Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, demonstriram povredu člana 100. stav 2. Poslovnika - poslanici su dužni da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem i stav 3. - nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza.
Dešava se da s vremena na vreme neki narodni poslanik, kao što se desilo u 14,00 časova, sasvim proizvoljno, netačno iznese nešto na račun G17 plus, tek onako ovlaš itd., i o liderima G17 plus. Ako niste dobro čuli jutros, ja sam predsednik poslaničke grupe G17 plus i nadalje neću dozvoliti takve situacije, jer G17 plus je tvrd orah, a znate za onu Njegoševu - tvrd je orah voćka čudnovata, nju ne slomi, a zube polomi.

Hvala vam. Citat nije korektan.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Alimpić, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li je gospodin Alimpić tu? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Svetlana Stojanović.

 Dame i gospodo, svi narodni poslanici koji su učestvovali u raspravi vezanoj za Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja složili su se u jednom, a to je da Srbiji zaista treba ovakav zakon, da ova materija treba da bude regulisana zakonom.
Međutim, srpski radikali su svojim izjavama naglasili da prema konceptu i stavu Srpske radikalne stranke ova materija nije regulisana na pravi, dobar način. Rekla bih da je ovaj predlog zakona još jedan loš pokušaj Vlade Srbije, jer je činjenica da se prilikom predlaganja zakona, ne samo ovog nego i drugih zakona, Vlada ponaša kao vlada u pokušaju.
Poslanici SRS-a su i prethodnu vladu upozoravali da nije dobro da se prepisuju zakoni. U redu je to da mi svoje zakone treba da uskladimo sa zakonima EU, ali nije dobro da se bukvalno prepisuju, odnosno prevode zakoni, pre svega zbog toga što imamo određene specifičnosti, imamo već izgrađen pravni sistem, a osim toga, kada se bukvalno prevode zakoni, onda se desi ono što se desilo u ovom zakonu, dešavaju se trapavi prevodi, trapavi izrazi, ono što ne može da trpi jedan zakon. Pravna norma mora da bude jasna, kratka i koncizna. Pravna norma ne može biti opisna, narativna, a to je slučaj u ovom zakonu.
Uostalom, čak i predstavnici stranaka koji su bezuslovno rekli da prihvataju i da će glasati za ovaj zakon imali su niz primedaba upravo na formu zakona, a forma je toliko loša da umnogome utiče i na suštinu zakona. Primedbu su čak imali i ovi što su, kažu, tvrd orah, voćka čudnovata.
Kada je u pitanju pristup informacijama od javnog značaja, u poslednje četiri godine, od kada su u Srbiji tzv. transparentne vlade na političkoj sceni, sve se dešava suprotno od toga i sve se dešava u tajnosti. I do sada su bili potpuno pobrkani lončići, nije se znalo ko ima pristup informacijama, niti se vodilo računa o tome koje informacije su od javnog značaja, koje treba da se štite. Jednostavno, Vlada i ostali organi su se ponašali onako kako kome pojedinačno odgovara, odnosno onako kako odgovara nekome sa Zapada ko je tražio ovakvu ili onakvu informaciju.
Naravno, nepažnja prilikom pristupa informacijama od javnog značaja svakako može da dovede u pitanje i bezbednost zemlje i da podriva ekonomsku stabilnost zemlje, o tome je danas takođe bilo govora.
Ali bez obzira na postojanje ovog zakona, ovakvog ili drugačije uređenog, pitanje je koliko mi možemo da zaštitimo informacije koje su od značaja za bezbednost zemlje, ako znamo da se već četiri godine u našim ministarstvima i na ključnim mestima pojavljuju, kao savetnici ministara, kojekakvi žutokljunci od 20-tak godina iz belog sveta, koji nemaju pojma ni o svom pravnom poretku, ni o svom pravnom sistemu, a kamoli o našem i uslovima u kojima se nalazi Srbija i naš pravni poredak.
Ovde se govorilo da je ovaj zakon neka vrsta antikorupcijskog zakona. Zaista se pitam na koji način ovaj zakon sprečava korupciju. Ministar nije tu. On je samo rekao da je to antikorupcijski zakon, ali nije me ubedio na koji to način ovaj zakon može da spreči korupciju. Mislim čak suprotno od toga, jer način na koji su definisani određeni pojmovi daje široke mogućnosti, pre svega zloupotrebe, a onda i mogućnosti korupcije u određenim organima.
Interesantno je da bi za primenu ovog zakona do kraja ove godine trebalo da se izdvoji pet miliona dinara, tako stoji u obrazloženju Predloga zakona, ali takođe stoji da ova sredstva nisu predviđena u budžetu. Sada se pitam da možda informacije koje bi po ovom zakonu trebalo da budu dostupne neće biti predmet kupoprodaje? To bi bilo jako loše, čak i opasno po zemlju Srbiju.
Takođe postoji bojazan da će ovaj zakon u liku nekog poverenika iznedriti novog Bebu Popovića, a svi dobro znamo kakav je bio uticaj tog jednog jedinog čoveka na medije, na pristup informacijama, na procenu da li se nekom informacijom uznemirava javnost ili ne. Pretpostavljam da se sećate, mi srpski radikali to nismo i nećemo zaboraviti, kada je prof. dr Vojislav Šešelj u januaru 2003. godine rekao da je protiv njega u Beogradu napisana optužnica, da se čeka Karla del Ponte da potpiše tu optužnicu i takođe je tada rekao da su u Srbiji jedinice SAS-a koje su tu da hvataju Šljivančanina i Ratka Mladića. Tada su Beba Popović i Dušan Mihajlović rekli da protiv Vojislava Šešelja treba podneti krivičnu prijavu zato što on svojim izjavama uznemirava javnost.
Vrlo brzo posle toga se zaista pokazala tačnom i jedna i druga informacija, protiv Vojislava Šešelja je podignuta optužnica, SAS-ovci su hapsili Veselina Šljivančanina, to javnost Srbije zna, ali se ništa nije desilo onome ko je to demantovao, nikakve odgovornosti nije bilo.
Po ovome što predviđa ovaj zakon takođe nikakvu odgovornost neće snositi neki poverenik koji sam sebi dozvoli da on tumači da li neka informacija uznemirava javnost ili ne.
Takođe mislim da ovaj zakon neće preterano pozitivno uticati ni na medije u Srbiji. I sada snalažljivi novinari dolaze do značajnih informacija, do informacija koje predstavnici vlasti pokušavaju da sakriju. Videli ste ovih dana interesantan članak u dnevnom listu "Nacional" gde smo mogli da pročitamo kompletan meni koji se služio u čast Karle del Ponte u Palati federacije. Na tom ručku je prisustvovao i Boris Tadić i ostali čelnici vlasti u Srbiji. Očigledno je bila namera da se sakriju te velike količine fazana i ostale divljači, ali novinar koji je sposoban uspeo je da dođe do tih informacija, iako nije imao ovaj zakon koji vi sada nudite.
Konkretno, reći ću samo par stvari o nekim članovima ovog zakona, s obzirom da smo mi iz SRS-a podneli veći broj amandmana sa zaista dobrom namerom da predstavnik Vlade, koji nije ovde, i predstavnici skupštinske većine ozbiljno razmisle o našim amandmanima, da uvide da su to zaista amandmani kojima je cilj da se popravi ovaj zakon da bi on zaista bio i primenjiv. Da ne dođete u situaciju koja je uobičajena u ovom parlamentu - ne pada vam na pamet da prihvatite amandman koji podnese poslanik SRS-a.
Mi vam svaki put kažemo da ne donosite ovakav zakon, da ne donosite neprimenjiv zakon. Vi se o to oglušite i posle mesec, dva ili tri pojavite se sa izmenama i dopunama zakona i u tim izmenama i dopunama budu sadržani svi amandmani koje mi nudimo u momentu donošenja zakona. Pokušajte kod ovog zakona to da izbegnete, prihvatite amandmane koje je ponudila Srpska radikalna stranka i, verujte, sa tim amandmanima zakon će imati smisla.
Naše principijelno protivljenje, izraženo kroz amandman, odnosno kroz više amandmana, odnosi se na ustanovljavanje poverenika za informacije od javnog značaja. Smatramo da je to potpuno nepotrebno zato što je to opet ustanovljavanje nekog novog paradržavnog organa, nepotreban trošak u budžetu, a imamo nadležno ministarstvo i svakako je moguće da se u okviru tog ministarstva formira jedna služba koja će biti zadužena za primenu ovog zakona i koja će svakako moći da uradi sve ono što zakon predviđa.
Iako nismo išli pojedinačno, neko od kolega je u toku rasprave rekao da poslanici SRS-a nemaju jedinstven stav, što naravno nije tačno. Imamo jedinstven stav i naš jedinstven stav je da ne treba da se konstituiše ova funkcija poverenika. Iz tog razloga nismo pojedinačno ulagali amandmane na ove članove koji regulišu izbor, položaj i nadležnost poverenika, nego smo samo predlagali brisanje tih članova.
Bez obzira na to moram da pomenem stav 2. člana 30. koji kaže da se za poverenika bira lice sa priznatim ugledom i stručnošću u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava.
Drage moje kolege, ovo je prosto neverovatno! Svi mi odlično znamo i vi koji to nećete da priznate znate da su nevladine organizacije i eksponenti nevladinih organizacija u liku Biljane Vučo, Sonje Biserko, Sonje Liht, Nataše Kandić (to je ona što je tukla Srbe sa Kosova i Metohije), da su svi oni u stvari eksponenti nekih organizacija van Srbije koje ih finansiraju i da sve ono što rade ide protiv interesa Srbije i srpskog naroda.
Mi sada izbor poverenika uslovljavamo tim ugledom i stručnošću u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava. Ovo je apsolutno nedopustivo, čak i ako ostane ova varijanta da ćete imati poverenika i da ove poslove nećete ustupati nadležnom ministarstvu, što bi prema stavu Srpske radikalne stranke bilo jedino ispravno.
Nemam dovoljno vremena da govorim o svim članovima na koje smo uložili amandmane, ali svakako ćemo pokušati da vas ubedimo da je ono što predlažemo u interesu slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja, jer ako ne prihvatite naše amandmane verujte da ovaj zakon neće imati nikakvog smisla, da će odredbe ovog zakona biti predmet manipulacija, da će pojedinci da se opredeljuju prema svojim sklonostima ili prema onome koliko ih ko plati, a verujem da ipak nikome u ovoj sali to nije interes. Zato vas pozivam da prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke, pa onda možemo i mi da prihvatimo, jedino uz taj uslov, Predlog ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Svetlana Stojanović, a neka se pripremi narodni poslanik Petar Jojić.

Poštovani narodni poslanici, pošto donosimo zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, osnovno je da utvrdimo koje to informacije imaju javni značaj, a koje ga nemaju i koliko je pristup slobodan, a kada to nije, kada se zakonom ograničava. Javni značaj ima sve što je u domenu rada lica sa javnim ovlašćenjima i korisnika javnih finansija. Opravdan interes javnosti da zna postoji uvek, osim ako organ vlasti ne dokaže suprotno. Znači, zahtev za informacijom ne mora da se obrazlaže.
Pristup informacijama od javnog značaja ograničava se jedino ovim zakonom, ne može se ograničiti arbitrarno od slučaja do slučaja. Javnost nema pristup informacijama onda kada je ugroženo zdravlje stanovništva, kada bi bilo otežano otkrivanje krivičnog dela, kada je ugrožena odbrana zemlje, kada bi se omelo upravljanje privredom zemlje ili narušili međunarodni odnosi, ukoliko se usvoji jedan amandman, i sve što je po zakonu definisano kao državna tajna, a ne nešto što neko samovoljno proglasi državnom tajnom.
Informacija nije dostupna javnosti onda ako je traženje prekomerno, ako je nerazumno, ako neko više puta zahteva isti dokument, ako traži već objavljenu informaciju.
Već su poslanici primetili ovaj stav. Ne vidim zašto bi to neko radio i meni se čini da ovaj stav malo otvara prostor za arbitrarnost.
Za ovom govornicom je već bilo reči o tome da prostor za arbitrarnost ostavlja i odredba po kojoj je pristup javnim informacijama ograničen kada preteže interes javnosti da ne sazna tu informaciju. Ko procenjuje šta preteže ili ne preteže?
Takođe smo razgovarali i o pravu na privatnost i ugledu funkcionera, koji se štite. Naravno da državni funkcioneri imaju manje prava na privatnost nego ljudi koji to nisu, ali ugled državnih funkcionera dobrim delom zavisi i od tačnih informacija koje o njima imamo.
Novinari i javna glasila ovim zakonom se ne smeju diskriminisati, ali nisu ni povlašćeni. Moram priznati da je to nešto zbog čega je meni žao. Znači, ovo nije medijski zakon, on nesumnjivo povećava demokratičnost u zemlji, ali ne možemo zaboraviti da se svi mi pretežno informišemo preko medija. Rokovi koji se državnom organu daju da odgovori na traženu informaciju su petnaest dana, po žalbi četrnaest dana, i to su rokovi koji su korisni jedino za istraživačko novinarstvo. Inače, u dnevnom novinarstvu je to suviše dugačak rok.
I sada nekoliko reči o instituciji poverenika koja je najspornija, osporava je jedna velika poslanička grupa. Mislim da bez institucije poverenika i njegove službe ovaj zakon ne bi imao smisla. Kroz ovu instituciju država uzima aktivno učešće u informisanju građana. Znači, zakon obavezuje državne organe da izrade priručnik koji određuje državnim organima na koji način nabavljaju informacije, pravilnik o tome kako se informacije čuvaju i daju, obavezuje na portparola koji će tu informaciju dati; posebno je bitan ovaj godišnji informator, gde građanin saznaje i o budžetu državne institucije, o funkcionerima koji tom ustanovom rukovode, njihove telefone, radno vreme, način na koji donose odluke kada je njihovo odlučivanje javno, a kada je tajno.
Ne zaboravite da kada građanin i dobije tu informaciju koja je javna ona ostaje samo u njegovom posedu ako taj građanin nije novinar. Prema tome, zakon će povećati demokratičnost, i ja preporučujem da glasamo za njega. Međutim, pomalo sumnjam u motiviranost građana da sazna ono što je od javnog značaja kada nije od njegovog ličnog, i to je razlog zašto bih volela da vidimo jedan zakon koji u mnogo većoj meri daje uslove za nesmetan i slobodan rad novinara.
Kada smo u prošlom sazivu donosili Zakon o informisanju i Zakon o radio-difuziji bili smo i tada svesni manjkavosti, odnosno tada se govorilo da će zakon o slobodnom pristupu informacijama te manjkavosti korigovati.
Meni se čini da ovaj zakon nije dovoljno od koristi novinarima, a da jeste nešto što veoma unapređuje demokratiju i zato predlažem da glasate za njega. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Novaković. Istovremeno konstatujem da su od diskusije odustala tri poslanika: Zoran Nikolić, Đorđe Mamula i Goran Rakovac.

Dame i gospodo narodni poslanici, očito da za poslednjih nekoliko godina imamo inflaciju brojnih propisa i zakona. Prethodna i ova vlast se takmiče koja će doneti više zakona, ne vodeći računa o tome da li se donose dobri zakoni, koji će biti u interesu građana i koji će sa svojim dispozicijama biti primenjivi u praksi. Jedan od takvih zakona jeste i ovaj zakon koji je pred skupštinom i pred narodnim poslanicima.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je u suprotnosti sa odredbama Ustava. Ovaj zakon bi trebalo doneti, ali tek nakon što se bude usvojio novi ustav. Ne bih ponavljao ono što su prethodnici govorili. Najveći broj primedaba izrekli su poslanici SRS, s obzirom da nemali broj članova i ovih odredbi ne sadrži određene precizne dispozicije. To je ono gde ovaj zakon neće moći da bude primenjen u praksi.
Neke odredbe koje se predlažu direktno su u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. U članu 18. Ustava predviđeno je da su ljudsko dostojanstvo i pravo na privatni život čoveka imperativni i nepovredivi. U članu 22. Ustava Republike Srbije normirano je da svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih prava u postupku pred sudom, drugim državnim ili bilo kojim organom ili organizacijom. Stav 2 – svakome je zajemčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu ili zakonu zasnovanom interesu.
Dame i gospodo, u odredbama predloženog zakona, u članu 22. stav 2. predviđate nešto što je suprotno Ustavu, dakle, protiv rešenja Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda, Ustavnog suda i Republičkog javnog tužioca ne može se izjaviti žalba, a zašto? Dakle, ko je dao pravo predlagaču da on krši Ustav Republike Srbije? U članu 22. Ustava normirano je da svako ima pravo na žalbu protiv odluka svih državnih organa, ili neko drugo pravno sredstvo.
Dame i gospodo, ovim što predlažete u ovom papiru, koji ne može da predstavlja jedan moderan i dobar zakon, predvideli ste nešto što je u suprotnosti sa odredbama Ustava Republike Srbije. Vi to dobro znate, dame i gospodo narodni poslanici, ali izgleda da je predlagač koji je danas objašnjavao i obrazlagao Predlog ovog zakona zaobišao nešto.
Ono što je opasno, to je što će ovde biti selektivno primenjivanje odredaba ovog zakona. Uvodite neustavnu instituciju - poverenik. Kažem vam da će to biti najveći nepoverenik, jer će zloupotrebljavati položaj, a sa druge strane, za njega nije predviđena sankcija; nikakva sankcija nije predviđena ukoliko taj nepoverenik (ja ga tako zovem unapred) bude naneo štetu fizičkom ili pravnom licu. Za njega sankcija nije predviđena, a morala je biti predviđena.
U Krivičnom zakonu je predviđeno i krivično delo kršenja zakona od strane sudije. Ovde ste izdvojili nepoverenika, a u praksi će vam biti nepoverenik, jer će služiti samo interesima vladajuće oligarhije. Davaće one podatke za koje on proceni, ne vodeći računa o kojim podacima je reč, da li o vojnim, ekonomskim, o bilo kojim drugim podacima važnim za državu, fizička i pravna lica. Za njega nema sankcije, on ne odgovara. Zato smatram da je ovo neustavna kategorija koju uvodite.
Bez usvajanja amandmana SRS, ovaj predlog zakona biće običan papir koji neće moći da zaživi u praksi. Sa ovim zakonom se unapred može očekivati da će biti pogažen Ustav, a sa druge strane, da će biti naneta šteta mnogim fizičkim i pravnim licima i da za to niko neće odgovarati.
Da se ne bih ponavljao i oduzimao vam vreme, s obzirom da su poslanici SRS-a opširno i detaljno, precizno i argumentovano stavili primedbe i predložili da se poboljša ovaj tekst samo na taj način, ako prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke.

Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Alimpić.               

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, evo nam jednog lepog zakona. Od 27. januara, od kada sedimo ovde, u suštini ovo je prvi pravi evropski zakon. Izgleda da je upravo to ono što mnoge od nas zbunjuje.
Zašto mislim da je prvi i pravi? Zato što je očigledno da je u pitanju jedan živ zakon koji tek kada se bude rodio doživeće svoj puni efekat kroz primenu i kroz promene koje će sam sebe da tera da se urade. Kao zemlji u živahnoj tranziciji on doprinosi pre svega demistifikaciji, približavanju, s jedne strane, vlasti ili nosilaca javnih funkcija, i s druge strane, naroda tj. građana i pravnih lica zainteresovanih za određene informacije.
Takođe, mislim da će doprineti mnogo boljem razumevanju šta to javna vlast i nosioci javnih funkcija rade i isto tako skretati njima pažnju na to šta je to što građane pojedinačno interesuje. Upravo kroz tu prizmu on će efektivno delovati na odgovornost javne vlasti i nosilaca funkcija javne vlasti.
Ali, isto tako će pojačati i odgovornost za svaku javno izgovorenu ili napisanu reč, jer više neće biti opravdanja da se do određenih informacija nije moglo doći ili pak da se špekuliše sa određenim informacijama ne proveravajući njihov izvor.
Ono što je veoma važno da istaknem, to je taj odnos javnosti i privatnosti koji se prvi put sada pojavljuje u ovom zakonu. Tanka je to linija, pogotovo za ljude koji su prihvatili javne funkcije. Naravno da to ne znači da nosioci javnih funkcija treba da drže otvorena vrata od kupatila, ali moraju da obrate pažnju, na svakom koraku i u svako vreme, na svoje ponašanje i na svoje radnje.
Poverenik u ovom slučaju predstavlja u suštini javnost javnosti. Poverenik će svojom ulogom u toku primene zakona i sam aktivno učestvovati u njegovoj modifikaciji, pre svega kroz obaveze izdavanja i ažuriranja priručnika i ovo je prvi put da se kod nas direktno edukuju građani Srbije u odnosu na svoja prava. Kamo sreće da je više poverenika i da je više priručnika.
Čuli smo da je Švedska još 1776. imala neke zametke zakona o dostupnosti javnih informacija. To me je nateralo, i time ću i završiti, da vam kažem – gde moral postoji praktično zakoni možda i nisu potrebni, ali tamo gde morala nema ni najbolji zakoni se ne sprovode.

Reč  ima narodni poslanik Zoran Alimpić, a neka se pripremi narodni poslanik Mita Avramov.