Stav SRS o ovom veoma važnom zakonu danas na razmatranju pred Narodnom skupštinom izneo je naš predstavnik Zoran Krasić. On je uglavnom objasnio sve razloge zbog kojih SRS neće glasati za ovaj zakon.
Naime, pre svega smatramo da se trebalo ozbiljno pozabaviti i doneti strategiju razvoja telekomunikacija, o tome ozbiljno raspravljati, a onda napraviti okvir, odnosno zakon da se jasno vidi pod kojim će se uslovima obavljati ta delatnost, kako će se razvijati i na osnovu toga nastaviti sa onim što je već započeto u razvoju telekomunikacija.
Protivimo se da inspekcijske službe, odnosno kontrola bude van nadležnosti Ministarstva. Stručni poslovi, vezani za razvoj telekomunikacija, moraju se obavljati u resornom ministarstvu. Ako je već potrebno napraviti neku specijalnu organizaciju ili nešto što bi pomoglo radu ovog sistema, to je formiranje komisije koja bi organizovala neka javna nadmetanja, određivala uslove i propozicije nadmetanja za bavljenje ovim poslovima.
Već ko zna koji zakon donosimo i uvek se osniva neka agencija. Praktično se svi važni poslovi izmeštaju izvan okvira resornog ministarstva i prepuštaju nekim agencijama nad kojima praktično niko ili samo Vlada može imati kontrolu. Na taj način se izbegava odgovornost Vlade za eventualne neuspehe, a javnosti u radu nema. I u ovom slučaju agencija postaje monopolista, samostalni pravni subjekat funkcionalno nezavisan od bilo kog državnog organa. Šta onda ostaje u nadležnosti ministarstava i ko će kontrolisati rad takvih agencija?
Mislim da je vreme da se ministarstva zaista ozbiljno posvete svojim poslovima, da rade ono za šta su formirana i da se prekine sa izbegavanjem odgovornosti i prebacivanjem poslova na razne agencije. Na kraju ćemo imati agencije, nećemo imati ministarstva ili ćemo imati takve agencije u kojima će dominirati predstavnici jednog političkog mišljenja, jedne političke stranke, pa bez obzira ko od ministara sedi u ministarstvu poslove će obavljati ove agencije.
Mislim da je zaista vreme da i kod donošenja nekih sledećih zakona, čini mi se da će biti na redu i zakon o železnici, kako reče danas ministar, počnemo ozbiljnije da shvatamo poslove vezane za ovo ministarstvo i da se tek posle ozbiljne rasprave i saslušanog mišljenja svih zainteresovanih, predlože ovi zakoni.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, a posle njega narodni poslanik Radomir Naumov.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministre, Predlog zakona o telekomunikacijama, na dnevnom redu današnje sednice, važan je sistemski zakon, tretira problematiku od nacionalne važnosti. Može se reći da je donekle konzistentniji i stručnije napisan, sa definisanim kategorijalnim aparatom, što je mali pomak u odnosu na amaterski politički napisan zakon o informisanju.
Međutim, postoje određene praznine, nedorečenosti, kao i elementi rigidnosti u nekim odredbama predloženog zakona.
Socijalisti se protive suštini člana 5. predloženog zakona, na koji se nadovezuje i sa njim je u korelaciji član 104. Naime, oblast telekomunikacija je od strateškog nacionalnog interesa za svaku zemlju i predstavlja jedan od najprofitabilnijih resursa u uslovima modernih tehnoloških inovacija. Samim tim politiku i strategiju razvoja telekomunikacija, čiji su sastavni delovi i plan namene opsega radiofrekvencijskog spektra i plan raspodele radifrekvencija za radiodifuziju, mora utvrđivati parlament na predlog Vlade, a ne Vlada samostalno, jer bi na taj način bilo otvoreno polje za eventualne zloupotrebe i manipulacije jednim od najznačajnijih resursa naše države.
Takođe, ukoliko se želi primenjivati u praksi proklamovana politika težnje ka evropskim integracijama, onda se u okvire načela regulisanja odnosa u oblasti telekomunikacija, definisana članom 3. predloženog zakona, pošto inače proističu iz načela politike zakonodavstva Evropskog parlamenta i Saveta ministara u oblasti telekomunikacija, moraju inkorporirati sledeće tačke: deregulacija i liberalizacija propisa; liberalizacija tržišta opreme, usluga i infrastrukture u oblasti telekomunikacija, odvajanje regulativne funkcije u oblasti telekomunikacija u nadležnosti državne vlasti od operativne funkcije za telekomunikacionu infrastrukturu; ukidanje specijalnih i eksluzivnih prava i uspostavljanje režima administrativnih dozvola za pružanje telekomunikacionih usluga; održavanje i razvoj osnovnih telekomunikacionih usluga; pristup javnim telekomunikacionim mrežama i zaštita tajne u oblasti telekomunikacija.
Takođe ovim predlogom zakona nije regulisano pitanje kablovske distributivne mreže namenjene distribuciji radio i televizijskih programa. Indikativno je i nejasno zašto je Vlada izbegla da predvidi u članu 17. zakona da upravni odbor Republičke agencije za telekomunikacije sve odluke donosi većinom glasova, dakle uz minimum tri glasa, s obzirom da je predviđeno da upravni odbor ima ukupno pet članova.
Ovakve nedorečenosti takođe otvaraju mogućnost manipulacija, što nije dopustivo u ovako važnoj sferi za jednu državu.
Paradoksalno je da u članu 35. stav 4. stoji da je numeracija ograničen resurs, što naravno nije i ne može biti tačno, jer je dokaz za to Severno-američki kontinent, dakle SAD i Kanada, gde je jedinstvena numeracija za fiksnu i mobilnu telefonsku mrežu, a tamo, kao što se zna, postoji preko 400 miliona pretplatnika. Takođe, u globalnoj internet mreži numeracija je jedinstvena za celu zemaljsku kuglu i onda čudno zvuči da baš državna zajednica Srbije i Crne Gore ili država Srbija ima numeraciju kao ograničavajući faktor, gde nema ni 10 miliona potencijalnih pretplatnika.
Socijalna dimenzija u ovom zakonu praktično ne postoji, s ozbirom da se predviđa da javni telekomunikacioni operater može korisniku privremeno prekinuti pružanje usluge, ako u roku od 15 dana od dana dospeća ne plati novčane obaveze za korišćenje usluga, a da se pri tome ne vodi računa da većina građana u državi Srbiji svoje pravo na zaradu ostvaruje sa velikim zakašnjenjem, za šta je naravno odgovorna Vlada Repbulike Srbije, koja i predlaže ovakve nemušte odredbe.
Intencija narodnih poslanika iz poslaničke grupe SPS bila je, kao što je rekao i naš ovlašćeni predstavnik gospodin Miloš Nešović, da argumentima ukažemo na nedorečenosti, nesklad sa međunarodnim zakonodavstvom u sferi telekomunikacija i na rigidnost pojedinih odredbi, u kojima izvršne vlasti ostavljaju prostor za manipulacije kod ovog resursa, koji je od strateške nacionalne važnosti. Naravno, tu korekciju smo kanalisali amandmanski, ali vi kao i mnogo puta do sada nemate sluha za nešto što bi rezultiralo boljim, potpunijim i skladnijim zakonskim rešenjem. To je za nas dovoljan razlog da poslanici SPS glasaju protiv ovog zakonskog predloga. Hvala.

Ima reč narodni poslanik Radomir Naumov.

Gospođe i gospodo, najuporniji narodni poslanici, gospođo ministre, cenjeno predsedništvo, pre prelaska na razmatranje teme naše današnje rasprave dopustite mi nekoliko opaski.
Na sajtu Vlade Srbije objavljen je razgovor sa gospođom ministrom za saobraćaj i telekomunikacije, 10. januara 2002. godine, dakle pre više od 16 meseci, o tome šta je sve urađeno i šta se planira u oblastima koje su, kako je to tada konstatovano, pojam za neuređenost, nebrigu, propadanje. Tada kada je novac počeo iz budžeta i donacija da se preusmerava i u oblast saobraćaja i telekomunikacija, javnost se interesovala i pitala ministra zašto se tako sporo donosi novi zakon o telekomunikacijama. Pitanje je glasilo: kada će se predlog zakona naći pred narodnim poslanicima? Odgovor je bio, verovatno se sećate, da je novi zakon u pripremi već skoro godinu dana, nacrt je završen, samo se čeka usvajanje zakona na saveznom nivou.
Posle 11 meseci od ovog razgovora Vlada je usvojila Predlog zakona, uputila ga Skupštini, da bi ga evo posle pola godine, kako smo čuli u uvodnom izlaganju, zbog neophodnosti i važnosti, mi usvajali po hitnom postupku u preduskršnje dane strasne sedmice. I ne samo to, nego još uvek u vremenu vanrednog stanja. Ovo su činjenice za neke buduće istraživače i skupštinske hroničare.
Ali, vraćam se na zakon. Vlast, kao svaka vlast, puna je hvale za kvalitet zakona; kaže da je on reformski, moderan, evropski, usklađen sa međunarodnim pravnim standardima, antimonopolski, antidiskriminatorski, rešava brojna bitna pitanja kojima se reguliše i kontroliše ponašanje u sektoru telekomunikacija, danas jednoj od najpropulzivnijih oblasti ljudske delatnosti.
Rezultat ovog zakona treba da bude razvoj telekomunikacija u Srbiji odnosno stvaranje uslova za zadovoljenje potreba građana za kvalitetnim telekomunikacionim uslugama. Takođe mu je cilj da se u oblasti telekomunikacija i u obavljanju telekomunikacionih usluga uvede red i to tako da niko od postojećih telekomunikacionih operatora ne bude onemogućen u daljem radu, ukoliko se upodobi novim pravilima ponašanja na telekomunikacionom tržištu.
Da li je to sve baš tako sa ovim predlogom zakona? Čuli ste od gospodina Mihajlova i od gospodina Radmila (prezime mu je trenutno u Hagu pa ga ne oslovljavam) koje su ključne zamerke DSS zbog kojih ovaj zakon ne može biti podržan.
Njlapidarnije, u pitanju je sam koncept zakona sa agencijom. Ali ne agencijom kao regulatornim telom, nego kao državom u državi, kao telom van svih kontrola; nejasni odnosi licenci, koncesija itd. Malo detaljnije bih se osvrnuo samo na nekoliko za mene bitnih stvari, koje se tiču politike i strategije razvoja u sektoru telekomunikacija. Takođe bih dao neke kritičke opaske oko agencije i ukazao na nepotpunosti u odeljku o standardima, tehničkim pregledima, kao i na nepreciznosti u definicijama.
Smatram da su u prvih nekoliko članova dosta neprecizno i nesistematski obrađena načela na kojima se zasniva zakon. Nedostaju članovi o ciljevima politike i planiranju razvoja u oblasti telekomunikacija.
Gospođa ministar je u uvodu jasno rekla šta su načela zakona i sa njima se slažem. Međutim, njih nema u zakonu, samo u obrazloženju.
U članu 3. se samo navodi šta treba uraditi. To nisu načela. Načelo je: razvoj telekomunikacija, zadovoljenje potreba korisnika itd. To možda deluje i previše kao cepidlačenje, ali čini mi se da zakon, kao moderan propis, treba da obrati pažnju i na ovakve detalje.
Politika, strategija i planovi sažeti su u članovima 5. i 6. Navodi se samo da Vlada utvrđuje politiku u oblasti telekomunikacija, donosi strategiju razvoja telekomunikacija u Republici i plan namena radiofrekvencijskih domena. Valjda je trebalo da se kaže: šta su politika razvoja u oblasti telekomunikacija i dugoročni ciljevi koje taj razvoj treba da ostvari. Isto, spominje se strategija razvoja telekomunikacija u Srbiji; verovatno se misli da je potrebno doneti strategiju razvoja telekomunikacija u skladu sa ciljevima politike u ovoj oblasti.
Dalje, strategiju u ovoj oblasti ne može da donosi Vlada. Strategiju donosi Narodna skupština na predlog Vlade i to za period od najmanje 10 godina. Znači, te stvari nedostaju ovde. Strategija mora dalje da bude usklađena sa strategijom razvoja Republike Srbije.
Potom, nedostaje član koji će npr. reći kako se ostvaruje ta strategija; nedostaje program ostvarivanja strategije, koji donosi Vlada, a kojim se utvrđuju uslovi, zakoni, rokovi, planirane aktivnosti. Program se donosi npr. za pet godina, pa AP donosi svoj program razvoja itd. Čini mi se da to nedostaje, a to se vrlo lako dalo sa nekoliko članova urediti u prvom delu ovog zakona.
A da ne bih ponavljao ovde iznete kritičke primedbe gospodina Mihajlova u vezi agencije, odnose se ne na agenciju kao regulatorno telo, već na agenciju kao organizam sa ogromnim nadležnostima a bez dovoljne kontrole - daću ovde par konkretnih predloga.
U članu 16, gde se sasvim opravdano navodi sukob interesa, osim ograničenja u pogledu izbora i imenovanja predsednika i članova upravnog odbora, možda bi trebalo, slično slovenačkom zakonu, staviti da i zaposleni u toj agenciji bar tri godine pre zapošljavanja u njoj ne smeju biti zaposleni niti da imaju vezu sa organizacijama iz oblasti telekomunikacionih delatnosti. Skrećem pažnju na deo koji se odnosi na dozvole za javne telekomunikacione mreže. Rečeno je da ima kolizije, odnosno nerazumevanja oko izdavanja licence za vršenje usluga i koncesionih odnosa.
Na kraju, ono što mene kao više tehničku osobu interesuje povodom dela 7, standardi i uslovi za izgradnju, tehnički pregledi i tehničke dozvole, imam dve osnovne primedbe. Govori se da agencija propisuje standarde, vrši kontrolu usklađenosti mreže i objekata sa propisanim standardima, izdaje tehničke dozvole i tome slično.
Po meni, trebalo bi da stoji da tehničke preglede i druga potrebna ispitivanja u cilju dokazivanja usklađenosti, a pre izdavanja sertifikata, mogu da sprovode samo odgovarajuće ovlašćene ustanove; to su odgovarajuće akreditovane laboratorije, odnosno pravna ili fizička lica koje ovlasti agencija. Takva lica moraju da raspolažu potrebnim stručnim radnicima, mernim instrumentarijumom, opremom; merenja i ispitivanja moraju da se sprovode u duhu i u skladu sa tehničkim uslovima i normama.
Takođe, u delu koji govori o primeni propisa i standarda, čini mi se da bi trebalo naglasiti da se na prvom mestu primenjuju JU standardi ukoliko postoje i ako su u skladu sa međunarodnim standardima. Ako nema tih standarda, onda se preuzimaju međunarodni.
Više decenija sam se bavio fenomenima koji nastaju u telekomunikacionim ili drugim postrojenjima zbog rada elektroenergetskih postrojenja u neposrednoj blizini. Zato bih bio malo oprezniji u članu 90; ne bih kategorički tvrdio da energetska postrojenja moraju biti građena, korišćena, samo ako njihov rad ne prouzrokuje smetnju u funkcionisanju. Znači, negde moraju da postoje u blizini, jedna sa drugima da koegzistiraju. Nije obaveza elektroenergetskog postrojenja, ukoliko je ono starije i na tom je mestu već postojalo, da štiti telekomunikaciona postrojenja. Ono može da obezbedi dopunske mere zaštite u skladu sa propisima. Neće se valjda energetsko postrojenje izmestiti samo zbog jednog prelaza telefonske linije.
Na kraju, imam primedbu na definiciju pod brojem 47. u članu 2- elektromagnetska kompatibilnost: to je sposobnost telekomunikacionih sistema, odnosno sredstva da zadovoljavajuće radi u svojoj okolini, a da pri tom samo to postrojenje ne stvara nedopustive elektromagnetne smetnje bilo kome drugome ko se nalazi u toj sredini. To bi bila prava definicija, odnosno obuhvatala bi smisao koji se odnosi na elektromagnetsku kompatibilnost u ovom zakonu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, a posle njega narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovane kolege, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o telekomunikacijama, koji je predložen navodno da se napravi neki brz napredak u oblasti telekomunikacija, što je neko čudno obrazloženje. Pomenut je stari zakon, a to je Zakon o sistemima veza usvojen još juna 1991. godine i on je prevaziđen. Citiram - on uopšte niti pominje, niti uređuje Internet usluge, interkonekciju telekomunikacionih operatora, zakup linija i drugo, a što je delimično tačno, jer je zakon donet 1991. godine. Neusklađenost, dalje se navodi, sa međunarodnim principima, pravilima i standardima koji važe u Evropi, kao da smo mi imali neku posebnu fiksnu ili mobilnu telefoniju koja nije mogla da bude u komunikacijama sa Evropom.
Razlozi dati kao obrazloženje za donošenje ovog zakona su definisani kroz neka dva načela i par principa. Od toga tri principa predstavljaju opšta načela i nisu jasno definisani. Prvi princip - razvoj telekomunikacija. To je normalna stvar koja je suvišna. Drugi princip - da se zaštiti interes korisnika. O tome ćemo naknadno, jer ovim predlogom zakona se jako malo tretira upravo ta zaštita interesa korisnika. Stvaranjem slobodnog i otvorenog telekomunikacionog tržišta, a što je pozitivan princip i treba konkurencijom da stvori što više operatera i što bolje uslove za krajnje korisnike.
Bode oči formiranje Republičke agencije za telekomunikacije. Nije ovo prva agencija, ovo je ko zna koja po redu i na to smo navikli. Šta i koje su sve prinadležnosti date ovoj agenciji bode oči.
Agenicja je specifična institucija, slobodna i nezavisna, ali od koga? Šta je to što treba da bude slobodno i nezavisno u jednoj državi? Po meni, to treba da bude samo sudstvo, sve ostalo ima neku uzajamnu vezu i mora da je pod nekom kontrolom, ako ne drugom, onda kontrolom parlamenta tj. Narodne skupštine Srbije. Ta agencija ima regulatornu funkciju, znači može da donosi opšte akte; ima kontrolnu i arbitrarnu funkciju, to je jedino što je normalno, jer ukoliko se pojavi više operatera da arbitrira između njih.
U ovom predlogu je nejasno što ovom agencijom rukovodi kolektivni organ koji donosi sve odluke i opšta akta.
Finansiranje agencije - "principi finansiranja agencije iz sopstvenih izvora prihoda", kao da su oni vlasnici ovog bogatstva kojim raspolaže Srbija, takođe treba da bude garant njene nezavisnosti. Agencija neće zloupotrebiti svoju samostalnost i nezavisnost i neće se pretvoriti u naddržavni organ. Šta je to, ko to garantuje da se neće desiti baš suprotno i da agencija neće preći u rad državnih organa, jer ova ovlašćenja data ovim predlogom zakona čine je totalno nezavisnom i totalno samostalnom.
Listajući zakon, naišao sam na nešto sa čime se ne slažem, SRS je predložila i amandmanima da se neki članovi isprave. Na primer, član 33. govori o vrstama dozvola i definiše: prvo - licencu; drugo - odobrenje; treće - dozvolu za radiostanicu; četvrto - tehničke dozvole. Mislim da je licenca loše definisana i ako je već limitirana na 20 godina, bolje bi bilo da se razvije koncesija. Dalje, ono što zbunjuje je i član 49, a definiše univerzalni servis, da se moraju obezbediti krajnjim korisnicima Internet usluge, a mi još ne možemo da obezbedimo ni telefonske priključke svim zainteresovanim i to u urbanističkim sredinama, a da ne govorim o selima i seoskim sredinama.
Jedan od razloga zbog čega se ovaj zakon navodno donosi su i Internet usluge, ali one se ovde jednostavno ne pominju, samo deklarativno kroz dva člana.
Član 86. definiše standarde, tehnički pregled i sertifikat. Tu se ponovo napominje, kao da nije dovoljno jednim članom reći - agencija donosi opšti akt itd. Zatim, prema 87. članu, što je jako čudno, javni telekomunikacioni operator ima pravo da zahteva pravo prolaza preko tuđeg zemišta ili pravo korišćenja tuđeg zemljišta. Ko mu daje to pravo? Daje mu pravo ovaj predlog zakona; a gde je tu zaštita privatne svojine, jer ako koristi nešto što je tuđe, mora normalno i da plati.
Na kraju, zaštita korisnika, ono što sam tražio da vidim kao jedan od korisnika ovih telekomunikacionih usluga, definisana je samo sa jednim članom zaštite i jednim članom upozorenja ili obaveza krajnjeg korisnika. Znači, jako šturo, čak je i obaveza plaćanja krajnjeg korisnika prema operaterima limitirana na 15 dana, a mislim da to treba pomeriti na 30 dana. Postoji još mnogo članova ovog jako lošeg predloga zakona koje će SRS kroz amandmane pokušati da popravi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a posle njega narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo iz Ministarstva za saobraćaj i telekomunikacije, tako je, dok traje vanredno stanje, isključivo se odevam u robnu marku "Tifani" iz Čačka. Nema gospodina Pajtića ili ga ne vidim, onda gospodin Panajotović, proceduralno želim da ukažem da Zakonodavni odbor crpi svoju snagu iz člana 46. Poslovnika.
Ovde je izveštaj Zakonodavnog odbora podeljen na dva dela: do strane 4. se kaže da su amandmani pravno mogući; odatle pa sve do kraja Odbor je zaključio da predloži Narodnoj skupštini da odbije amandmane; i onda njih 80. Zakonodavni odbor nije matični u vezi sa ovim zakonom, nego Odbor za saobraćaj. On crpi svoju snagu iz člana 55. Poslovnika i izjasnio se o podnetim amandmanima. Molio bih objašnjenje u vezi sa ovim.
Da li su ovi amandmani pravno mogući ili se Zakonodavnom odboru nisu dopali, to su dve različite stvari, to je proceduralni problem. Znači, imali smo još nekoliko puta slične situacije, ali ovde se ipak radi o velikom broju amandmana i molio bih da neko ko može da odgovor na ovo pitanje. Sve što je bilo neophodno u vezi sa ovim zakonom, u ime naše poslaničke grupe SPS, temeljno je izneo uvaženi kolega, narodni poslanik Miloš Nešović.
Samo bih nekoliko opažanja, odnose se na ono što je proisteklo iz današnje rasprave i na neke lične stavove u vezi sa argumentima koji su ovde danas ponuđeni.
Malopre je gospođa Marija Rašeta-Vukosavljević polemisala sa jednim narodnim poslanikom u vezi sa pouzdanošću veza, pa želim da kažem da ne samo u vanrednom stanju, nego inače u svakoj glavnoj telefonskoj centrali postoji tzv. supov razdelnik; ključ od te prostorije nema niko iz Telekoma, te prostorije kontrolišu ljudi iz BIA-e ili iz Centra veze MUP-a Srbije i ne može biti govora da su građani zaštićeni od presretanja veza. To je građanski red da se ovde kaže kada se razgovara o ovom zakonu.
Prema tome, sve dok je tako, ne postoji elementarna mogućnost da građani Srbije budu sigurni da im se ne prisluškuju telefonski razgovori, i nema govora o tome da se ta prisliškivanja ne zloupotrbljavaju, i nema govora o tome da se radi o sporadičnoj pojavi. Radi se o nečemu što je naročito u ovih mesec dana do te mere postalo problematično da ćemo jednog dana o tome imati prilike natenane da govorimo.
Ovde je već bilo reči da nije dobro definisan kvalitetni priključak na Internetu; zaista, osim ISDN priključka sve drugo je u tehničkom i svakom drugom smislu nekvalitetno, a želim ovde da ukažem da danas u Telekomu Srbije, u najvećem broju jedinica ove firme, pojedini inženjeri iz Telekoma do maksimuma zloupotrebljavaju instaliranja ISDN priključaka; ako hoćete paralelu, korupcija se promenila jedino u tome što su za to ranije tražili 1.000 maraka, a sada 1.000 evra. O tome neka se postaraju oni koji se bave ovim poslom.
Dobro znamo kako se u našim gradovima dolazi do ovih priključaka i šta se sve čini da se do njih dođe. Bilo je takođe govora o radio frekvencijama, o svemu što se sa tim u vezi dešava. Govorili smo, govorile su moje kolege kod nekih drugih zakona i dobro su govorili; tako je kolega, odlično su govorili, zahvaljujem na imponovanju.
Za one koji stalno tvrde da je u našoj državi postojao medijski mrak, da nije bilo moguće napraviti odgovarajuće radio i televizijske stanice, želim da ih uputim na iskustvo Austrije, u kojoj do pre tri godine nije postojala nijedna privatna radio stanica, a da bi danas funkcionisala čujnost ili gledanost mora biti takva da pokrije milion i po korisnika. To u Beču može lako, ali je veoma komplikovano izvesti na nekim drugim delovima gde je naseljenost drugačija.
Vidim da u jednoj dosta problematičnoj konotaciji pojedine kolege narodni poslanici govore o privatizaciji Telekoma 1997. godine. Ipak sam obavezan da ovde kažem da ta loša i budzašto izvršena privatizacija 49% kapitala otkupljeno je posle nekoliko godina od strane ove vlasti za duplo manje para. Kako to da se nešto što ništa nije valjalo danas kupi po duplo nižoj ceni; o tome treba da dobijemo odgovor. Da li je tačno da je taj transfer napravljen tako da se praktično ova država, odnosno JP PTT saobraćaja Srbije, odreklo značajnog ili apsolutnog dela u Mobtelu. Da li to znači da smo se odrekli nečega što donosi profit i kupili nešto što očigledno u svakom smislu jeste prevaziđeno.
U Telekomu i dalje postoji fama da se bez nekoliko stotina ili hiljada evra ne može dobiti telefonski priključak ako živite samo 10 kilometara od urbane sredine. Danas kada se za deset puta niži iznos može kupiti mobilni telefon, ova stvar bi jednom trebalo da se uredi na način koji je primeren tehnološkom i svakom drugom trenutku, jer to zaista više nema smisla.
Takođe, samo kratko i time završavam, da prokomentarišem današnju najavu gospodina Petrovića, direktora Telekoma, koji kaže da će se u ovoj godini cena impulsa povećati za 20%, da će se ukinuti 150 gratis impulsa koje su pretplatnici imali do sada, da će 2004. godine cena impulsa porasti za još 40% i da to činimo zbog toga što nigde u našem okruženju ne postoji tih 150 besplatnih impulsa, što je inače tačno; samo, nigde u okruženju se na taj način nije gradila Telekomova infrastruktura.
Podsećam da i danas, a naročito pre nekoliko godina, ljudi su izdvajali po nekoliko stotina ili hiljada maraka i ulagali u telekomunikaciona postrojenja, a kada sve to završe na kraju piše da sve to što su uložili pripada JP i da su oni samo korisnici; ukoliko nisu naslednici prvog naslednog reda, ne mogu svoj priključak da poklone ili da prodaju nekome, recimo kome prodaju svoju kuću i svoj stan. Te stvari treba ispraviti. Ne tiču se striktno ovog zakona, ali se tiču interesa građana Srbije, a mi, nadam se, ovde i jesmo zbog interesa građana Srbije.

 Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a posle njega narodni poslanik Đura Lazić.