Želim da koristim.

Izvolite, ali molim vas da se držite Predloga zakona.

 Taj predlog držim u ruci neprekidno. Gospođo, nema potrebe da se uzbuđujete. Jer pazite, ovde postoji jedan član koji praktično onemogućava bilo koga ko želi da pruža usluge fiksne telefonije da realizuje svoju obavezu. Evo da vam pomognem, pošto očigledno malo ko čitao ovaj zakon.
Recimo, kod zaštite korisnika, imaju pravo da budu obavešteni i da dobiju kompletan listing, da se tačno zna po računu koliko je razgovarao, s kim, koji je broj okrenuo itd. E sada, to je član 92. tačka 2). Vidite, to je moguće samo na onim Alkatelovim centralama. Ne na onim što imamo DKTS, neke stare GTI i ona naša koja nije razvijena, to treba da znate. Postojao je projekat naše domaće telefonske centrale koji nije razvijen i mi treba odmah da postavimo pitanje - zašto taj projekat nije razvijen, ko ga je razvijao?
Vidite, na ove tri centrale, stare, nemoguće je da se očita broj; može da se vidi broj impulsa itd, ali da se vidi listing - koga je zvao, sa kim je razgovarao, koliko je to trajalo - to je nemoguće. I onda, dolazimo do zaključka da su zakon pisali ljudi koji ne poznaju faktičko stanje. Znate, sada su krenule neke centrale, sada se nešto radi, prave se neke mikro lokacije po Beogradu, obezbeđuju se neki lokaliteti za montažu novih centrala. Ali, zamislite šta se desilo - centrala će da se završi u Braće Jerković, ali neće pošta smeti da priključi nikome telefon. Zašto - jer je projektovano za neselje koje je bespravno podignuto, a ministar Šumarac kaže da je krivično delo ako da neko infrastrukturni priključak nekome ko je izgradio objekat bez dozvole.
Molim vas, o čemu mi to pričamo? Pričamo o tim budalaštinama u zakonu, koje su navedene ovde i traže od nas da se ponašamo po budalaštinama. Pa nećemo mi sa budalaštinama da imamo problema, potpuno ste u pravu.
Dalje, mi smo pre nekoliko dana razgovarali o Zakonu o izgradnji objekata. Nigde se nije pojavilo odobrenje o izgradnji kao složeni upravni akt, upravo zbog "Telekoma" i onoga ko treba da razvija našu fiksnu telefoniju. Mi sada imamo faktičku situaciju da jedan daje građevinsku dozvolu za građevinski objekat, drugo ministarstvo ili organ uprave drugu dozvolu za tehničku dokumentaciju. I šta se dešava: kada onaj projektuje tehnički deo, on ne zna odakle mu ulaze kablovi. To treba da se razreši. To naša ministarstva nisu razrešila, nego "čupaj uši, krpi...", snalazi se u "Telekomu". To su neki problemi o kojima treba da se priča, a ne o agenciji, a ne o proizvođačima opreme koja će da se ugradi ovde na ovom našem tržištu.
Srbija nema spejs-šatl pa joj ne treba ni NASA. Šta će nama za dva miliona priključaka agencija? Regulatorno telo, kako reče onaj sui generis - koji sui generis, zašto poseban organ - poseban organ koji će da piše sam sebi propise, sam da sprovodi nove monopole? O tome ćemo kasnije, kada bude amandmana, sve tačku po tačku da objasnimo, zašto je koncept agencije pogrešan, ne dozvoljava razvoj, nego zadovoljava nečije interese, i to odabrane interese nekih provajdera i budućih davalaca nekih novih usluga koje treba da se razviju za godinu-dve dana.
Ovaj je zakon je zakon protiv "Telekoma" i naš "Telekom" ne spasava nijedna odredba iz prelaznih i završnih odredbi ovog našeg predloga zakona. Naravno, mi nismo za to da monopol ostane kod "Telekoma". Pitanje je da li monopol kod "Telekoma" i postoji posle svojinske transformacije i novih poteza svojinske transformacije? Pitanje je zašto ovim zakonom nije rešeno do kraja antimonopolsko ponašanje na tržištu?
Nema odredbi, ovde ima samo šarene priče o borbi protiv monopola. Ovde su načela data kao lepe želje. Gotovo 50% načela, navedenih u ovom zakonu, nalaze se u dva člana, jedan se tiče telekomunikacija, a drugi radio stanica. Dati su kao obične lepe želje, koje nikoga ništa ne obavezuju, a ono što može da liči na načelo, nije do kraja sprovedeno u odredbama ovog zakona.
Ovaj zakon praktično znači da Ministarstvo neće da radi poslove iz svoje nadležnosti, već će to da radi agencija, a nju neće moći niko da kontroliše. Šta će da se desi sa našim razvojem - naš razvoj će da stane. Zbog čega će da stane - evo da vam objasnim - iz prostog razloga što mi iz ovog zakona ne vidimo budućnost razvoja telefonije u našoj zemlji. Delovaće vam malo čudno. Obično se donosi propis kao opšti akt, pa iz njega izviru neki programi, pravci, ciljevi itd. Ovo je jedan od retkih zakona kome je morala da prethodi neka strategija ili neki program, ali jasna vizija šta to Srbija hoće. Da li Srbija želi - svaka kuća fiksni telefon; da li Srbija želi - tri, četiri nosioca posla fiksne telefonije; pa neka bude i elektroprivreda, pa neka bude i železnica, pa neka budu i drugi?
Ne ulazimo u nerešeno pitanje da li je to koncesija, licenca, odobrenje, dozvola ili sertifikat? O tome ćemo kasnije. Znači, ne ulazimo u te stvari, o tome ćemo da pričamo kada dođu ti članovi. Ali, sa ovom grupom amandmana koje smo podneli želimo da vam pokažemo koliko je besmislen ovaj koncept razvoja, odnosno ne samo razvoja, koliko je besmislen koncept uređenja u oblasti telekomunikacije.
Ako neko smatra da osnivanjem agencije može da se spreči nešto negativno što postoji u ministarstvima - a zna se kod radio frekvencija ko pravi plan, ko pravi mrežu prostiranja itd, zna se da, pre nego što želiš da dobiješ dozvolu, moraš da obiđeš tri-četiri adrese, jednu u RTS-u, sve se to zna - ali, ako neko misli da to može da spreči putem agencije, grdno se vara. Tu je problem poštovanja, primene zakona, i očigledno moralni problem.
Taj problem stoji, pa bilo u ministarstvu, bilo u agenciji. Mi zastupamo jedan drugačiji koncept, gde se osnovna prava i sve ono što je značajno, načelne prirode, reguliše ovim zakonom, a sve stručne stvari prepuštaju ministarstvu nadležnom za telekomunikacije, počev od standarda, preko inspekcijskog nadzora, kontrole, pripreme materijala itd.
Smatramo da treba posebno da se izdvoji iz toga komisija za telekomunikacije, koja bi radila nekoliko vrlo precizno određenih poslova. Jedan je da raspisuje javno nadmetanje, da dodeljuje licencu, odobrenje ili kako to budemo nazvali i posebno da ima nadležnosti u pogledu suzbijanja monopola, jer ovde do kraja nije završeno pitanje monopola. Ovde se agencija javlja kao prvostepeni, drugostepeni i kao trećestepeni organ i kao organ koji svojim odlukama pravi pravo. To je nešto nemoguće.
Posebno ćemo da pričamo o obimu prenošenja javnih ovlašćenja na agenciju: ona sama sebe finansira, sama sebi donosi propise, sama odlučuje kako će da primeni propise. Što se tiče Narodne skupštine i svih onih koji se bave politikom, bolje to neka bude u Ministarstvu, u Vladi, makar se menja na četiri godine i znamo ko je odgovoran, nego s mame na tatu, na neku agenciju koju niko živ ne može kasnije da iskontroliše, niti da pozove na odgovornost.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, predsednik poslaničke grupe SSJ.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, SSJ neće glasati za ovaj zakon. Kada dobijete neki predlog zakona  i nakon desetak dana na 130 članova, koliko ima ovaj predloženi zakon, imate 148 amandmana, od toga predlagače amandmana i iz opozicije i iz pozicije, a moram reći da je i Vlada predložila desetak amandmana, to znači da ovaj zakon nije dobar i nije onakav kakav je bio u javnoj raspravi, ako je uopšte bio.
Juče sam na odboru predložio da se ovaj zakon skine sa dnevnog reda, da se produži za 30 dana, imajući u vidu da je sada vanredno stanje, a da treba učešće u radu da uzmu i ljudi su iz struke. To nije prihvaćeno juče na odboru. Kažem, veliki broj amandmana znači da ovaj zakon nije dobar.
Mi iz SSJ-a smatramo da nije dobro da se ponovo formiraju agencije. Svaki novi zakon koji dođe u ovu skupštinu za sobom vuče i neku agenciju. Koliko agencija do sada ima u Srbiji, niko živ ne zna da nam kaže, pa čak ni ljudi iz Vlade. Svaka agencija ima svoju administraciju, a govoreno je da će se smanjiti administracija, da će se smanjiti trošak u budžetu, na način što će ljudi koji su radili u administraciji nekada, više od polovine, biti prebačeni na neki drugi posao. Sada vidimo agencije, a sutradan se ne zna ko je nadležan, da li ministarstvo ili agencija. U ovom zakonu se kaže agencija. Do sada je to bilo u nadležnosti Ministarstva.
Ko predlaže agenciju? Predlaže je Vlada Srbije. Sve agencije koje su do sada formirane je predložila Vlada Srbije. Mi iz SSJ-a sumnjamo da će tu politika voditi glavnu reč, imajući u vidu da struka ne predlaže radnike i upravni odbor agencije.
Takođe, kada su u pitanju članovi upravnog odbora: predsednik upravnog odbora se bira na pet godina, dva člana na četiri godine i dva člana na tri godine. Ova tri člana, na čelu sa predsednikom, mogu da rade šta žele. U zakonu nije definisano da predsednik upravnog odbora bude iz struke, jer on ima najveći mandat od pet godina. Smatramo da to nije dobro. Nisu prihvaćeni ni amandmani. Mogu da vam kažem da su samo prihvaćeni amandmani Vlade Republike Srbije i gospođe Gordane Čomić.
SSJ smatra da ovaj zakon nije dobar zato što se politika meša i zato što Vlada predlaže agenciju i članove upravnog odbora. Imajući u vidu da je ovo nacionalno bogatstvo, a mi se pozivamo na zakone u Evropskoj uniji; takođe smo dobili mišljenje sindikata "Telekoma", koji kaže da je u pojedinim zemljama u Evropi ova oblast drugačije uređena, u Nemačkoj, u Austriji. Imam taj dopis Unije sindikata "Telekoma" Srbije, na više strana otkucanog materijala. Ako ti ljudi koji su iz struke i rade taj posao kažu da ovaj zakon nije dobar, treba da im poverujemo.
U ovom zakonu je problem što ljudi koji koriste mobilnu i fiksnu telefoniju, pošto ima rupa u ovom zakonu, imaju posebna ovlašćenja i mogu da rade šta žele. Ovaj zakon im daje mogućnost da koriste to nacionalno bogatstvo u nekom narednom periodu, jer kako sam mogao da protumačim, a nisam pravnik, ali oni koji su imali dozvolu za fiksnu, odnosno mobilnu telefoniju, imaju pravo da još godinu dana rade i da se prilagode novom zakonu, a to nije slučaj sa frekvencijama za radio - televizijske stanice. Kažu da je ta oblast uređena nekim drugim zakonom. Ne možemo da podvajamo, kada su u pitanju frekvencije za radio i televizijske stanice i kada iz drugog ugla pogledamo koja ovlašćenja imaju ljudi koji koriste ovo nacionalno bogatstvo kad je u pitanju fiksna i mobilna telefonija; oni su u povlašćenijem položaju.
Iz razloga koje sam naveo, SSJ neće glasati za ovaj zakon, zato što nije dobar i zato što je štetan za one koji rade u ovoj oblasti i za Srbiju.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

Dame i gospodo poslanici, ne možemo da ne postavimo pitanje zašto se tek sada raspravlja o zakonu o telekomunikacijama i kome je to bio interes, ako smo znali da je ovo prirodni, državni resurs koji mora da se iskoristi, gde imamo velikih gubitaka zato što se do sada nije raspravljalo o telekomunikacijama, kao i o radiodifuziji.
Da li je nekom bilo stalo da se ostavi vreme da se nekim medijima omogući da što pre ili u ovom periodu nedonošenja zakona usklade svoje poslovanje sa uslovima koje će ovaj zakon tražiti. Da li je to bio cilj ili nije, videćemo, s obzirom da je plan za raspodelu frekvencija Savezno ministarstvo telekomunikacija napravilo još jula 2001. godine, gde su pobrojani apsolutno svi sistemi i sve što treba. Tačno se vidi ko je po ovom planu trebalo da dobije frekvenciju, a ko nije. Predviđeni da dobiju frekvenciju nisu tada ispunjavali uslove. Možda se zato kasnilo sa donošenjem zakona, da bi se omogućilo njima da se pripreme i usklade sa onim što će zakon propisati. Kako ni do sada to nisu uradili, a pritisci međunarodne zajednice su veoma veliki za donošenje i zakona o radiodifuziji i zakona o telekomunikacijama, pristupilo se donošenju ovog zakona.
Koncept kao takav, iako ga ima u nekim zemljama, za mene je prilično sporan. Ovaj koncept treba vratiti ili podići na viši nivo, da Skupština bude jedan od faktora u postupku definisanja politike i uopšte svih poslova vezanih za telekomunikacije. Ovde se pominje samo Ministarstvo i imamo agenciju.
Agencija nije ništa drugo nego država u državi; za nju se kaže da je samostalni pravni subjekt, da je funkcionalno nezavisna od bilo kog državnog organa, kao i od svih organizacija i lica što se bave telekomunikacionim mrežama, sredstvima ili uslugama.
Znači, imamo apsolutno nezavisno telo. Ovde se kaže da Vlada Republike Srbije, na predlog ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija, utvrđuje politiku u oblasti telekomunikacija. To je u članu 5. A u članu 7. kaže se da radi obezbeđivanja uslova za efikasno sprovođenje i unapređivanje utvrđene politike - znači ne samo da agencija sprovodi, već i unapređuje odnosno menja politiku - osniva se agencija. Njoj se ostavlja mogućnost da kao samostalno, nezavisno telo, bude i finansijski nezavisna, da bude potpuno strano telo u jednom državnom poretku. Čak se ide do te mere da se izuzima iz Zakona o platama zaposlenih u državnim organima.
Da li se s tim složio ili nije ministar Đelić, da li ćemo jednoj agenciji u odnosu na sve ostale dati da može sama sebi da određuje plate, pošto ima prihode koje će sama ostvarivati, ne znam. Po meni je to potpuno neadekvatno i potpuno nemoguće da imate jednu agenciju potpuno istrgnutu iz celog sistema države, koja ima veće zarade nego druge agencije, poslanici, ministri i čitava Vlada Republike Srbije. Da li je to prirodno? Naravno da nije.
Ne može jedan deo Vlade, i to jedna agencija koja bi trebalo da pomaže ovoj skupštini u radu, da ima veće zarade i da bude izuzeta iz celokupnog sistema zarada u državnim organima. To je za nas potpuno neprihvatljivo. Sa tim nikako ne možemo da se složimo. To govori upravo o nameri da agencija ne samo sprovodi već takođe unapređuje odnosno menja politiku u oblasti telekomunikacija.
Ovde dolazimo do poente - da je Skupština potpuno razvlašćena. Skupština nema apsolutno nikakav uticaj. Pa, zašto mi onda ovde postojimo? Da bismo bili nečiji instrument, da se ovde skupljamo i raspravljamo o nekim trivijalnim stvarima, a da o suštinskim stvarima za državu, tamo gde leže prihodi, da o tome odlučuje neka agencija, koju niko ne kontroliše, koja sama sebi određuje zarade.
Kome to treba? To treba onima koji nemaju čiste namere i onima što žele da zloupotrebe ovo malo vremena na vlasti što je ostalo, kako bi se možda nešto promenilo i kako bi se neke frekvencije podelile.
Ako pogledate nadležnosti agencije, one su krajnje sporne. Na primer, u članu 8. i 9. kaže se da agencija priprema i sprovodi postupak javnog nadmetanja za izdavanje određenih dozvola. U tački 9) kaže se - prati da li se telekomunikacioni operatori pridržavaju uslova sadržanih u izdatim dozvolama. Znači, oni raspisuju oglas, uslove za izdavanje dozvola, izdaju dozvole i onda kontrolišu. Sve radi jedna ista agencija; svi poslovi su koncentrisani u agenciji. Ko koga tu kontroliše? Oni sami sebi određuju plate, nezavisni su u odnosu na sve ostale državne organe, sami određuju dozvole, sami raspisuju tender i sami kontrolišu one kojima su izdali dozvole.
Da li mi govorimo ovde o transparentnom sistemu ili o sistemu koji nema ni trunke transparentnosti? Da li je ovo sistem koji nam je potreban? Naravno da nije. Ovo je sve suprotno tome. Ako će neko da nas ubeđuje da ovakvi sistemi negde postoje, može da postoji ali u državi gde su korupcija i organizovan kriminal smanjeni na najmanju meru, imate javno mnjenje i druge institucije za kontrolu.
U državi u tranziciji ovakav sistem ne sme da postoji, jer otvara mogućnost korupcije, a ne sputava je. Tamo gde nema javnog mnjenja, a ovde ga nema, vi imate korupciju. U zemljama u tranziciji borba protiv korupcije može da se vodi jedino javnošću, transparentnošću. To je ono na čemu smo svi insistirali kada smo došli u ovu skupštinu. Ovde nema transparentnosti.
Sve što smo dalje od Skupštine, to smo dalje od transparentnosti. To treba svima nama da bude jasno.
Kada se sve te tačke povežu, da oni sami raspisuju uslove, javno nadmetanje, dodeljuju dozvole, sami sebe kontrolišu, pa o čemu mi ovde govorimo? Šta mi ovde glumimo? Da li treba nekom da damo ovlašćenje da on sve radi, a mi da se skupimo jednom u šest meseci, predsednici poslaničkih grupa i samo da verifikujemo ono što će neko raditi.
Da li je poznato koja sredstva leže u telekomunikacijama i kome je cilj da se to uradi?
Ova agencija je nešto slično kao Republička direkcija za puteve, koja određuje cenu putarine, ubira putarinu, raspodeljuje sve, daje puteve i sve ostalo, pa se zato javljaju ove stvari. Apsolutno nema nikakve kontrole.
Ovo je nakaradan sistem, suprotan onome potrebnom u zemljama u tranziciji.
Onda imamo pitanje licence; ona se ovde pogrešno tumači. Ovo je pitanje koncesije. Koncesija podrazumeva davanje određenih poslova da neko radi pod određenim uslovima za određenu nadoknadu. Licenca je nešto drugo, ona znači da svi oni koji ispunjavaju određene uslove imaju dostupnost određenim poslovima. Ovde imate ograničen pristup određenim poslovima i to je jednostavno koncesija, nije licenca. Ovo se pogrešno definiše kao licenca i ovo je suprotno Zakonou o koncesijama. Treba i to pogledati.
Zatim, imate rokove koji su prilično kratki, da do juna 2003. godine ovo treba da se ukladi. Treba da se donese na stotine podzakonskih akata. Ko će ovo da uskladi? Da li će ovo biti sprovodivo? Naravno da neće.
Zašto se onda donosi ovaj zakon? Pa da bi se zadovoljila forma prema međunarodnoj zajednici i Evropskoj uniji, Evropskoj komisiji, koja insistira da mi donesemo zakon o telekomunikacijama, a njih u ovoj fazi ne zanima da li će taj zakon biti sprovođen i primenjivan. Njih zanima da se ispuni forma i to će se uraditi. Doneće se zakon, a kakav će taj zakon biti, da li će biti donekle usklađen sa pravilima Evropske unije, možda hoće, možda neće, ali ta pravila su prilično široka.
U materijalima je dobijeno, navodno je predstavnik Evropske komisije Džefri Beret dao saglasnost na ovo. Ako pogledate njegovo pismo na engleskom i pogledate prevod, vidite da se tu nešto ne slaže. Ne znam da li neko misli da mi ovde ne govorimo engleski. Treba pročitati pismo u originalu i prevod i videćete da su to dve različite stvari. On je rekao da se slaže sa nekim osnovnim načelima konkurencije, antimonopola, ali da treba da dobije još detalja da bi mogao da se upozna. Ali, ovde se to odmah tumači da smo dobili saglasnost da je naš zakon u skladu sa evropskim propisima.
Dame i gospodo, evropski propisi, ako se neko na njih poziva, jako su široki i rastegljivi. Ovde imam statut u oblasti telekomunikacija i niz drugih akata, gde se vidi da su evropski propisi nešto sasvim drugo. Oni ostavljaju veliku mogućnost da imate prostora za jedan ili dva koncepta.
Ovde govorimo o onom konceptu, za koji može u nekoj rastegljivoj varijanti da se kaže da je u skladu sa nekim evropskim normama, ali veoma teško. Na taj način dobijamo koncept potpuno suprotan potrebama građana Srbije, a one iziskuju transparentan sistem.
Ako uzmemo da agencija može donositi opšta akta, u članu 103. se govori o tome, pogledajte sam Ustav i videćete da je ova odredba protivustavna. Opšta akta može da donosi samo Skupština i Vlada, niko drugi. Ne možemo da prenesemo takvo pravo na nekog drugog. Opšti akti se donose u Skupštini i Vlada ih donosi u funkciji sprovođenja zakona ove skupštine. To su uredbe i druga opšta akta.
Ovim je definisano da agencija može da donosi opšta akta. Ako uzmete ovlašćenja ove agencije, njenu finansijsku nezavisnost, da nema javne kontrole, da može da donosi opšta akta, može da unapređuje i menja politiku u oblasti telekomunikacija, koju ne utvrđuje ova skupština već Vlada na predlog ministarstva, dobijamo zatvoren sistem bez kontrole, sistem koji neće sprečiti, već otvoriti mogućnost za korupciju, kao i da se razni poslovi, razne dozvole daju onima koji nemaju sve uslove.
Da li je ovo priprema da možda "Pink" ili neko drugi dobije dozvolu iako ne ispunjava sve uslove? Da li ovde o tome govorimo? Naravno da o tome govorimo da na mala vrata hoće da se provuku krupne stvari, gde hoće da se završe poslovi za razne režimske televizije, dok ne dođe do vanrednih izbora i promene vlasti.
Ako pogledamo kako je definisana međunarodna saradnja, to je jedan jedini član. Ko će voditi tu međunarodnu saradnju? Telekom Srbije, kao što je to bilo i do sada? Više nemamo ministarstvo na saveznom nivou. Telekomunikacije su potpuno prebačene na republički nivo. Ko će voditi međunarodnu saradnju, kako će se odvijati, to ne stoji da je u nadležnosti agencije. U čijoj je onda nadležnosti međunarodna saradnja i međunarodni odnosi?
Ko će to raditi, jednim jedinim članom je onako najopširnije definisano. To je u nadležnosti republika, to treba urediti i videti kako će se raditi. Ono što je veoma važno, a što naš Predlog zakona jako slabo reguliše u dva člana, a to je zaštita prava građanina. Ta oblast je veoma pažljivo definisana u stranim zakonodavstvima. U našem zakonu imamo samo dva člana i oni na najopštiji i najbanalniji način definišu zaštitu prava građanina, a što je potpuno nedovoljno i neadekvatno, s obzirom o kakvoj se oblasti radi. Setićemo se samo afere prisluškivanja, Interneta i svega ostalog. Bilo je anketnih odbora u ovoj skupštini. Neko je prisluškivao nekoga preko Interneta i preko raznih kablova. Tu dolazimo na pitanje zaštite prava građanina.
U zakonima zemalja daleko ispred nas u oblasti telekomunikacija, npr. Nemačke, imate nešto što se zove telekomunikaciona tajna, zloupotreba predajnika, zabrana prisluškivanja, tehničke mere zaštite, zaštita podataka. Imate podatke i zahteve za informacije organa bezbednosti. Znači, sve je do u tančina definisano. S obzirom da imamo zakone koje smo doneli u ovoj skupštini pre desetak dana, a to su izmene Zakona o krivičnom postupku i sve ostalo što je u dobroj meri suprotno Evropskoj konvenciji i Međunarodnoj konvenciji o ljudskim pravima UN, možemo da vidimo da se otvara mogućnost za mnoga ugrožavanja prava građana u Srbiji. Ovim zakonom regulisano je pravo korisnika telekomunikacija i zaštita korisnika na najmanji mogući način, gde nema apsolutno nikakve zaštite.
Mi putem ovog zakona ne štitimo građane. Nama je cilj da se zaštiti pravo građana na tajnost, na nešto što je privatnost, pa da se spreči prisluškivanje i sve ono što može da se zove zloupotrebom prava od strane države. Mi moramo ovde da ograničimo državu da zadire u prava građana. Ako ova agencija ima sve ove atribute vezane za samostalnost, sama sebe kontroliše, može da utvrđuje i unapređuje politiku i sve ostalo, postavlja se pitanje šta se dešava sa građanima i gde su tu građani. Da li se dešava da svi mi postojimo da bi neko imao telekomunikacije i da bi mogao da nas prisluškuje. Da li telekomunikacije postoje da budu servis građana i u funkciji građana. Ne postoje nikakve tehničke mere zaštite, zabrane zloupotreba drugih vidova, pa ni zaštita podataka.
U mnogo složenijim državama, kao što je Nemačka, postoji precizno razrađen sistem zaštite ovih stvari. Imamo Austriju, gde isto postoji telekomunikaciona tajna, gde se kaže da tu podležu svi podaci o komunikacijama, a posebno činjenica da li tu neko učestvuje ili ne učestvuje; znači, sve ono što se odnosi na telekomunikacionu tajnu. Postoje obaveze operatora radi zaštite tih podataka.
Puno stvari ovim zakonom nije dorađeno. Govorimo o konceptu koji može ili ne mora da bude dobar. On je, ovakav kakav je, iskrivljen nekim stvarima, vezano za nadležnost agencije koja apsolutno ima carska ovlašćenja, gde nema nikakve kontrole, gde se pravi fasada time što će Skupština imenovati upravni odbor. To je apsolutna fasada, jer taj upravni odbor, s obzirom na sva ovlašćenja same agencije, neće moći ništa da kontroliše. Mi dobijamo sistem otuđen od ove skupštine, otuđen od predstavnika građana; taj sistem može da se okrene protiv tih građana, pa da bude u funkciji vlasti.
Da li je ovaj zakon o telekomunikacijama ono što nama treba? Naravno da nije. DSS se zalaže za drugi koncept. Zalažemo se za koncept da telekomunikacionu politiku utvrđuje Skupština, da ona ima najveća ovlašćenja, a da ministarstvo, Vlada i agencija koja će biti formirana ne mogu da se bave suštinskim stvarima oko telekomunikacione politike, već da budu servis ove skupštine i u funkciji građana; za jedan servis koji će biti javan, transparentan, gde će svaki poslanik i svaki građanin moći da ima uvid kako se i šta radi.
Ovako, zakona o telekomunikacijama, dobijamo nakaradan sistem telekomunikacija otuđen od građana, bez kontrole, gde imamo samostalnost agencije i finansijsku i po pitanju zarada. Da li je taj koji radi u agenciji za telekomunikacije zaslužio da ima veću zaradu nego neki član Vlade, neki ministar. Zašto bi imao veću zaradu ako je deo državnog aparata?
Zašto se to dešava? Kome je ovo cilj? Možemo samo da pretpostavljamo. Teško da će ovaj zakon kao takav biti sprovodljiv.
Treba doneti za samo tri meseca, kako se predviđa ovim zakonom, više stotina, da ne kažem hiljada akata prateće dokumentacije. To ništa nije urađeno, niti će postojati uvid u tu dokumentaciju, niti ćemo mi imati uvid u to šta se dešava, s obzirom da je agenciji ostavljeno da ona donosi opšte akte. To je protivustavno.
Opšte akte može da donosi Skupština i Vlada. Ako je neko mislio na neke druge opšte akte, onda ne sme da ih zove opštim aktima, već se zna šta su u pravnom smislu opšti akti i za se ko može da ih donosi. Ako je neko mislio na akte kojima se bliže uređuje rad agencije, onda je trebalo tako i da kaže.
Ne može se to nazivati opštim aktima, jer je ta odredba kao takva protivustavna. Ne možemo niti mi, niti Vlada da delegira na nekoga mogućnost da donosi opšte akte, jer je to upravo naše ustavno ovlašćenje i nama su ga građani dali da bi mogli da nas kontrolišu. Ovako ćemo dobiti sistem otvoren za mahinacije i korupciju, van kontrole. Iskreno se nadam da ovaj zakon, pošto će teško biti sprovodljiv, neće proizvesti onoliko štetnih posledica koliko je moguće, ukoliko neko krene bahato i neodgovorno da ga sprovodi.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslanička grupa DOS - Reforma Srbije.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, više je razloga zbog kojih se ovaj zakon našao pred Narodnom skupštinom Republike Srbije. Jedan od razloga sigurno je da je Zakon o sistemima veza donet 1991. godine i da praktično ne obuhvata čitav niz momenata vezanih za, pre svega, tehnološko napredovanje u ovoj oblasti. Praktično se Zakon o sistemima veza menjao samo 1997. godine - ako izuzmemo izmene iz 1993. i 1994. godine, radi sankcionisanja određenih postupaka koji nisu u skladu sa zakonom - kada je izvršena promena vlasničke strukture, odnosno promena statusnog oblika PTT Srbije u akcionarsko društvo zbog potrebe prodaje jednog dela ovog preduzeća.
Neobično je važno da se donese ovaj zakon upravo zbog toga što postojeće zakonodavstvo ne poznaje čak recimo ni Internet kao sredstvo komunikacije, iako je postao jedan od uobičajenih načina komunikacije, a praktično ni na koji način nije formalno-pravno pokriven. Potrebno je doneti ovakav zakona i zbog obaveza koje imamo prema Međunarodnom savezu za telekomunikacije kao zemlja članica, obavezna da poštuje oredbe i direktive ove organizacije, ali isto tako i zbog unutrašnje potrebe razvoja u ovoj oblasti. Razvoj ove oblasti je, zbog uzročno posledičnih veza sa telekomunikacijama drugih zemalja, prosto uslovljen usklađivanjem naših standarda, kriterijuma i pravnih akata sa pravnim aktima i standardima zemalja u okruženju.
Cilj ovog zakona jeste reformisanje ove oblasti, a ona se reformiše na više načina; odredbe ovog zakona upućuju na to da tržište u ovoj oblasti mora biti otvoreno jednako za sve, ne sme doći do uspostavljanja monopola, a to je jedna od odredaba Ustava; dakle, ovaj zakon strogo sledi principe, postojeći Ustav sve to predviđa, to je nediskriminatorski pristup prilikom davanja dozvola, a nezavisno od toga da li se dozvole daju fizičkim ili pravnim, domaćim ili stranim licima, ukoliko su ispunjeni uslovi iz ovog zakona, tada je pristup svim tim potencijalnim osnivačima jednak, odnosno mogućnost dobijanja dozvole za sva ta lica i u potpunosti je izjednačena.
Kvalitet usluga takođe je u ovoj oblasti neophodno povećati. Mi smo svedoci toga šta sve rade, kako naše nacionalne kompanije, tako i ministarstvo, na poboljšanju kvaliteta u ovom smislu, posebno prethodnih nekoliko meseci i protekle dve godine; sasvim je sigurno da ove odredbe zakona koje definišu obavezu poštovanja određenog minimuma kvaliteta pružanja ovih usluga idu u prilog i u tom pravcu da se taj kvalitet još više povećava.
Deregulacija se ustanovljava kroz formiranje Republičke agencije za telekomunikacije; ona kao nezavisno regulatorno telo, dakle nezavisno od države i od klasičnih državnih organa, funkcionalno i pravno nezavisno može da donosi odluke i da ima presudnu ulogu u razvoju ove oblasti.
Kada uzmemo u obzir specifičnost telekomunikacija, jasno je koliko je važno da se ta oblast depolitizuje i u ovom smislu dereguliše.
Sa druge strane, ovaj zakon takođe predviđa i pravnu sigurnost za one operatore koji su ostvarili određena prava po prethodnom zakonu, dakle predviđa se dovoljan, razuman rok da se usaglase delatnosti, status tih preduzeća i tih operatora sa postojećim stanjem i sa zakonskim odredbama, a tako se obezbeđuju određena prava stečena na osnovu prethodnog zakona; u tom smislu ovaj zakon i te kako ima razumevanja za operatore koji tradicionalno postoje na našem tržištu.
Republička agencija za telekomunikacije ima dve osnovne funkcije. Ona kao nova institucija ima regulatornu funkciju donošenja opštih pravnih akata, dakle definisanje pravila u oblasti telekomunikacija, a sa druge strane ima pojedinačna ovlašćenja i davanje dozvola po zahtevu pojedinih operatora ako ispunjavaju zakonom potrebne uslove.
Dakle, donošenje akata na opštem i na pojedinačnom nivou, sa jedne strane, kao i kontrolna funkcija sankcionisanja ponašanja protivnih zakonskim odredbama, sa druge strane; to znači donošenje mera i ustanovljavanje sankcija za one operatore koji eventualno zloupotrebe ili na neprofesionalan ili na nezakonit način obavljaju ovu svoju dodeljenu funkciju.
Ova agencija je nezavisna, naglasili smo zbog čega je to važno, a isto tako ima ovlašćenje arbitriranja u određenim sporovima, što je takođe novo - to provejava ne samo u ovoj oblasti, nego i generalno u privrednim trendovima pri razrešavanju privrednih sporova na širem i globalnom nivou - između operatora i operatora i korisnika, čime se, naravno, ne gube tradicionalni mehanizmi zaštite prava lica, upravni spor, odnosno sudski postupak, ali svakako se omogućava da se kroz arbitriranje Republičke agencije ta procedura ubrza, da bude elastičnija i da mehanizmi rešavanja sporova budu daleko efikasniji.
Zakon ustanovljava, prvo, princip zakonitosti; dakle, niko ne može da ima dozvolu i da se bavi telekomunikacionom delatnošću, ukoliko mu to agencija nije dozvolila na osnovu zakona i utvrđenih kriterijuma, osim kod određenih telekomunikacionih mreža specijalne namene, od šireg društvenog, odnosno državnog interesa, kao kod vojske ili policije; ili kod privatnih telekomunikacionih mreža kod određenih zatvorenih sistema ukoliko mogu da funkcionišu jedino ako su uvezani kroz određenu telekomunikacionu mrežu.Treći oblik je, naravno, ukoliko se zakonom predviđa da je moguće osnovati u određenoj oblasti telekomunikacionu mrežu, a da to pri tom agencija ne mora da prihvati.
Ravnopravnost takođe ustanovljava princip da svako fizičko i pravno, domaće i strano lice, ukoliko ispunjava zakonske uslove, može da pretenduje da dobije dozvolu za obavljanje ove delatnosti; zakon uvodi javnost kod izdavanja dozvola i vođenja registara, gde se insistira na javnosti ili, kako mi to često kažemo, transparentnosti u ovoj oblasti, što je takođe neobično važno.
Praktično, zakon definiše da jedan pravni subjekat može imati samo jednu javnu telekomunikacionu mrežu, može je izgraditi, može je osnovati, kroz dodeljivanje samo jedne dozvole. Dakle, strogo sprečava ustanovljavanje monopolske pozicije na tržištu, obezbeđuje otvoreno i slobodno tržište i upravo kvalitet ovog zakona jeste da kroz reformski pristup omogućuje usklađivanje naših domaćih standarda kriterijuma i zakonskih normi sa međunarodnim standardima, zakonskim normama i direktivama koje propisuju obavezno ponašanje u ovoj oblasti.
Upravo zbog ovih kvaliteta zakona, poslanički klub DOS - Reforma Srbije podržaće i usvojiće ovaj zakon. Hvala lepo.

Da li se još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Reč ima ministar Marija Rašeta-Vukosavljević.