Hvala. Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS Vukosav Tomašević.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već je rečeno da je Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja jedan novi zakon, do sada nepoznat i nepostojeći u našoj praksi, zakon koji se tek ustanovljava, kojim se u naš pravni sistem uvode nova prava i slobode za građane, a nove obaveze za državne organe.
Uprkos tome, mislim da nema potrebe da se mnogo obrazlaže sa ove govornice sam zakon. Već dugo se o zakonu priča, prisutna je ta tematika u javnosti i u stručnim krugovima. Zakon je izuzetno kratko i koncizno, ali jako precizno i dobro obrazložen.
Ko je god pročitao ovo obrazloženje na jednoj strani mislim da je mogao dobro da razume o čemu se radi, a u izlaganjima gospodina ministra i prethodnih govornika dosta toga je rečeno, pa neću ponavljati ono što se čulo u raspravi. Pokušaću da ukažem na neke aspekte vezane za ovaj zakon koji nisu pomenuti i pokušaću da budem kratak.
Pre svega moram da demantujem tvrdnju izrečenu sa ove govornice da je ovo zakon koji je pripremila prethodna Vlada, jer to jednostavno nije tačno. Ovo je zakon koji je pripremila sadašnja, aktuelna Vlada. Tačno je da je prethodna Vlada pripremila zakon sa istim nazivom i da ga je predala u skupštinsku proceduru. Taj zakon se delom u svojim rešenjima poklapao sa onim što predviđa ovaj zakon, u dobrom delu se razlikovao, a zašto taj zakon nije stavljen na raspravu u mandatu prethodne Vlade i prethodne Skupštine, to je pitanje koje treba da se uputi ondašnjoj skupštinskoj većini.
Zbog toga me čudi da predstavnik tadašnje skupštinske većine prigovor za to što zakon sada nije stavljen na dnevni red stavlja sadašnjoj većini u Skupštini, jer to nije logično. Ovo je predlog ove vlade i ovo je na liniji izbornih obećanja ove vlade i stranke koju ja predstavljam.
Prilikom konstituisanja Vlade i u kampanji rekli smo da ćemo kada dođemo na vlast donositi zakone kojima se proširuju prava i slobode građana, kojima se unapređuje demokratija i učvršćuju institucije u ovoj zemlji. Evo ovaj zakon je takav zakon.
Rekli smo da ćemo donositi u ovoj skupštini i antimonopolske zakone. Ovaj zakon je po svom karakteru sasvim sigurno i takav, jer se razbija monopol jedne društvene strukture, odnosno organa vlasti nad informacijama.
Izborno obećanje ove vlade je bilo da ćemo donositi u ovoj skupštini i antikorupcijske zakone. Ovaj zakon je svakako i antikorupcijski, jer će se njegovom primenom smanjiti mogućnost korupcije državnih organa i državnih činovnika.
Obećali smo da ćemo kompletirati paket medijskih zakona i kroz usvajanje ovog zakona to i činimo. Prethodno je pomenut zakon o radio-difuziji, a ovaj zakon, mada on po svojoj suštini nije isključivo medijski, delimično je medijski zakon, tiče se i novinara i medija, i na taj način se i taj paket medijskih zakona kompletira.
Mislim da je manje važno ko predlaže ovaj zakon i da ne treba da se sporimo oko toga. Važno je da je zakon ovde pred nama poslanicima, da ćemo ga za koji dan usvojiti i da će on početi da se primenjuje. Koliko sam razumeo kroz raspravu na Odboru, a evo i u Skupštini, nijedna politička grupacija u Skupštini nije protiv donošenja ovog zakona. Dakle, niko nije ustvrdio da nam zakon ne treba. Naprotiv, svi smo saglasni da nam je zakon potreban. Postoji jedino nesaglasnost oko koncepcije zakona. To je izraženo od jedne poslaničke grupe u Skupštini, Srpske radikalne stranke, koja je podnela set amandmana tražeći promenu zakona.
Radi se o drugačijoj koncepciji zakona, odnosno o jednom delu, jednom elementu zakona, a to je institucija poverenika. Dakle, Srpska radikalna stranka predlaže da se pitanje drugostepenosti reši na drugi način, ne kroz instituciju poverenika. To je možda moguće. Znamo da postoji praksa zemalja u kojima nema poverenika, znamo da u Evropi i u okruženju u većini zemalja postoji institucija poverenika.
Skupštinska većina se u ovom trenutku opredelila za tu instituciju i mislim da to treba uvažiti i prihvatiti, tim pre što je argumentacija kojom se osporava institucija poverenika, makar onakva kakva je izneta u obrazloženju amandmana, jako tanka i mislim da ne stoji. Dajte da probamo ovako, da usvojimo ovako, da probamo da stavimo zakon u funkciju, a najbolji kantar za to da li je ovo rešenje dobro ili nije biće praksa.
Ako se u praksi pokaže da ovo nije dobro rešenje ili da bilo koje drugo rešenje dato u zakonu nije dobro, nećemo imati razloga da takvo rešenje vrlo brzo ne promenimo i da izmena ovog zakona ne dođe ponovo pred narodne poslanike. Uostalom, mi smo tranziciona zemlja. Svedoci smo i u ovom sazivu Skupštine da vrlo često moramo da menjamo zakone, da neka rešenja popravljamo i menjamo, pa to možemo učiniti i sa ovim zakonom, ali da ga prvo proverimo u praksi.
Mislim da je takođe jako važno ono što sledi nakon donošenja ovog zakona, a to je da treba učiniti određene napore da ovaj zakon zaživi. Dakle, nije dovoljno pustiti ga iz ove skupštine i objaviti u "Službenom glasniku". S obzirom da se radi o novom zakonu koji proširuje ljudska i građanska prava, a uvodi nove obaveze za državnu upravu, za državne organe i činovnike, svakako je neophodno pre svega ohrabriti građane da koriste ovo pravo, a zatim ih i edukovati u korišćenju tog prava.
Sa te strane jako je važno da nam se ne desi nešto što nam se dešavalo sa nekim prethodnim zakonima, da rokove koje ustanovimo za konstituisanje određenih organa u nedogled odlažemo, pa se time blokira i primena zakona. Dakle, mislim da je jako važno da se poverenik izabere u roku i na način kako je predviđeno zakonom, a da se zatim uradi onaj prvi korak, da konstituiše svoje organe i objavi ovaj priručnik za edukaciju građana kako bi građani mogli da počnu da koriste to svoje pravo.
Sa druge strane, potrebno je organizovati više nivoa obuke državnih službenika, odnosno državnih činovnika koji će biti zaduženi za pružanje informacija građanima.
Na kraju, ovo pravo kada se uvede u pravni sistem postaje pravo ustavnog ranga. Dakle, prilikom pisanja novog ustava, a to ćemo valjda uskoro raditi, treba imati u vidu tu činjenicu i ovo pravo koje daje ovaj zakon uneti u novi ustav i dići ga na nivo ustavnog prava.
Želim da ukažem na nešto što sam rekao na Odboru za informisanje, a to je da u nekim odredbama zakon nije najbolje jezički, a ni logički uređen, pa bih molio da se uz tehničku redakciju delimično ispravi, popravi. U članu 8. postoji termin "pretežnijeg interesa". Meni to zvuči potpuno nejezički. Kada kažete pretežni interes i nekako, ali pretežniji interes...?
U članu 9. imate - ozbiljno ugrozio odbranu zemlje ili bitno umanjio sposobnost države. Mislim da termini "ozbiljno ugroziti" i "bitno umanjiti" ne mogu da funkcionišu. Šta je to ozbiljno ugrožavanje i šta je to neozbiljno ugrožavanje? Kada nastaje taj momenat ozbiljnog ili bitnog, a šta je ono pre toga što je neozbiljno ili nebitno? Ko je taj koji to utvrđuje i kojim instrumentom? Mislim da to treba brisati, pa neka ostane - ugrozio odbranu zemlje ili umanjio sposobnost. To je moj predlog za predlagača zakona.
Na kraju, da zaključim, Demokratska stranka Srbije je ubeđena da ovaj zakon proširuje ljudska prava, građanska prava i slobode, da značajno doprinosi demokratizaciji našeg društva, da nas približava modernim evropskim tokovima. Ovaj zakon nam je potreban, te će ga poslanici Demokratske stranke Srbije podržati, a pozivamo i ostale poslaničke grupe da glasaju za ovaj zakon.

Da li još neko od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije, Demokratska stranka, G17 plus i Socijalistička partija Srbije.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, a neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo što danas imam priliku da podržim ovaj zakon, da to kažem odmah na početku i da vas poslanike, kolege zamolim da to isto učinite, jer je reč možda o jednom od najbitnijih zakona o kojima ova skupština raspravlja, iz razloga što će, ukoliko ga ozbiljno shvatimo i ukoliko ga budemo primenjivali, on u budućnosti značajno moći da promeni ambijent društva u kome živimo, radimo i moći će značajno da promeni i nivo ljudskih prava koji je sada zastupljen.
Podsetiću da su mnoge evropske zemlje, dakle, Švedska pre mnogo decenija, a Amerika 1966. godine donele ovakve zakone. Dakle, upravo je taj američki model poslužio kasnije i drugim državama da krenu njenim stopama. Mnoge evropske zemlje donoseći ovaj zakon, za razliku od nas koji to činimo tek sada, stvorile su modernu državu gde vlast mogu kontrolisati ne samo zvanične institucije nego i sami građani.
To da građanin konačno dobije pravo da zna ono što bi trebalo da zna veliki je napredak, da se u Srbiji u svesti ljudi, koja je uglavnom bila podanička, dogodi promena i da građani shvate da su oni jedini suvereni nosioci vlasti, da vlast dobrovoljno biraju i normalno je onda da od te vlasti traže i da im polaže račune.
Mi, nažalost, još nismo građansko društvo, jer se do građanskog društva mora mukotrpno dolaziti, ali uz pomoć ovog zakona bićemo na veoma dobrom putu da to postanemo. Naravno, svaki početak jeste težak i nijedna država se ne odriče lako svojih starih navika, vekovnih navika, a posebno ne da vlada samovoljno i da sama odlučuje šta je za narod dobro, a šta nije.
Pravo na slobodni pristup informacijama izvodi se iz onih poznatih tradicionalnih političkih i građanskih prava, naročito utvrđenih tokom građanske revolucije krajem 18. veka. To pravo proističe, podsećam, iz najvažnijih dokumenata Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope.
U Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka je utvrđeno da svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.
Ako govorim onako meritornije o samom tekstu zakona, onda bih želela da kažem nekoliko rečenica, ali ne sporeći nijednog trenutka značaj ovog zakona i najbolju nameru predlagača zakona. Moje primedbe odnose se, pre svega, na članove 7, 8, 13. i 14.
Formulacija člana 7. koji govori o zabrani diskriminacije samo je na prvi pogled dobra, ali u praktičnoj primeni mogu nastati teškoće i pošto je član kratak, ja ću vam ga pročitati. On glasi: "Organ vlasti ne sme stavljati u bolji položaj nijednog novinara ili javno glasilo, kada je više njih uputilo zahtev, tako što će samo njemu ili njemu pre nego drugim novinarima ili javnim glasilima omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja".
Dakle, ovakva primedba mogla bi da važi samo ako je više novinara istovremeno podnelo zahtev za određenu informaciju. U protivnom, ova odredba ne može se primeniti, jer će novinari informaciju dobijati onim redosledom kojim se za nju budu obraćali, kako na to obavezuje član 16. ovog predloga zakona.
Primedbe se takođe odnose i na terminološke nepreciznosti u članovima 8, 13. i 14. i ja ih neću ponavljati zbog toga što su moje kolege poslanici više puta to ovde ponovili, tako da bi zaista bilo dobro ukoliko bi neka naknadna redaktura mogla da se u tom smislu izvrši.
Dakle, dobri zakoni pišu se dobrim stilom, pismeni su i lišeni birokratskog jezika, u dobrim zakonima nema mnogo mesta za sintagme koje će posle morati da budu naknadno tumačene i samim tim mogu ugroziti sam zakon.
Inače, imam potrebu da odgovorim na određene primedbe koje su stigle od opozicije na Predlog ovog zakona, pre svega kada je reč o institutu poverenika. Smatram da je veoma bitno da postoji upravo taj institut poverenika, a ne da se ovaj posao poveri nekom ministarstvu, resornom ministarstvu informisanja, upravo da bi se obezbedio jednak tretman svih onih institucija, pa i Vlade za koju se pretpostavlja da će biti osnovna adresa gde će građani upućivati svoje zahteve radi ostvarivanja prava da do određenih informacija dođu.
Takođe, poverenika bira, kao što svi ovde znamo, Skupština, ona čak potvrđuje njegovog zamenika, tako da primedbe da se time oduzima pravo poslanika upravo ne stoje, jer neobično je da Skupština potvrđuje i zamenika, čime na neki način vrši dodatnu kontrolu. Sada se govori o tome da poslanik ima neka manja prava od samog poverenika, tako što poslanik ne može da predloži, a poverenik može, ali mislim da nije u tome suština.
Suština je da se mi kao narodni poslanici odreknemo određenih svojih mogućnosti, ukoliko smatramo da je to dobro za društvo u celini.
Dakle, upravo je to poenta. Ako mi ovde dajemo povereniku da sam predlaže zamenika, to nije zato što imamo manja prava, nego zato što smo odlučili da to njemu dopustimo. Znači, mi ćemo glasati za to. Ako tako ne odlučimo, naša prava nama ostaju. Dakle, imamo pravo da delegiramo naša prava onda kada mislimo da je to za sistem, za društvo i za ovaj zakon i njegovu primenu u suštini dobro.
Takođe je dobro što će poverenik svakako imati pravo da, na osnovu iskustava iz prakse, predloži izmene ovakvog zakona, jer je vrlo teško očekivati da će neki zakon koji mi donosimo na osnovu iskustava drugih, a ne na osnovu našeg praktičnog iskustva, biti odmah u cugu odgovarajući, što se kaže od "a" do "š", i ja se nadam da će poverenik biti zaista dovoljno ozbiljna i ličnost od integriteta koja će to svoje pravo i mogućnosti koristiti.
Dakle, poslanici SDP-a će podržati ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji danas razmatramo dosta je pažnje izazvao i u javnosti, dosta dugo smo čekali da taj zakon bude pred nama. Jedanput je prethodnom skupštinskom sazivu tadašnja vlada dostavila predlog zakona, međutim, zbog poznatih okolnosti do rasprave o tom zakonu nije došlo.
U međuvremenu, nova Vlada i novi ministar navodno su popravili taj predlog zakona, dostavili novi, stigao je konačno, iako smo dugo čekali ministra da se vrati sa odmora, prvo u toku predizborne kampanje za gradonačelnika Beograda, a onda i dok je ovaj zakonski predlog prolazio skupštinske odbore; nismo imali mišljenje Vlade ni za amandmane ni za bilo koje druge primedbe, jer su nas gospoda koja su dolazila iz Ministarstva obavestila da je ministar na odmoru, pa bi možda najbolje bilo da prva informacija od javnog značaja koju ćemo dobiti bude ta koliko ministar uopšte ima odmora.
Prethodni govornici, a i sam ministar, koji su podržali ovaj zakon, po mojoj oceni jako su to slabo učinili. Sam ministar nije bio spreman da detaljno obrazloži ovaj zakon. Čini mi se da je možda samo jedanput pročitao obrazloženje, a da u suštinu zakona niko nije pronikao.
Prethodni govornici više su pričali o međunarodnim konvencijama, o zahtevima nevladinih organizacija, o navodnim namerama koje imaju, nego o samoj suštini zakona. Da su shvatili suštinu i da su te lepe želje koje su nam ovde izneli pretočili u predlog zakonskih odredbi koje su pred nama, SRS bi svakako glasala za ovaj zakon.
Kao što ste rekli, nije sporno da je ovaj zakon potreban, da ga je trebalo doneti mnogo ranije, za šta svakako odgovornost snosite svi vi iz DOS-a, ali niste uspeli da nas ubedite da će ovaj zakon ispuniti onu osnovnu funkciju zbog koga ga i donosimo, a to je da omogući građanima Srbije pristup informacijama do kojih oni žele da dođu.
Ovaj zakon omogućuje pristup samo onim informacijama koje državni organ želi da vam dostavi. Informacije koje ne želi da vam dostavi nećete dobiti, ali vam ovaj zakon uskraćuje i mogućnost prava žalbe i povereniku i ministarstvu i bilo koji drugi način da pokušate da zaštitite svoja prava.
Ja ću sada, koliko mi to vreme dozvoljava, od člana do člana ukazati na najkrupnije zamerke SRS-a na ovaj zakon. Ne radi se tu samo o sukobu koncepcija da li treba da postoji poverenik ili ne, već se tu radi i o nekim drugim suštinskim pravima, kao što je pravo na žalbu, kao što je jednakost onih koji imaju prava po ovom zakonu i neke druge stvari.
Član 1, na koji sam podneo amandman, određuje da se radi ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti ustanovljava funkcija poverenika. Poverenik je samostalan državni organ, nezavisan u vršenju svoje nadležnosti.
Ovo nije dobro, kao prvo, zbog toga što je funkcija poverenika nepoznata Ustavu Republike Srbije, odnosno, kako nam rekoše iz Ministarstva, još uvek nije ugrađena. Oni valjda znaju već i šta će biti doneto i kakav će biti taj novi ustav, koje će državne organe imati propisane, ali mi to slušamo godinama. Za nekoliko meseci biće ustav, pa će valjda taj ustav sve ono što prekršite, donoseći zakone sada, naknadno konvalidirati. Ja bih vas upozorio da ovaj ustav, koji možda ima određene mane, dok god postoji kao takav i dok god ne bude promenjen na ustavom predviđen način svi morate poštovati.
Dosta je bilo priče o tome kako je državni aparat preglomazan; i ova vlada je kada je izabrana obećala da će se boriti protiv administracije, da će boriti protiv birokratije, da će se državni aparat, a samim tim i troškovi državnog aparata smanjivati, a svedoci smo da od zakona do zakona uvek predviđate formiranje nekog novog organa.
Ovoga puta to nije agencija, ovoga puta je poverenik, ali je svakako to novi državni organ koji će doneti nove troškove, iako nam u obrazloženju čak nije precizno rečeno koliki će ti troškovi biti, jer se zna da će postojati poverenik, zamenik poverenika, zamenik zamenika poverenika, da će poverenik potpuno samostalno odlučivati o prijemu novih lica u stručnu službu kojom će rukovoditi; praktično se ne vidi uopšte kraj i ne vidi se čak ni izdaleka koliki će na kraju biti tačan broj lica koja će činiti tu stručnu službu.
U članu 2. najpre se u stavu 1. definiše šta je to informacija od javnog značaja. Mi protiv toga nemamo ništa, to i treba tu da stoji, ali u stavu 2. člana 2. definiše se šta sve nije bitno za to da li je informacija od javnog značaja ili nije, koje su sve to okolnosti koje ne utiču na to da li je neka informacija od javnog značaja ili nije.
Nedopustivo je da se u jednom zakonskom aktu najpre definiše šta je informacija od javnog značaja, a onda se definiše šta informacija od javnog značaja nije. To je potpuno nepotrebno, jer ako jednom odredimo šta je informacija od javnog značaja, onda je drugi stav potpuno nepotreban; taj drugi stav mogao bi da ima i tri strane, jer bismo dosta toga mogli da nabrojimo pojedinačno šta sve nije informacija od javnog značaja.
Zatim, u članu 4. definiše se zakonska pretpostavka o opravdanom interesu i kaže se da se smatra da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona, postoji uvek kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine – a onda ide isključenje – a ako se radi o drugim informacijama kojima raspolaže organ vlasti, smatra se da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona, postoji, osim ako organ vlasti dokaže suprotno.
Možda ovo, dame i gospodo narodni poslanici, ne bi ni bilo sporno kada bi u ovome zakonu ujedno bio propisan i postupak u kome će organ vlasti dokazivati da ne postoji interes javnosti da nešto zna. Kada sam na sednici Odbora za informisanje upitao predstavnike Ministarstva koji je to postupak, da li će to biti upravni postupak, parnični, krivični ili neki drugi za koji do sada nismo čuli, rečeno je da će organ vlasti dokazivati da interes javnosti da zna ne postoji u obrazloženju.
Obrazloženje bilo kog akta, pa makar se radilo i o presudi suda, a ne o aktu nekog državnog organa, odnosno službenika u nekom državnom organu, ni u kom slučaju ne može predstavljati dokaz. Zna se šta je dokaz. Obrazloženje može predstavljati samo mišljenje pojedinca koje izradi određeni akt. Da stvar bude još gora, na to ćemo doći kasnije, ukoliko organ iz sebi znanih razloga napiše u obrazloženju da neku informaciju javnost nema interes da zna, za to ne postoji pravo žalbe.
Zatim, u članu 9. propisana su isključenja i ograničenja slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u određenim slučajevima, pa kaže da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako bi time ugrozio život, zdravlje, sigurnost ili bilo koje drugo važno dobro nekog lica; ugrozio, omeo ili otežao sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela itd.
Primedba na ovo je ista kao i primedba na član 4. Ukoliko državni organ, koji je dužan da određenu informaciju da, sa ovakvim ili onakvim, dobrim ili lošim, možda čak i jako lošim i jako kratkim obrazloženjem, odgovori tražiocu informacije da mu informaciju neće dostaviti zato što može ugroziti nečiji život, onaj ko je informaciju tražio nema nikakvu mogućnost žalbe niti povereniku, niti Ministarstvu.
Znači, ne postoji dvostepenost i, jednostavno, ako vas na ovaj način odbiju, vi tu informaciju ni na koji način nećete dobiti. To nas dovodi upravo do suštine problema kod ovog zakona, a to je da postoji apsolutno slobodna volja bilo kog državnog organa da proceni da li će nekom informaciju dostaviti ili neće. Ukoliko želi da je dostavi, on će je dostaviti, a ukoliko ne želi, reći će jednostavno – ne postoji interes javnosti da zna, i time će se rešiti svih problema.
Zbog toga bi možda bilo bolje da se ovaj zakon zove zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koje državni organ želi da dostavi tražiocu, jer informacije koje ne želi da dostavi tražiocu ni na koji način nisu definisane.
Zatim, u članu 13, koji govori o zloupotrebi slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja, ponovo su data izuzetno velika diskreciona ovlašćenja državnim organima, jer se kaže da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako tražilac zloupotrebljava prava na pristup informacijama od javnog značaja, naročito ako je traženje nerazumno, često, kada se ponavlja zahtev za istim ili već dobijenim informacijama ili kada se traži prevelik broj informacija.
Ukoliko ne usvojite amandmane SRS-a koje smo dali na ovaj član, doći ćemo u situaciju da postoji potpuna pravna nesigurnost, jer su veoma različiti državni organi, odnosno organi javne vlasti, gde spadaju i druge institucije koje vrše neka ovlašćenja, javna ovlašćenja, od grada do grada, od sela do sela, od oblasti do oblasti; gde god postoji neki državni organ od koga se može zatražiti neka informacija službenik koji bude ovlašćen da se bavi dostavljanjem traženih informacija imaće mogućnost da na osnovu nekih svojih kriterijuma procenjuje da li tražilac zloupotrebljava pravo, da li je traženje informacija previše često, pa će za neki državni organ previše često biti ako se traže dve informacije mesečno. U drugom gradu možda će previše često biti ako se traži sedam informacija dnevno.
Velika je dilema i šta se podrazumeva pod tim kada se kaže da je traženje nerazumno. Znači, hiljade i hiljade različitih ljudi, različitih godina, pola, obrazovanja, sami za sebe će procenjivati, imaće ogromno diskreciono ovlašćenje da procene šta je to nerazumno. Ovakva i ovolika diskreciona ovlašćenja nespojiva su sa demokratijom.
Ako kažete da je odnos prema zakonu o dostupnosti informacijama odnos pojedinih stranaka prema demokratiji i demokratičnosti, mogu sa tim čak i da se složim, ali šta god vi ponudite, mi nudimo više. Tako je bilo i sa prethodnim zakonima, tako je i sada. Znači, sva prava koja ste vi spremni da ponudite građanima mi takođe nudimo, ali mi, za razliku od vas, kažemo da je to malo i da građanima treba dati više, da treba da imaju sva prava i pod jednakim uslovima. Ovde ta jednakost nije obezbeđena.
Član 15, u kojem se definiše način podnošenja zahteva za obaveštenje, uvid, izdavanje kopije i upućivanje, jako je loše formulisan. Kada se pogleda zajedno sa članom 18, jasno je da ste vi ovim zakonom dali mogućnost svakom građaninu iz bilo kog dela zemaljske kugle, pripadniku strane vladine ili nevladine organizacije, stranoj državi, bilo kom organizacionom obliku koji postoji na zemaljskoj kugli, ili pojedincu, da od državnih organa u Republici Srbiji traži određene informacije i to na svom jeziku.
Stav 4. člana 18. kaže: "Ako organ vlasti raspolaže dokumentom koji sadrži traženu informaciju na jeziku na kojem je podnet zahtev, dužan je da tražiocu stavi na uvid dokument i izradi kopiju na jeziku na kojem je podnet zahtev".
Znači, ukoliko naš državni organ ima neki dokument npr. na kineskom jeziku i taj državni organ je npr. u Surdulici, ako kineski državljanin zatraži taj dokument na kineskom jeziku, najpre će naš državni organ morati da obezbedi sudskog tumača da taj dokument prevede o svom trošku, jer to neće moći naplatiti, jer je naknada koja je propisana u članu 17. propisana tako da ne predviđa te usluge, već samo usluge poštarine i fotokopiranja ili, eventualno, izrade potrebnog obaveštenja u određenom formatu. To će dovesti naše organe, kao prvo, u nezavidan položaj, jer takve mogućnosti ne postoje nigde na svetu, a kao drugo, izložiće ih enormnim troškovima.
Amandman na član 15. koji sprečava ovakvu situaciju, a koji su podneli poslanici SRS, odnosno gospođa Vjerica Radeta, prihvaćen je jednoglasno na sednici Odbora za informisanje. Nadam se da će i Vlada prihvatiti ovaj amandman i samim tim učiniti ovaj zakon mnogo boljim.
Član 22. je, može se slobodno reći, jedan od najspornijih članova ovog zakona koji bi u dobroj meri mogao biti prihvaćen ukoliko bi skupštinska većina prihvatila one amandmane koji su podneti i koji su čak prihvaćeni i na sednici Odbora za informisanje.
Najpre moram reći da je pravo na žalbu izuzetno usko definisano. Znači, pravo na žalbu postoji ukoliko organ vlasti odbije da obavesti tražioca o tome da li poseduje određenu informaciju od javnog značaja ili mu je ona inače dostupna, da mu stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju, da mu izda odnosno uputi kopiju dokumenta itd.; ako ne odgovori u propisanom roku; ako uslovi izdavanje kopije dokumenta koji sadrži traženu informaciju uplatom naknade koja prevazilazi iznos nužnih troškova izrade te kopije; ako ne stavi na uvid dokument u skladu sa članom 18. stav 1; i ako organ ne stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju na način predviđen članom 18. stav 4.
Ono što fali ovom članu zakona je to da bude predviđeno pravo žalbe povereniku i ako budu povređene odredbe člana 4. gde organ vlasti svojim obrazloženjem kaže da ne postoji opravdani interes javnosti da zna. Tu bi morao da bude uključen i član 6. koji se odnosi na načelo jednakosti, odnosno prava iz ovog zakona pripadaju svima pod jednakim uslovima.
Nije dovoljno da su ta prava proklamovana, već je neophodno da ukoliko neko smatra da su mu povređena ima mogućnost da se požali povereniku zbog toga. Mora biti uključeno i pravo na žalbu zbog povrede člana 9. gde se govori o isključenju i ograničenju slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja.
Ukoliko ovo ne bude urađeno doći ćemo u situaciju da imamo još jedan zakon koji će biti neprimenjiv, odnosno koji u praksi neće doneti nikakve rezultate.
Zanimljivo je i to da su svi oni koji se smatraju podnosiocima ovog zakona i koji podržavaju ovaj zakon govorili da oni očekuju, s obzirom da je ovo veoma dinamična oblast, kao i u drugim državama od kojih je ovaj zakon prepisan, kao što je npr. Slovenija, da se u narednom periodu zakon menja često. Mnogo je bolje da zakon odmah ispravite putem amandmana, da se prihvate ove sugestije koje su suštinske i protiv kojih nijedan konkretan argument ne možete izneti, sem to što ih je podneo neko iz SRS ili možda iz neke druge poslaničke grupe koja neće podržati ovaj zakon. Ukoliko vam je dobrobit građana na prvom mestu i ukoliko je vaš cilj zaista da ovim zakonom obezbedite dostupnost informacijama, onda ćete naše amandmane svakako prihvatiti.
Takođe, stavom 2. je predviđeno da se protiv rešenja Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije, Ustavnog suda i Republičkog javnog tužioca ne može izjaviti žalba. Na ovaj način je uskraćeno pravo žalbe kada traženu informaciju uskraćuju najviši državni organi. Valjda je jasno da upravo najveći interes javnosti postoji onda kada se radi o najvišim državnim organima. Ako se neka informacija traži od Narodne skupštine ili Vlade Republike Srbije, a Vlada Republike Srbije odbija da da tu informaciju, onda je valjda najveći interes javnosti upravo u tom slučaju, a upravo se u tom slučaju ovim zakonom uskraćuje pravo na žalbu.
Ono što je veoma važno je i to da Narodna skupština, kao Narodna skupština, neće donositi ta rešenja. Znači, neće to biti rešenje koje ćemo mi doneti na sednici, uz prisustvo dovoljnog broja poslanika, niti će to biti rešenje koje će doneti Vlada, kao državni organ, kolegijalni organ, niti će to biti rešenje koje donosi Ustavni sud na sednici veća, već se ovde radi o rešenjima koja će donositi pojedini službenici, zaposleni u službama Narodne skupštine, Ustavnog suda ili Vlade Republike Srbije.
Ovde se ne može govoriti čak ni o rešenjima Narodne skupštine, jer to nije ni predviđeno, niti o rešenjima Vlade ili bilo kojih drugih organa. Ukoliko žalba bude podneta mimo odredaba člana 22. onda će ona, u skladu sa članom 24, biti odbačena od strane poverenika kao nedopuštena.
Kada se govori o načinu izbora poverenika, sporno je i to što se i ovde daje veliko ovlašćenje nekome da bira. Ovo su poprilično široke formulacije. Kaže se da se za poverenika bira lice sa priznatim ugledom i stručnošću u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava. Stav 4. kaže: "Poverenik ne može biti lice koje obavlja funkciju ili je zaposleno u drugom državnom organu ili političkoj stranci".
Mnogo bolja bi bila formulacija da je rečeno da posao poverenika ne može obavljati lice koje je bilo zaposleno u državnom organu ili obavljalo funkciju u političkoj stranci npr. u prethodnih pet godina. Ovako imamo mogućnost da visoki stranački funkcioneri dan pre nego što budu izabrani ili na dan izbora za poverenika jednostavno podnesu ostavke na svoje stranačke funkcije i kažu - evo, mi ćemo od sada biti neutralni. A, valjda je jasno da od toga nema ništa.
Postupak za razrešenje poverenika takođe nije regulisan onako kako je to trebalo uraditi. Jednostavno je nedopustivo da postupak razrešenja poverenika bude mnogo teži nego što je izbor poverenika. Jer, članom 31. stav 4. predviđeno je da postupak za razrešenje poverenika može biti pokrenut na inicijativu jedne trećine narodnih poslanika.
Na ovaj način poverenik je izjednačen sa predsednikom Republike, koga ipak građani biraju neposrednim tajnim glasanjem, i dat mu je mnogo jači položaj nego npr. Vladi Republike Srbije. Jer, da bi bio pokrenut postupak za opoziv Vlade ili pojedinog ministra u Vladi potrebno je da 20 poslanika potpiše taj zahtev.
Takođe je sporno ono što je predviđeno za zamenika poverenika, čije su dužnosti formulisane u članu 33, i to tako da on obavlja dužnosti poverenika u slučaju njegovog odsustva, smrti, isteka mandata, razrešenja, kao i privremene ili trajne sprečenosti poverenika da vrši svoje nadležnosti.
Jer, na ovaj način dobićemo jedno lice koje će čak imati i imunitet (on je predviđen kasnije), koje će imati izuzetno visoku platu, jer je poverenik izjednačen sa sudijom Vrhovnog suda, a sličan položaj imaće i zamenik poverenika.
A u redovnoj situaciji, jer pretpostavljamo da je situacija takva da je poverenik zdrav, prav, prisutan i normalan, da je to normalna situacija, e u toj situaciji zamenik poverenika neće obavljati apsolutno ništa. Znači, posao zamenika poverenika je da čeka da se, ne daj bože, povereniku nešto desi, kako bi onda ovaj u tom slučaju, do izbora novog poverenika, pretpostavljam, pošto to ovde nije predviđeno, obavljao njegovu funkciju. Kao što ste videli, ima dosta primedaba na ovaj zakon.
Ukoliko ste zaista takve demokrate kakve pretendujete da budete, i ukoliko zaista želite da građanima Republike Srbije date sva ona prava koja tvrdite da želite da im date, i koja SRS želi da im da, a taj krug prava koji mi nudimo je neuporedivo veći od kruga prava koja vi nudite, pozivam vas da zaboravite na sujetu, da dobro razmislite o našim amandmanima i da veći deo njih prihvatite i na taj način učinite ovaj zakon mnogo boljim, a da sa druge strane predupredite mogućnost, do koje će sigurno doći, da se za dva ili tri meseca ponovo nađemo na istom ovom mestu i da ponovo trošimo vreme i novac na raspravu o istom zakonu. Hvala.

Reč ima ovlašćeni predstavnik, izvolite. Oprostite, samo momenat, upozoren sam da ste vi iskoristili vaših 20 minuta. A, kao replika - da, izvolite.

Da bih iskoristila pravo javnosti da zna ukazala bih samo na nekoliko segmenata o kojima je govorio gospodin Šarović.
Što se tiče primedaba na član 4. da je vrlo široko postavljeno diskreciono pravo, mislim da se seća da smo poslanička grupa DS-a i ja podneli amandman kojim se to pravo potpuno uskraćuje, izostavlja, tako da se dodaje da je posredi slučaj za koji je ovim zakonom isključeno ili ograničeno pravo pristupa informacijama. Dakle, nema diskrecionog prava. Može se uskratiti pravo na dostupnost informacijama samo ukoliko je to predviđeno ovim zakonom.
Ono što je meni posebno interesantno, to su primedbe na član 22. koje se odnose na mogućnost izjavljivanja žalbe. Da je SRS podnela amandman o kome je govorio gospodin Šarović, a koji se odnosi na članove 4. i 6, mada mislim da su oni apsorbovani u postojeći član 22, mi bismo svakako glasali za taj amandman. Ali, SRS, uvažavajući primedbe koje su za ovom govornicom iznete, nije podnela amandmane na taj član, bar ne u obimu koji je ovde saopšten. Podneti su samo amandmani na član koji se tiče poverenika.
Veoma je lepo što svako od nas ima svoj stav, koji za ovom govornicom može izneti, i ja gospodina Šarovića kao pravnika izuzetno uvažavam, ali nismo u prilici da podržimo njegove stavove, jer poslanička grupa SRS nije podnela amandmane na propuste za koje on misli da su veliki. Hvala lepo.

Hvala. Po kom osnovu vi tražite reč? Na koji član? Vi ste repliku izazvali, ali izvolite.

Povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine zbog toga što je rečeno da SRS nije podnela amandmane kojima se ovo ispravlja. Jeste. Naime, teško je to videti kada se ide od člana do člana, ali kada se pogledaju svi naši amandmani (ako se ne varam, podneli smo 29 amandmana), vidi se da se menja i suština i koncepcija ovog zakona. Znači, počevši od poverenika. Ukoliko budu usvojeni naši amandmani neće biti poverenika, tako da zbog toga ne možemo podneti taj amandman, jer te poslove neće ni obavljati poverenik.
Mi ovaj zakon i ovu oblast vidimo drugačije. Smatramo da postoji dovoljno stručnih ljudi, a svakako i u ministarstvima, da je to državni organ koji je predviđen Ustavom i koji već postoji, i da ne treba gomilati državne organe, da ne treba nove troškove navlačiti građanima na vrat, već da jednostavno sa ovim što imamo treba da se ponašamo domaćinski, da to iskoristimo na najbolji mogući način. Hvala.