potpisa za samostalnu Srbiju, jer to ima sve osobine organizovanog kriminala, jer se napada direktno ustavni poredak zemlje i teži se menjanju ustavnog poretka zemlje.
Podsetiću vas na konvenciju o pranju novca, pretresu, zapleni i konfiskaciji imovine (iz Strazbura, 8. novembra 1990. godine) koju su prihvatile zemlje Saveta Evrope, a koja pod konfiskacijom podrazumeva oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom. "Svaka strana usvojiće takve zakone i druge mere, koje mogu biti neophodne kako bi se omogućilo konfiskovanje sredstava i imovinske koristi pribavljene krivičnim delom ili imovine čija vrednost odgovara pribavljenoj koristi". Dakle, nema potpune konfiskacije i ne može predmet konfiskacije da bude imovina stečena na legalan način, poklonom, nasleđem, zajednička imovina stečena u braku i tome slično.
Druga novina, zakon poznaje samo povrat, a ne više i višestruki povrat. Šta je posledica toga? Predviđa se mogućnost da se, recimo, jednom licu osuđenom na kaznu zatvora od godinu dana zbog neke kafanske tuče, za izvesno vreme dogodi da bude osuđeno i na kaznu zatvora od 12 godina, koja može odmah dvostruko da bude veća i onda je to 24 godine, a radi se o povratu dva krivična dela u periodu od pet godina, jer posle pet godina ne može i posle toga je zastarelo, briše se iz evidencije i odmah se primenjuje ova mera. Višestruki povrat bi morao da ostane kao institut i u ovom zakonu. Povrat je već regulisan ovim istim zakonom u članu 41. stav 2. u kojem se nije intervenisalo, pa su ove dve norme u koliziji i mislim da će predstavljati zabunu i mogućnost da sudovi različito sude i različito tumače ove dve pravne norme.
Sve to pokazuje da se niste ozbiljno bavili krivičnim zakonodavstvom, već onako da rešite neke akutne probleme u kaznenoj politici.
Treća novina su krivična dela u sticaju, član 48. koji je do sada već deset puta menjan: "Ako je za krivična dela u sticaju utvrdilo kazne zatvora, jedinstvena kazna mora biti veća od svake pojedine utvrđene kazne, ali ne sme dostići zbir utvrđenih kazni, niti preći 15 godina zatvora".
Po nama tu treba predvideti kaznu zatvora od 40 godina, znači da ne može da pređe tu meru; 40 godina je nešto što bismo mogli da nazovemo i doživotnom robijom i mi smatramo da je to sasvim dovoljno. Inače, kazna postaje odmazda, a gubi se potpuno ona njena druga funkcija nekog prevaspitavanja, ukoliko je moguće. A, nemamo odmazdu, ako se ja dobro sećam, još od vremena kauboja u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se primenjivala jedna neorganizovana sankcija kao što je linč.
Dalje, predlagač očigledno nije primetio da je čitava grupa krivičnih dela protiv Savezne Republike Jugoslavije, koja više ne postoji, trebalo da bude predmet intervencije, pa da tu stoji umesto SRJ državna zajednica Srbija i Crna Gora i Republika Srbija. Nije bio problem da se ovo uradi, ako smo želeli ozbiljno da se bavimo ovim zakonom i ako smo se već upustili u izmene i dopune.
Protiv toga smo da budu određene samo minimalne kazne, iako jesmo za pooštravanje kaznene politike, ali smo uvek za određivanje i minimuma i maksimalne kazne, inače, dolazimo u situaciju da uvek može da bude izricana maksimalna kazna. To će sigurno uticati na politiku pravosuđa kod odmeravanja kazne. Imaćemo veoma, veoma različitu praksu.
Kao što vidite, pretrčavam preko zakona, ali šta da radim, 20 minuta je malo da bi se ovim ozbiljnije bavili, bolje da smo ono jučerašnje vreme iskoristili za ove zakone, jer diskusija koju smo juče vodili nije imala apsolutno nikakvog efekta.
Htela bih da iznesem samo jedan primer, koji ilustruje da predlagač nije vodio računa da zakon bude konzistentan, jer je u članu 63. za protivpravno lišavanje slobode, koje je za posledicu imalo smrt, kazna određena na pet godina. Morala bi da bude sedam godina, jer je to minimalna kazna predviđena za ubistvo, po predlogu ovog zakona, što je predmet izmene već u prvom članu.
Dakle, trebalo bi da se okanemo toga da akutno rešavamo probleme, onako kako se oni pokušavaju razrešiti. Kada su se ti problemi stvarali niste razmišljali o tome kako ćete ih razrešavati, ali, ako već idemo na izmene postojećih zakona i ako nas već Povelja obavezuje na neke izmene zakona, dajte da se to uradi ozbiljno. Skratićemo onda vreme tokom kojeg će se ova skupština baviti stalno jednim te istim zakonom, jer, verujte, već poslanici dobijaju ospice kada dobiju ovaj set pravosudnih zakona, koliko smo ih puta za ove dve godine imali u proceduri.
Poslanici SRS u svakom slučaju, zbog ovakvog pristupa ovoj problematici, neće glasati za predloge ovih zakona.

Reč ima, kao šef poslaničke grupe, narodni poslanik Bojan Pajtić.       

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, ovim setom zakona zaokružuje se sistem normi koje su ovaj parlament i savezni parlament donosili u proteklih nekoliko meseci u borbi protiv organizovanog kriminala.
Ono što bih odmah preporučio onima na koji kritikuju ovakav pristup borbi protiv organizovanog kriminala jeste da uzmu u obzir činjenicu da svaka država donosi onakve norme i onakve zakone u zavisnosti od toga koliki je stepen društvene opasnosti od organizovanog kriminala u toj državi. To je slučaj i sa italijanskim primerom (koji je klasičan i koji se uvek spominje) i sa nekim drugim zemljama, a nikada se nije, ili nije u zadnjih sto godina, bar u Evropi, dogodilo da u nekoj zemlji organizovani kriminal pokuša državni udar.
Ono što smo mi imali, atentat na premijera, nije ništa drugo, uz saradnju sa nekim predstavnicima medija, sa nekim korumpiranim ljudima iz državnih organa, sa nekim ljudima iz političkih stranaka, nego instrumentalizovani pokušaj državnog udara, i to školski primer.
U tom smislu, stepen društvene opasnosti od organizovanog kriminala je u Srbiji bio maksimalan i u tom smislu pozitivno zakonodavstvo na takav stepen opasnosti mora da odreaguje.
Treba reći da se ovim setom zakona (nisu svi pravosudni) štite prava i lica koja se nalaze u pritvoru; dakle, ne radi se samo o povećanju kazni za ubistvo, razbojništvo, otmice, iznude, nego se i te kako sprečava, odnosno mnogo strožije se sankcioniše policijska tortura i sprečava se zloupotreba situacije i ovlašćenja službenih lica u postupku istrage, odnosno u postupanju prema potencijalnim počiniocima krivičnog dela.
Dakle, krivično delo iznuđivanja iskaza, koje se odnosi upravo na službena lica, mnogo je drastičnije sankcionisano ovim predlogom zakona; ovim se i te kako preventivno deluje i na službene organe, odnosno i na organe MUP-a.
Ono što je neobično važno jeste da se u Predlogu zakona o izmenama Zakona o nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala usvaja definicija koju smo obavezni da usvojimo prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. U toj konvenciji se na širi način definiše organizovani kriminal. I ovim zakonom je na širi način nego do sada definisan organizovani kriminal, dakle, kriminalna grupa se svodi na tri i više članova, ali se ne limitira broj onih krivičnih dela koji smo imali do sada, kao opis onoga što ta kriminalna grupa radi, da bi predstavljala kriminalnu grupu organizovanog kriminala, nego je to kriminal koji vodi neposrednom ili posrednom sticanju materijalne koristi, a i grupe koje su u korelaciji, a mi vrlo dobro znamo zbog čega je ova norma uvedena. Nisu samo grupe koje su se neposredno bavile kriminalom bile grupe koje su bile od izuzetne opasnosti za društveni interes u Republici Srbiji.
Dakle, i te grupe potpadaju pod ovu definiciju, odnosno bivaju sankcionisane na osnovu ovog zakona. Stratifikacija zadržavanja u posebnoj pritvorskoj jedinici, odnosno stratifikacija zadržavanja koja se predviđa ovim zakonom, veoma je prirodna i potpuno je jasna. Dakle, 24 časa za prikupljanje potrebnih obaveštenja, što je neki minimum koji je neophodan, 30 dana za lica koja bi mogla ometati ili sprečiti istražne radnje, i 30 plus 30 dana za ona lica kod kojih postoje osnovi sumnje da su izvršioci određenih krivičnih dela koja potpadaju pod ovaj zakon.
Devedeset dana, dakle najviše tri meseca, koliko se predviđa za lica koja je neophodno zadržati radi utvrđivanja identiteta i hvatanja, jeste ponovo prirodna mera, dakle ne sankcija, nego mera koja je neophodna da bi se ušlo u trag organizovanom kriminalu. Zbog specifičnosti i moći, materijalne i svake druge, koju organizovani kriminal sa sobom nosi, neophodan je nešto duži period, nego što je to inače po Zakonu o krivičnom postupku predviđeno, da bi se ušlo u trag tim grupama i da bi se te grupe mogle efikasno razbiti.
Izmene Zakona o Visokom savetu pravosuđa i Zakona o javnim tužiocima jasno govore u prilog tome da je potrebno da se tužilaštvo, kao egzekutivni organ, prema Ustavu Republike Srbije, kao poseban državni organ, koji goni učinioce krivičnih dela, veže čvršće uz Ministarstvo pravosuđa, odnosno uz Vladu u kojoj su skocentrisana ovlašćenja i po Zakonu o unutrašnjim poslovima, dakle, i za MUP; da se javni tužioci imenuju, odnosno biraju u Skupštini, na predlog Vlade, i da se zamenici javnih tužilaca imenuju u Vladi, na predlog nadležnog ministra pravosuđa.
Krivično zakonodavstvo koje se menja (ovde se govori o dva instituta, o konfiskaciji i kumulaciji kazni, koji se osporavaju) jeste isto tako adekvatan odgovor na onaj stepen društvene opasnosti koji se u Srbiji pojavio zbog postojanja organizovanog kriminala, a napominjem da konfiskacija predstavlja isključivo sporednu kaznu.
Do sada smo imali institut oduzimanja imovinske koristi stečene izvršenjem krivičnog dela, gde je sud utvrđivao kolika je ta imovinska korist, osuđivao lice protiv koga je izrečena presuda, da tu imovinsku korist uplati na račun budžeta Republike Srbije, ili je kroz prinudno izvršenje taj iznos ostvarivan, ali konfiskacija je neophodna jer je i stepen društvene opasnosti od organizovanog kriminala daleko veći nego kod drugih krivičnih dela koja podležu krivičnom zakonodavstvu i Zakonu o krivičnom postupku.
Kumulacija kazni je takođe nešto što je potpuno poznato, nešto što je možda više karakteristično za anglosaksonske sisteme nego za kontinentalne, ali je nesporno da je nakon ukidanja smrtne kazne i zbog drastičnosti i dramatičnosti posledica koju je organizovani kriminal u Srbiji nosio sa sobom važno i preventivno delovati u tom smislu da dođe do kumulacije kazne, odnosno da se ona ne limitira onako nisko kao što je bila do sada limitirana, nego da je moguće izreći jedinstvenu kaznu zatvora, koja ne može da prevaziđe ukupan zbir kazni zatvora za krivična dela, koja je počinio osuđeni, ali je sasvim dovoljno pripretiti kriminalcima da može da se dogodi da do kraja života ostanu u zatvoru. Čini mi se da je to mnogo efikasnija mera nego smrtna kazna koju smo imali dok nismo ukinuli ovaj institut.
Izmene zakona o oružju i municiji takođe sankcionišu jedno nenormalno stanje prisustva hiljada i hiljada "dugih cevi" i eksplozivnih naprava u našem stanovništvu. Podsećam one organizacije koje funkcionišu od okolnosti do okolnosti, malo kao političke stranke, malo kao paravojne formacije, da je ovako masovno posedovanje oružja i eksplozivnih naprava mnogo više posledica ratova i svega onoga što se dešavalo u proteklih 10-tak godina, nego bilo čega drugog što se dešavalo nakon tog perioda.
Dakle, minimalna kazna od tri godine zatvora za posedavanje onog oružja koje nije dozvoljeno posedovati i minimalna kazna od pet godina zatvora za posedovanje eksplozivnih naprava, čini mi se da je takođe dobra preventivna mera za sve one koji misle da mogu da uzmu zakon u svoje ruke i da se ponašaju sa oružjem onako kako su se ponašali 90-tih godina po ulicama srpskih gradova.
Neki su insistirali da se vanredno stanje ukine bez ikakvih selektivnih i naročitih razloga, smatrajući da je takvo stanje nepotrebno i nepodnošljivo, bez obzira što bi ukidanje vanrednog stanja, bez postizanja mera i rezultata u istrazi koje je neophodno postići, značilo amnestiranje nekoliko stotina kriminalaca, i automatski bi značilo opstanak organizovanog kriminala.
Kada nekoliko stotina kriminalaca izađe iz pritvora, sigurno da je najmanji problem da organizuju kriminalne grupe od 300 i više lica. U tom smislu, ta lica i te organizacije se zalažu i za neprihvatanje ovih zakona koji takođe nisu ništa drugo nego odraz potrebe Republike Srbije da se protiv organizovanog kriminala izbori na efikasan način.
Mi razumemo motive onih političara, onih poslanika čiji partijski drugovi danas predstavljaju predmet istražnih radnji i nalaze se u pritvorskim jedinicama, oni koji su učestvovali u organizovanju i u zaštiti kriminalaca. Mi razumemo i motive onih koji su najavljivali krvavo proleće, ubistva političkih neistomišljenika, koji su u ovoj skupštini najavljivali 29. maj, a izgleda da se toga ne sećaju, a mi se toga vrlo dobro sećamo.
Mi tako nešto kao argumentaciju ne možemo da prihvatimo. Borba za pravnu državu za nas nema alternativu. Borba za Srbiju bez narko-dilera u školskim dvorištima, bez kriminalaca na ulicama, bez ubica u državnim organima, u medijima, u političkim strankama, za nas nema alternativu. Zbog toga će poslanički klub DOS - Reforma Srbije glasati za ove zakone.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda ćemo jednom dočekati da predsednik Narodne skupštine ima isti aršin za sve poslanike koji izađu za ovu govornicu.
(Dobacivanje iz sale.)
Kvočke nisam pitala ništa.
Zato vas molim da, kad izađete za ovu govornicu, kao što sam ja lepo rekla ko je šta i kada uradio, imenujete one koje okrivljujete da su učestvovali u državnom udaru ubistvom predsednika Vlade Zorana Đinđića. Kažite - učestvovala je ta i ta politička partija, pa da se lepo obračunamo ovde, za ovim mikrofonom i za ovom govornicom.
Ne vidim koliko je strašno ako se ovde pred stotinak ljudi iznese jedna ocena koja je opštepoznata, u poređenju sa ocenama koje mogu da se pročitaju u dnevnoj štampi i koje čitaju milioni ljudi, a radi se o jednoj hajci na političke protivnike, pogotovo na SRS.
Htela bih samo da vas podsetim da je gospodin Vojislav Šešelj još u januaru 2001. godine počeo da vas upozorava koliko je kriminal narastao u ovoj zemlji, ko su glavni kriminalci i mafijaši i s kim su u sprezi. Zamolila bih vas da pitate vašeg kolegu Čedomira Jovanovića ko je obilazio Dušana Spasojevića u zatvoru kada je uhapšen u inostranstvu zbog otmice Miškovića. Čedomir Jovanović ga je obilazio i on je insistirao kod sudije da bude pušten. Ko je sad u sprezi sa kriminalom i ko je učestvovao u državnom udaru, zaključite sami.

Narodnoj poslanici Gordani Pop-Lazić izričem drugu opomenu, na osnovu člana 101. Poslovnika, zato što je, između ostalog, zloupotrebila pravo da govori o povredi Poslovnika i koristila kao pravo na repliku. Red je da to nauči.
Pravo na repliku narodni poslanik Bojan Pajtić.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je besmisleno da pričamo o tome ko je i čiji su poslanici posle svakog izlaganja najavljivali 29. maj. Besmisleno je da govorimo o tome da se radi o direktnoj pretnji obračunom, ali egzistencijalnim obračunom sa političkim neistomišljenicima. Mislim da je potpuno notorno da je, ako neko spominje krvavo proleće, a predstavlja opoziciju, jasno na koga se to odnosi. Potpuno je nesporno koliko je necivilizovan i primitivan takav pristup prema političkim neistomišljenicima.
Nikada nisam optužio vašu stranku za organizovani kriminal, nego sam govorio o tome da su neki poslanici, a svi znamo koji, najavljivali 29. maj i krvavo proleće, što je neobično primitivan i neprimeren način pretnje fizičkim likvidacijama političkim neistomišljenicima. Ako će nešto biti tekovina svega ovog što se dešava u Srbiji, to je da će tako nešto biti potpuno nemoguće da se ponovi.

Nastavljamo raspravu prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.