Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi Narodna skupština trebalo da prihvati ovaj amandman, jer je već u članu 9. stav 2. Predloga zakona predviđeno kako i na koji iznos korporacija može davati garancije banakama. Obrazloženje ministra je da je ako dođe do poremećaja na tržištu hartija od vrednosti potrebno da Vlada interveniše, a ne da interveniše Narodna skupština Republike Srbije; onda biste vi, gospodine ministre, bar dok obavljate tu funkciju, ako uopšte dovodite u pitanje pretpostavku da to može da vam se desi, pošto pripadate jednoj ekspertskoj grupi, trebalo da podnesete ostavku, a pogotovu vam skrećem pažnju kada čitate zakone, jer ste malopre i mene i mog kolegu Zorana Krasića optužili da ne čitamo zakone.
Podsetio bih vas da je baš član 9. stav 3. Predloga zakona, vi to niste znali, nego sam ja morao da vam čitam na Odboru za finansije i o tome postoji stenogram, postoje kolege poslanici iz moje poslaničke grupe, iz poslaničke grupe koja vas podržava. Nemojte da optužujete poslanike SRS da ne znaju o čemu pričaju, i te kako znaju dobro zakone...
(Predsedavajuća: Molim vas da se vratite na amandman.)
... i te kako se dobro spremaju, i te kako dobro i stručno diskutuju o tim zakonima.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Očigledno da poslanička grupa SRS treba ministru da čita predlog zakona koji je verovatno izašao iz tog ministarstva, makar kao inicijativa.
Vidite, radi javnosti, da bi baš imali pravi uvid kako se čita, stav 2. člana 9. glasi: "Ukupan nominalni iznos obaveza korporacije koje proizilaze iz obavljanja delatnosti korporacije iz stava 1. ovog člana može biti najviše do 16 puta veći od iznosa kapitala korporacije".
Ako je za osnovni kapital korporacije obezbeđeno u budžetu 10 miliona evra, prosta matematika kaže da korporacija može ne da osigurava, nego da obezbeđuje 16 puta veća potraživanja, znači, u dinarskoj protivvrednosti od 160 miliona evra.
Sada idemo na stav 4. gde je gospođica Jovanović dala amandman i tražila da se briše taj stav 4. Stav 4. glasi: "Vlada Republike Srbije", znači, organ na čelu izvršne vlasti, "na obrazloženi zahtev korporacije..." Korporacija, znači, podnosi pismeni zahtev. Korporacija, kako je ovde data, u perspektivi tek može da bude akcionarsko društvo. Ona po osnivačkom aktu nije ništa, niti je fond, niti je društvo kapitala, ona je nešto imaginarno. Znači, to imaginarno podnosi zahtev Vladi i tim zahtevom traži od Vlade saglasnost da poveća obim preko iznosa iz stava 2. ovog člana i, naravno, dalje sledi da to može za određeni vremenski period da traje. Šta to znači?
Na bazi jednog običnog zahteva Vlada bi dala saglasnost da osnovni kapital koji iznosi 10 miliona, znači, to je osnova za neke obaveze, ide ne sa koeficijentom 16, nego 30, 40, 50, neograničeno, a ako je to tako, onda vam ne treba ili stav 2. ili stav 4.
Ako ste hteli tolika ovlašćenja da date Vladi Republike Srbije, onda vam ovaj zakon uopšte nije ni bio potreban. Bio je potreban jedan zakon, formira se neka korporacija, ciljevi su ti i ti, uslove i način reguliše Vlada, drugi član – zakon stupa osmog dana od dana objavljivanja, ali tako ne mogu da se pišu zakoni, jer onda zakon postaje svoja suprotnost, on nije norma, on nije pravilo ponašanja, on ne sadrži odgovarajuća ograničenja.
Naravno, mi procenjujemo, znamo za šta je potrebna vama jedna ovakva formulacija. U vašoj terminologiji, kako vi to želite da kažete, da stvorite predispozicije, neki veći potencijal, da što više obezbedite, ne da osigurate, nego da obezbedite. Vi pogrešne termine koristite.
Onaj ko je pisao ovaj predlog zakona i onaj ko je pisao Predlog zakona o osiguranju su u debeloj svađi. Oni se ne razumeju. Ta dva akta ne mogu da potiču od istog predlagača, jer jedan drugog isključuju, i predlagač sam sebe demantuje. Gde? Da li u Zakonu o osiguranju, da li u Zakonu o nacionalnoj korporaciji? U krajnjem slučaju nije ni bitno, ali se demantuju. Ne možete vi u jednom danu da dajete i vodu i vatru. Pričate nam da su i voda i vatra istovremeno dobri, i da će od toga da bude koristi, a svesni ste toga da vatra pali a voda nosi.
(Predsedavajuća: Molim vas da se vratite na amandman.)
O tome se radi. Znači, zato je potrebno da koliko - toliko ova skupština ima neku kontrolu i prema korporaciji i prema Vladi. Potrebna su ograničenja, limiti. Ukoliko norma nema ograničenja, nema nikakvog limita, onda to nije zakon.
Molim vas, ovaj zakon nema ni kaznenih odredbi. Korporacija će biti bezgrešna. Nema ni prekršaja, ni privrednog prestupa, nema ničega. I, onda se izađe sa epopejama o tome šta je bilo, kako je bilo, ispriča se velika briga, samo fale još čarape.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč? (Niko.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Kekić.
Odbor za finansije i predstavnik Vlade nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Odbor za finansije i predstavnik Vlade nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 14. Predloga zakona, koji glasi: "Direktora korporacije imenuje i razrešava upravni odbor korporacije, uz prethodnu saglasnost Vlade", podnela sam zbog toga što je u osnovnom tekstu zakona predviđeno da direktora korporacije imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije, a upravni odbor takođe Vlada Republike Srbije.
Imenovanje direktora specijalizovanih organizacija u svim drugim oblastima tzv. javnog sektora, dakle i organizacija osiguranja, u skladu sa trenutno važećim propisima je u nadležnosti upravnog odbora, a po pribavljenoj saglasnosti Vlade, i zbog toga bi trebalo prihvatiti rešenje predloženo ovim amandmanom.
Pogotovo što je ministar prihvatio i amandman narodnog poslanika Žarka Obradovića, koji nije u direktnoj vezi sa ovim amandmanom, ali podrazumeva da nacionalna korporacija može da postane akcionarsko društvo, i to sa rešenjem sličnom onom u Garancijskom fondu.
Odluka ministra da ne prihvati amandman ne može da nađe uporište u tome da osnovni tekst zakona na bilo koji način poboljšava, osim što daje poruku da je neko slučajno negde, na nekom mestu tako napisao, pa iz čiste tvrdoglavosti sada nećemo da menjamo.
Ukoliko se uporede propisi za druge organizacije, ovo je jedino moguće rešenje. Dakle, niko ne spori Vladi Republike Srbije, koja je u rezerve stavila 10.000.000 evra, da izabere ljude za upravni odbor, ali je prosto zdravorazumski bilo, i ja nemam ništa protiv da i Vlada sama podnese taj amandman, da se ostane u skladu sa zakonom i da upravni odbor bira direktora korporacije.
Ovaj amandman jednostavno popravlja zakon i dovodi ga u direktnu vezu i u sklad sa zakonima slične vrste i drugim propisima koji se odnose na upravljačka tela preduzeća. Ukoliko ga ne prihvatite sada, moraćete ga prihvatiti ili sami predložiti na prvoj sledećoj stepenici, ako i kada nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita stvarno zaživi, pošto će to biti neminovno zbog drugih propisa.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč? Izvolite.

Uvažene koleginice i kolege, gospodine ministre, stvarno nema nijednog razloga da ne prihvatite ovaj amandman, jer mislim da se prilikom pisanja Predloga zakona praktično potkrala greška. Napravili ste jedno rešenje koje je u najmanju ruku nelogično a istini za volju ne postoji ni u jednom sličnom sistemu, ni u jednom sličnom slučaju kao što je ovaj.
Međutim, ono što smo mi već rekli o ovom zakonu, a stojimo i dalje pri tome, mi ćemo ga podržati, bez obzira na ovako tvrdoglav stav Vlade, ali prilikom obrazlaganja amandmana i odgovora na ono što se želi amandmanima ovde su se potkrale dve neistine i potrebno je da javnost zna koje su to dve neistine.
Znači, rečeno je da do sada nije bilo stanova, a da će ih sada biti, nakon donošenja ovog zakona. Ono što građani treba da znaju je - bilo je do sada stanova tamo gde su se lokalne samouprave, kao što je npr. grad Beograd, potrudile da obezbede povoljne uslove za dobijanje stanova.
To je Beograd uradio, 1000 stanova po ceni izgradnje je već urađeno; a drugo, neće biti omogućeno ni nakon donošenja samo ovog zakona lakše dolaženje do stanova, zbog toga što je ovaj zakon ipak i očigledno dat samo u predizborne svrhe predsedničkog kandidata vladajuće koalicije.
Svima je jasno, svi u ovoj sali znaju da posle ovog zakona sledi još niz drugih zakona, praktično jedna razrada, da bi on jednog dana ozbiljno zaživeo. Ali, nezavisno od toga, zakon treba da postoji u pravnom poretku, ne po hitnom postupku i ne sa ovakvim omaškama kao što je ova koja se odnosi na izbor direktora upravnog odbora korporacije.
Ukoliko članom 12. predviđamo da Vlada imenuje upravni odbor korporacije, pa zatim i članom 14. da direktora imenuje Vlada, pa nadzorni odbor korporacije imenuje Vlada, prosto postaje nejasno zašto uopšte postoji korporacija. Ovde je dovoljno da postoji Ministarstvo finansija i da ono radi sve to.
U svakom slučaju, koleginica Gordana Čomić je lepo rekla, ukoliko ovo zaista bude zaživelo i krenulo u dalju razradu, već prvi sledeći korak, prva stepenica će značiti izmenu i dopunu postojećeg zakona, a to je promena ovog člana, koju mi sada predlažemo.
Zaista nam nije jasna ta tvrdoglavost, da sve što predlaže DS mora da se odbije, iz meni nepoznatih razloga, a to i ovog puta dolazi do izražaja.

Po amandmanu, narodni poslanik Zoran Krasić.

Nažalost, evo danas zbog ministra moramo da se bavimo čitanjem zakona, ovog predloga zakona i zakona koji su već u pravnom poretku. Evo, vidite, amandman gospođe Čomić bi imao nekog smisla kada bi članovi 1, 2. i 3. govorili o društvu kapitala, ali oni govore o magli. Zbog toga taj amandman ne može nikako da se uklopi u maglu. Znači, kada bi korporacija bila društvo kapitala, amandman bi bio na mestu.
Međutim, mi ovde od ničega pokušavamo da napravimo nešto, da neki shvate kao da se pravi nešto, a u stvari biće ništa. I, evo dokaza za to, vidite, u članu 14. se kaže da direktora korporacije imenuje i razrešava Vlada na predlog ministra. To bi moglo kada bi korporacija bila neka republička direkcija i pod nekim uslovima javno preduzeće od republičkog i državnog značaja. pre svega, strateško javno preduzeće. Ali, ova korporacija, kako je data, mogla je da se zove i - kompanija. Korporacija, kompanija, to su drugi nazivi za društvo kapitala. Da li je osnovni kapital izdeljen na udele, akcije, u krajnjem slučaju nije bitno.
Ali, ovde nema ni udela, nema ni akcija, ima nekog osnivačkog iznosa od 10.000.000 evra i po nekoj logici stvari, ako je to privredno društvo, a jeste, jer kako ste rekli bavi se osiguranjem, onda dolazimo u situaciju da će - kada se usvoji vaš Zakon o osiguranju, i ako se usvoji vaša varijanta - Narodna banka Srbije da daje dozvolu za bavljenje poslovima osiguranja nacionalnoj korporaciji koja je državno preduzeće, odnosno državno ništa, da budem baš precizan.
Nema logike. Vi ste u teškoj svađi kada pišete zakone. Ja razumem da je razmak između dva predloga zakona mesec dana, ali isti dan, istog dana se svađate. To je ono što zabrinjava, to je ono što prepoznajemo kao jednu običnu podvalu iza koje će da se završi jedan posao, da se obezbede potraživanja i profit izabranih banaka.
Znači, direktor te korporacije, koga bude imenovala Vlada, javiće se guverneru Narodne banke Srbije da mu da dozvolu da se bavi poslovima osiguranja, ali kada se pogleda o čemu se radi, vidi se da nacionalna korporacija ne može da se bavi poslovima osiguranja, jer ona ne zaključuje ugovore o osiguranju stambenih kredita, nego izdaje hartije od vrednosti, kojima obezbeđuje potraživanja banaka po osnovu datih stambenih kredita građanima.
Dolazimo do centralnog pitanja i gospođa Čomić je u pravu, bilo koji član da ste pipnuli da ga usaglasite sa nekim od zakona koji su već u pravnom prometu, vi nailazite na zid, nailazite na probleme.
Nailazite na situaciju da bi onaj ko se imalo razume u ovo, pa neka to bude i Slobodan Vučetić, samo mogao da se prekrsti; doduše on se ne krsti, mogao bi da pozove svog prijatelja iz one banke da mu protumači šta je pisac hteo ovim da kaže.
Čim se norma tako piše da nikome nije jasno šta to treba da znači, kada se brkaju pojmovi šta je osiguranje, a šta je obezbeđivanje potraživanja, kada se brka pojam šta je hipoteka i u čiju korist, kada nam se u obrazloženju zakona priča o hipotekarnim založnicama itd, kada nam se, apelujući na poslanike da prihvate ovaj zakon, priča o mesečnoj rati od 160 evra, o proseku 75% obezbeđenih potraživanja - a te matematike nema, ne u tekstu Predloga zakona, nego nema ni u obrazloženju, nema ni u prilogu, nema ni te ankete na bazi koje ste došli do ovakvog predloga zakona - naravno da to sve izaziva sumnju i da tvrdimo da se ovde radi o jednoj običnoj podvali i načinu kako da se kreira poprilično tzv. sekundarni novac, a ima razloga zašto je to potrebno Vladi Republike Srbije, barem u ovom sastavu.