Da. Mi imamo javnu mrežu za pristup globalnoj Internet mreži, javnu mrežu za prenos podataka, javnu radiodifuznu mrežu za jednosmerni prenos, to je pejdžing sistem, javnu fiksnu telegrafsku mrežu. Javna telekomunikaciona mreža predstavlja opšti pojam za sve vrste javnih telekomunikacionih mreža. Javna telekomunikaciona mreža dobija naziv u odnosu na dominantnu uslugu, a do sada je zakonima bila utvrđena regulativa za mreže u telefoniji, u telegrafiji, u prenosu podataka, radiodifuziji, kao i kod distribucije televizijskih programa.
Razvoj tehnologije u oblasti mikroelektronike i softvera omogućio je izgradnju novih mreža i nove usluge u telekomunikacijama, i zato u zakonu o telekomunikacijama treba kao što sam istakao, navesti mreže na bazi dominantne mreže.
U Predlogu zakona o telekomunikacijama vidi se pet problema koji će imati uticaj, a lično mislim i katastrofalne posledice na dalji razvoj telekomunikacija u Srbiji. To je broj članova upravnog odbora i njihov izbor, razvlašćenost kontrolora u oblasti telekomunikacija, nepostojanje nadzora nad radom Agencije, nekontrolisani pristup globalnoj Internet mreži i neregulisana izgradnja kablovske mreže za distribuciju televizijskih programa, Internet usluga, kao i za internu telefoniju i multimedijalne sisteme.
Želim posebno da naglasim, iako sam to pokušao na Odboru za saobraćaj i telekomunikacije, da član 3. zakona o telekomunikacijama, reguliše odnose u oblati telekomunikacija, treba dopuniti i staviti da kao jedno od načela bude deregulacija i liberalizacija propisa; drugo, liberalizacija tržišta, opreme, usluga, infrastrukture u oblasti telekomunikacija; treće, održavanje i razvoj osnovnih telekomunikacionih usluga; četvrto, pristup javnim telekomunikacionim mrežama putem odredbe o otvorenoj mreži.
Naravno, jedno od načela bi trebalo da bude zaštita tajni u oblasti telekomunikacija. Nisam ovo izmislio, ovo su načela i Evropskog parlamenta i Saveta ministara. Takođe, ukazujem na član 5, gde se govori da politiku i strategiju razvoja telekomunikacija vodi, odnosno donosi Vlada Republike Srbije. Ako uzmemo Zakon o planiranju i izgradnji, mi smo skoro imali taj zakon, vidimo da prostorni plan donosi Skupština Republike Srbije i mislim da, kada je u pitanju politika i strategija razvoja telekomunikacija, treba Skupština da to donosi, jer su telekomunikacije od posebnog interesa za svaku državu, pa mislim da to treba da bude i za državu Srbiju.
Mislim da je tu potreban jedan konsenzus svih stranaka koje sede u ovom parlamentu.
U članu 33. govori se da privatne telekomunikacione mreže, ukoliko ne koriste frekvenciju i karakterističnu numeraciju, nije potrebno da se obraćaju agenciji za dobijanje dozvole.
Mislim da svi imaoci telekomunikacione opreme, bilo da je grade, bilo da pružaju telekomunikacione usluge, moraju da se jave agenciji i agencija da ima u svom registru stanje telekomunikacione mreže, pa neka je to i privatna mreža, jer ta privatna mreža i ako je koristi vojska, ako je koristi i policija, elektrodistribucija, železnica ili kućna tehnika, može da u dobrom delu ugrozi javni telefonski saobraćaj ako se o njemu ne vodi računa.
Takođe u članu 33. postoji jedna tačka koja kaže da se privatne telekomunikacione mreže mogu ograditi, ne mogu imati više od jednog, kako su to rekli, priključka, jedan krajnji priključak; to ne razumem, taj jedan krajnji priključak; zavisi šta je taj krajnji priključak, jer po tom krajnjem priključku može da radi i 100 kanala, može da radi preko 100 kanala, da se priključi ta privatna mreža na javnu telekomunikacionu mrežu i mislim da to nije dobro rečeno.
Posebno bih zamolio poslanike, a i predstavnike predlagača da obrate pažlju na član 49. zakona o telekomunikacijama.
Član 49. govori o osnovnim univerzalnim uslugama. A šta to znači? To znači da ove usluge nemaju komercijalni karakter i moraju se pružiti svim korisnicima telekomunikacionih usluga, znači, svim korisnicima koji imaju telefone, pa čak možemo da tumačimo da se moraju pružiti svim građanima. Za to postoji mogućnost, ali teško ovako kako je u Predlogu zakona rečeno - početni obim univerzalnih servisa obavezno se odnosi na pristup uslugama javne fiksne telefonske mreže, uključujući uslugu prenosa podataka u govornom opsegu koji obezbeđuje kvalitetan pristup Internetu.
Ovo ni jedna zemlja u Evropi nije obezbedila. Kvalitetan pristup internetu ne može biti po fizičkom vodu; zna se šta je kvalitetan pristup Internetu, to znači da pretplatnik najmanje mora imati ISDN priključak.
Mi ne možemo imati, to mora biti u Sjenici, svuda u celoj Srbiji, u svakom naseljenom mestu, tamo gde uvodimo telefon. Mi to ne možemo obezbediti, odnosno ne može obezbediti ni agencija, ni telekomunikacioni operater.
Prema tome, mislim da ovo treba izmeniti i staviti da je to pristup fiksnoj stacionarnoj mreži, da je to mogućnost da se uključi faks itd.
Pročitao sam austrijski, hrvatski, nemački zakon i niko ovako nije rešio.
Dalje, kada su u pitanju univerzalne usluge, mislim da je tu potrebno predvideti broj javnih govornica, penetraciju govornica; broj javnih govornica koje ćemo imati u gradovima, u naseljenim mestima. U Grčkoj je pravilo da iz jedne govornice, kada se telefonira, mora da se vidi i druga govornica. To je njihova penetracija, a mi smo mogli da kažemo u odnosu na broj građana korisnika itd.
S obzirom da skoro nijedan amandman niste usvojili, a oni su tehničke prirode, koje su podneli poslanici Socijalističke partije Srbije, mi praktično ne možemo ni glasati za ovaj zakon, a imali smo nameru i zakon je potreban. Ovde je trebalo usvojiti nekoliko amandmana koji bi u datoj meri popravili ovaj zakon.