Naravno, ovim amandmanom ne može u potpunosti da se popravi Predlog zakona koji je besmislen, ali svrha ovog amandmana jeste da se ograniči korporacija, za koju ovde nije definisano da li je javno preduzeće, da li je fond, da li je akcionarsko društvo, pre bi se reklo da je to neka asocijacija.
Stav 3. u članu 9. Predloga zakona propisuje da od poslovne politike korporacije zavisi koliki će nominalni iznos obaveza da bude prema pojedinačnoj poslovnoj banci. Ako je to predlagač mislio da uredi na način da prepusti slobodnoj volji korporacije, onda uopšte nije trebalo da upisuje ovo u zakon, jer se to podrazumeva, da onaj ko stupa u neke poslovne odnose samostalno formira svoju volju.
Ovim amandmanom mi to želimo da ograničimo na 20% od nominalnog iznosa kapitala prema poslovnoj banci, i na 3% prema pojedinačnom korisniku. Znači, želimo da stavimo neke limite gde bismo mogli da vršimo i kontrolu da li se zakon primenjuje na način i radi ostvarenja onog cilja koji je predlagač hteo da udahne ovom zakonu.
Opet smo svesni činjenice da ni ovaj amandman ne može da popravi nešto što je iz temelja krivo, a krivo je zbog toga što je možda ovakav predlog zakona 1945. godine mogao da da neke rezultate u Kanadi, ali 2004. godine ovaj zakon u Srbiji ne može da da nikakav rezultat zato što postoje strukturni poremećaji na našem tržištu i u našoj ekonomiji.
Nema dugoročnih sredstava, nema dugoročnog kapitala poslovnih banaka i ove koje dolaze iz inostranstva obezbeđuju neka dugoročna sredstva, ali i sami znate da su to skupa sredstva. Novac je kao voda, gde se pojavi šupljina, po principu spojenih sudova, ide gde je veliki profit, gde je velika dobit, tamo se seli kapital.
Ovim zakonom se obezbeđuju banke. Država preko te korporacije potpuno nepotrebno preuzima obavezu da garantuje profit poslovnim bankama. U krajnjem slučaju, to nije moralno sa gledišta Narodne skupštine, bez obzira na priče da će nekome da se pomogne, da se omogući izgradnja itd.
Da ispravimo jednu veliku nepravdu koja se čula u petak ovde. Nigde u ovom predlogu zakona ne stoji koliko će biti mesečna otplatna rata za ove kredite, niti u odredbama zakona, niti u obrazloženju. Stoje samo tekstualni navodi o ciljevima, željama i nečemu što je namera Vlade.
Ovo je, praktično, samo zakon o lepim namerama, zakon koji nema uporište u Ustavu, jer niko ne zna da li je ova korporacija javno preduzeće, da li je akcionarsko društvo, da li je društvo sa ograničenom odgovornošću, šta je. Fond očigledno nije.
Ovaj zakon bi mogao da ima i drugi naziv, a to bi trebalo da bude - predlog zakona o obezbeđivanju potraživanja po osnovu stambenih kredita. Jer, ako idete sa terminom "osiguranje", onda znajte, sledeći zakon koji je na dnevnom redu propisuje u nekoliko članova i zabranu upotrebe reči "osiguranje".
Ovde se ne osiguravaju krediti, nego se obezbeđuju potraživanja, obezbeđuje se profit onih banaka koje budu preuzele danas rizik da dugoročno kreditiraju stambenu izgradnju. To treba jasno reći. Mene čudi da predlagač zakona nije pravno usaglasio naziv i neke odredbe ovog zakona, a imao je prilike da u ovom periodu dostavi amandmane i otkloni ove sistemske probleme ovog zakona.
Na bazi ovog zakona korporacija neće biti ni registrovana u Trgovinskom sudu. Ovde se ne vidi ni šifra delatnosti. Za obično preduzeće ovakva prijava bi se vratila i nikada je ne bi niko upisao.
