Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, DSS će podržati Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, jer se ovim zakonom jačaju demokratski procesi u društvu i borba protiv korupcije, što jeste demokratsko i programsko opredeljenje DSS-a.
Osim toga, pored ovih posledica koje su iznošene tokom diskusije, a to su kontrola javnosti, kontrola rada državnih organa, on ima još jednu posledicu – vraća građanina u centar političkih zbivanja u Srbiji.
Činjenica da građanin ima mogućnost da dobije informacije koje mogu u određenom trenutku da utiču na formiranje njegove političke volje, da na taj način iskaže jasno opredeljenje na izborima, utiče da građanin koji je izvor vlasti dolazi u centar političkih zbivanja i na neki način anulira u prethodnom periodu iskazanu apatiju, što se videlo na poslednjim izborima. Upravo ta činjenica da je građanin ponovo centar političkih zbivanja na neki način jača demokratske procese u našem društvu.
Nema sumnje da predloženi zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja jeste u svom dobrom delu antikorupcijski zakon, jer sprečava mogućnost državnih organa da donose odluke i da ih na neki način skrivaju od očiju javnosti, a te odluke u velikoj meri mogu biti zasnovane na kršenju propisa i ličnom bogaćenju. U ovoj situaciji jedan zainteresovani građanin koji traži informaciju od državnog organa, ukoliko mu se učini sumnjivim da je izvršena korupcija, u startu može to da spreči.
Mi smo u ovom parlamentu doneli nekoliko propisa, Zakon o sprečavanju sukoba interesa u javnim službama, izmene Zakona o javnim nabavkama, koji jesu na tragu antikorupcijskih tendencija u društvu.
Pored toga što je tokom diskusije ukazano na one pozitivne strane koje donose instituti ovog zakona, nema sumnje da postoje neki delovi ovog predloga zakona koji mogu u bitnom, ukoliko ne budu na adekvatan način u praksi onemogućeni, da spreče realizaciju pristupa informacijama od javnog značaja.
Više puta je ovde istaknuta činjenica da ovaj zakon obiluje pravnim standardima. Oni jesu dobri prilikom normiranja, mogu da obuhvate određene stvari, međutim ovde su ti standardi tako postavljeni i uklopljeni u ceo sistem da ovlašćeno lice državnog organa, koje u krajnjem slučaju odlučuje o zahtevu za dobijanje informacija od javnog značaja, može, pored svih ovih ograničenja koja su navedena u zakonu, da ta ograničenja proširi. To je problem.
Ogromno diskreciono pravo i veliki broj pravnih standarda mogu na mala vrata da uvedu niz ograničenja koja nisu egzaktno propisana ovim predlogom zakona. To može biti smetnja da se dođe do informacije i na neki način može ponovo staviti građanina u poziciju podanika, a državnim organima dati mogućnost da sakriju informacije za koje smatraju da im mogu "naneti štetu".
Ovde ima nekih odredaba koje, naravno ukoliko zakon bude pravilno implementiran, mogu ovo da spreče. Posebno bih se osvrnuo na onaj deo predloženog zakona koji se odnosi na mere za unapređenje javnosti rada organa vlasti.
Mislim da ćemo se u narednom periodu suočiti, a prošle nedelje je najavljeno sa ove govornice da se donosi strategija o državnoj upravi, sa kopernikanskim obrtom u radu državnih organa onog trenutka kada oni ovlaste jedno lice da rešava o zahtevima građana za informacijama od javnog značaja. Mislim da će se u svakom državnom organu tumbe okrenuti dosadašnji način rada.
Mislim da ta javnost, ta transparentnost koja je do sada bila sputavana odjednom mora da ispliva i u tom smislu je jako važno da se što pre krene, nakon izbora poverenika, sa edukacijom u državnim organima ili organima vlasti, jer postoji ta začaurenost birokratije, ta želja da se skrije od javnosti, da se na neki način građanin, kao što sam rekao u uvodnom delu izlaganja, ponovo dovede u poziciju podanika.
Mislim da se ta edukacija mora što pre sprovesti i da, saglasno novim zakonima o državnoj upravi i drugim propisima koji regulišu položaj državnih službenika, dođemo do toga da Srbija u narednom periodu dobije takvog činovnika ili službenika koji će moći na pravi način da odgovori obavezama koje slede iz ovog zakona.
Naravno, poverenik, o čijoj je poziciji i ulozi ovde mnogo diskutovano, ima izuzetno veliku ulogu u donošenju i predlaganju ovih mera za unapređenje javnosti rada organa vlasti. Kada je u pitanju poverenik, nesporna je činjenica da on može u većoj meri da odgovori objektivnosti rada i obavezama koje mu daje ovaj zakon, nego neki drugi predlozi koji su se ovde čuli. Ako bi to bio neki organ uprave koji bi bio inkorporiran u državne organe mogli bismo da sumnjamo da li bi on odgovorio tim obavezama i da li bi želeo dati informaciju, ali mislim da bi poverenik tu ulogu mogao na pravi način da zadovolji ukoliko se ispune neke pretpostavke koje se odnose na organizaciju rada samog poverenika.
Videli smo da se u uvodnom delu zakona govori o tome od kojih organa mogu da se traže informacije; tu su navedeni, pored državnih organa na nivou Republike, i organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, i naravno pravna lica koja pretežno finansira državni organ. Ali, onda imamo situaciju da poverenika bira Narodna skupština, kao i njegovog zamenika; ovde se vrlo lapidarno spominje stručna služba koja bi bila formirana od strane poverenika, a ne znamo strukturu te stručne službe i da li će ona biti u mogućnosti da odgovori obavezama.
Ukoliko neki građanin na lokalnom nivou traži informaciju od nekog javnog preduzeća, a možemo očekivati da će građani želeti da dođu do informacija, gomila tih nerešenih zahteva može da se slije prema povereniku u Beograd. Veliko je pitanje kako će biti organizovana ta stručna služba i da li poverenik može da odgovori svim obavezama koje su mu date ukoliko tu stručnu službu ne bude razgranao i proširio.
Mislim da je to vrlo važno pitanje i da je pitanje stručne službe poverenika trebalo da bude regulisano ovim zakonom, jer mi kao Narodna skupština koja ga bira ne možemo sutra da reagujemo adekvatno ukoliko takva stručna služba, njena struktura ne bude na pravilan način odgovarala obavezama iz ovog zakona.
Kao što sam rekao u uvodnom delu, pored činjenice da se nesumnjivo utiče na kontrolu rada državnih organa, da se sprečava korupcija, jedna važna posledica je to što je građanin ponovo stavljen u centar političkih zbivanja, što mu je data mogućnost da dođe do informacije koja možda u određenom trenutku može biti odlučujuća za formiranje njegove političke volje. Na taj način on izlazi iz pozicije podanika u poziciju aktivnog političkog subjekta u našem društvu.
Naravno, od rada poverenika, od načina kako će prezentovati javnosti, od edukacije službenika u državnim organima, od toga kakav će priručnik biti predstavljen građanima, od toga da li će državni organi odgovoriti obavezi da jednom godišnje dostave svoj informator i od toga koliko će građani shvatiti svoju novu ulogu koja im se pruža ovim zakonom zavisi koliko će naše društvo biti demokratično, koliko ćemo izbeći ovu pojavu koja je bila česta u prethodnom periodu, u periodu bežanja od političke odgovornosti.
U svakom slučaju, DSS će podržati ovaj zakon i pozivam sve poslanike da to isto učine.

Hvala najlepše. Reč ima narodni poslanik Dragor Hiber, nije tu.
Poslednji prijavljeni govornik je Miroslav Janković.

Poštovane kolege i koleginice, kao poslednji prijavljeni za diskusiju želim da izvršim neku vrstu male rekapitulacije, jer ovo je svakako jedan novi zakon i u evropskom zakonodavstvu, koliko smo čuli, i imamo nešto novo da naučimo, znači, i o novim demokratskim pristupima u Evropi. Postavlja se pitanje da li su ovolike primedbe koje sada čujemo, posebno za ovaj drugi deo zakona oko postupka, primedbe koje mogu da se otklone. Ako samo tri zemlje nisu ovakav zakon usvojile, očigledno je da Srbija mora da ga ima.
Postavlja se samo pitanje kako će taj zakon da funkcioniše. Ne vidimo nijedan drugi način nego da one odredbe koje su bitne i suštinske za ovaj zakon, a to su odredbe prvih 14 članova, počnu da se primenjuju u praksi.
A onda da vidimo kako funkcionišu u našem društvu, da li treba menjati nešto u Zakonu o upravnom postupku, da li je dobro da bude poverenik ili ministarstvo. Ovako možemo ove teoretske rasprave da vodimo, da kažemo da treba da bude poverenik, treba da bude ministarstvo, ali nećemo ovde za govornicom i u ovoj sali to pitanje rešiti dok ne krenemo na praksu i da sprovodimo zakon.
Na kraju krajeva, poverenik nije sam. On ima za sobom jednu određenu službu. To je neka vrsta malog ministarstva, s tim što nije pri vladi, nego je Skupština direktno osniva. Možda je to neka vrsta paralelne vlasti, neko će tako i reći, možda je neustavno, ali hajde da probamo.
U februaru smo slavili dvesta godina nove srpske države. Srbija je postala tada i ušla među evropske zemlje, demokratske zemlje i gradimo demokratiju. U Evropi se ta demokratija gradi, napreduje, menja. Ovakav zakon je novi za Evropu. Mi smo se složili oko prvih 14 članova da je to to. Oko ostalih 36 članova koji govore o postupcima ne slažemo se svi u ovoj sali. Hajde da vidimo, da probamo da to funkcioniše. Tu su predstavnici ministarstva koji su i sami rekli, iskreno, da ne znaju ni oni kako će to da funkcioniše, da vidimo, menjaćemo taj zakon i dobro je ako treba češće da ga menjamo, posebno u tom delu.
Među primedbama koje su se ovde čule ima osnovanih primedaba i moj prethodnik ih je nagovestio. Kada pogledate postupke koji se vode pred ovim organima i ako se ispoštuje pravo građana, odnosno medija da dobiju informacije, svi postupci mogu da traju 100 dana. Sada kada je sistem informisanja moderan, kada vesti idu iz minuta u minut, znate šta je 100 dana, jer niko ne zna da se nešto dogodilo pre 100 dana, zaboravljeno je, otišlo je u istoriju. Dakle, moramo da vidimo kako da informacija bude dostupna, ali ne bilo kada, nego što pre.
Imamo sada informaciju da je neko pucao u beogradskog kriminalca, u tome je očigledno učestvovalo, kako novinari kažu, i vozilo sa vojnim tablicama, zapaljeno u nekoj šumi oko Beograda. Kada novine budu tražile od Ministarstva odbrane informaciju, Ministarstvo odbrane po ovom zakonu može da im kaže 15 dana, čekajte, nemamo dovoljno informacija, produžavamo za 40 dana rok, pa onda da odbiju, a onda da postoji rok 15 dana kod ovog poverenika, pa još neki rok od 30 dana, i to je 100 dana. Kome treba informacija posle 100 dana, a to je sve po ovom zakonu?
Dakle, to će se u praksi pokazati, a čuli smo ovde razne primedbe, da je to dodvoravanje nekome, da je to nepotreban zakon. Očigledno je zakon potreban, dodvoravanje ili ne, takav zakon moramo da imamo i takav zakon mora da funkcioniše.
Kada je u pitanju da li će to biti poverenik ili ministarstvo, jednostavno mi moramo da vodimo računa i moramo da razvijemo poverenje u autoritete pojedinaca. Dakle, ne one vrste kako smo imali u starijim sistemima, neprikosnovene autoritete, nego autoritete postavljene demokratski. Na kraju, i jedan poverenik može da bude potpuno pametan, da bude kao jedno ministarstvo, ako je pod kontrolom ovog parlamenta, a na kraju krajeva, lakše je kontrolisati njega nego jedno ministarstvo u okviru Vlade, gde morate da kontrolišete celu Vladu da biste imali kontrolu ministarstva i gde neće organ Vlade da štiti drugi organ Vlade. Prema tome, to je sada za jednu široku otvorenu diskusiju.
Kada se vratimo na početak, usvajanjem ovog zakona mi u suštini usvajamo prvih 14 članova, usvajamo novo, demokratsko ponašanje u Srbiji, a onda možemo svi zajedno da krenemo i da menjamo ono što ne funkcioniše. Znači, ono što je rečeno ovde, praksa će pokazati da li je dobro u određenom segmentu ili nije. Predlažem da ovaj zakon što pre usvojimo i da izaberemo poverenika i da ovaj zakon počne da se primenjuje, a prvi ću biti za to da se menja ako ne funkcioniše dobro. Hvala vam.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika?
Reč ima gospodin Rajko Baralić, ima još 10 minuta.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, SPS će podržati zakon o pristupu informacijama; takođe ćemo podržati nekoliko amandmana koje su podnele poslaničke grupe SRS i DS. Podržaćemo one amandmane koji po našem mišljenju popravljaju zakon.
Na samom kraju rasprave želim da kažem da donošenjem zakona neće biti stvoreni idealni uslovi, ali će postojati bolji uslovi u ovoj oblasti nego što smo ih imali. Građani Srbije dobiće u ruke jedan pravni alat koji će im omogućiti da na bolji način dolaze do informacija koje su za njih važne, a državni organi će dobiti obavezu da građane Srbije i medije obaveštavaju na korektniji način nego što je do sada bilo propisano.
Tokom rasprave se čulo nekoliko različitih argumenata koji su danas sučeljavani, svako se trudio da sa stanovišta političkog programa stranke koju ovde predstavlja ponudi određenu argumentaciju. Smatramo da je bolje da zakon bude usvojen iz više razloga, iako ima mnogo nedorečenih stvari, jer već smo o njima ovde govorili. Ovaj zakon će biti jedan od onih koji će biti menjani tokom vremena koje je pred nama, jer nije bilo moguće sve rešiti samo ovim zakonom i na ovaj način.
U svakom slučaju, makar ćemo izbiti argument iz ruku onima koji uporno govore da smo mi poslednja zemlja koja nije imala zakon itd, a to sam već rekao na početku rasprave, jer nije tačno da je ovde postojao takav mrak o kome se govorilo; pominjale su kolege neke druge situacije, pominjale su Biro za komunikacije, čitav niz zloupotreba u ovoj oblasti.
Takođe, želim da kažem da je ostalo zapamćeno da su pre godinu i po dana predsednik Vrhovnog suda Srbije i predsednik beogradskog Okružnog suda, gospođa Karamarković i gospođa Vida Petrović-Škero, podnele ostavke zbog toga što su političari, pre svega gospodin Vladan Batić i neki drugi, izjavama o postupcima koji su bili u toku, davanjem informacija koje nisu smeli da znaju i presuđivanjem pre završetka sudskih procesa na najgrublji mogući način zloupotrebili svoju poziciju i svoju funkciju.
Dakle, ako neko govori o nekom vremenu, neka malo zaviri i u ono vreme za koje je imao odgovornost da vrši vlast. Svaka vlast polaže račun jedino pred biračima i ta vlast je, kao i neke druge, taj račun platila na način kao što se to obično plaća.
Takođe želim da kažem da nije logično da u zemlji u kojoj se predsednik Republike bira na pet godina ovog poverenika, ovu instituciju o kojoj danas ovde govorimo biramo na sedam. Slaba je argumentacija, što se mene tiče, da je to zbog toga da bi bio nezavisan i da niko na njega ne može da vrši uticaj. To je nešto što je apsolutno bez jasne argumentacije.
Takođe se slažem sa onim kolegama koje su danas ovde govorile da nestranačko definisanje jednostavno ne može da opstane. Mi tačno znamo da bez obzira šta ko daje kao obrazloženje uvek kada nekog biramo ili imenujemo dobijemo vrlo, vrlo precizno stranački eksponiranog čoveka, koji najčešće radi određene poslove više u interesu jedne političke organizacije ili jedne koalicije nego što je u stanju da sam izdrži nezavisno funkcionisanje. Ali, kao i mnoge druge stvari i ovo je nešto što će očigledno morati da doživljava korekciju u vremenu koje dolazi.
Završavam ovo kratko obraćanje jednom porukom koju stalno i na odborima i ovde pokušavam da plasiram – neko se stalno u Srbiji plaši parlamenta. Kada u Srbiji prestanu da se plaše parlamenta, kada prestanu da se boje onoga o čemu parlament odlučuje, kada dostojanstvo poslanika i parlamenta postane ono čime ćemo se ponositi i kada parlament bude dobio onaj značaj koji treba da ima u Srbiji, onda ćemo lakše donositi neke odluke kao što je i ova danas i neke zakone kao što je ovaj danas.
Nalazimo različite načine da uvijemo u različite oblande razne predloge koji treba da ispadnu nestranački, koji treba na bilo koji način da obezbede tzv. nezavisno funkcionisanje.
A u stvari vidimo, i kod Radiodifuznog saveta, i kod ovog zakona i kod mnogih drugih stvari, da se uopšte ne radi o tome, već se radi o strahu da Narodna skupština odluči o nečemu o čemu je normalno da odluči u celom svetu. Tako je kako jeste. Još jednom, Narodna skupština će u danu za odlučivanje glasati o ovom zakonu, podržaće ga poslanici SPS-a i podržaće nekoliko amandmana koji popravljaju zakon, a koje su podnele Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka.

Da li još neko od predsednika ko nije iskoristio vreme želi reč? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Predsednik poslaničke grupe SRS Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS imala je najviše zamerki na izbor, položaj i nadležnost poverenika, na samu funkciju poverenika i ovaj amandman koga slede mnogi amandmani posle toga u stvari ima za zadatak da izbriše funkciju poverenika. Naravno, to će zavisiti od glasanja. Voleo bih da je stari poslovnik na snazi, pa da sudbina ovog amandmana odmah opredeli i naše ponašanje prema ostalim amandmanima koji su sa ovim u vezi, ali mislim da nećemo ni trošiti previše vremena da obrazlažemo praktično jedan isti amandman.
Moram da vas upozorim na to da je položaj poverenika zaista izuzetno jak i voleo bih da je predlagač predvideo da poverenik bude nestranačka ličnost, više nego da bude iz opozicije. Onda bih mogao da prihvatim da postoji čovek sa ovoliko ovlašćenja, sa ovoliko nadležnosti, čak i sa imunitetom, za koga Ustav Republike Srbije nije predvideo imunitet. To je ono što me najviše zabrinjava.
Vi uvodite imunitet za nekakvog poverenika, a znate vrlo dobro da je imunitet uveden u članu 77. za narodne poslanike, u članu 86. za predsednika Republike, u članu 94. za Vladu, i imate još za sudije (101. član) i za tužioce (član 106). Ustav ne predviđa imunitet više ni za koga u Srbiji. Vi sada uvodite imunitet za poverenika ravan imunitetu ustavnih kategorija.
Predlažete, tražite da se za poverenika izabere lice sa priznatim ugledom. Voleo bih tog jezikoslovca da vidim ovde, da izađe za govornicu i da mi kaže šta to znači "priznati ugled".
Čovek je ili ugledan ili nije. Recite mi u koju grupu ljudi će taj biti svrstan, a to će biti prvi čovek u Srbiji sa priznatim ugledom. Mi još nismo imali nijednog čoveka za koga bismo rekli da ima priznat ugled. Čovek može da ima ugled, a priznati ugled znači da ćemo morati da imamo komisiju koja će da proverava može li povereniku da se prizna ugled.
Šta mi još smeta kod poverenika? U članu 34. stav 2: "Poverenik samostalno odlučuje, u skladu sa zakonom, o prijemu lica u radni odnos u stručnu službu..." Sada vas pitam, mogu li ministri samostalno da odlučuju o prijemu lica u stručnu službu, može li predsednik Narodne skupštine samostalno da odluči ko će biti zaposlen u Narodnoj skupštini, a ko ne? Odjednom poverenik, koji bira i svog zamenika i celu svoju stručnu službu, postaje čovek koji u svom domenu ima mnogo više vlasti od specijalnog tužioca.
Mislim da prepisivanje zakonodavstva iz razvijenih zapadnih demokratija ovde nije primenjivo. Tamo kada ljudi kažu specijalni tužilac znaju da je on nepotkupljiv, znaju da će glavu dati da istraži delo ili pojavu ili da iskoreni nešto i da neće odustati dok ne dođe do kraja. Kada se tamo formira nekakav skupštinski odbor, izlazak pred taj odbor predstavlja strah za ministre ili za one koje odbor prozove.
Samo u tekstu napisano da ćemo imati poverenika čije su odluke, rešenja i zaključci obavezujući, lepo će zvučati kada vam to pročitaju na Zapadu. Ali, vi to ovde uopšte nećete moći niti hteti da sprovedete.
Naravno, predlagač zakona je odstupio od ustavnog načela da predlogom zakona mora da predvidi finansijska sredstva, da sredstva moraju da budu obezbeđena u budžetu Republike Srbije. On je ovlaš napisao da se sredstva za njegov rad obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, a naš je budžet tako napregnut da je ministar finansija oteo NIS-u šest milijardi da krpi rupe u budžetu i time nadmašio čak i onoga koga smo zvali "Boža derikoža".
Zbog toga, da ne širim priču o povereniku, zbog toga je poslanička grupa SRS mišljenja da je ovo trebalo konstituisati na drugi način. Naravno ...

Vreme.

Mislim da imam pravo minimum 10 minuta, po mom proračunu.

Pet minuta po amandmanu.