Ovaj predlog zakona, kao što su rekli ostali poslanici SRS, jeste bolji od zakonske regulative koja je uređivala oblast doprinosa za socijalno osiguranje. Motiv zašto se javljamo za diskusiju, iako mislimo da je ovaj zakon u osnovi bolji, najviše leži u obrazloženju, u materijalu koji smo dobili, a delimično i u obrazloženju koje je ministar Dinkić dao na početku rasprave o ovoj tački dnevnog reda.
Ministar finansija je pobrojao pozitivne strane ovog predloga zakona. Rečno je da uvodi pojednostavljenje u ovu oblast, da će zahvaljujući ovom zakonu nastupili fiskalno rasterećenje nekih obveznika i pomenuo je tzv. radno-ekstenzivne grane, sa čime se slažemo. Uvode se jedinstvene stope doprinosa, pri čemu je neosnovano oklevetao na neki način SRS da je učestvovala u donošenju ranijih zakonskih rešenja. Naveo je da samo 11 zemalja u Evropi ima manju ukupnu stopu doprinosa za socijalno osiguranje od naše zemlje po novim rešenjima.
Takođe se uvodi stimulacija zapošljavanja starijih osoba od preko 45 i 50 godina života i obračun doprinosa se više neće obračunavati ako se zarade ne isplaćuju. To je ono što je pozitivno.
Međutim, pažljivim čitanjem materijala može se uočiti da je netačna tvrdnja da će nakon uvođenje ovog zakona doći do fiskalnog rasterećenja. Naime, činjenica je da se uvodi stopa doprinosa za Fond PIO 22%, za zdravstveno osiguranje 12,3% i za nezaposlene 1,5%, što u zbiru čini 35,8%, a to je za 2,2 procentna poena više nego što su dosadašnje stope.
Pored toga, znatno se širi osnovica doprinosa na sve vidove rada. Ugovor o delu i drugi ugovori za koje se ostvaruje ugovorena naknada, s tim da lica koja ostvaruju prihode po više različitih osnova ubuduće plaćaju doprinose po svim tim osnovama, a do iznosa najviše godišnje osnovice doprinosa utvrđene ovim zakonom.
Takođe, za radnike koji se upućuju na rad u inostranstvo osnovicu će činiti zarada koju ostvaruju u inostranstvu, a dosadašnje rešenje je da su doprinose plaćali na zaradu koju bi ostvarili da rade u našoj zemlji.
Dakle, u obrazloženju se kaže, i to je završno poglavlje, da će povećani prihodi Fonda PIO biti za 3,2 milijarde dinara, za Fond zdravstvenog osiguranja će iznositi 3,4 milijarde dinara, a povećani prihodi Agencije za zapošljavanje oko 900 miliona dinara. Stoga mi je potpuno nelogično, odnosno predstavlja za mene pravu misteriju - otkud tvrdnja da će doći do fiskalnog rasterećenja zaposlenih odnosno poslodavaca ako se toliko uvećavaju prihodi ovih fondova?
Da bi se to potkrepilo, u materijalu smo dobili obrazloženje odnosno dokaz u prilog tome da je od 1. jula stupio na snagu zakon kojim smo ukinuli porez na fond zarada od 3,5%. To je po meni, donekle, matematika "baba i žaba", zato što porez na fond zarada i doprinosi za fondove socijalnog osiguranja nemaju veze jedni sa drugima. Ako to jeste tako, onda bi ministar Dinkić morao da povuče sve one slavopojke oko ukidanja poreza na fond zarada.
Znači, ako se tada hvalio fiskalnim rasterećenjem i najavljivao privrednu ekspanziju na osnovu smanjenja tog poreza, malo posle toga smo doneli zakon o povećanju akciza na mnogo proizvoda, a sada povećavamo stope doprinosa za socijalno osiguranje. Znao sam, kada smo ukidali taj porez na fond zarada, da ćemo morati na drugoj strani uvesti neka nova fiskalna ili druga opterećenja, s obzirom na velike deficite u fondovima.
Znamo da je deficit u Fondu PIO ogroman. Pojedini ministri izlaze sa procenama da se blizu 50% potreba za isplate penzija namiruje iz budžeta, tako da je potpuno deplasirano tvrditi da se na ovaj način rasterećuje na bilo koji način privreda, odnosno poslodavci.
Ima kolega koji još uvek vrlo rado upoređuju rezultate ove vlade ili prethodne Vlade sa stanjem u zemlji iz 1993. godine. Mislim da je krajnje vreme da i predstavnici vlasti i poslanici vladajućih grupacija prekinu da dokaze za svoj dobar rad nalaze u 1993. godini, iz jednostavnog razloga što je to zaista bio jedan ekscesni period i to nije
godina sa kojom se treba upoređivati.
Ako se bilo koja vlada bude upoređivala sa 1993. godinom, sa godinom hiperinflacije, svaka vlada posle 1993. godine, a pogotovu svaka vlada pre te godine je izuzetno uspešna. Po tom kriterijumu, najuspešnija vlada u istoriji Srbije je Vlada koju su sačinjavali SPS - JUL - Nova demokratija, na čijem čelu je bio Mirko Marjanović.
Jer u mandatu te vlade je došlo do te čuvene reforme, kada je nominalno prosečna plata od tri marke skočila na preko 100 maraka i onda bi zaista ta vlada zasluživala najviše komplimenata.
Dakle, nadam se da se više nijedna vlada neće upoređivati sa 1993. godinom. Hvala.

Hvala vama.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam - da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako je već rečeno najvažnije, ipak bih se vratio na Fond za zdravstveno osiguranje. Mi ćemo ovim povećanjem stopa doprinosa u oblasti zdravstvenog osiguranja imati povećanje od 0,4%, sa 11,9% na 12,3%, a ono će u novčanom iznosu biti tri milijarde, što je bukvalno kap u moru potreba zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja.
Uporedni podaci npr. u 90. toj godini govore jasno u prilog tome da su se u Fondu za zdravstveno osiguranje nalazila značajnija sredstva, potrebna za materijalne troškove, lekove, lekove po receptima, i da u ukupnim prihodima učešće plata zdravstvenih radnika bilo je na nivou od 50%. To je izuzetno značajno, jer se 50% moglo i moralo izdvajati za sve druge troškove koji su veoma bitni za zdravstvenu zaštitu.
Danas u ovoj oblasti imamo učešće plata sa 70%. Veoma mali procenat ostaje za najvažnije potrebe, koje pokrivaju lečenje bolesnika, lekove, ortopedska pomagala itd.
Danas je situacija u zdravstvenom osiguranju, i pored donacija i povećanja stope doprinosa, veoma teška. Kašnjenje u isplati bolovanja je oko dva meseca. Refundacije za lekove kasne šest meseci. Poslednje isplate su vezane za decembar prošle godine. Znači, za sve ove namene procentualno se izdvajaju znatno manja sredstva.
Kada govorimo o ortopedskim spravama i pomagalima, u naše vreme, 90-tih godina, taj procenat je bio 2%, ili 2,1%. I ta sredstva su bila veoma mala, a procenat veoma nizak. Danas se za ortopedska sredstva ili pomagala izdvaja oko 1%. Znamo da su ljudi koji imaju potrebe za ovim pomagalima najteži slučajevi, sa najtežom socijalnom i društvenom situacijom.
Ako se pravi presek za prva četiri meseca uplata za 2004. godinu, vidimo da se Fond za zdravstveno osiguranje veoma sporo puni. Kada je reč o doprinosima zemljoradnika, imamo oko 185 miliona od januara do aprila meseca ili oko 15% punjenje Fonda iz tog dela. Kada govorimo o transferu fondova, to je negde oko 4,7 milijardi ili 25,5%. Transfer budžeta je 342 miliona ili 11%, a ukupni prihodi u ovom periodu se kreću na nivou oko 22 milijarde ili 27%. To je svakako značajan podbačaj vezan za prihode za ovu veoma važnu oblast.
Sve komparacije pravimo zbog toga što želimo da ukažemo da i ovo povećanje stope doprinosa neće poboljšati situaciju u oblasti zdravstvenog osiguranja i zaštite, a najbolje u prilog tome govori da je i broj preparata koji je na pozitivnoj listi smanjen za 100 lekova i preparata. Naravno, neko će reći, pa dobro, i u ono vreme se teško isplaćivalo, da su refundacije kasnile, ali uvek je bolje da postoji neko pravo, pa makar se ostvarilo i posle šest i više meseci, nego kada tog prava uopšte nema.
Imamo i jedno novo rešenje kada je reč o kontroli uplate i obračuna doprinosa vezano za poresku upravu. Poreska uprava je organ koji vrši kontrolu uplate. To rešenje nije dobro, iako je najverovatnije vezano za ostale sistemske zakone.
Svojevremeno, krajem 90-tih godina, imali smo kontrolu samog Zavoda za zdravstveno osiguranje. Ta kontrola je bila veoma uspešna. Angažovala je stotinu radnika. Gledano po filijalama, to je bilo tri do četiri radnika, ali maltene svaka firma i organizacija je prekontrolisana i uplate su bile redovne.
Naravno, sve firme koje nisu imale novčana sredstva radile su kompenzacije, a to su firme iz oblasti tekstilne industrije, građevinarstva i sl. Ali, to je dobro rešenje koje više nije na snazi, verovatno zbog toga što se sve ovo ne uklapa u neke druge sistemske zakone koji su doneti.
Najdrastičnije povećanje u oblasti socijalnog osiguranja vezano je za Nacionalnu službu. Tu imamo povećanje za osiguranje nezaposlenih lica sa 1,1 na 1,5. To je oko 40%. Međutim, bez obzira na velike najave i ogromne redukcije koje su izvršene donošenjem Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju, u ovoj oblasti imamo možda i najtežu situaciju. Programi se ne ostvaruju. Sve što je urađeno do 2000. godine sa znatno manjim stopama doprinosa za ovu oblast, sa manjim dotacijama iz budžeta, dalo je mnogo bolje rezultate.
U to vreme imali smo programe samozapošljavanja, zapošljavanje invalida. Njih više nigde nema, oni su najviše obespravljeni od 2000. godine. Imali smo zapošljavanje pripravnika, s tim što im se plaćala i plata i doprinosi za godinu dana sa visokom spremom. Svaka firma koja je bila spremna da pripravnika primi u stalni radni odnos imala je prava da koristi još godinu dana, a toga sada nema.
Imali smo finansiranje zemljoradničkih zadruga za razvoj kooperantskih odnosa. Imali smo školovanje nastavnika razredne nastave za sticanje zvanja profesora, za treću i četvrtu godinu, što je bilo dobro i pozitivno rešenje za sve gradove i opštine gde smo imali učiteljske fakultete. Toga više nema.
Najvažnije, za veliki broj radnika koji je ostao bez posla, a imali su preko 30 godina radnog staža, u vreme SPS-a, svi ti radnici su imali pravo na novčanu nadoknadu do nalaženja adekvatnog posla ili do penzije. Sva ta prava su ovim zakonima totalno redukovana.
Danas se prava u ovoj oblasti kreću najviše do 12 meseci, a samo u izuzetnim slučajevima do dve godine.
Ove stope doprinosa koje se uvećavaju u oblasti penzijskog i zdravstvenog osiguranja neće mnogo doprineti da se poboljša situacija. To je samo sitan pomak. Radi se o malim sredstvima. Ako je Fond za zdravstveno osiguranje planirao 81 milijardu, tri milijarde bukvalno ništa neće značiti kao napredak. Celo rešenje jeste novo zapošljavanje, nove investicije, a od toga nema ništa.
Predložio bih predstavnicima poslaničkih grupa vladajuće koalicije – mislim da nema smisla da njihovi poslanici govore o ovim zakonima. Poslanik sam četiri godine, znam kako je bilo ranije, i ako se duboko ne slažem sa Čedom Jovanovićem, po mnogim pitanjima ili po svim pitanjima, znamo kako je to išlo ranije – govori ministar, govori predsednik ili šef poslaničke grupe i tačka.
Mi ćemo ovde možda cele noći raspravljati. Ako je ovaj zakon dobar, ako su ostali zakoni dobri, dovoljno je to što predlagač govori, šefovi poslaničkih grupa, a u suprotnom je ovo jedno iscrpljivanje koje ničemu ne vodi.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, moram još jednom da podsetim da uprkos tome što je ovaj predlog zakona koji nam je ponuđen vrlo sličan onom zakonu koji je prethodna Vlada napisala, u njemu postoji bitna razlika, a ona se ispoljava u tome što nam je ovaj predlog ponudio veće visine stopa doprinosa.
U predizbornoj kampanji građanima je obećano smanjenje poreskog opterećenja na zarade. Na osnovu takvih obećanja su dobijeni izbori i poslanici koji su ušli u Skupštinu.
Međutim, u ovom predlogu visina stopa doprinosa u zbiru predstavlja opterećenje za zaradu zaposlenih, odnosno u pravcu povećanja troškova rada. Da podsetim da su u zakonu ti iznosi 35,8% u odnosu na prethodnih 33,6%. To je 2,2% veće opterećenje nego što je bilo u ranijem zakonu. Ovo jasno pokazuje da su izneverena predizborna obećanja koja su data građanima.
Poslanička grupa Demokratske stranke je na ovaj predlog zakona intervenisala sa nekoliko amandmana. Mi se nadamo da će biti sluha da se ti amandmani usvoje kako bi se Predlog zakona popravio. Poslanici poslaničke grupe DS će odlučiti naknadno da li će glasati za zakon, a za sada nismo zadovoljni ovim rešenjima. Mislimo da ćete razmišljati o predloženim amandmanima, koji će bitno da promene greške koje su napravljene u zakonu.