Moram na početku da konstatujem, nažalost, da je u najvećoj meri ovu raspravu obeležila dnevna politika i ponovo zamena teza. Naime, postavlja se osnovno pitanje našeg odnosa prema EU i u tom smislu postoji jedna stvar u kojoj se svi slažemo, bar deklarativno, a to je da se svi zalažemo za to da Srbija i Crna Gora postanu član EU. To je dobro.
Međutim, problem je u tome što se odnos prema EU ne meri lepim željama. Odnos prema EU meri se činjenjem i mogu da se složim da kada bi vršili analizu toga šta je urađeno do ovog trenutka na tom pitanju, da je urađeno veoma malo. U globalnom, u najgeneralnijem smislu urađeno je veoma malo i upravo su predlagači rezolucije toga bili apsolutno svesni.
Bili su svesni da je potrebno da se Skupština Republike Srbije, kao najviša zakonodavna institucija u zemlji, odredi političkim stavom, obavezujućim političkim stavom prema svim institucijama Republike Srbije. Upravo zato što smo svi bili svesni činjenice da je još mnogo toga ostalo da se uradi, i da smo mi zapravo kao država na samom početku procesa evropske integracije.
Na samom početku smo samom činjenicom što još uvek nismo potpisali sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, sporazum koji vodi sticanju statusa kandidata za članstvo u EU. Radi podsećanja, takođe je tužna činjenica da smo mi, pored Bosne i Hercegovine, jedina zemlja koja taj sporazum nije potpisala.
Jedna od osnovnih prepreka za potpisivanje tog sporazuma je, odnosno bile su dve prepreke. Jedna je bila - harmonizacija ekonomskog sistema Srbije i Crne Gore, a druga - saradnja, odnosno nesaradnja sa Haškim tribunalom. Prva prepreka je otklonjena pre nešto više od mesec dana, kada je EU usvojila tzv. princip dvostrukog koloseka, prema kome se ekonomski sistemi harmonizuju direktno sa evropskim sistemom, gde je unutrašnja harmonizacija samim tim nepotrebna, i omogućava se ubrzanje procesa.
Što se tiče saradnje sa Haškim tribunalom, EU u ovom trenutku tom saradnjom nije zadovoljna, niti je zadovoljan sam Haški tribunal. Mi možemo diskutovati ovde o tome da li treba ili ne sarađivati sa tim tribunalom. Da li je taj tribunal pravedan ili nije. Da li je politički ili nije. I, verovatno ćemo i tu svi imati najmanji zajednički imenitelj.
Nema osobe u Srbiji koja će ustati i reći da je to jedan potpuno pravedan sud, da uopšte nije ispolitizovan i da je u njemu bilo dosta pristrasnosti. Međutim, on ostaje kao činjenica, i obaveze prema njemu ostaju kao činjenica, ne samo zato što to EU traži od nas, ili bilo ko drugi, već zbog toga što smo se na to sami obavezali kao članica UN i obavezali smo se svojim pozitivnim propisima, odnosno Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom.
Prema tome, to su činjenice.
Dakle, činjenica je da nismo još kandidat za članstvo, da to verovatno u najbližem periodu nećemo biti. Činjenica je da postoje određeni uslovi koje, da bi taj status stekli, moramo da ispunimo i postavlja se pitanje - kada pođemo sa one prve tačke, a to je da svi želimo da budemo članovi EU, šta treba uraditi, i onda dolazimo do toga da ne možemo da se složimo, odnosno da nismo svi spremni da uradimo to što treba uraditi da bi do tog statusa došlo.
I, onda, više nema smisla ni govoriti da smo svi za EU. Jer je odnos prema EU određen onim što činimo da bi do EU stigli. To je suština ove rezolucije.
Dakle, bili smo svesni i svesni smo da je trebalo da bude urađeno mnogo više. Zato se obraćamo ovoj Skupštini. Zato smo se kroz rezoluciju obratili Vladi. Zato se obraćamo svim onim činiocima koji u tom procesu imaju ulogu. To su sindikati, to su udruženja poslodavaca, to su nevladine organizacije. To su verske zajednice, to su uostalom svi građani Srbije, koji treba i učestvovaće u tom procesu, odnosno na koje će taj proces uticati.
Samo tako možemo da realizujemo članstvo u EU, a ono zaista nema alternativu, i zbog toga je ova rezolucija neophodna, ne samo ovoj Skupštini nego i svim građanima Srbije i ja se nadam da će ona, kao takva, biti usvojena u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.
