Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad Osme sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obavešavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 125 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Sava Urošević, Goran Jakšić, Dragor Hiber, Goran Panović, Zoran Mićović i Miroslav Martić.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O REGULISANjU OBAVEZA REPUBLIKE SRBIJE PO OSNOVU ZAJMA ZA PRIVREDNI RAZVOJ, IZMENAMA ZAKONA O GARANCIJSKOM FONDU I IZMENAMA ZAKONA O PLATNOM PROMETU (nastavak zajedničkog načelnog pretresa o 2, 3. i 4. tački)
Pitam da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Izvolite, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS narodni poslanik Jovan Todorović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, svoju diskusiju ću, pre svega, usmeriti na Predlog izmena i dopuna Zakona o Garancijskom fondu, zato što mislim da Zakon o platnom prometu i Zakon o vraćanju sredstava iz zajma jeste, u suštini, tehnički deo posla; naročito kada se radi o Zakonu platnom prometu, gde je reč o doterivanju postojećih zakonskih rešenja, doduše sa suštinom da se pojača finansijska disciplina.
Kada je u pitanju zakon o izmenama i dopunama Zakona o Garancijskom fondu, pre svega, želim da izrazim zadovoljstvo da je došlo do izmena u ovom zakonu, za koje je SPS, preko svoje poslaničke grupe, u prethodnom sazivu ove skupštine dala nekoliko amandmana koje, nažalost, prethodna vlada nije htela da prihvati. Predložene izmene su upravo na liniji tadašnjih razmišljanja socijalista po osnovu Garancijskog fonda, uz suštinsko određenje da je do ovakvog zakona trebalo doći mnogo ranije – 2001. godine, pa verovatno ne bismo imali takvo stanje u privredi i verovatno bismo lakše došli do ostvarivanja strateškog cilja da se u Republici Srbiji broj malih i srednjih preduzeća poveća sa sadašnjih 150 hiljada na oko 400 hiljada preduzeća.
Budućnost ove zemlje upravo i jeste u razvoju malih i srednjih preduzeća i tu nema nikakve sumnje, jer i u razvijenom svetu preko 90 posto svih privrednih subjekata jesu u kategoriji malih i srednjih preduzeća.
Primećujem tri osnovne promene u odnosu na dosadašnji tekst zakona.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da saslušaju govornika.)
Prva i osnovna je upravo proistekla iz nedavno usvojenog budžeta Republike Srbije za 2004. godinu, a odnosi se, u suštini, na dokapitalizaciju Fonda sa 1,5 milijardu dinara, što bi, ako me pamćenje dobro služi, sa prethodnim sredstvima od oko 600 miliona dinara, bilo negde oko 2,1 milijardu dinara ukupnog osnivačkog fonda pogodnog za izdavanje garancija malim i srednjim preduzećima, s tim da je ovde rečeno da ukupan garancijski potencijal može biti dva i po puta veći od tih sredstava.
To znači da ćemo u budućnosti, počev od usvajanja ovog zakona pa nadalje, u suštini, za mala i srednja preduzeća, preduzetnike i sve druge koji koriste garancije Fonda moći da garantujemo, otprilike, do iznosa od 5 milijardi dinara, što jeste značajna cifra u uslovima u kojima se nalazi naša republika.
Takođe je dobro da je krug potencijalnih korisnika proširen i to, pre svega, sa poljoprivrednicima.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da saslušaju govornika.)
To je možda i najznačajnija promena u ovom predlogu izmena i dopuna zakona, zato što je i budžetom za 2004. godinu ova vlada pokazala da će mnogo značajniju pažnju posvetiti upravo aktivnostima poljoprivrednika i da će poljoprivrednike tretirati kao preduzetnike, koji će moći da se obrate ovom fondu i da koriste mogućnost izdavanja garancije od strane tog fonda prema poslovnim bankama ili drugim finansijskim organizacijama, koje će i tim poljoprivrednicima, kao i malim i srednjim preduzećima, odobravati odgovarajuće iznose kredita.
Kada je usvajan Zakon o Garancijskom fondu, mi smo tadašnjem ministru za privredu i privatizaciju, gospodinu Vlahoviću, vidim da je tu, predlagali da ne postoje ograničenja u smislu da se ne može izdati garancija iz Fonda koja bi prešla 50% od visine traženog, odnosno odobrenog kredita.
Vidim da se ovde predlagač opredelio da nema takvih limita i mislim da je to dobro rešenje, zbog toga što nam se vrlo često u životu može desiti da onaj koji dobije garanciju od Fonda na iznos od 50% odobrenog kredita ima muku, možda i nepremostivu, da obezbedi ostatak garancije od 50 procenata, jer sve poslovne banke, saglasno svojoj poslovnoj politici, imaju potrebu da se u što je moguće većoj meri zaštite i obezbede plasman tih kredita.
To bi naročito bio problem kada poljoprivrednici dođu u poslovnu banku i zatraže odgovarajući kredit radi finansiranja neke proizvodnje, radi zasnivanja voćnjaka, radi nabavke poljoprivredne mehanizacije ili nekih drugih sredstava koja su im neophodna za obavljanje poljoprivredne delatnosti.
Dakle, dobro je da nema tog ograničenja, što ne znači da će Fond baš svim korisnicima garantovati 100 posto iznosa traženog kredita ili odobrenog od strane poslovne banke ili neke druge finansijske organizacije. Važno je da nema tih administrativnih ograničenja, jer će Fond, saglasno pravilniku, koliko sam razumeo, utvrditi kriterijume po kojima će garantovati određene kreditne iznose. Taj pravilnik će doneti Vlada ili nadležno ministarstvo.
Vidim da je to ovde promenjeno, da nadležno ministarstvo za te poslove više nije Ministarstvo za privredu, nego je ovoga puta Ministarstvo za finansije. Tu bih se možda i mogao složiti sa gospodinom Vlahovićem, da to jeste pomalo sporno.
Jeste pomalo sporno, pre svega zato što mislim da tu osnovnu bazu podataka o tome kako stojimo u privrednom smislu, koja su to mala i srednja preduzeća ili koje su delatnosti važne i koje strateški treba podupirati, pa i na ovaj način, preko Garancijskog fonda, zapravo nalaze prevashodno u Ministarstvu za privredu.
Opet, s druge strane, slutim da je logika predlagača bila u tome da je garancija sama po sebi, kao papir ili kao aktivnost koja se odvija u određenom privrednom subjektu ili u određenoj poslovnoj banci, zapravo posao finansijske prirode, pa da se iz toga izvukla logika da tu nadležnost treba preneti i u Ministarstvo za finansije.
Pogotovo kada se ima u vidu odredba da Vlada na predlog Ministarstva za finansije može i povećati fond iz koga će se u budućnosti garantovati za male preduzetnike, za poljoprivrednike i mala i srednja preduzeća, a što znači da u određenim delatnostima ili u određenom vremenskom periodu ovaj limit ne mora biti ograničen samo na tih potencijalnih pet milijardi dinara.
Moram da priznam da postoji druga vrsta ograničenja, u kojoj se kaže da se prema jednoj poslovnoj banci ne može garantovati više od 20% ukupnog fonda, odnosno kapitala. Ako smo rekli da je ukupan kapital fonda, pod uslovom da ovih milijardu i 500 miliona uđe u toj fond, oko dve milijarde dinara, onda se prema jednoj poslovnoj banci može najviše garntovati do 400 miliona, a prema jednom korisniku najviše do 5% od tog fonda, a što će reći najviše do 100 miliona.
Malo sam tu u dilemi kako će se tehnički realizovati odredba koja omogućuje da ukupan garancijski potencijal bude 2,5 puta veći nego što je sam garancijski fond u smislu kapitala koji je u njemu prisutan.
U svakom slučaju, završiću ovih 10 minuta, pa ukoliko kasnije budem imao potrebu javiću se ponovo, SPS će glasati za Predlog ovog zakona, s tim što imamo jedan amandman koji će kasnije obrazložiti moj kolega Bojan Kekić, za koji mislimo da jeste prihvatljiv, a koji se odnosi na to da treba korišćenje tog garancijskog potencijala omogućiti većem broju korisnika i da se posebna pažnja i u zakonu usmeri, iako je to rečeno u uvodnom izlaganju gospodina minsitra, na nerazvijena područja. Hvala vam lepo.

Hvala.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redoslednom nrodnih poslanika podnele poslaničke grupe: G17 plus, SRS, DSS i SPS.
Dajem reč narodnom poslaniku Bojanu Kekiću; posle njega narodni poslanik Igor Mirović.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, moja diskusija će pre svega biti usmerena na izmene i dopune Zakona o garancijskom fondu, koje se odnose na efekte ovog zakona.
Pravi efekat ovog zakona videće se iz razloga što je Vlada Republike Srbije u budžetu za 2004. godinu odvojila milijardu i 500 miliona dinara za podsticanje bankarskih kredita i celokupne kreditne politike.
Za nas je bitno da su ti efekti vidljivi. Po članu 1. zakona krug privrednih subjekata, usmeren pre svega na mala i srednja preduzeća, proširuje se kategorijom poljoprivrednika. Svedoci smo da su poljoprivrednici vrlo teško ostvarivali svoja prava na kredit, baš iz razloga što poslovne banke nisu bile u prilici da poljoprivrednicima dodele kredite zato što ti krediti nisu obezbeđeni garancijom ili supergarancijom.
U članu 6. Predloga zakona, koji je vezan za član 9, predviđena su određena ograničenja koja se odnose na Garancijski fond, to su pre svega ograničenja prema pojedinim poslovnim bankama, a što će doprineti da ne može preko jedne banke da se iskoristi celokupan potencijal Garancijskog fonda i da se poveća razuđenost poslovnih banaka koje postoje u Republici Srbiji.
Drugi deo se odnosi na 5% prema pojedinom privrednom subjektu. Podneo sam amandman koji bi trebalo da ograniči do 3%, baš iz razloga da bi što više korisnika privrednih subjekata i poljoprivrednika bilo obuhvaćeno Garancijskim fondom. Ništa neće smetati ako se pojavi neki program koji će zahtevati da pojedini privredni subjekt ostvari više od 3% Garancijskog fonda, jer je predviđeno u članu 6, stav poslednji, da Vlada Republike Srbije na zahtev Fonda može da ostvari i takva prava, odnosno da isfinansira određene projekte koji idu i preko 3%.
Žao mi je što ministar finansije nije ovde, ali sam dobro slušao njegovo izlaganje, gde je on poseban akcenat dao na nerazvijena područja i da će se Garancijski fond odnositi na nerazvijena područja. U amandmanu koji sam podneo zahteva se da 40% ukupnog Garancijskog fonda bude usmeren prema nerazvijenim područjima.
Gašenjem pojedinih banaka, kao što je slučaj u Braničevskom okrugu, kada je ugašena Beogradska banka, Požarevačka banka, koja je od 1956. godine bila razvojna banka, došlo je do ekspanzije bankarstva, a pre svega u Požarevcu, kao centru Braničevskog okruga.
Tamo je sada prisutno ukupno 17 banaka, a od toga tri inostrane banke. Celokupna ponuda bankarstva je izuzetno jaka, ali samo u centru, odnosno u Požarevcu. Ostale opštine, a pre svega Žagubica, Golubac, Kučevo zadovoljavaju se time da pojedine poslovne banke imaju samo određene šaltere, a u manjem broju ekspoziture, bave se poslovima sa stanovništvom, a to je isplata zarada i otvaranje tekućih računa.
Iz tih razloga, ako se usvoji ovaj amandman prema nerazvijenim područjima, došli bismo u situaciju da privredni subjekti, razvijajući pre svega svoj kraj, mogu mnogo lakše da ostvare pravo na kredite. Ta struktura i mreža poslovnih banaka, a možda bi ministar finansija mogao, pošto je bio i guverner, na neki način nekom pravnom normom ili određenim regulisanjem bankarstva da obaveže pojedine poslovne banke da na pojedinim teritorijama moraju, pored svojih filijala, da imaju određeni broj ekspozitura ili određeni broj šaltera, pa da na taj način zadovolje sve privredne subjekte shodno njihovim težnjama.
Sigurno da će Garancijski fond olakšati dobijanje i ostvarivanje prava na kredit, a ono što je bitno, ipak mislim da ovaj zakon i potpada, ako mogu tako da kažem, pod nadležnost Ministarstva finansija, jer izdavanje garancije i supergarancija nije složen bankarski posao, pa prema tome i smanjenje upravnog odbora sa osam članova na četiri u izmenama i dopunama Zakona, ako se bude dobro rasporedio broj članova upravnog odbora i po teritorijalnom principu, omogućiti da zakon ostvari svoju svrhu.
S obzirom da je ovde i predstavnik Vlade, zamolio bih da se kroz pravnu normu i kroz izmene i dopune člana 6. Zakona definiše da se plasira do 40% sredstava za nerazvijena područja iz Garancijskog fonda. Na taj način bi se ostvarila i svrha donošenja ovog zakona, a to je osiguranje bankarskih kredita, što je u interesu poslovnih banaka, a s druge strane predstavlja podsticanje nedovoljno nerazvijenih područja i ostvarivanje mnogo sveobuhvatnije kreditne politike prema privrednim subjektima, koji su do sada bili možda i u drugom redu privređivanja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Igor Mirović, a posle njega narodni poslanik Suzana Grubješić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u najavi i u uvodnoj reči koju je imao ministar finansija, pa čak i u izlaganjima kolega narodnih poslanika, kao da se želi da se održi jedna vrsta kontinuiteta sa ovim tzv. reformskim zakonima, koje je donosila Skupština u prethodnom sazivu.
Tako oni koji su o tome govorili i o ovim zakonima govore kao o jednoj vrsti nastavka takve ekonomske politike, a svi vrlo dobro znamo kakvi su rezultati te tzv. reformske, bolje rečeno kvazireformske politike.
Interesantno je da u najavi donošenja zakona o regulisanju obaveze Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj niko, barem ne poslednjih nedelja, ne govori o obimu zaduženja naše zemlje, posebno sa aspekta mogućnosti vraćanja ovih obaveza.
Mada je tačno da nisu velike obaveze po osnovu zajma za čuveni privredni preporod Srbije i da one iznose samo 56 miliona evra.
Ali, ako u obzir uzmemo činjenicu da je od 2000. godine, pa sve do kraja prošle 2003. godine, zemlja kod međunarodnih finansijskih bankarskih organizacija zadužena za više od 3 milijarde evra, kao i da nisu baš sjajno tekli i zapravo da su propali pregovori za reprogramiranje starih obaveza nastalih još 70-tih i 80-tih godina, kod međeunarodnih finansijskih organizacija, kod Londonskog i Pariskog kluba, onda je zapravo više nego jasno da ćemo biti u situaciji da već 2005. godine nećemo moći da izmirujemo obaveze.
A da vas podsetim, pošto je budžet garant izmirivanja obaveza po osnovu i onih starih i ovih novih kredita, pa i ovog iznosa u okviru zajma za privredni preporod Srbije, to praktično znači da će građani biti obveznici izmirivanja ovih dugova, jer su oni poreski obveznici, pune budžet i na taj način su oni taj krajnji reper koji će morati da preko svojih budžeta, naravno kasnije i budžeta Srbije, budu u celom ovom procesu najoštećeniji.
Dakle, mislim da je Srbija prezadužena zemlja i da će veoma teško moći da izmiruje one prve kvartalne rate u većem iznosu, koje dospevaju već 2005, 2006, 2007. i kasnije. Zašto 2005. i 2006.? Zato što su ovi veliki reformatori uzimali kredite koji su imali godinu ili dve poček. U okviru te godine, prve ili druge, živi se lepo, jer nema osećaja da postoji obaveza vraćanja kredita, a već 2005. ili 2006. godine na svaka tri meseca država će prema ozbiljnim analizama morati da vraća između 250 i 350 miliona dolara.
To danas, prema stanju stvari u srpskoj ekonomiji, nije moguće, jer nema niti rasta društvenog bruto proizvoda, nema proizvodnje, nema jednostavno stepena razvoja ekonomije koji garantuje da ćemo taj novac napraviti i da ćemo moći da servisiramo svoje dugovre. Zato sam pesimista kada je reč o mogućnosti da ćemo i ovako male obaveze, relativno male, u iznosu od 56 miliona evra, moći da vratimo, jer smo već natovareni obavezama.
Posebno ovim obavezama o kojima govorim, 3 milijarde evra zaduženja, i gledajući ovako u krajnjem, to pitanje ogromnog duga u ove tri godine ne bi bilo tako strašno da smo taj novac uložili u neke projekte, koji su mogli da donesu profit, iz čijeg dela bi vraćali, servisirali ove obaveze.
Umesto toga taj novac je otišao ko zna gde. Otišao je za pokrivanje budžetskih praznina, jer Vlada u protekle tri godine, a verujem da ni ova to neće uspeti, nije u stanju da definiše budžet i da ga realizuje u onom iznosu u kojem to zakonom i planira.
Pogledajte samo jedan paradoks. Danas ćemo u okviru druge tačke dnevnog reda govoriti i o poskupljenju cigareta, a sa druge strane traje vladina akcija na legalizacij projekta cigareta, odnosno na suzbijanju sive ekonomije. Dakle, Vlada priznaje da promet cigareta nije u stopostotnom iznosu u legalnim kanalima, a sa druge strane veoma hrabro povećava cenu cigareta i na taj način pokušava da popuni budžet.
Drugi zakon je na tragu te reformske priče o razvoju Srbije, o razvoju malih i srednjih preduzeća, i ovako na čisto teorijskom osnovu ovaj zakon možda može i biti prihvaćen, kada bi se naravno Srbija zasnivala na jednom teorijskom modelu i kada u praksi ne bi postojali drugi problemi koji opterećuju male i ove srednje po veličini preduzetnike, i zbog kojih oni ne mogu da razviju biznis. U prvom članu izmene i dopune ovog zakona dodaje se poljoprivrednik kao privredni subjekt, koji će moći da bude korisnik kredita i zapravo jedna vrsta privrednog subjekta prema kojem će se krediti i naravno kapa garancijskog fonda moći usmeriti u narednom periodu.
Zapravo, radi se o demagogiji. Poljoprivredni proizvođač u protekle tri godine besomučno je uništavan od strane ekonomske politike aktuelne vlade. Na najprizemniji mogući način carinskom politikom poljoprivredni proizvođači, seljaci, pa sve do nivoa velikih poljoprivrednih sistema, a to je srž ekonomije naše zemlje, dovedeni su u ono stanje u kojem se teško mogu oporaviti, čak i kada bi došlo do radikalnog zaokreta u ekonomskoj politici.
Vest od juče, cene akcija naših najvećih pivara počele su da padaju. To je naša najekonomičnija, najbolja grana u poljoprivrednoj proizvodnji. Kako i ne bi kad je vlada i u ovoj oblasti i u drugim poljoprivrednim sektorima dozvolila ogroman uvoz, oborila sve carinske dažbine, čak i one dažbine koje je propisala, koje su velike.
U praksi se, u primeni, ne poštuju, dolazi do zloupotrebe u carinskoj službi u sprovođenju carinske politike, jedno gotovo beznadežno stanje u kojem se naravno ne može pojaviti svetlo u tunelu u obliku novog privrednog subjekta poljoprivrednog proizvođača, kada je reč o promenama Zakona o garancijskom fondu.
Nažalost, naša vlada je u svojoj ekonomskoj politici okrenuta konceptu koji su provodile razvijene zemlje, kako ona to naravno voli da kaže, proteklih godina i proteklih decenija, ne tako retko smišlja koncepte koji baš u tim razvijenim zemljama nisu imali potvrdu.
Kada je reč o malim i srednjim preduzećima, to je velika šansa ne samo za razvoj biznisa i za razvoj samih vlasnika kapitala u malim i srednjim preduzećima, to može biti šansa i za smanjenje broja nezaposlenih u našoj zemlji. Tu je najpoučniji primer Italije. Ja sam o tome u više navrata govorio.
Italija je negde na koncu 1995. godine imala oko 11% nezaposlenog stanovništva od ukupnog broja radno sposobnog stanovništva i efikasnim merama kroz razvoj baš malih i srednjih preduzeća uspela je da taj procenat smanji, gotovo da ga prepolovi. To su bile celovite mere. U njima su učestvovale i lokalne samouprave i italijanski regioni, italijanska vlada. Obezbeđena su sredstva kao podsticaj za razvoj malih i srednjih preduzeća. Delovao je i garancijski fond italijsnske vlade.
Nedostaje kod nas ta veoma važna karika, a to su lokalne samouprave, one su danas prepuštene same sebi i ako pogledate položaj privrednih preduzetnika koji imaju kapital i koji žele da razviju svoj biznis, oni na najveće prepreke nailaze upravo u birokratiji, administraciji lokalnih samouprava i tu vam ne pomažu onda ni fondovi, ni garancijski fondovi, tu vam ne pomažu ni niže kamate, kada je reč o bankarskim principima, i tu ne pomaže ništa, jer jednostavno, kapital koji imate ne možete da uložite, jer imate prepreku u lokalnim birokratijama, ne možete da dobijete ni parcelu za izgradnju hale, ne nožete da dobijete ni olakšice za zapošljavanje većeg broja radnika itd.
Dakle, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o garancijskom fondu ne nudi ništa novo, jer ne menja suštinu stvari. Suština stvari mora da se menja u odnosu prema vlasniku kapitala u malim i srednjim preduzećima, kod onih koji već imaju mala i srednja preduzeća, kao i kod onih koji ih nemaju, koji možda imaju neki svoj mali kapital i koji žele da ga ulože ili imaju neku malu proizvodnju koju žele da uvećaju, da je utrostruče ili da povećaju obim svoje proizvodnje i broj radnika u svom preduzeću.
Ono što je još veoma interesantno, a što je na tragu ovih afera o kojima je bilo reči nedavno kada je zasedao Anketni odbor i kada smo primetili kako se, zloupotrebama, na neekonomski način sredstva Narodne banke plasiraju u nekvalitetne banke.
One su zapravo bile pokriće za malverzaciju u oblasti prodaje električne energije, odnosno u Elektroprivredi, čini mi se da se nešto slično priprema kada je reč o članu 5a.
U tački 8) koja je glasila - određuje banku kod koje će se voditi sredstva fonda na osnovu javnog tendera, imamo jednu promenu koja je naizgled samo tehnička, a koja zapravo menja suštinu stvari i kaže se - određuje banke kod kojih će se voditi sredstva fonda na osnovu javnog tendera. To znači da se priprema i javno izražavam sumnju da se priprema nova vrsta zloupotrebe, nova vrsta prevare u plasiranju naših sredstava, a ovo su državna sredstva, sredstva svih građana.
Dakle, traži se model da se izabere banka treće klase, da se u nju plasiraju državna sredstva, da ona služe za potrebe koje nisu državne i da onda od toga korist imaju pojedinci.
Kao što je to bio slučaj sa EvroAksis bankom, sa aktuelnim ministrom finansija koga danas nema u sali, iako narodni poslanici govore o setu zakona koje je on predložio, i sa zloupotrebama u oblasti elektroprivrede.
Zaključak, dakle, kada je reč o raspravi o ova tri zakona jeste da lepe želje Vlada može da ostavi na ulazu u Narodnu skupštinu, jer od lepih želja nema suštinskih promena u ekonomiji i privredi. Još jednom izražavam sumnju da ćemo, iovako relativno male obaveze po osnovu zajma za privredni preporod, moći da vratimo, zato što je zemlja prezadužena i zato što od 2005. godine, svi ozbiljni ekonomisti na to ukazuju, ulazimo u dužničku krizu.
I to iz dva razloga. Reprogramiranje obaveza po osnovu starih dugova do 2000. godine nije izvršeno na način na koji je to ona stara vlada obećavala, a imamo i nova zaduženja od 2000. godine do danas, koja su potrošena kroz neracionalan, nenamenski i, rekao bih, možda primitivan odnos prema tim sredstvima i prema budžetu. S druge strane imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o garancijskom fondu, to bi trebalo da bude kao neka vrsta novog kvaliteta za preduzetnike, za vlasnike kapitala u malim i srednjim preduzećima, a on znači samo prazno slovo na papiru.
Jer kao i prošla i ova vlada ne izlazi sa celovitim merama koje bi trebalo da znače pokretanje naše nacionalne ekonomije, stvaranje uslova za razvoj malih i srednjih preduzeća i preko toga stvaranje uslova za smanjenje broja nezaposlenih. To će samo moći da učini neka druga vlada koja će moći da prepozna probleme koje imaju naši građani, pa i ove kojih se tiču ovi zakoni i naravno, čini mi se nakon pobede našeg kandidata na izborima, kandidata za predsednika Republike, čini mi se da ćemo u pripremi samih zakona imati jednu novu polugu koja će značiti, odnosno znaće dati ton i novi kvalitet sa novim zakonima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić, a posle nje narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, pred nama su danas tri predloga ekonomskih zakona koje je Vlada podnela Narodnoj skupštini i dozvolite da najpre prokomentarišem Predlog zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj, odnosno zajma za privredni preporod Srbije i tadašnjeg zakona o narodnom fondu za privredni preporod, odnosno da se ukratko podsetimo kada je i zašto raspisan taj zajam.
Zajam za privredni preporod Srbije je raspisan krajem juna 1989. godine i na njegovoj realizaciji su mobilisane gotovo sve državne ustanove. Suma na koju je zajam glasio je bila izuzetno ambiciozno planirana, milijardu dolara i dve hiljade milijardi tadašnjeg dinara.
Prvo je bilo zamišljeno da zajam uplaćuju građani na privremenom radu u inostranstvu, ali je kasnije odlučeno da ova akcija preraste u opštenarodnu.
Zajmodavcima su garantovane veoma primamljive kamate, misli se na devizna sredstva u iznosu od 10 do 15% godišnje, a u zavisnosti od valute, dok je kamata na dinarska sredstva bila vezana za eskontnu stopu Narodne banke Jugoslavije uvećana za 1,5%.
Uprkos tome, kao i snažnoj medijskoj podršci, uplata zajma je išla traljavo. Do početka decembra 1989. godine, dakle pet meseci nakon njegovog raspisivanja, bilo je uplaćeno svega 2,8% predviđenog deviznog iznosa. Planirani dinarski iznos zajma je bio gotovo u potpunosti realizovan - 98,6%, ali ga je inflacija ubrzano obezvređivala. Najveći teret je pao na 55 spoljnotrgovinskih firmi, od kojih se očekivalo da uplate 350 miliona dolara, te se nakratko pojavio i optimizam da će zajam uspeti.
Međutim, na kraju se ispostavilo da su se iznosi upisanih i stvarno uplaćenih sredstava drastično razlikovali na štetu ovih drugih. Preduzeća su deklarativno podržavala zajam, upisivala da će dati predviđene sume, ali su devize iznosila u inostranstvo. Rok za uplatu zajma je čak bio pomeren sa 25. juna 1990. godine na 31. januar 1991. godine, ali bez obzira na to, konačan skor je bio sledeći: sakupljeno je 86 miliona dolara, 8,6 odsto predviđenog iznosa i 290 miliona tadašnjih dinara. Realna devizna protivvrednost uplaćenih dinara je bila oko 130 miliona maraka.
Dodela prvih kredita za privredni preporod je počela tek u oktobru 1990. godine, kada je prihvaćen 81 projekat, ali je kod 25 ubrzo došlo do izvesnih teškoća u realizaciji, a na kraju je iskorišćena samo polovina deviznog iznosa zajma.
Ostatak novca je prenet u Beogradsku banku na Kipru, kao i u jednu londonsku banku, gde je pod nepovoljnijim kamatnim uslovima, od onih koji su garantovani zajmodavcima, ostao da čeka na konačan povratak svojim vlasnicima.
Sada, 15 godina nakon toga, građanima Srbije koji su uplatili svoj novac za zajam ovim zakonom se novac vraća u obveznicama koje će biti dematerijalizovane hartije od vrednosti i koje glase na ime - isplaćuju se u evrima. Obaveza Republike Srbije, odnosno vrednost duga je 56 miliona evra i sastoji se od namenskih deviznih depozita u iznosu od 40 miliona evra i obveznica u stranoj valuti u vrednosti od 16 miliona evra. Ukupna vrednost duga je utvrđena primenom ugovorene kamatne stope na prikupljena devizna sredstva, kao i kamatne stope od 2% na godišnjem nivou od 1. jula 1989. godine do dana dospeća obveznica, kako se izmiruje ovaj dug.
Isplata prve rate počinje 31. avgusta ove godine. Sav iznos će biti isplaćen u naredne četiri godine, prema sledećoj dinamici, koja je inače usklađena sa dinamikom primenjenom u slučaju isplate stare devizne štednje. Znači, 31. avgusta 2004. godine biće isplaćeni zajmodavci čija pozajmica nije premašila 530 evra i za to je u budžetu obezbeđeno 13 miliona evra; 31. avgusta 2005. godine biće isplaćeni dugovi do 1.060 evra, za šta je potrebno obezbediti 8 miliona evra; 31. avgusta 2006. godine biće isplaćena dugovanja do 5.000 evra, za šta je potrebno 11 miliona evra; i, 31. avgusta 2007. godine isplatiće se svi ostali zajmodavci, za šta će biti potrebno oko 24 miliona evra.
Sedam dana nakon stupanja na snagu ovog zakona Ministarstvo finansija će objaviti javni poziv za prijavu potraživanja, i to u najmanje dva dnevna lista koji se distribuiraju na celoj teritoriji Republike, a rok za prijavu će biti 60 dana od dana objavljivanja poziva. Obveznice će moći da se koriste i pre roka dospeća, kako stoji u Predlogu zakona, za kupovinu akcija preduzeća u procesu privatizacije, kupovinu nekretnina, kupovinu akcija ovlašćenih banaka za nabavku lekova i plaćanje troškova lečenja u zemlji i inostranstvu. Konverziju duga i isplatu obveznica vršiće banka sa teritorije Srbije izabrana javnim tenderom i u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.
Drugi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Garancijskom fondu je takođe danas na dnevnom redu a s obzirom da je dodsadašnji zakon imao nekih manjkavosti. Ukoliko se predložene izmene prihvate, sredstva za garancijski fond će se, pored ostalog, obezbeđivati i iz republičkog budžeta i na taj način ukupan nominalni iznos garancija i supergarancija, koje garancijski fond izdaje, mogao bi da bude maksimalno 2,5 puta veći od kapitala fonda.
Značaj predloženih izmena ogleda se i u tome što će se njima omogućiti značajan porast aktivnosti garancijskog fonda, čime bi se podstakla kreditna aktivnost na finansijskom tržištu po znatno povoljnijim uslovima nego što ih sada nude komercijalne banke. Iz republičkog budžeta je izdvojeno 1,5 milijardi dinara za garancijski fond, a predviđeno je da se proširi lista potencijalnih korisnika kredita, i to znači da će pored malih i srednjih preduzeća garancije dobijati i poljoprivrednici.
Treći Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o platnom prometu ima cilj da otkloni određene nepreciznosti i ograničenja koja su uočena u Zakonu o platnom prometu, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2003. godine.
S obzirom na to da je usklađivanje platnog prometa sistema države sa rešenjima Evropske unije jedan od preduslova za uključenje naše zemlje u evropske finansijske tokove, 1. januara 2003. godine počela je primena Zakona o platnom prometu i na taj način u platnom sistemu Srbije uvedene su značajne novine, pre svega to što je platni promet prenet na poslovne banke.
Izmenama zakona je predviđeno da se poslovi platnog prometa obavljaju dinarima, kao i da fizička i pravna lica koja imaju račun kod banke imaju račune i kod Narodne banke Srbije. To je konsolidovani račun trezora i centralni registar. Predviđeno je da se transfer zaduženja inicira nalogom poverioca na osnovu dospelih hartija od vrednosti, menica ili ovlašćenja koje dužnik daje svom poveriocu, kao i da dužnik ne može oporezovati svoja ovlašćenja data poveriocu. A osim toga, Narodna banka Srbije bi trebalo da svojim potpisom utvrdi poslove koje agent može obavljati u ime banke.
Nadam se da za ova tri predloga, koje je Vlada Srbije uputila Skupštini na razmatranje, postoji nesporna većina, a što se tiče poslaničke grupe G17 plus mi ćemo sigurno glasati za ove predloge zakona.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a posle njega narodni poslanik Slavoljub Matić.

 Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da su ovi zakonski predlozi uglavnom lepe želje članova Vlade Republike Srbije, a pogotovo kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Garancijskom fondu, gde nam gospodin ministar reče da je stari zakon bio loš i da izmene i dopune omogućavaju da i preduzetnici i poljoprivredni proizvođači mogu da koriste garancijski fond za podizanje kredita.
Samo ne znam zašto vam u te vaše namere iskreno ne verujem. Da li je možda razlog što je jednom carinskom politikom, koju je sprovodio Miroljub Labus dok je bio potpredsednik Savezne vlade, domaća poljoprivreda uništena ili možda zato što ste sredstva dali svekru Marije Rašete-Vukosavljević, kada ste zajedno bili u Vladi sa Demokratskom strankom. Tako da smatram da će Vlada Republike Srbije i Republika Srbija ovakvim jednim zakonom omogućiti da sredstva iz garancijskog fonda koriste oni koji su miljenici vlasti, da će krediti biti selektivni, odnosno garancije za podizanje kredita, i da će najčešće biti podložni zloupotrebama i neće namenski biti korišćeni.
Kada je u pitanju Predlog zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj bilo je nekih reči oko toga i gospodin ministar reče da obaveze iz ovog zajma treba da se isplate do 31. avgusta 2007. godine, da će iz budžeta Republike Srbije ta sredstva da budu obezbeđena.
Samo se postavlja pitanje da li je to možda moglo i brže, jer i dan-danas smatramo da je budžet Republike Srbije previše raskošan.
A da je taj stav potpuno ispravan, imaćemo u toku ove sednice i Zakon o porezu na finansijske transakcije, koji se ukida od 31. decembra 2004. godine. Znači, moći će Vlada Republike Srbije i budžet bez ovog zakona, ali će ove godine potrošiti dobiti po osnovu tog poreza preko četiri milijarde dinara.
Taj porez je ranije bio namenski i Srpska radikalna stranka je htela i dala predlog pre mesec dana da taj porez i dalje ostane namenski i da se sredstva iz tog poreza daju Srpskoj pravoslavnoj crkvi za obnovu Hilandara. To je oko 700 miliona dinara, ali ne bismo imali ništa protiv i da ste napisali drugi predlog zakona o porezu na finansijske transakcije, pa da ste uz Hilandar stavili da se sredstva iz tog poreza koriste za vraćanje duga građanima Srbije.
Sredstva koja taj porez obezbeđuje su sasvim dovoljna da do 31. decembra 2004. godine svim građanima i svim pravnim i drugim licima koja su dala sredstva u Fond za privredni razvoj Srbije budu vraćena do poslednjeg dinara.
Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o platnom prometu moram da kažem šta je prethodilo tom zakonu. Prvo što je prethodilo jeste obećanje tadašnjeg guvernera, a sadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića, da će prelaskom platnog prometa iz tadašnjeg ZOP-a u poslovne banke imati višestruke pozitivne efekte, pa je rekao na prvom mestu jeftiniji platni promet, o tome ćemo kasnije.
Na drugom mestu je rekao da će povećati likvidnost banaka koje učestvuju u platnom prometu, jer će sredstva po viđenju, odnosno po depozitu na kraju radnog dana ostajati bankama za trgovinu hartijama od vrednosti.
I, što je normalno, ko obavlja platni promet imao bi određena sredstva da za onu administraciju u poslovnim bankama, koja već postoji, pa čak i novu koju bi zaposlili, obezbede siguran prihod i zaradu. Pre nego što se prešlo na primenu tog zakona tadašnji guverner, a sada ministar finansija, počinje da gasi velike domaće srpske banke u vlasništvu društvenog kapitala, sa jedne strane.
S druge strane, u postupku likvidacije, ekspoziture koje su te banke posedovale uglavnom prelaze u ruke Komercijalne banke, a samim prelaskom platnog prometa u poslovne banke oslobađa se veliki poslovni prostor, koji su koristile tadašnje filijale za obračun i plaćanje, i tu, tada, ulazi Nacionalna štedionica, koja je u tom trenutku u većinskom vlasištvu države, da bi na kraju, na volšeban način, prešla u većinsko privatno vlasništvo.
Tako, tu ima previše slučajnosti, pa se postavlja pitanje – ko je sve iz G17 akcionar u Nacionalnoj štedionici i u Komercijalnoj banci. Da stvar bude još gora, platni promet umesto da bude još jeftiniji, kako je to datadašnji guverner obećao, uvećava se četiri ili pet puta, i to baš tim bankama kao što je Nacionalna štedionica, Komercijalna banka, i verujemo da je ovakav zakon, u stvari i bio posledica njihovih težnji i omogućio im ekstrazarade, a privredu još više opteretio.
Tako su sada troškovi platnog prometa, sa tadašnjih 0,2%, skočili od 0,8% pa naviše, znači četiri pa i više puta, a da ne pričamo da je i tada, a i sada mislim da je tako, još uvek NBS za pružanje servisa poslovnim bankama naplaćuje onu staru stopu od 0,2% za svaki platni promet koji bilo koja poslovna banka ili privredni subjekt ostvare. Na taj način NBS dobija negde oko četiri milijarde dinara i još uvek ne znamo gde se taj novac koristi i koja mu je namena.
Sada mi je jasna vaša želja od pre mesec i nešto više dana, kada ste onako, a pogotovo je na tome insistirao G17, u nekoj panici jednostavno želeli da smenite tadašnjeg guvernera i da ponovo na čelo NBS dođe čovek koji je od poverenja za G17.
Samo, u svemu tome ništa vam neće pomoći, jer posle pobede Tomislava Nikolića, 13. juna, ništa ne može da vas spase.