Narodni poslanik Goran Svilanović je dobio pravo na repliku po osnovu pominjanja. Vi ste ga pominjali, ne sada nego u prethodnom izlaganju. Imenom i prezimenom ste ga pomenuli nekoliko puta.

Nije bitno da li sam ga spomenuo, nego da li sam ga uvredio.

Da li još neko od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Nemate pravo na repliku, gospodine Svilanoviću.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe DSS, G17 plus, SPS i SPO-Nova Srbija.
Dajem reč narodnom poslaniku Tomi Bušetiću, SPS, posle njega Vladan Vučićević, SPO-Nova Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje ovog zakona prvi je korak u pravcu jedinstvenog nastupa svih relevantnih političkih snaga prema tako važnom pitanju kakvo je pitanje Haga.
Ovo je trenutak kada država treba i mora da definiše pozitivan odnos prema onima koji su branili našu zemlju, a većina u Hagu je upravo bila na tom zadatku. U Hagu se brani istina, a istina je na našoj strani. U Hagu su uglavnom Srbi, državnici, političari, generali, oficiri, ukupno njih 70 i pokoji Musliman i Hrvat, što kaže naš narod – da se Vlasi ne sete. Zato Srbija treba da ima veći interes od svih ovih drugih država za odnos prema Hagu.
U ovom trenutku nama ne treba neka naknadna pamet, a mi smo svedoci ovih dana naknadne pameti Nebojše Čovića, koji kaže da su Holbruk, Voker, Olbrajtova i te kako radili na scenariju progona, linča i proterivanja srpskog življa na Kosovu i Metohiji 17. i 18. marta.
Zar to nisu isti ljudi koji su bili promoteri terorizma na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. godine, ljudi koji su i organizovali i osmislili besomučnu agresiju NATO-a? Čović izriče teške optužbe i na račun Harija Holkerija. Svi administratori na Kosovu i Metohiji su bili isti, od Kušnera do Hari Holkerija.
Naknadna pamet nam ne treba, nama treba ovde jedinstvo. Ni Gorana Svilanovića, koji pre nekoliko dana reče da Nemačka radi na nezavisnosti Kosova i Metohije. Goran Svilanović se kasno setio da to kaže danas. Šta je radio u protekle tri godine. Goran Svilanović je uništio našu diplomatiju i njemu bi mnogo više ličilo da bude ministar inostranih poslova Albanije i Hrvatske, a nikako Srbije ili zajedničke države Srbije i Crne Gore. Nama je potrebno jedinstvo, a ne naknadna pamet i oko mnogih drugih pitanja.
Kad govorimo o Rezoluciji 1244, rezolucija jeste kompromis, ali nije kapitulacija. Problem je što se Rezolucija 1244 ne sprovodi na delu. Jednostavno, srpski narod nije zaštićen, nije bezbedan i nijedno pitanje koje je bilo u zadatku po Rezoluciji 1244 nije rešeno. Sasvim je jasno i danas svi moramo da budemo svesni da Kosovo i Metohija nije demokratsko pitanje, ne radi se o tome da li ima ili nema dovoljno demokratije. Na Kosovu i Metohiji je progon srpskog stanovništva, teror i gola otimačina teritorije. Zato govorim da nam ne treba nikakva naknadna pamet.
Danas, kada donosimo ovaj zakon, moramo da kažemo da se u Hagu brani istina. Istina jeste na našoj strani. Ratove su na ovim prostorima pokrenuli Hrvati i Muslimani. Poznate su izjave i Franje Tuđmana i Izetbegovića. Tuđman je rekao – krenuo sam u rat da bih dobio samostalnost što pre.
Izetbegović, da bi zarad suverene Bosne i islamske države žrtvovao svakakav mir i to je istina, i žalosno je što u Srbiji danas postoji veliki broj i političkih partija i drugih snaga koji govore drugu priču. Naravno, kada govorimo o Kosovu i Metohiji vrlo dobro znamo da se 1998. i 1999. dogodio teror. Mi smo se samo obračunavali sa terorizmom.
Nisu na Kosovu bila ugrožena ljudska prava Šiptara, nije na Kosovu bila humanitarna katastrofa. Šta je to što je Šiptarima nedostajalo tokom svih tih godina? Imali su sva prava, ali ta prava nisu koristili. Kada govorimo o humanitarnoj katastrofi, ona se desila tek posle bombardovanja i u vreme bombardovanja. I šta se to promenilo u međunarodnoj zajednici svih ovih godina, i 90-tih i danas 2004. Skoro ništa.
KFOR i UNMIK ne rade svoj posao koji imaju kao obavezu po Rezoluciji 1244, mediji inostrani su isti i 90-tih godina i pre nekoliko dana. Međunarodne organizacije i Savet bezbednosti nisu na pravi način osudili genocid koji se desio marta meseca 2004. godine.
UNESKO se totalno nonšalantno ponaša prema uništenju svih naših svetinja i tu dolazimo do ovog ključnog pitanja, a koje je na neki način vezano za ovaj zakon, jer mi moramo da budemo jedinstveni kada je reč o tim nažim najvažnijim državnim pitanjima.
Nije važno određenim međunarodnim faktorima ko je na vlasti u Srbiji. Oni svoj program sprovode i to je činjenica, ali ako mi budemo jedinstveni, ako znamo šta želimo i ako se zajednički usaglasimo i jedinstveno nastupamo oko najvažnijih vitalnih pitanja, nama će svakako biti bolje.
Znamo da će ovaj zakon biti dočekan na nož od mnogih. Pre svega od onih političkih partija do juče u DOS-u, poput Batićeve, Mihajlovićeve, Gorana Svilanovića, njegovog Građanskog saveza.
Vrlo dobro znamo do čega je ta politika dovela. Oni su za tri godine gotovo uništili naše društvo.
Znamo kako su se građani opredelili prema njima. Sve te stranke dobile su nula posto. I Svilanović i Građanski savez isto bi prošli - nula posto. Zar bi on bio bolji od Batića? Ne bi. Ovaj zakon će dočekati na nož i mnoge nevladine organizacije, razni analitičari, eksperti, čiji je jedini zadatak da tumače šta hoće NATO, Međunarodna krizna grupa, a sve to rade protiv interesa srpskog naroda i srpske države. Naravno, ne rade oni za džabe, dobre apanaže primaju iz inostranstva, a niko ko dobija pare iz inostranstva ne dobija za džabe, sve je to protiv interesa ove države i ovog naroda.
Zakon će u svakom slučaju pomoći mnogim optuženima. Nama je najvažnija pomoć predsedniku Slobodanu Miloševiću. On do sada nikakvu pomoć nije imao od ove države. Naprotiv, bili su samo klipovi u točkove, a Milošević se briljantno brani, sam se brani i sam će pobediti u Hagu, u to smo mi gotovo uvereni.
Na kraju, ovaj zakon treba da ozvaniči novih kurs Vlade i države prema pitanjima koja su od vitalnog nacionalnog interesa, a upravo ovo pitanje Haga jeste i državno pitanje.

Reč ima Vladan Vučićević, SPO-NS, a posle njega Marko Krstić, G17 plus.

Dame i gospodo poslanici, evidentno je da je u proteklih 10 godina Srbija prošla kroz veliku agoniju i da se naravno u Srbiji teško i preteško živi. Sigurni smo svi i znamo da Haški tribunal nije naklonjen Srbima, da je Haški tribunal sud koji evidentno na neki način kažnjava Srbe, a da je naklonjen albanskim teroristima i svim drugim teroristima, koji su vršili atak na Srbe i srpski narod.
Postavlja se pitanje, prilikom donošenja ovog zakona, suštinsko, da li je Srbija dovoljno u ovom trenutku učinila za odbranu svojih sugrađana koji se nalaze u Hagu, kako i na koji način treba da pomogne. Ko su sve žrtve proteklih godina i ovih ratova kroz koje smo prošli, ko su sve žrtve NATO agresije i u kakvom ekonomskom stanju se danas nalaze te žrtve, u kakvom ekonomskom stanju se nalazi cela Srbija? Šta je sa invalidima rata? Ko vodi računa o invalidima rata? Kako danas u Srbiji žive invalidi rata?
Naravno, svaka ozbiljna država dužna je da svoje sugrađane brani, štiti i mislim da je propušteno dosta vremena i da je Srbija trebalo da štiti i brani svoje sugrađane u Hagu, ali u ovom predlogu zakona smeta mi što u samom članu 2. stoji - uža familija, brat, supruga, deca, pa onda se pominje brat, sestra. Nije definisano koliko će to sredstava biti izdvojeno, ko će ta sredstva izdvojiti i koliko puta familija u toku jednog meseca može putovati u Hag.
To ovde nisam video. Naravno, ima ovde u Srbiji i onih drugih ljudi kojima je možda trebalo pomoći. Šta je sa majorom Šišićem, koji je isto stradalnik, ovde se ne pominje i nalazi se u zatvoru u Italiji. Ono što je vrlo bitno, to je ovaj član 11. koji kaže da mi treba retroaktivno da isplatimo sve.
Gospodo poslanici, smatram da je Srbija dužna da pomogne svojim sugrađanima, ali smo na neki način ovaj zakon morali malo primeriti i našoj ekonomskoj situaciji, a svi znamo da je ekonomska situacija svih građana u Srbiji neprimerena i nije takva da se u Srbiji normalno može živeti.
Kao čovek sigurno ne mogu da glasam i da kažem da treba da finansiram Marka Miloševića. Ne mogu dozvoliti sebi da, na neki način kao poreski obveznik, naturim svim građanima Srbije svojim glasom da glasaju za Marka Miloševića. A svi znamo i sećamo kada je Slobodan Milošević rekao: "Nije čovek onaj koji ima 20 godina i nije zaradio milion maraka".
Privatnik sam 18 godina, milion maraka zaradio nisam i milion maraka poštenim radom u Srbiji se teško zarađuje. Iz tih razloga mislim da je na neki način moralo da se vodi računa da se pomogne unutar zemlje dokazima, materijalima, da se daju svi dokazi i materijali koji će služiti u odbrani svih optuženih koji se nalaze u Hagu, ali da je što se tiče materijalnih davanja morao da se napravi neki rez i da se kaže - svi oni koji nisu u dobroj materijalnoj situaciji i koji nisu zaradili milion dolara, treba da dobiju pomoć, a oni koji su u ovoj zemlji za kratko vreme, sa 20 godina života, zaradili milion i više dolara, ti ljudi mogu da putuju, da svoje roditelje štite i brane u Hagu, a što je njihovo apsolutno pravo.
Na neki način sve žrtve u ovoj zemlji povredićemo ako budemo doneli ovaj zakon, a ne budemo napravili neki rez, ipak ko to treba i kome treba pomoći, a kome treba uskratiti tu pomoć.
Oni što su svojim radom ili na neki drugi način za vrlo kratko vremo uspeli da zarade više miliona maraka ili više miliona evra smatram da iz svojih sredstava mogu da brane svoje roditelje.
A, država Srbija da apsolutno sve materijalne dokaze da i pruži u njihovu odbranu. Toliko i hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Krstin, G17 plus, a posle njega Bogoljub Pejčić, SPO-Nova Srbija.

Poštovani predsedavajući, dame i  gospodo, poslanička grupa G17 plus je podržala stavljanje ove tačke na dnevni red iz potrebe da se urede ona prava optuženih lica pred Haškim tribunalom koja nisu u dovoljnoj meri zaštićena dosadašnjim pravnim sistemom i sistemom koji važi u gradu koji se  zove Hag.
Međutim, čitajući zakon, koji smo zaista pretresli na Zakonodavnom odboru, imam osećaj da su neka pitanja data preširoko u pogledu prava, zatim preširoko u pogledu lica, previše u iznosu i bez korektiva ekonomske mogućnosti ili nemogućnosti kandidata da ostvare ta prava.
Ne bih komentarisao situaciju u kojoj se nalaze poreski obveznici. Nama nedostaje mišljenje finansija da bismo znali da li se ovo može sprovesti. Ali, hteo bih da ukažem na nekoliko stvari. Kada donosimo ovaj zakon trebalo bi da znamo kakva prava imaju lica koja se pred sudovima u Srbiji nalaze u statusu pritvorenika, odnosno lica o kojima se u Srbiji vodi krivični postupak.
Napomenuću da se i u Srbiji vode krivični postupci protiv učinilaca iste grupe krivičnih dela poput lica u pritvoru po ovom zakonu o kome mi sada govorimo. Prava optuženih zaposlenih lica, kada se radi o regresu zarade, regulisana su članom 111. Zakona o radu i odnose se samo na prava pritvorenih lica. Dakle, nema prava rodbine, tu su samo lica protiv kojih je pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom.
Koja su to prava? To su - naknada zarade u visini od jedne četvrtine koju je lice ostvarilo za mesec kada je bilo privremeno udaljeno, ili jedna trećina zarade, znači više, ako to lice izdržava porodicu. Više prava od tih prava u zakonodavstvu ove zemlje nema.
Kada se radi o pravima lica u krivičnom postupku, znači opet rodbine tih lica nema, a optuženi u krivičnom postupku imaju prava regulisana Zakonom o krivičnom postupku, što se odnosi pre svega na obezbeđenje tzv. siromaške odbrane, kako mi to u narodu kažemo, koja je obavezna kada se radi o krivičnim delima za koja je zaprećena kazna preko 10 godina zatvora, a fakultativna, znači ne mora je biti, kada se radi o krivičnim delima sa zatvorom od preko tri godine. I to, pod uslovom ako to zahtevaju interesi pravičnosti i ako okrivljeni prema imovnom stanju ne može da snosi troškove odbrane.
Znači, videćete da su prava utvrđena ovim zakonom daleko šira, sveobuhvatnija u pogledu lica, u pogledu prava, u pogledu iznosa i u pogledu provere ekonomskih mogućnosti.
Suština svih prava koja sadrže svi pozitivni zakoni u Srbiji je da obezbede da nijedan okrivljeni ne bude osuđen zbog toga što nije imao uslova da se brani. Poslanička grupa G17 plus zaista misli da i ovaj zakon treba da ide u tom prilogu. Znači, sve ono što je preko toga, izvan toga, što obuhvata neka druga lica koji nisu optuženi previše je i izlazi izvan okvira ustavnih mogućnosti.
Konkretno mislim na član 13. Ustava Republike Srbije, koji kaže da su građani jednaki u pravima i u dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko i drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili koje lično svojstvo.
Ovaj zakon bi zaista predstavljao izuzetak. Pošto zakon predstavlja izuzetak, a kao pravnik to moram da kažem, on se tumači restriktivno, znači uže. Ovaj zakon je izvršio zaista široko tumačenje ovakvog mogućeg izuzetka i mi smo nekim amandmanima, a vidim i amandmane predstavnika drugih poslaničkih grupa, intervenisali u tom pogledu. Ovako kako zakon sada izgleda zaista je preširok i obuhvata neka lica, neka prava koja ne treba tu da budu.
Oko retroaktivnosti se razgovaralo i mislim da i o tom pitanju ovde treba da razgovaramo. Mislim da član 11. omogućuje primenu zakona retroaktivno, jer se ostvarivanje prava računa od stavljanja u pritvor, i tu imamo određene amandmane, ako budu usvojeni ta će situacija moći da se popravi.
Međutim, bez usvajanja ovih amandmana član 11. Ustava nije ispoštovan. Naime, pojedine odredbe mogu imati povratno dejstvo, ali tada to traži da mi obrazložimo ovde opšti interes za tako nešto. Mi takvo obrazloženje ovde nemamo i nadam se da bi prihvatanjem amandmana mogli da otklonimo taj prilično veliki nedostatak.
Dalje, osvrnuću se na obavezu Vlade da obaveštava optuženog i članove porodice o njihovim pravima iz ovog zakona. Moram da vam kažem da je ovo obaveza koju Vlada do sada ni u jednom propisu nije imala. O pravnom propisu se građani obaveštavaju objavljivanjem u službenom listu tj. "Službenom glasniku Republike Srbije", u tzv. roku koji se zove "vacatio legis", u kome se oni upoznaju sa propisom.
U ovoj situaciji mi smo obavezali Vladu da obaveštava građane i porodice pojedinačno, optužene i porodice pojedinačno, o zakonu i pravima iz tog zakona. To bi naravno bilo logično, pravno-sistemski gledano, da radi odgovarajuće ministarstvo, kao što imamo npr. da Ministarstvo pravde odlučuje o pravima lica koja su neopravdano osuđena u redovnom pravnom režimu, a ne odlučuje Vlada Srbije.
Ne vidim zašto pravimo razliku između običnih osuđenih i onih koji će biti neobično osuđeni, ako će biti neobično osuđeni.
Poslednja načelna primedba bi se odnosila na obezbeđenje finansijskih sredstava za sprovođenje ovog zakona. Bilo je priče da to nije tako mnogo novca, da je to minimalno. U obrazloženju zakona čak piše da je to minimalno.
Mislim da zaista Ustav Republike Srbije, član 64, ne dozvoljava takvo koncipiranje teksta zakona, pa samim tim ni naš Poslovnik. Zakon kojim se stvaraju obaveze za budžet ne može se doneti ako organ koji ga donosi prethodno ne utvrdi da li su za izvršavanje zakona obezbeđena sredstva. Tako kaže član 64. Ustava.
Mi ovde imamo jednu rečenicu koja kaže - minimalna sredstva. Znači, ne kaže - ni obezbeđena, ni - nisu obezbeđena, ni koliko će biti. Minimalno što mi moramo imati je procena sredstava. Niko ne očekuje da sada to može da se kaže u dinar, u dva, u hiljadu dinara, ali neka procena mora biti.
Dakle, uz određene ispravke, promene, koje istina ulaze i u bit samog zakona, ovaj zakon bi mogao biti prihvatljiv. Zahvaljujem.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Bogoljub Pejčić, SPS-Nova Srbija, a posle njega Jovan Palalić, DSS

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da nekako ispravim gospodina Aligrudića, pa i da razočaram gospodina Svilanovića.
Srpski pokret obnove jeste stavio svoje potpise, ali ti potpisi nisu stavljeni zato što se SPO slaže sa ovim zakonom, već jednostavno zato što taj zakon treba da uđe u proceduru i da se o njemu ovde raspravlja, pred ovim skupštinskim organom.
Bez obzira na to ko se slagao a ko ne, mi smo očekivali da će ovaj zakon pojasniti ko je od haških zatvorenika siromašan, a ko je Ali Baba i u pećinama skladištio i skladišti srpski opljačkani novac.
Nećete mi valjda reći da je Slobodan Milošević siromašan čovek, ili da je gospodin Šainović siromašan čovek ili da je Milan Milutinović siromašan čovek. Gospodo, vi ste čitali neki dan u novinama da je Slobodan Milošević peti u svetu na listi sa opljačkanih milijardu i 600 miliona dolara, a odmah iza čuvenog Idi Amina.
Čujem da Toma ovde meni nešto prigovara, a sam Toma zna da je njegova poslanička grupa svojevremeno kritikovala Milana Milutinovića, pre sedam-osam godina ili devet godina, više se ne sećam, zbog utajivanja milion ili dva miliona dolara na adaptaciji njegove ambasade u Atini.
Hoćete li reći da je Nikola Šainović siromašan čovek, koji je bio gospodar borskog zlata. Sećate se koliko je afera bilo o Šainoviću oko tog zlata i koliko su u igri bili milioni, desetine miliona i stotina miliona dolara.
Dakle, SPO nema ništa protiv da se finansira sirotinja u Hagu, ali ima protiv da se ovakvi ljudi slični Miloševiću finansiraju o trošku ove sirotinje. Vi možete da ne poštujete naše žrtve. SPO je prošao kroz svoju desetogodišnju golgotu, gde je ubijan, prebijan, sakaćen, svuda su nam grobovi. Vi možete te grobove da ne poštujete, ali ne možete od nas da tražite da se mi odreknemo tih grobova.
Upravo zato SPO neće glasati za ovaj zakon. Hvala.