Nalazim se pozvana da odgovorim na par primedbi onih koji su čitali ili su čitali da ne pročitaju.
Prva stvar se odnosi na primedbu poslanika o vremenu prilagođavanja i usklađivanja sa zakonskom regulativom; kada je u pitanju Zakon o radiodifuziji date su dve godine, godinu dana više nego što je slučaj u ovom zakonu.
Za one koji se jako brinu o tome koliko je javno ili tajno ono što pričaju preko telefona, podsetila bih da pročitaju član 54, a on kaže da je javni telekomunikacioni operator dužan da preduzme odgovarajuće tehničke i organizacione mere kako bi obezbedio poverljivost i bezbednost svojih usluga i zabranjeno mu je da daje informacije o sadržaju, činjenicama i uslovima prenosa poruka.
Član 55: "Zabranjene su sve aktivnosti ili korišćenje uređaja kojima se ugrožava ili narušava privatnost i poverljivost poruka koje se prenose telekomunikacionim mrežama..."
Prema tome, kada je u pitanju bezbednost i privatnost informacija, imate ih u članovima 54. i 55.
Što se tiče poslovanja same Agencije, sav rad, a pre svega finansijski deo njenog rada podleže godišnjoj reviziji, to se nalazi u članu 18. od strane nezavisnog ovlašćenog revizora. U članu 20. vam piše da Agencija podnosi Vladi i Skupštini godišnji izveštaj o radu,a sve informacije i aktivnosti su javne po svim njenim delatnostima. Hvala.

Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika, a po prijavama za reč u pretresu Predloga zakona o telekomunikacijama. Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Miroslav Hristodulo, a posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.

Uvaženi auditorijume, smatram da je Predlog zakona u načelu dobar i da je bolje rešenje za telekomunikacije nego što sada postoji u našoj državi.
Prvih 99 članova ovog zakona u normalnoj i pravno uređenoj državi nesumnjivo će funkcionisati i dobro je rešeno. Problem je ovog zakona što je ovo Srbija, a u toj Srbiji je zapravo dobar deo korupcije bio prisutan baš u oblasti telekomunikacija i ta korupcija će morati na neki način da se iskoreni. Postoje antikorupcijska rešenja u ovom zakonu i ona će dovesti do iskorenjivanja korupcije u oblasti telekomunikacija.
Takođe, ovaj kontraverzni monopol, tj. ekskluzivna prava na javnu fiksnu telekomunikacionu mrežu Telekoma Srbije, ima ih do 9. juna 2005. godine, na dobar način su rešena u članu 109. ovog zakona. Pre svega, to nije "cementirani" monopol nego se može izmeniti uz saglasnost osnivača, praktično države Srbije. Zapravo, ko ima nameru da eksploatiše telekomunikacionu mrežu može da gradi danas da bi počeo da je eksploatiše 10. juna 2005. godine, kada istekne monopol; to je veoma dobro uređeno. Time se umanjuje monopol, u toj meri da ukoliko, zamislite, sutra ukinemo monopol, neko ko bi hteo da se bavi tim morao bi prvo godinu ili dve da uloži u izgradnju i ne bi ni mogao da počne pre 2005. godine sa eksploatacijom. U nekom smislu to je veoma dobro rešenje i to podržavam.
Amandmani, koje sam podneo, uglavnom se odnose na iste stvari koje je Vlada predložila, znači iste su nam namere. Moji amandmani popravljaju ili pojačavaju te namere Vlade. To se pre svega odnosi na Republičku agenciju za telekomunikacije; smatram da je u načelu dobar koncept da ta agencija bude nezavisna. Za razliku od Demokratske stranke Srbije, a ipak podržavajući Vladu, smatram da postoje veoma dobri razlozi zašto ta agencija treba da bude nezavisna, kako je predloženo u članu 11; predložio sam ceo novi član 11. i to ću posle da vam obrazlažem. Specifičan sastav tog upravnog odbora, izbor njegovih članova i postupak njihovog predlaganja ima za cilj da obezbedi profesionalno, nepristrasno i objektivno odlučivanje upravnog odbora agencije, tog regulatnornog tela u oblasti telekomunikacija.
Smatram da je koncept u suštini dobar, nezavisnost i treba da postoji, baš to i želim da pojačamo i zato predlažem taj novi član 11. To ću obrazlagati u raspravi u pojedinostima, a sada u načelu da kažem da sam predložio model već primenjen kod izbora članova saveta republičke radiodifuzne agencije i na osnovu njega takav način izbora regulatornog tela i u oblasti telekomunikacija.
Mislim da su neke odredbe ovog zakona, u suštini antikorupcijske, dobro napisane, a za neke druge smatram da mogu da se poboljšaju i u tom smislu sam podneo amandmane na članove 20, 42, 52. i 56. Što se tiče antimonopolskog karaktera zakona, i on je u principu dobro rešen; neka rešenja bi mogla da se pojačaju, a pre svega mislim na član 87.
U tom smislu treba podržati ovaj zakon, bez obzira da li će ti amandmani biti usvojeni ili ne, jer Srbija će konačno postati normalna i u ovoj oblasti, dakle telekomunikacija. Ako ne po usvajanju i po stupanju na snagu ovog zakona, onda sigurno u junu 2005. godine, kada istekne monopol konačno, tj. ekskluzivna prava Telekoma Srbije na korišećenje javne fiksne telekomunikacione mreže.

 Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Zoran R. Anđelković.

Zakon o telekomunikacijama u suštini bi trebalo jasno da definiše kakva je uloga države kada je u pitanju ovako značajna oblast i kakav je interes građana. Ovaj zakon, koji nam je dostavljen od Vlade, baziran je na iskustvima zemalja u tranziciji, prilagođen našim uslovima, kako je predlagač ovde izneo, ali očito da se nisu koristila ona iskustva koja su i te kako dragocena.
Ovde su bile priče o Zakonu o transformaciji PTT iz 1997. godine. Šta se tada desilo? Godine 1997, transformacijom PTT u deo koji se zove Telekomunikacije, došlo je do transfera značajnih finansijskih sredstava koje je tadašnji režim, tadašnja vlada iskoristila za podmirenje nekih socijalnih potreba, odnosno kako to već znamo, podelile su se penzije i tadašnji režim je bio razmišljanja da će na taj način pridobiti poverenje građana i produžiti svoju vlast.
Kako se to tada zvalo? Tada se to zvalo transformacija u skladu sa evropskim trendom funkcionisanja javnih, javno-komunalnih preduzeća, a u ovom slučaju PTT. Šta je u suštini urađeno? Upravo ovo što sadašnji zakon predlaže, a može se slobodno staviti znak jednakosti između transformacije PTT u Telekom i ovoga što Vlada zove deregulacija. Predlagač kaže da je deregulacija izmeštanje regulatorne funkcije, a to izmeštanje predlagač zakona naziva agencija.
Šta se dešavalo 1997. godine i ko je najveću korist stekao? Najveću korist su stekli tadašnji režim, odnosno ljudi koji su bili direktno uključeni u taj transfer, privatizaciju Telekoma i posrednici. Ko je bio najveći gubitnik? Najveći gubitnik su bili građani. Šta je tada bio budžet ili vlada? Bio je, bukvalno rečeno, protočni račun kroz koji su sredstva delom prostrujala, podelila se za penzije i na kraju se ispostavilo da su svi na gubitku, mislim na građane Srbije. Šta je ovo ovde? Isto, potpuno isto, samo drugačiji naziv.
Ako je deregulacija predviđena preko agencije, onda će to isto da bude agencija je pod direktnom kontrolom Vlade. Kako? Tako što Vlada predlaže sastav članova agencije. Kakva je ingerencija Skupštine? Nikakva. Ministar kaže jednom godišnje izveštaj. Bezbroj izveštaja je bilo u ovoj skupštini vezano za poslovanje telekomunikacija, odnosno za finansijski izveštaj kada su u pitanju ino-partneri. Šta se tada ustanovilo? Ustanovilo se po tadašnjim izveštajima da je sve regularno, da nema nikakvih sumnji, novac koji je dobijen utrošen je u investicije; međutim, vreme je pokazalo da ni slučajno nije bilo tako, nego je bilo upravo trošenje, slivanje novca u privatne džepove. Sada mi isto treba da doživimo od ove vlade, da na kraju kada joj prođe mandat voljom naroda, kada dođu drugi, onda ćemo ustanoviti da je ova agencija služila za pranje novca.
Interesantno je da se u ovom zakonu, kao i u mnogim zakonima, spominje tzv. ravnopravnost. To se u nekim predlozima zakona čulo kao konkurentnost. Nemojte, gospodo, da uvek ponavljate jedno te isto. Valjda je i javnost u Srbiji prepoznala šta se to krije iza te konkurentnosti ili ravnopravnosti. Nije valjda da mislite da će vam neko poverovati da su svi učesnici ravnopravni. Svi smo svesni činjenice da pošto nema izbora na konkursu, na tenderu uspevaju oni koji su finansijski najmoćniji. Kako je Merkator, kako su mnogi mega marketi, tako je i u ovoj oblasti i tako će oni koji su finansijski najmoćniji.
Šta je sa onima koji će učestvovati u tenderu, to je suština i treba da date odgovor. Njihova uloga je da učešćem na tenderu, kupujući pre svega tendersku dokumentaciju, plaćajući ogromne takse i sve ono što je učešćem u tenderu, napune na neki način državni budžet i to je suština; a oni su privilegovani i vi ste, na kraju krajeva, direktno ili indirektno priznali, jer ministar je rekao da je zakon, odnosno ugovor koji je potpisan sa ino-partnerima, akcionarima Italijanima i Grcima, iznad Ustava i zakona. To su vaše reči, gospođo ministre ili ministarka, kako vas u novogovoru zovu. Znači, postoji obaveza prema tim akcionarima, a novi akcionari biće privilegovani zato što će na tom tenderu, na tom konkursu učestvovati najveći.
Da bi bilo jasnije, to će se dešavati u dodeli frekvencija; ko će dobijati frekvencije, ko će moći da koristi usluge - oni koji su najveći. Ministar sinoć reče - to će biti RTS, jer RTS jedina ispunjava uslove. Ne sumnjam, niti imam razloga da sumnjam da je to bilo zato što vas je novinar RTS-a intervjuisao, ali kao ministar treba sada da imate podjednake kriterijume, a ne unapred da zauzimate stav.
Šta da je bio novinar Pinka, zar bi rekli - i Pink je taj koji ispunjava uslove. Prema tome, nema tu nikakve ravnopravnosti, nema tu nikakve razlike između ovog zakona i Zakona o transformaciji PTT-a iz 1997. godine. Znate šta je suštinska razlika - samo su druga imena i prezimena u Vladi.

Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković.

Dame i gospodo, naravno mislim da niko ovde od poslanika u Skupštini Srbije ne spori potrebu da se raspravlja o jednom ovakvom zakonu, imajući u vidu da je prethodni zakon, bez obzira na odgovarajuće promene, usvojen pre 10 godina i da je u međuvremenu došlo do velikih promena, ili bolje reći, do uvođenja novih tehnologija koje ovaj zakon sada tretira. Da ne govorim sada i o Internetu, mobilnoj telefoniji i sličnim stvarima.
Međutim, ako već govorimo o novom zakonu, mislim da je neophodno, a ovde se pozivamo na evropska iskustva, da pokušamo maksimalno da uskladimo ovaj zakon i ta evropska iskustva, a ne da posle par meseci ili godinu dana ponovo pod formom transparentnosti reforme ili prinuđeni na zahtev Saveta Evrope usklađujemo ovaj zakon i ugrađujemo one elemente koji trenutno nisu u samom zakonu tretirani, ili bolje reći, nisu usklađeni sa nekim evropskim načelima.
Tu se pre svega misli o članu 3. i o nekim novim pitanjima koja nisu uopšte ovde tretirana, u samim načelima nisu regulisana: i kad je reč o liberalizaciji propisa, liberalizaciji tržišta, infrastrukturi u ovoj oblasti i pristupu javnim telekomunikacijama. Naravno, mislim da i sa te pozicije treba ugraditi ove elemente, kako bi se o ovom zakonu moglo ozbiljno razgovarati.
Drugo, o agenciji je bilo dosta reči, ali šta radi sada trenutno Skupština usvajanjem ovog zakona - ona faktički ono što je njeno ovlašćenje i najveća obaveza, da se bavi ovom oblašću koja nije samo pitanje regulisanja, nekih zakonskih normativa, nego treba da bude neki razvojni potencijal Srbije u oblasti telekomunikacija, i jeste neki razvoj, neka ekonomska perspektiva ove države, ona faktički to ne prenosi ni na Vladu, nego na neku agenciju koju bira Vlada.
Hajde čak i da se bavi ovim poslom agencija, ali u tom slučaju bi bilo logično da tu agenciju, za koju se kaže - biraće se od stručnih lica, bira ova skupština i da faktički bude podređena ovoj skupštini, a ne Vladi. Na predlog Vlade se biraju i članovi upravnog odbora i faktički ovu agenciju vodi Vlada. Na primer, prema članu 5, u oblasti telekomunikacija Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija, usvaja politiku i Strategiju itd.
Kad je reč o "Telekomu" ili bolje reći o fiksnoj mreži, pa čak i o mobilnoj, fali jedan element, fali neophodan segment, ukoliko želimo ravnomerni razvoj Republike Srbije. Mislim da ova skupština ima obavezu da razmišlja o tome na koji će način tretirati ravnopravno sve građene, bez obzira da li oni žive u nekoj zabiti (da se ne bi ti ljudi uvredili) ili u centru Beograda. Naravno, mi sada govorimo ovde transparentno da su svi ravnopravni, da svi mogu biti vlasnici fiksne mreže.
Objektivno, iz ovog zakona proističe, a i iz onoga čime raspolaže Srbija u potencijalu fiksne mreže, da niko sem "Telekoma" neće biti (kad kažem "Telekom", ne govorim o vlasničkim odnosima, jer se vlasnički odnosi mogu menjati, sada je vlasnik država preko 50%, sutra može biti više ili manje, to je manje važno) na ovom tržištu zainteresovan da pravi novu fiksnu mrežu. Naravno, teorijski je moguće, a praktično, ekonomski i kako god hoćete, to nije realno, budimo iskreni među nama, nemojmo da razgovaramo o nečemu što je potpuna fikcija, imajući u vidu i broj pretplatnika, mogućnost svega toga. Znači, nije to realno.
Ali, čak i ako postoji mogućnost da to bude realno, čak i u tim uslovima, neophodno je ovde u zakonu predvideti za onoga ko ima monopol, a to je sada "Telekom", ili onoga ko ima veći tržišni udeo u oblasti fiksne mreže, a mislim da to čak treba da se odnosi i na mobilnu mrežu, da ima obavezu pokrivenosti svih mesta u Republici Srbiji.
Budimo i tu realni. Slovenija je pre 10 - 15 godina čak uvela tu obavezu da PTT ima obavezu da svako naseljeno mesto iznad određenog broja domaćinstava mora biti pokriveno fiksnom mrežom. Šta sada, seljaci skupljaju pare tamo po selu; prvo, zašto bi oni to radili? Sada znate, i po sudskoj presudi u Sloveniji PTT ima obavezu da im vrati sredstva uložena u uvođenje tih mreža. Prema tome, to će doći i ovde, bez ikakve dileme. Ali, zašto država kroz ovaj zakon ne obaveže onoga ko ima monopol u fiksnoj mreži ili onoga ko ima dominantno tržišni uticaj, odnosno tržišni udeo u fiksnoj mreži, da sva naseljena mesta pokrije fiksnom mrežom.
Naravno, može se to uraditi i na drugi način, da obavezno uvodi jednu baznu stanicu, pa da ih poveže onda u okviru te teritorije, gde bi oni plaćali ne po ceni mobilne mreže, nego po ceni fiksne mreže. Ako ima ekstraprofit jedna dominantna kuća kao što je "Telekom", kad neko ko ima fiksnu mrežu u svojim rukama ima od toga profit, mora da ima od ove skupštine i obavezu da rešava neka pitanja vezana za građane Srbije, valjda sa željom ove skupštine da ti građani ostanu na toj teritoriji, a ne da se sele i da mi praznimo Srbiju.
Tačno, npr. kod tebe, u tvom mestu, nema šanse da ti seljaci skupe dovoljno sredstava da pokriju to područje, ukoliko država ne interveniše. Država treba da interveniše tako što obaveže onoga ko je dominantan da uloži sredstva i da pokrije to područje. To ovim zakonom sada nije regulisano.
Sada govorim o ovom zakonu, na koji način ćete vi to rešiti, a to se isto odnosi čak i na mobilnu mrežu, i kad je reč o javnim govornicama. Ukoliko bi se to na taj način rešilo, onda bi onaj ko ima ekstraprofit imao obavezu da iz tog ekstraprofita (kad kažem ekstraprofit, to nije u negativnom smislu, nego u pozitivnom smislu, a ekstraprofit je u tome što ima monopol) uloži u razvoj te mreže i pokrije teritoriju Srbije svim ovim obavezama koje mi želimo.
Naravno, kad je reč o ovim drugim pitanjima, mi smo podneli odgovarajući broj amandmana i mislimo da bi tim tehničkim rešenjima, ukoliko bi se ovi amandmani prihvatili, ovaj zakon mogao da bude u skladu sa evropskim standardima. U tom slučaju bismo mogli ovo da podržimo. Ali, ako ministar ne prihvati ove naše amandmane, mi ne možemo da podržimo nešto što nije u skladu sa evropskim standardom.

Reč ima narodni poslanik Radmilo Milošević.

Poštovani poslanici, razmatramo zakon predložen još u decembru mesecu po hitnom postupku. On se našao na dnevnom redu Skupštine posle gotovo pet meseci, a da mi u petak popodne čak nismo znali da će danas ovaj zakon da se nađe na dnevnom redu.
Čak su juče u Ministarstvu mislili da zakon ide po redovnom, a ne po hitnom postupku. Mogu da razumem želju i potrebu Vlade i ministarstava da treba da se usvoji što više zakona, da i ovakav zakon treba da bude usvojen, ali mislim da je mogao da ide i za mesec dana, po redovnom postupku, gde bi ove dileme i ovi nedostaci u međuvremenu mogli da se isprave.
Jedan od prethodnih govornika je rekao, sa tim se slažem, da Internet i kablovska televizija treba da budu posebno poglavlje u ovom zakonu. Vidimo da agencija ima neograničena ovlašćenja, ali mislim da u zakonu nije dovoljno posvećena pažnja kaznenim merama, jer znamo da u Internetu i kablovskoj televiziji može doći do zloupotreba i te zloupotrebe mogu korisniku doneti velika novčana sredstva.
Mislim da je u zakonu trebalo posebno obratiti pažnju i dodati regulativu o izgradnji kablovskih mreža i još da se ovim zakonom amnestiraju dosadašnji korisnici Interneta i kablovske televizije; a znamo da je do sada bilo dosta haosa u toj oblasti, tako da se bojim da se taj haos ne prenese i kada se usvoji ovaj novi zakon.
Takođe, verovatno je to dato agenciji da odluči, ali mi nisu jasni termini "značajan prihod" ili "razuman prihod". Mislim da mi ne znamo kolika su ta sredstva, jer za nas "značajan" i "razuman" prihod ne znači baš ništa.
Složio bih se i sa prethodnim govornicima da ovaj zakon nema zakonsku obavezu prema korisnicima i operaterima da grade mreže tamo gde im to nije komercijalno isplativo. Verovatno da je zakonodavac mislio da sva sredstva agencije ne idu u budžet, nego da će agencija iz njih potpomoći i finansirati te nekomercijalne mreže. To ovde u zakonu ne vidimo i ne znamo ko će to preuzeti na sebe.
U zakonu vidimo da je agencija obavezna da u nekom roku, taj najduži rok treba odrediti, posle prijave objekata za tehnički pregled da upotrebnu ili dozvolu za rad. Trebalo bi možda staviti da ukoliko agencija, pored ovoliko velikih ovlašćenja, u tom roku ne izda dozvolu, da korisnik koji je podneo dokumentaciju može da počne da radi bez dozvole agencije.
Javni telekomunikacioni operater može da zahteva pravo prolaska preko tuđeg zemljišta. To se nekada zvalo viši interes. Ne vidi se iz zakona od koga on to zahteva, da li od agencije, Ministarstva ili Vlade. Treba reći kome podnosi zahtev.
Odredba da agencija može da naredi vlasniku mreže da ustupi ili da izda dozvolu dvojici ili više telekomunikacionih operatera smatram da već zalazi u vlasničke odnose. Mislim da je to nepotrebno. Pošto je ovde agenciji dato da izdaje licencu, neko od prethodnika je rekao da ovo nije licenca, ovo je koncesija. U suštini, licenca je samo pravo da mogu nešto da radim, ali ne mora da znači da ću dobiti taj posao. Ako je već u zakonu agenciji dato pravo da daje koncesije, mislim da je trebalo u ovom zakonu da se planiranju, projektovanju i izgradnji telekomunikacionih objekata posveti jedno čitavo poglavlje.
U Predlogu zakona se ni jednom rečju ne pominje dobijanje građevinske dozvole. Zakon o telekomunikacijama treba da ovu oblast definiše u celini, uključujući čak pitanje građevinske dozvole svih telekomunikacionih objekata. Iz ličnog iskustva imam podatke da, ako treba neki telekomunikacioni objekat da se izgradi, traži se saglasnost i od "Energogasa", od EPS-a, Direkcije za puteve itd.
Mislim da zakon ima dosta nedostataka, da je bilo bolje da je stavljen u redovan postupak i da smo pre tog postupka neke stvari ispravili.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a posle njega narodni poslanik Branko Ružić.