Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je ovaj zakon konačno pred usvajanjem u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Demokratska stranka će naravno glasati za ovaj zakon, pre svega zbog toga što je ovo zakon koji je predložila i prethodna vlada, koji je trebalo da usvoji prethodna skupština. Nije ga usvojila prethodna skupština, jer nije ispunila ceo svoj mandat, došlo je do prevremenih izbora i to je razlog zašto ovaj zakon nije ranije usvojen. Neki su to pitali.
Ali, na kraju krajeva, došlo je vreme da se ovaj zakon sada i usvoji i za njega svakako treba glasati, jer je ovo jedan od onih zakona koji uvode Srbiju među demokratske zemlje. Već smo čuli da ovaj zakon imaju sve zemlje zapadne demokratije, da ga imaju sve zemlje EU, da ga imaju i one zemlje koje teže da budu članice EU i da ćemo mi biti među poslednjim državama koje će usvojiti ovaj zakon, a koje teže da budu članice EU.
Šta je to novo što ovaj zakon donosi građanima, u odnosu na ono što je do sada bilo? I do sada su i novinari i građani mogli da traže informacije od državnih organa i te informacije državni organi su im nekada davali, nekada nisu, nekada bi ih odbili, nekada ih jednostavno nisu udostojili odgovora, znači, dolazilo je do ćutanja administracije.
Ono što će sada biti novo kada se usvoji ovaj zakon jeste da će građani kojima su potrebne informacije moći da se pozovu na ovaj zakon. Postojaće određena pravila koja će svi državni organi morati da poštuju i posebno je važno što se ovim zakonom uvodi drugostepeni organ kome će oni građani kojima je informacija uskraćena i koji su odbijeni pred nadležnim organom moći da se žale. Ono što je nedostatak ovog predloga zakona jeste to što to ne važi za celokupan državni aparat i za sve organe.
Dakle, imamo taj problem da je odredbama člana 22. predviđeno da u slučajevima Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije itd. nema žalbe. To praktično znači da se za taj deo vlasti u Srbiji i neće mnogo promeniti stanje u odnosu na ono dosadašnje. Dakle, kada od tih organa bilo novinari, bilo drugi građani zatraže informacije, možda će ih dobiti, a možda i neće, i neće imati kome da se žale.
Iz tog razloga mislim da bi radi potpune dostupnosti informacija, u skladu sa preporukama Saveta Evrope i u skladu sa duhom ovog zakona, bilo veoma dobro usvojiti amandman koji je predložila narodna poslanica Snežana Lakićević-Stojačić u ime Demokratske stranke. Taj amandman bi uveo mogućnost žalbe drugostepenom organu, povereniku, za apsolutno sve državne organe. Ovako, šta na kraju preostaje, na koga se odnosi ovaj zakon i o kome se u stvari brine taj poverenik? Ostaju samo javna preduzeća i ustanove i ostaje nesrećna lokalna samouprava koja će morati da odgovara na sve zahteve građana, da daje informacije i poverenik će da ih prisiljava na to.
To je dobro, ali ukoliko nije uključena Vlada, ukoliko nije uključen ovaj parlament i ukoliko nije uključen predsednik Republike, tu se nalaze možda najvažnije informacije koje treba da budu dostupne javnosti i poverenik treba da bude nadležan i za njih.
Što se tiče samog pitanja da li drugostepeni organ treba da bude poverenik, to je mogao da bude i neko drugi. Mogao je da bude redovan sud, ali znamo koliko su sudovi spori i neefikasni ponekad. To je možda moglo da bude i Ministarstvo, ali onda dolazimo na ono isto "kadija te tuži, kadija ti sudi".
Prema tome, mislim da je poverenik zapravo najbolje i najefikasnije rešenje, da se uvede potpuno novi organ za potpuno novo pravo, da taj organ bude javno promovisan, da se zna da je samo to njegov posao, da on izda i određena uputstva i određene brošure, za koje smo čuli da će on to i učiniti, i da onda ovaj zakon počne da funkcioniše zaista kao sredstvo koje će omogućiti dostupnost svih informacija i građanima, i javnosti i novinarima.
To može da uvede Srbiju u jednu potpuno novu epohu, u kulturu javnosti, dostupnosti informacija, što može da promeni i način rada države, a i medijsku sliku u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Mita Avramov, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stanimirović.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zakon možda nije loše zamišljen, ali je loše urađen. Iz tog razloga SRS neće podržati ovaj zakon. Zakon je trebalo da bude u pravom smislu donesen i u pravom smislu te reči da budu informisani svi građani Republike Srbije. Neke informacije jesu javne, neke su tajne, a neke su nagađanje.
Šta će ovaj poverenik, koji će sad biti od velikog značaja za Vladu i koji će snositi ili neće snositi odgovornost (ali ne znam kome će polagati račune, pošto je on po ovom zakonu neprikosnoven), reći na pitanje koje nas trenutno boli najviše, a to je Kosovo, da ga pitamo kakva je informacija o Kosovu, šta se tamo dešava, ko vlada na Kosovu, u čijem se interesu to sve dešava, šta Srbi predstavljaju na Kosovu, da li su oni tamo u rezervatu? To je američki poznati sistem. Da li će biti pravih informacija šta se dešava sa tim? Neće, jer ta informacija ne može da ide u javnost. Informacije o tome kolika je najniža penzija, koliko je poljoprivredni proizvod itd. ćemo sigurno imati i o tome ćemo biti obavešteni.
Najvažniji princip ovog zakona je da javnost ima pravu informaciju; sve stranke u ovom parlamentu su se usaglasile da je to neophodno i da je bitno. To je jedina tačka oko koje su se složile sve političke opcije. Predlog zakona je potreban ovoj zemlji i da javnost bude informisana, u pravom smislu te reči. Opet se u članu 8. ovog zakona kaže da neke informacije mogu da se uskrate – oko ugrožavanja nečije privatnosti, pa čak i nečijeg života. To znači da ovaj organ vlasti vrši korekciju informacija.
U članu 22. stav 2. se kaže da niko nema pravo žalbe ako ne dobije pravu informaciju ili uopšte ne dobije informaciju. To znači da poverenik može i da ne da informaciju. Poverenik je neprikosnoven i on odlučuje o tome šta je prava informacija, šta nije, ko može da se žali, ko ne može i ko će biti zamenik poverenika. Najverovatnije da poverenik odlučuje i kolika će mu plata biti, jer on ima toliko široku demokratiju.
Što se tiče pravih informacija, kad mi kao narodni poslanici ne možemo da dobijemo pravu i blagovremenu informaciju koju tražimo sa ove govornice ili pismenim putem, zamislite kako će onda dobiti pravu informaciju jedan običan građanin. Mislim da taj građanin neće moći da dođe ni do poverenika, a kamoli do informacije. To će biti za Vladu poverenik a za narod nepoverenik.
Srpska radikalna stranka neće glasati za ovaj predlog. Mi smo ukazivali na mnoge propuste u zakonima koji su do sada bili ovde na dnevnom redu, ali nikada pozicija nije imala sluha za bilo koji naš stav, za bilo koji naš amandman, samo iz tog razloga što je to podnela SRS.

Reč ima narodni poslanik Milan Stanimirović, a neka se pripremi narodni poslanik Milorad Mirčić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, pravo na informisanost i jeste jedno od osnovnih ljudskih prava. Stoga je veoma velika važnost zakona koji treba da donese ova skupština u danu za glasanje – zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Javnost u radu institucija vlasti, državne uprave i ostalih nosilaca javnih ovlašćenja neophodna je ukoliko želimo da izgradimo građansko društvo zasnovano na ljudskim pravima i slobodama. Kontrola aktera i poslova onih koji se bave javnim poslovima je conditio sine qua non svakog društva koje pledira da bude demokratsko. Zato će donošenje zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja naići na podršku poslaničke grupe DS – Boris Tadić.
Javnost rada državnih organa i drugih nosilaca vlasti i sloboda pristupa informacijama su esencijalna, suštinska obeležja pravne države. Neinformisanost je zgodno tlo za manipulaciju, a dozirane i skrivene informacije osnovno obeležje totalitarnih režima. Neophodna je efikasna i javna kontrola u odgovarajućim oblastima društvenog života. Bez dostupnosti informacija to nije moguće. Stoga je ogroman značaj uvođenja zakonske obaveze davanja informacija koje su u posedu državnih organa i javnih institucija.
Evo jednog primera. Pre početka današnjeg zasedanja imali smo Odbor za poljoprivredu na kome smo raspravljali o jednoj velikoj pljački države, odnosno o tome da je faktički opljačkano 18 milijardi dinara robnih rezervi, tako što su oni koji su bili skladištari robnih rezervi neovlašćeno i mimo zakona prodavali nešto što nije njihova imovina, što je državna imovina.
Prvi put kada smo došli do te informacije kao skupštinski odbor, ona je imala oznaku poverljivo. Pitam vas koga smo u ovoj situaciji štitili, da li smo štitili one lopove koji su zavukli ruku u državnu kasu tako što su prodali robu iz robnih rezervi? Da li smo štitili neefikasno tužilaštvo, da li smo štitili neefikasno sudstvo? Koga smo, zapravo, štitili time što smo stavili oznaku poverljivosti na dokumente koji govore da su opljačkane robne rezerve Republike Srbije za 18 milijardi, koliko iznosi gotovo ceo godišnji poljoprivredni budžet?
Na ovom konkretnom primeru vidimo kolika je važnost pristupnosti i dostupnosti informacija od javnog značaja. Formiranje javnog mnjenja u situaciji skrivanja i mistifikacije pojedinih informacija u pojedinim oblastima pogubno je i ima veoma teške posledice.
Zato što pre treba doneti i neke zakone koji nisu u direktnoj vezi sa ovim, ali bi pomogli u demokratizaciji ovog društva, kao što je, recimo, pitanje otvaranja tajnih dosijea građana. Mnogi koji su učestvovali u nečem drugom, koji su danas okrenuli ćurak naopako i pričaju o građanskim pravima i slobodama itd. bili su nekad saradnici službi koje su faktički onemogućavale građane da se na pravi način bave javnim poslovima i da učestvuju u društvenom životu.
Kada govorimo o medijima, novinarstvu, bez obzira da li su štampani ili elektronski mediji, kao novinar mogu da kažem da smo živeli duže vreme u jednom periodu gde je dolazilo do žestokog cenzurisanja javnosti i ogoljene političke propagande samo jedne političke opcije, a da je javnost rada bila neophodna kao osnovni preduslov demokratije.
Nikada se više to vreme, na našu sreću, neće vratiti, ali moramo da sačuvamo i sećanje na vreme kada je zaista to cenzurisanje javnosti i ogoljena politička propaganda samo jedne političke opcije bila državna politika i politika koju su vodili i elektronski i štampani mediji u ovoj državi.
U ostvarivanju prava na javnu informaciju posebnu ulogu i podršku treba obezbediti istraživačkom novinarstvu i medijima koji mogu značajno doprineti podizanju javne svesti u ovoj oblasti.
Sećamo se i jednog zakona o informisanju, koji je faktički kažnjavao ljude koji su samo prenosili pojedine informacije. Imali smo situaciju da novinar ode na konferenciju za štampu, gde neki šef neke poslaničke grupe ili npr. predsednik neke stranke kaže neku informaciju koju novinar prenese, i onda mediji i novinar budu kažnjeni bez posledica po onoga ko je tu informaciju izneo.
To je jedan od flagrantnih primera kako u totalitarnom društvu i u društvu gde se sputavaju prave informacije dolazi do raznoraznih manipulacija. Novinarima stoga treba obezbeđivati akreditacije bez obzira na to kojoj redakciji pripadaju, kojoj političkoj opciji pripadaju, pa i ako rade za neku političku organizaciju i slično, jer je to jedini način i pravi put da dođemo do građanskog društva zasnovanog na ljudskim pravima i slobodama.
Informacije su značajne i zbog toga da bi se ljudi odbranili od laži. Danas mnogi koji se bave javnim poslom jednostavno ne mogu da se odbrane od laži. Kada se zalažem za prava novinara, koji u velikoj meri kreiraju javno mnjenje u ovoj državi, zalažem se i za to da budu dostupne sve vrste informacija, jer je to jedini način da se ljudi u ovoj državi odbrane od laži.
Koliko puta ste mogli štošta da pročitate na naslovnim i unutrašnjim stranicama novina, koliko ste puta mogli da vidite da se sa ove govornice maše nekakvim papirima.
Ljudi su na najvulgarnije načine prozivani, a da jednostavno posle toga nisu mogli da odgovore, niti da se odbrane od laži.
Informacije su "vazduh" bez koga nema uslova neophodnih za život društva koje pledira da bude demokratsko. Ovim zakonom javnost u radu prestaje da bude deklarativna, već postaje stvarna, a samo vlast koja se ne boji javnosti u svom radu može biti odgovorna i naravno, sledstveno tome, i smenjiva. Cilj izgradnje demokratskog društva mora biti sloboda dobijanja informacija i potpuna otvorenost javnih institucija.
Ovde mogu da razumem da je zakon morao da predvidi i situacije u kojima se ograničava dostupnost informacija i tu su taksativno nabrojani slučajevi u kojima može doći do uskraćivanja prava na informaciju, ali treba sprečiti svaku moguću manipulaciju da se pod neki od ovih navedenih primera podvede nešto što tu ne spada, kako bi se uskratila informacija.
Tu su posebno istaknute stvari koje se odnose na oblast privatnog i intimnog života građanina, vojno-nacionalnu bezbednost i slično. Ali, primer koji sam izneo na početku o pljački robnih rezervi, u visini godišnjeg agrarnog budžeta, sigurno nije poverljiva informacija koja treba nekoga da zaštiti.
Totalitarno društvo u kome smo živeli decenijama stvorilo je u ljudskim dušama pustoš koju je teško otkloniti. Zato je potrebno vreme da se ostvare promene u svesti ljudi i da se ljudi ne osećaju podanicima zavisnim od svemoćne države, već samo srećnim pojedincima i građanima u punom smislu te reči.
Donošenje zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja korak je ka ostvarivanju moderne, evropske, demokratske Srbije i zato će ovaj predlog zakona naići na punu podršku poslaničke grupe DS, jer nama su potrebne krupne promene u mišljenju, delanju i uspostavljanju efikasnog sistema. Hvala.

Hvala lepo. Replika? Izvolite. Da li tražite repliku u ime poslaničke grupe?

Kao ovlašćeni predstavnik. Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo predstavnici Ministarstva, izrečeno je nekoliko stvari koje prosto ne stoje, pa sam dužan da s tim u vezi nešto kažem.
Svaka ozbiljna država ima način na koji štiti informacije koje se tiču robnih rezervi. Robne rezerve, između ostalog, postoje i da jedna država bude sposobna da prevlada elementarne nepogode, neposrednu ratnu opasnost ili rat. Zakonom je propisano da je svaka država dužna da ih ima, a naša je bila dužna da ima, i ima tu obavezu i danas, zalihe u nekoliko prehrambenih artikala i energenata za 90 dana ratovanja.
Zbog toga se ne saopštava, čak ni onda kada se naprave prekršaji o kojima je ovde bilo reči, da jedna država nema robne rezerve, jer se na taj način obaveštavaju i potencijalni agresori, a njih uvek ima, da ta država nije u stanju da izdrži 90 dana ratovanja sa ovim artiklima o kojima je ovde reč.
Dakle, država ima obavezu da zaštiti ove podatke upravo iz razloga koje sam naveo, i to je obaveza koja treba da se poštuje, a obaveza je državnih organa u našoj zemlji da vode postupak da se nadomeste robne rezerve na način kao što je to propisano zakonom, a da lica koja su odgovorna za protivzakoniti utrošak robnih rezervi odgovaraju.
Dakle, to je prosto nešto što je važno da se zna, jer ne može baš svako, koliko god da se neki trude, da ima sve informacije o funkcionisanju jedne države, a da pri tome misli da nekom čini dobro na taj način. Upravo je obrnuto.
I, kada smo kod ovih robnih rezervi, da kažem još samo nekoliko rečenica. Najveći manjak robnih rezervi nastao je tako što su pre svega mlinsko-pekarske organizacije u Srbiji, koristeći se pravom zaliha i njihovim zanavljanjem, iskoristile nešto na šta nisu imale pravo. Dakle, koristeći pravo na ušurnu meljavu potrošile su državnu pšenicu kao svoju. To su najčešće naplatile, a nisu bile u stanju da nadomeste robne rezerve i da ih vrate tamo gde im je mesto.
To je važno i treba sve učiniti da se zalihe nadomeste, da odgovorna lica odgovaraju. Ali, molim vas, ovde se ne radi ni o kakvoj sistematskoj pljački. Radi se, pre svega, o rđavoj proceni menadžmenta da je po dinamici zanavljanja robnih rezervi to mora da učini iz sopstvenog poslovanja. Nažalost, ispostavilo se da to nije bilo moguće.
Zato je važno da to znamo i ne treba nikako u startu da ih optužimo. Treba da ih merodavnim odlukama državnih organa obavežemo da vrate ono što je narodno i državno, a da pri tom razumemo zašto je do ovog problema došlo. Hvala lepo.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a neka se pripremi narodni poslanik Jovan Palalić.

Zahvaljujem se, gospođo Pop-Lazić. Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što se donosi zakon koji će koliko-toliko regulisati sve ono što se smatra informacijom od javnog značaja, ali skoro je indikativno da u svakoj diskusiji ove prodemokratske, blokovske snage, kad izađu za ovu govornicu, za svaki predlog zakona kažu – ovo nas vodi u Evropu.

Pa, gospodo, svi smo ovde manje-više poslanici u istom položaju i istoj situaciji i svesni smo činjenice da od 2000. godine ne postoji u ovoj skupštini institucija poslaničkog pitanja.

Od 2000. godine nijedno poslaničko pitanje nije moglo da bude postavljeno sa ove govornice, mada, istine radi, jesu postavljana, ali u pisanoj formi.

Pogledajte samo, to vam je statistika, vi ste inače prepoznatljivi po statističkim podacima i po avionskim kartama, pogledajte koliko je odgovora dobijeno u proteklom sazivu. Pogledajte statistički koliko je poslaničkih pitanja postavljeno u ovom sazivu, pa ćete videti da ste sami sebi uveli cenzuru kada je u pitanju informacija od javnog značaja. Kako možemo da idemo u Evropu, a sami sebe nismo promenili? Ja to tumačim dobronamerno, kao nedostatak adekvatnog sredstva, a to se zove ogledalo.

Ono što je činjenica, to je da u ovom zakonu pokušava da se definiše šta je javna, a šta je posebna informacija. Po tom nekom opštem značenju posebna informacija bi trebalo da bude neka državna tajna.

Gospodo, ne gubite iz vida, od 2000. godine nema više nijedne informacije koja bi se mogla nazvati tajna. Postoje, doduše, dokumenta koja nisu dostupna, a imaju tretman "poverljivo" ili "tajno". Ta dokumenta nisu dostupna onima koji su kao izvozni artikal kidnapovani, odvedeni u Haški tribunal, ali su dostupna onima koji vode do sada neviđeni sudski postupak protiv tih lica. Na kraju krajeva, mi smo svedoci da je u ovu zgradu, Skupštinu Srbije, ulazio američki ambasador, kako se zove onaj, ne znam... Žena mu je jako pametna, ona nas je proglasila da smo na nivou Cigana.

(Predsednik: Gospodin se zove Montgomeri, a gospođa Lin.)

Bolje da vi njega znate, nego ja.

(Predsednik: Znam šta vi ne znate. Izvolite, gospodine Mirčiću.)

I to je napredak, a čovek je svestan šta ne zna, kao što nije vaša prednost što znate to. Nije to baš za hvalu. Ali dobro.

Svedoci smo da su, uz prisustvo gospodina ambasadora, da ne ponavljam, to je ipak autorsko delo predsednika, iznosili dokumenta iz ove skupštine, dokumenta koja se odnose na rad i funkcionisanje parlamenta, od kojih su neka bila označena ili šifrovana kao "tajna", "poverljiva".

U Vladi Srbije, to mnogi znaju, situacija je bila mnogo gora. Zašto? Zato što se iz Vlade Srbije iznosilo sve. Onda se krenulo na vojsku, pa na policiju, pa na bezbednosne agencije i tako je to krenulo.

Sad mi donosimo jedan zakon koji je, u suštini, u osnovi dobar, zato što ovakvi zakoni postoje kao pravne norme u svim evropskim državama i on je neki okvir koji obavezuje, ograničava, ako ništa drugo, onda državne organe ili pojedince. Ograničava ih u njihovim nezakonskim radnjama.

Šta bi se moglo kao primedba navesti? U obrazloženju od strane predlagača čuli smo da su ovde privilegovani, a do sada nisu bili, novinari. Uvek kada vam zafali čvrstih argumenata, nešto što je utemeljeno u zakonskom predlogu ili u realnosti, odmah se pozivate na to da ste vi dobronamerni prema novinarima.

Nisu novinari, gospodo, roba koja bi služila vama za potkusurivanje. Osetili ste trenutak kako biste preko ovog zakonskog predloga mogli da pridobijete blagonaklonost novinara, da vam malo oni sutra kroz medije promovišu ovaj zakon, da promovišu veliki napredak i veliki uspeh i udarničke zasluge predlagača ovog zakona. Znaju novinari da u ovom zakonu, dobro su pročitali, kao i mi poslanici, postoji jedno veliko ograničenje.

To veliko ograničenje zove se poverenik. Zašto? Zato što uvodite instituciju koja nije utemeljena u zakonu, u Ustavu, a kad nešto nije utemeljeno u zakonu, kad nešto nije utemeljeno u Ustavu, onda je to uvek predmet manipulacije. To iskustvo smo imali iz prethodnog perioda, iz novodemokratskih lekcija koje smo mi iz Srpske radikalne stranke slušali pažljivo i strpljivo tri godine; vi ste slušali isto kao i radikali tri godine, a sada pričate priču. Videli ste da ta priča ne pije vodu.

Umesto poverenika u prethodnom periodu bio je Biro za informisanje ili komunikacije. Naizgled, sve je bila harmonija, sve je bilo predivno, demokratija sa vanrednim stanjem, a onda se pojavljuje pojedinac koji u okviru jedne institucije, a zvala se Vlada Srbije, uzima apsolutnu vlast u svoje ruke, sva ovlašćenja su u njegovim rukama, ima apsolutnu moć nad medijima, nad novinarima. I onda je u to vreme osmislio, ne on kao pojedinac, on je samo produkt jedne politike, jedne političke snage ili partije koja deluje na ovim prostorima, da bi spasio novinare svih muka, on je uveo već čuvene tzv.brifinge.

(Vjerica Radeta, sa mesta: Da nije Beba?)

Ne znam, narastao je već. Nije baš lepo reći za čoveka koji je punoletan da se tako zove. Dobro, nebitno je sad tu ime, koliko je bitna činjenica da smo imali primer da ako se daju ovlašćenja i određene mogućnosti instituciji ili pojedincu, onda je velika verovatnoća da dođe do zloupotrebe tih ovlašćenja.

Šta mi sad radimo? Umesto da kao parlament, kao zakonodavno telo dodatnu obavezu prenosimo na Vladu Srbije, da od Vlade tražimo odgovornost, mi sad formiramo jednu protivzakonsku, protivustavnu instituciju. Na kraju krajeva, bićemo suočeni sa činjenicom da je ne možete kontrolisati, jer ona zakonski nije utemeljena.

U svakom slučaju, mi radikali imamo neograničeno poverenje u vas demokrate kad kažete da će ta institucija, taj pojedinac biti nestranačka ličnost. Kad vi to kažete, mi vam verujemo.

Nas ne morate ubeđivati, ubedite novinare da će biti nestranačka. Od 2000. godine naovamo uvek je nestranačka ličnost ili ekspert, u lošijem slučaju.

Kad dođe do zloupotrebe, onda morate da izađete i da kažete - gospodo novinari, javni radnici, napravili smo grešku. Ali, ta greška više neće da se prašta i da se kvalifikuje kao vaše usmeno ili pismeno priznanje. Gospodo, svedoci smo situacije da će ova država, htela ne htela, odnosno njena vlast tražiti odgovornost pojedinaca. Greške koje se ovako prave izazivaju određene posledice, a ljudi koji trpe te posledice traže nadoknadu štete, ne od vas pojedinačno, niti od ove vlade, nego od države, a kad država plaća ona mora da traži odgovornost pojedinca. Ta igra je završena.

Moramo biti obazrivi. Zašto ovo govorimo mi, srpski radikali? Pre rasprave o amandmanima imamo još vremena da amandmanski ispravimo, doteramo ovaj zakon, koji je uglavnom dobar zakon, idejno dobro zasnovan, ali dajte da budemo toliko razumni da prihvatanjem određenih amandmana poboljšamo ovo zakonsko rešenje.

Ova institucija može da bude uokvirena i u postojeće zakonske odredbe, utemeljena u Ustavu; ako ta institucija funkcioniše nebitno je kakav je naziv u okviru Vlade Srbije, ako od te institucije ili tog pojedinca tražimo, ne samo mi kao parlament, nego i Vlada, odgovornost i informacije. Nemojte na samom startu da pravimo kardinalnu grešku.

Doduše, neki se u postojećoj koalicionoj vlasti kunu da nikad više u Srbiji neće biti vanredno stanje. Ja ne bih bio toliko siguran. Ne znamo, na kraju krajeva, šta život nosi, pogotovo jer smo svedoci situacije da je očito na pomolu nova koalicija koja će održati taj čuveni demokratski kontinuitet kada je 11.000 ljudi, a među njima veliki broj novinara, bilo zatvarano po tim demokratskim principima samo zato što se nisu slagali sa mišljenjem jednog čoveka ili što nisu bili po kriterijumima i ukusima jedne partije. Nekada su to bili jedan čovek i jedna žena, a sada jedan čovek i jedna partija. Nema razlike.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a neka se pripremi narodni poslanik Dragor Hiber.

Gospodine Mirčiću, izvinjavam se zbog one upadice malopre, primite moje izvinjenje.