Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad.
Prema službenom izveštaju nastavku sednice prisustvuje 136 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da Narodna skupština ima kvorum za rad.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona za koje je to predložio narodni poslanik Miloljub Albijanić, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u zajedničkom načelnom pretresu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka jedan sat, 38 minuta i 24 sekunde; Demokratska stranka Srbije jedan sat tri minuta i 36 sekundi; Demokratska stranka – Boris Tadić 44 minuta i 24 sekunde; G17 plus 37 minuta i 12 sekundi; Srpski pokret obnove – Nova Srbija 26 minuta i 24 sekunde; Socijalistička partija Srbije 26 minuta i 24 sekunde i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, a to su tri poslanika Socijaldemokratske partije, po pet minuta, saglasno članu 89. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
O ovoj tački ovlašćeni predstavnici su: za Demokratsku stranku Srbije Miroslav Petković, za Demokratsku stranku - Boris Tadić Snežana Lakićević - Stojačić i za Socijalističku partiju Srbije Toma Bušetić.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O SOCIJALNO-EKONOMSKOM SAVETU I MIRNOM REŠAVANjU RADNIH SPOROVA (zajednički načelni pretres)
Da li predstavnik predlagača Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, želi reč?

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalaze predlozi dva zakona, Zakona o socijalno-ekonomskom savetu i Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Oba zakona treba posmatrati u celini kao deo jednog napora ove vlade da izvrši usklađivanje našeg radnog i socijalnog zakonodavstva sa propisima i standardima Evropske unije.
Jednostavno, radi se o jednom kontinuiranom naporu da blagovremeno utvrdimo u našem sistemu određene standarde koji inače funkcionišu i postoje u okviru Evropske unije.
Da podsetim ovom prilikom da smo mi, postavši član Saveta Evrope, pored ostalog preuzeli obavezu da usvojimo i to treba da bude usvojeno u Parlamentu državne zajednice Srbija i Crna Gora, revidiranu ekonomsko-socijalnu povelju Evropske unije koja predviđa 16 prava kao 16 standarda. Svaka zemlja koja želi da uđe u evropske integracije treba da predvidi svojim zakonodavstvom minimum 9 od tih 16 prava. Dakle, to je jedan cilj, to je jedan posao koji treba svi zajedno da uradimo.
Kada se radi o Zakonu o ekonomsko-socijalnom savetu treba imati u vidu dve stvari. Prvo, ono što želimo njime da postignemo jeste jedna dosta jednostavna stvar. Naime, politička demokratija ili demokratija ne iscrpljuje se samo u višestranačju i u glasanju na izborima povremeno kada se raspišu. Pitanje demokratije je mnogo složenije pitanje i razvijene evropske zemlje, polazeći od toga, odavno su u svoje sisteme ugradile nešto što možemo najopštije definisati kao socijalnu demokratiju.
Zapravo, ekonomsko-socijalni savet jeste jedna forma ili institucija kroz koju se vrši određeni nivo socijalne demokratije. Radi se o tome da socijalni partneri, sindikati, udruženja poslodavaca i Vlada kao tri partnera kroz ekonomsko-socijalni savet treba da se dogovaraju i ako je moguće sporazumeju o svim bitnim pitanjima koja su od značaja za ekonomski i socijalni položaj zaposlenih, ali koji su isto tako od značaja za osnovne privredne i ekonomske tokove u jednoj zemlji.
U našoj situaciji kada ulazimo i već smo ušli, ali nastavljamo sa procesom tranzicije srpske privrede, od posebnog značaja biće i jeste to koliko će i ko platiti zapravo cenu tranzicije. Mislim da je to jedno od ključnih pitanja. Od odgovora na to pitanje ko će i koliko platiti cenu neizbežne tranzicije, od odgovora na to pitanje u velikoj meri zavisi i to koliko brzo će se zapravo Srbija približiti evropskim integracijama.
Iskoristio bih priliku da ovde ponovim da se, nažalost, kada su u pitanju reformski i tranzicioni procesi, Srbija nalazi na začelju Evrope. Ispred nas su otišle Bugarska i Rumunija. Mislim da to stanje nije održivo i stvaranje socijalnog miljea u kome je moguće ubrzati reforme u Srbiji, produbiti ih i radikalizovati ih je neophodno. To je jedno od ključnih pitanja budućnosti ove države. U okviru toga posebno značajno je pitanje na koji način ćemo kao socijalni partneri postići dogovor o tome kako ćemo proći kroz taj nimalo lak put.
Zapravo ekonomsko-socijalni savet jeste mesto gde treba da se dogovaramo i da kroz socijalne dogovore postignemo neophodan minimum jednog socijalnog dogovora i socijalnog mira kako bismo mogli proći kroz jedan vrlo neveseo period koji se nalazi pred nama.
Polazeći od tih ciljeva i potreba Predlogom zakona o ekonomsko-socijalnom savetu definisano je da ekonomsko-socijalni savet na nivou Republike jeste tripartitno telo koje se sastoji od predstavnika reprezentativnih sindikata, reprezentativnih udruženja poslodavaca i predstavnika Vlade Republike Srbije. Istovremeno ovim predlogom zakona su precizno definisani sadržaji i teme o kojima će raspravljati ekonomsko-socijalni savet.
Jako je bitno da ekonomsko-socijalni savet donosi svoje odluke i stavove konsenzusom. Znači, nema nadglasavanja, nema većine i mislim da je to jedna jako dobra stvar. Samo one odluke i stavovi koje usaglasimo sa našim socijalnim partnerima mogu imati pravu težinu.
Dakle, princip konsenzusa je zapravo princip koji treba da omogući da kada se dogovorimo, a nećemo se lako dogovarati, da onda ono što se dogovorimo zaista bude realizovano. Ako imamo u vidu teme o kojima će raspravljati ekonomsko-socijalni savet onda to dobija na značaju. Problem sa prethodnim periodom jeste bio u tome što je ekonomsko-socijalni savet bio jedna ljuštura bez pravog sadržaja.
Ekonomsko-socijalni savet, pored ostalog, treba da razmatra pitanje budućeg socijalnog sporazuma za Srbiju. To je jedan od ključnih dokumenata. Zatim, pitanje nacionalne strategije zapošljavanja, kao drugi ključni dokument. Isti taj ekonomsko-socijalni savet treba da razmatra i sve bitne zakone koji su od značaja za ovu državu.
Ono što je ovde još bitno, ekonomsko-socijalni savet ima pravo i ovlašćenje da se obrati sa svojim stavovima nadležnom ministarstvu. Ako ono to ne prihvati ili ne usvoji ima pravo da se obrati Vladi Republike Srbije sa svojim stavovima. Dakle, radi se o jednom dvostranom odnosu gde socijalni partneri preko jednog tela utiču na Vladu, a sa druge strane Vlada utiče na svoje socijalne partnere.
Mislim da je to jedna jako dobra stvar koja će biti od koristi za sve nas i za Srbiju u celini. Dakle, na nivou Republike taj savet će se formirati donošenjem zakona i početkom njegove primene.
Na lokalnom nivou ovi saveti će nastajati sporazumima i to onda kada dva socijalna partnera pokrenu inicijativu. Dakle, on na lokalu neće biti po sili zakona obavezan, ali ako dva partnera zatraže njegovo formiranje on mora biti formiran.
Na lokalnom nivou takođe će biti predstavnici reprezentativnih sindikata na lokalu, udruženja poslodavaca i lokalne vlasti.
Dakle, to je jedna struktura ekonomsko-socijalnog saveta koji treba da premreži celu Srbiju posle usvajanja ovog zakona i da, jedan novi kvalitet da socijalnom dijalogu u Srbiji.
Drugi zakon koji danas predlažemo jeste zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Njegove osnovne ideje tiču se, pre svega, želje da pokušamo da stvorimo institucionalni okvir u kome će se sporovi rešavati mirno i dobrovoljno. To su sporovi u vezi kolektivnih ugovora, to su kolektivni radni sporovi, ili kada se radi o individualnim radnim sporovima, da se rešavaju mnogo brže nego do sada. Znači, to su dva bazična cilja zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.
Kada se radi o kolektivnim radnim sporovima, to su oni sporovi koji se vode prilikom zaključivanja kolektivnog ugovora, kad još nema norme. Zato se zove interesni kolektivni spor. Druga vrsta tih sporova jesu sporovi koji nastaju u primeni kolektivnih ugovora. Dakle, norma postoji, ali postoji nesporazum o samom smislu i sadržaju te norme.
Kod indvidualnih radnih sporova ideja je, da se u mnogo kraćim rokovima okonča radni spor i da, i poslodavac i radnik mnogo kraće budu u neizvesnosti ko je u pravu. Jednostavno, smatramo da je to u interesu obe strane. Kada se radi o kolektivnim radnim sporovima, mislim da je još jedna stvar vrlo bitna. Pristupanje arbitraži, pristupanje sporazumevanju je dobrovoljno, ali kada se radi o pojedinim delatnostima koje su od posebnog značaja za društvo, kao što je zdravstvo i još neke druge delatnosti, zakonom je predviđeno da postupak mirenja bude obavezan, pa ako ne uspe taj postupak mirenja, onda mogu posegnuti za štrajkom ili za nečim drugim. Mislim da je to jako važno za zemlju, posebno u ovim okolnostima.
U poslednje vreme smo svedoci nekih štrajkova u nekim preduzećima koja su od posebnog značaja za društvo, koji se uopšte ne najavljuju i koji se dogode za sat vremena od najave. Dakle, mislim da ovaj zakon o mirnom rešavanju sporova ima i tu dobru stranu.
Ono što bih još želeo da naglasim je sledeće: oba ova zakona, u stvari, potenciraju mirno rešavanje, potenciraju dobru volju i spremnost svih učesnika socijalnog dijaloga da se reši problem. Zašto ovo govorim? Zato što je često prigovor, kada se radi o tim stvarima, zašto je to dobrovoljno, zašto to može, a ne mora. Zato što, zapravo, čitav sistem radnog zakonodavstva, u skladu sa Evropskom unijom, treba da bude te prirode, da zadovoljava interese socijalnih partnera. Već mogu da vam kažem da je to jedno ohrabrenje.
Zašto ovo govorim?
Mi još uvek imamo svest, ne može ni sud da reši problem, ne može ni policija, pa šta hoćete sa mirnim rešavanjem sporova?
Moram vam reći da već u nekim preduzećima koja su privatizovana, kao što je npr. U.S.Steell i neka druga, pošto dolaze ljudi i učesnici socijalnog dijaloga u prirodno stanje, postoji pravi poslodavac, postoje pravi radnici. Već u tim situacijama i u tim sredinama i te kako funkcioniše kolektivno pregovaranje, i te kako funkcioniše čitav taj sistem odnosa u kojima, zapravo, zbog sopstvenih interesa su obe strane spremne na razgovore i dogovore.
Dakle, mi ovde pravimo sistem za sistem koji se u Srbiji upravo stvara i mislim da će proces privatizacije i tranzicije u Srbiji stvoriti milje u kome će ovi propisi biti potpuno prirodni i potpuno normalni. Pošto smatramo da je usvajanje ova dva zakona u interesu svih građana Srbije, očekujem da će i sve poslaničke grupe u Parlamentu podržati ova dva zakona.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč (Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja - Ivana Kovačević, predsednik Zakonodavnog odbora - Miloš Aligrudić)? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Narodni poslanik Miloljub Albijanić, pa narodni poslanik Toma Bušetić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, G17 plus u svom programu kao važan segment ističe značaj socijalnog dijaloga. Dakle, ovo što vidimo kao glavnu stvar koja proističe iz ova dva predloga zakona, to je dijalog između sindikata, poslodavaca i Vlade. Nije dovoljno, kao što se do sada to rešavalo u pojedinačnim slučajevima, već je potrebno zakonski regulisati ovu oblast.
Znači, ova dva zakona, koji dovode do uspostavljanja socijalno - ekonomskog saveta i mirnog rešavanja radnih sporova, u suštini, dovode do poboljšanja položaja i prava zaposlenih. Dobija se sistem kao u zemljama Evropske unije: kolektivno pregovaranje, regulisanje prava na štrajk i mirno rešavanje konflikata. Ključno je da u ovome učestvuju sindikati, i to svi reprezentativni sindikati: Samostalni sindikat, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata i Sindikat Nezavisnost.
Važno je istaći koja pitanja socijalno-ekonomski savet rešava. To su, pre svega, razvoj i unapređenje pregovaranja, ekonomska politika koja utiče na socijalni razvoj i stabilnost, zapošljavanje, politika zarada i cena, zaštita radne i životne sredine. Pored toga, važno je da ovaj socijalno-ekonomski savet daje mišljenja o nacrtima zakona.
Dakle, G17 plus se maksimalno zalaže za ideju da osnovna ekonomska obaveza u oblasti obračuna i isplata plata ponovo bude afirmisana, da zarađene plate radnicima redovno dolaze i da budu isplaćene.
Smatram da ekonomsko-socijalni savet već na početku svog delovanja mora ovo pitanje vrlo temeljno rešiti, jer i sami znate da u praksi često imamo problema oko ovih stvari, a da ne govorimo o radnicima koji, posle napuštanja firme i pri rešavanju svog statusa, imaju probleme, i ti problemi se odugovlače mesecima, a negde i godinama.
Nikome nije u interesu da se tako nešto odugovlači. U interesu je i poslodavca i samog radnika da se te stvari reše i da svi budu namireni.
Što se tiče Predloga zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, dve vrste sporova su u pitanju: kolektivni i pojedinačni radni sporovi. Danas u praksi se oni najčešće rešavaju na dva načina: jedan je štrajkom, a drugi sudovima. Dakle, i jedan i drugi način nisu dobri, ako pre toga nema dogovora.
Jasno je da radnici svoja prava traže štrajkom, ali ovo omogućava da se stvori dobra osnova, da se napravi dobar sporazum, koga se svi moraju pridržavati kako bi se izbegle takve vrste aktivnosti.
Što se sudova tiče, znate i sami da imamo sporova koji traju dosta dugo i nijedna strana nije zadovoljna. Ovde imamo mogućnost za kraće rešavanje van suda, mogućnost da radnik ostvari svoja prava dogovorom i mirnim rešavanjem spora.
Naravno, jasno su definisane dužnosti i obaveze miritelja i arbitra. Jednom rečju, stvara se neophodan ambijent da se, po regulisanju ove oblasti zakonom, ovo i primeni u praksi. Inicijativa je, svakako, od Vlade i resornog ministarstva, da sazove činioce koji će činiti ovaj savet i da zajednički naprave program budućeg delovanja i dogovaranja.
G17 plus će podržati predloge ovih zakona, a pozivamo i druge poslaničke grupe da podrže ove zakone.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić

Uvaženo predsedništvo, poštovani narodni poslanici, ministre Laloviću, mi u SPS-u smatramo da je danas razmatranje ovih zakona, na neki način, gubljenje vremena. Ne verujemo da će se usvajanjem i donošenjem ovih zakona unaprediti nešto u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, niti će se poboljšati položaj građana, onih građana na koje se ovi zakoni odnose.

Mi smatramo, da danas na dnevnom redu treba da se nađe, pre svega, zakon o radu, zakon o zapošljavanju i zakon o PIO, a to su zakoni koje pokriva ovo ministarstvo.

Znamo da je Zakon o radu, najtragičniji zakon koji je donet u vreme DOS-a, novembra meseca 2001. godine. Evo, već tri godine od donošenja tog zakona koji je upravo obespravio sve radnike, od njih napravio savremene "robove", a poslodavce, "gazde" u pravom smislu reči.

Ništa se neće promeniti usvajanjem ovih zakona, ako govorimo o odredbama, pre svega zakona o radu.

Dovoljno je bilo danas promeniti, primera radi, u Zakonu o radu samo onaj član 103. koji govori o otkazu. Mi znamo da je upravo taj član veoma rigorozan, rigidan - da gazda u svakoj situaciji može da otkaz radniku da.

Kada govorimo o zakonu o zapošljavanju, znamo da je veoma restriktivan. Tu je bilo dovoljno promeniti par odredbi i to bi bio veći doprinos ove skupštine i ove vlade, nego današnje usvajanje par ovih zakona.

Konačno, svima nama u SPS-u je prosto najvažnija promena zakona o PIO. Vi znate da je na snazi tzv. "švajcarska formula". Penzioneri skoro i da su zaboravili da je taj zakon donet u vreme DOS-a, u vreme Demokratske stranke i njenih satelita i taj zakon, odnosno ta "švajcarska formula" je najpogubnija po sve penzionere.

Danas u Srbiji, po usvajanju tog zakona i te "švajcarske formule" više nema nijedne penzije da je dobra penzija. Da podsetim: radi se o tromesečnom usklađivanju i radi se o usklađivanju sa 50% rasta troškova života i 50% rasta plata. Sve su to zakoni koji su bili mnogo bitniji i mnogo važniji, nego ovaj naš predlog zakona.

Uostalom, ako govorimo o svim ovim zakonima, ovo nije nikakva demagogija, jer u vreme vlasti SPS-a, u najtežem vremenu, niti je bilo švajcarske formule, niti je bilo otkaza kakav je predviđen u Zakonu o radu, niti su bile odredbe Zakona o zapošljavanju, pa - posle devet meseci svaki posao je odgovarajući posao.

Međutim, mi bismo, nezavisno od svega, ukazali na određene propuste u ovim zakonima, iako smatramo da su osrednji, da su neutralni, da se ništa sa njima neće dobiti. Već na početku Predloga zakona o socijalno-ekonomskom savetu se govori o sastavu tog saveta.

U savetu su predviđeni članovi Vlade, što nije sporno i možemo da kažemo da će ti članovi biti reprezentativni na neki način i nezavisni. Tu postoji određena skupštinska većina koja pokriva ovu vladu. Međutim, svi ostali članovi biće sporni. Ko su danas u Srbiji reprezentativni sindikati? Osim Samostalnog sindikata zbog svog članstva, a nikako zbog svog lidera, svi ostali sindikati nisu reprezentativni.

Nezavisni sindikat, možda sa članstvom je, negde, tu blizu reprezentativnosti, a ovaj treći sindikat, vodi ga gospođa Savić, nema nikakve veze sa reprezentativnošću.

Ako govorimo o samostalnom sindikatu, tačno je da je samostalni sindikat reprezentativan, ali predsednik tog sindikata nije reprezentativan. To je čovek koji, u svakom slučaju, više zavisi od srpskih bogataša nego od svog članstva.

Sada, možemo da zamislimo kako će taj savet da izgleda, gde će biti Mika Smiljanić, Branislav Čanak; jer Čanak je čovek koji je 90-tih godina apanažiran spolja, iz inostranstva, a iza toga je dobijao sredstva preko svoje članarine. Vidimo pre nekoliko dana, može ministar da me demantuje, Čanak je postao predsednik Upravnog odbora Nacionalne službe zapošljavanja. Znači, nema mere koliko Čanku treba funkcija.

Konačno, kada govorimo o reprezentativnosti, kada govorimo o njihvom radu - šta su oni uradili za svoje članstvo? Ovi najgori zakoni koji su doneti u vreme DOS-a, doneti su kada su isti ljudi bili na čelu tih sindikata. Da li su oni bilo šta uradili da pokrenu bilo koje pitanje koje je vezano za donošenje Zakona o radu, Zakona o zapošljavanju ili kada je reč o PIO? Navodno su podigli neku galamu od dva dana "da se vlasi ne sete" - a zašto? Zato što su to ljudi koji su duboko zavisni, i Mika Smiljanić i Branislav Čanak. O ovoj gospođi ne želim da govorim jer ona ne predstavlja nikoga.

Ništa bolja situacija nije i kada je reč o reprezentativnosti Unije poslodavaca. Ko su ti ljudi u Uniji poslodavaca, a kako stvari stoje, najpre će na površinu da izbije Bogoljub Karić?! Sada možemo da zamislimo na šta će da liči taj socijalno-ekonomski savet, gde će biti Smiljanić, Karić, Čanak, o kojim pitanjima će oni da odlučuju. A da li će to nešto biti u interesu Srbije? Sigurno da neće!

Zato i smatramo da čitav ovaj zakon nema mnogo smisla. Sa druge strane, socijalno-ekonomski savet je sebi zacrtao ekonomske ciljeve i visoke zadatke. Kaže se da će ovaj savet unaprediti proizvodnju, unaprediti životni standard, razmatrati pitanja politike zapošljavanja.

Da li je stvarno moguće da će bilo šta socijalno-ekonomski savet uraditi po ovim pitanjima? Uostalom, on je formiran 2001. godine, a da li ima nekakve rezultate - nema nikakvih rezultata! Prema tome, smatramo da je celo ovo pitanje zadataka i ciljeva socijalno-ekonomskog saveta deplasirano.

Ako govorimo o privatizaciji, šta će ovaj savet promeniti kada je reč o privatizaciji? Privatizacija koja je izvršena u Srbiji bila je najveća pljačka pod okriljem DS-a i njenih satelita!!

Najvažnija preduzeća u Srbiji su rasprodata budzašto, radnici najureni bez ikakvih prava. Kada je reč o najprofitabilnijim firmama, a kada je reč o ovim drugim firmama, znamo šta je urađeno za protekle tri godine. Svuda je recept isti. Preduzeća su prodata, radnici isterani, a novi poslodavci i gazde, prodajući samo 5% kapitala u tim preduzećima podmirili su ono što su platili.

Zato mi kažemo da je privatizacija u Srbiji bila najveća pljačka. Mislim da je najvažniji zadatak ove skupštine, svih poslaničkih grupa, da se ovaj zakon poništi i da se vratimo na zakon koji je SPS imao 1997. ili 1998. godine. A znamo kakav je to zakon bio i kako su preduzeća prošla, upravo po tom zakonu.

Kada je reč o ovom savetu, tu se govori o tome da će socijalno-ekonomski savet predlagati zakone. Kakve će zakone predlagati socijalno-ekonomski savet? Mi znamo, 90% svih zakona koji su doneti ovde u Skupštini, doneti su po preporuci Saveta Evrope, određenih organizacija, da je 95% zakona prepisano, tako da je i ta funkcija na neki način zanemarljiva, ako govorimo o radu ovog saveta.

Predlagač kaže u nekom članu, čini mi se 11. član ovog zakona, da će vršiti konsultacije sa nevladinim organizacijama i da će nevladine organizacije učestvovati u radu radnih tela. Dobro bi bilo da nam ministar kaže o kojim to nevladinim organizacijama se radi. Činjenica je jedna, da danas u Srbiji 90% nevladinih organizacija su strani plaćenici. Oni dobijaju pare da bi se ove zemlje okupirale... ni ko sa strane ne daje pare da bi Srbiji bilo bolje i da bi Srbima ili građanima Srbije bilo bolje. To je činjenica.

Naravno, postoje nevladine organizacije koje rade svoj posao, ali tih nevladinih organizacija je veoma malo. Predsedavajući socijalno-ekonomskog saveta po ovom zakonu predviđa se da bude predsedavajući naizmenično postavljen na godinu dana. Mi se i sa tim rešenjem teško možemo složiti, jer jednostavno tu je jedino moguće da predsedavajući bude čovek iz Vlade. Sva ova druga rešenja da bude Čanak, Smiljanić, Bogoljub Karić, to su krajnje deplasirana rešenja. Ništa se time neće dobiti.

Kada govorimo o ovom drugom zakonu, Predlogu zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, radi se o kolektivnim radnim sporovima, individualnim. Ovde imamo jednu primedbu, imamo dosta primedbi.

Individualni radni spor smatra se pre svega kada je reč o sporu vezano za otkaz, ugovor o radu i isplata minimalne zarade. Moglo je to da se proširi i na premeštanje na druga radna mesta, ne znam koliko je ministar upoznat sa tim, ali u Zakonu o zapošljavanju ima ta odredba koja se može veoma često koristiti. Jednostavno nekome i ne morate dati otkaz, dovoljno je prebaciti ga na drugo radno mesto, pa će on sam dati otkaz.

Ovde je ključno pitanje vezano za otkaz ugovora o radu. Da li poslodavac uopšte ima bilo kakav interes da uđe u jedan postupak mirnog rešavanja radnog spora. Vi znate, da je upravo Zakonom o radu predviđeno da poslodavac može u svakom pogledu da otkaz da svom zaposlenom.

Može ako iznenada utvrdi da on više ne daje te rezultate, ne postiže te rezultate rada, ako se utvrdi da nema više sposobnosti kakve je imao ranije, zbog radne discipline, ako je njegovo ponašanje nespojivo sa radom u toj firmi. Ima tu još nekih 8 tačaka.

Otkaz je moguć u uslovima tehnološke promene, organizacionih promena, tehničkih promena, jedan širok spektar mogućnosti poslodavca da otkaz da zaposlenom i da uvek bude u pravu. Iz tih razloga je, na neki način, i ovaj predlog zakona deplasiran, jer ako ne promenimo Zakon o radu, ništa naročito nećemo postići ni sa ovim predlogom zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.

Neka naša primedba vezana je za izbor miritelja i arbitra, tih novih instituta. Jednostavno njihov izbor vrši ponovo neka komisija, a ta komisija je sastavljena od predstavnika Vlade, poslodavaca i sindikata. Opet imamo ljude i organizacije, a pre svega ljude koji ne zaslužuju da budu u jednoj ovakvoj komisiji i tu se postavljaju još neka pitanja o kojima će ministar sigurno posle reći.

Nije neka naročita demagogija, ali je možda interesantno u ovom trenutku i ovom vremenu, a to je, da će i miritelji i arbitri imati određene novčane naknade. Pošto će se oni birati putem javnog konkursa, pošto će ih imenovati komisija, pretpostavlja se da će imajući uslove za te funkcije biti ljudi koji su već zaposleni.

To će biti ljudi koji rade na određenim mestima i koji će imati određene plate. Ali, dobro bi bilo i da se te plate propišu, da se znaju kakve su, jer mi danas imamo situaciju da u brojnim agencijama pri raznim ministarstvima plate tih direktora agencija i njihovih članova ili funkcionera daleko prelaze plate poslanika. Znamo koja je frka i šta se sve događa kada je reč o platama poslanika.

Možda bismo mogli u narednom periodu, mi se slažemo da je deplasirano da su plate poslanika 200.000, maksimalno je čini mi se 70.000, sa mogućnošću da Administrativni odbor to svede na 20% manje ili sama Skupština na 50% manje. Mislim da u budućnosti treba napraviti takva rešenja da u odnosu na poslaničke plate postavljamo sve druge plate - pa direktori javnih preduzeća da imaju, na primer, 90% od poslaničkih plata, ministri 95%, ove agencije 60%, to je jedino moguće pravo rešenje.

S druge strane, isto veoma važno pitanje je jedan sukob između ovog zakona na neki način i Zakona o radu, gde se govori o neplaćenom odsustvu za ove ljude koji će obavljati funkciju miritelja i arbitra. Ovaj zakon to ne može da utvrdi, jer jednostavno po Zakonu o radu, mislim da je član 62, poslodavac odlučuje kada će neko dobiti i neplaćeno odsustvo, tako da i ove odredbe treba urediti sa odredbama Zakona o radu, jer Zakon o radu je, u svakom slučaju, matični zakon.

Mislim da se u ovom zakonu pominje i formiranje Republičke agencije; mislim da je pitanje republičkih agencija izlizano pitanje. Nema takoreći jednog ministarstva da nema nijednu svoju agenciju, to je bilo pomodarstvo vezano za 2001. godinu, kada je DOS došao na vlast. Oni su formirali svuda agencije, znalo se zašto služe te agencije.

Agencije su uglavnom bile paralelni organi nekim drugim redovnim organima, ministarstvima, a to su radili pre svega predstavnici Demokratske stranke. Jer pošto je bila velika koalicija, nisu imali uticaja na određena ministarstva, oni su formirali agencije ili kancelarije po raznim opštinama. Osim nekog izdvajanja sredstava, možda i značajnijeg, te agencije uglavnom ničemu ne služe. Nema tu nekog boljitka, nekog naročitog rezultata.

Na kraju krajeva ovi zakoni mogli su da dođu kasnije na dnevni red. Pozivam ministra da nam u toku ove rasprave kaže kada ćemo raspravljati o ovim krucijalnim zakonima, o PIO, o Zakonu o radu, Zakonu o zapošljavanju. To su mnogo važniji zakoni nego ovi zakoni o kojima mi danas govorimo.

Da li još neko od predstavnika želi reč? Narodni poslanik Vjerica Radeta.

  Dame i gospodo, zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i zakon o socijalno-ekonomskom savetu su direktna posledica, odnosno potreba za donošenjem ovih zakona je direktna posledica tragično lošeg Zakona o radu. Nemojte, gospodine ministre, ni vi, ni ostali ministri da nam pričate o obaveznoj harmonizaciji propisa sa propisima EU, jer zaista ne verujem, a mislim da ni vi to nećete potvrditi, da vam je EU sugerisala ili naložila da se već tri godine primenjuje zakon koji faktički u ovoj Narodnoj skupštini nikada nije ni usvojen!
Ja zaista hoću da podsetim i sve vas i javnost Srbije da je Zakon o radu koji je donet 2002. godine, donet glasanjem iz Soluna. Znači, nikada nije imao potrebnu skupštinsku većinu.
Vi ste više puta ovde govorili i u predizbornoj kampanji svi predstavnici stranaka koji sada čine vlast, čvrsto su obećavali da će jedan od prvih zadataka biti da se donese novi zakon o radu. Od tog posla očigledno nema ništa.
Istina, mi iz Srpske radikalne stranke, još u februaru smo podneli predlog da se postojeći zakon stavi van snage, ali to niti je videlo svetlost dana, niti će najverovatniji ikada i videti.
Taj zakon o radu je zaista toliko zla doneo građanima Srbije da je više teško da se te greške uopšte i isprave. Po tom zakonu o radu stotine hiljada ljudi su ostali bez posla. Naravno, donošenjem nekakvih sporednih zakona, koje ja apsolutno ne potcenjujem, ne mogu se ispraviti takve greške.
Slušala sam malopre kolegu Tomu Bušetića, kada je govorio o tome koji su razlozi predviđeni po ovom aktuelnom Zakonu o radu, po kome poslodavac može da radniku da otkaz. Kolega Bušetiću, zaboravili ste najvažnije - u Zakonu stoji da, radnik može dobiti otkaz ako ne ispunjava očekivanja poslodavaca!! To je zaista čudo neviđeno.
Poslodavac može da kaže da radnik ne ispunjava njegove uslove zato što se ofarbao u plavo, a on je očekivao da bude ofarban u crveno. To su zaista najdrastičniji primeri.
Mislim da je obaveza ovog ministarstva bila da, pre svega, donese, odnosno predloži Narodnoj skupštini zakon o radu, na osnovu kojeg bi valjda počelo nešto bolje da se dešava u sferi zaposlenosti, odnosno da se počne konačno smanjivati broj nezaposlenih u Srbiji.
Zato, sve ovo što ste govorili, ministre, nema određenu težinu, jer, jednostavno, krenuli ste da rešavate probleme sa repa, a probleme treba rešavati, valjda, od glave. Rekli ste da ova dva zakona omogućavaju stvaranje nekakvog socijalnog miljea za izlazak iz krize. To je čista demagogija. Ovim zakonima nema izlaska iz krize. Ovim zakonima se samo produbljuje kriza, a reći ću u toku svog izlaganja i zbog čega će to tako da se desi.
Takođe ste rekli da će ovi zakoni da pomognu da prevaziđemo neki težak period koji nas čeka. Najavljivanje teškog perioda - svaki put svaki ministar već četiri godine nam najavljuje neke teške tranzicione periode, i mislimo da zaista tako nimalo optimističke izjave nisu dobre. Mi znamo da to tako jeste, ali očekujemo od ove Vlade da počne da čini neke korake, da ovde ministri izlaze i da, građanima i nama narodnim poslanicima daju neke malo optimističkije izjave.
Ove četiri godine je valjda bilo dosta da se snađemo u tom nekakvom prelaznom periodu, u tzv. "tranziciji". Ali izgleda da vi planirate da budemo u tranziciji do beskraja, dok se ne uništi sve što može da se uništi u zemlji Srbiji.
Rekli ste kako će taj socijalno-ekonomski savet biti efikasan, jer u radu će morati da se postigne konsenzus, da nema nadglasavanja.
Pitam vas gospodine ministre, kada mislite da će eventualni problemi koji dođu pred ovaj savet biti rešeni? Kako mislite da nekoga naterate da postigne konsenzus ili ako konsenzusa nema, da li će neka pitanja ostati trajno nerešena? To ne bi trebalo da bude intencija ni ovog, niti bilo kog zakona koji se predlaže Narodnoj skupštini.
Dalje, rekli ste da su značajne karakteristike ekonomsko-socijalnog saveta, socijalni sporazum za Srbiju i nacionalna politika zapošljavanja.
Ja sam ovaj zakon dobro pročitala, dobro proučila, pravnik sam po struci, imam dosta iskustva, slobodna sam da kažem i znanja, ali ni jedno od ova dva pitanja ne vidim da mogu da se reše kroz ovaj zakon koji ste nam ponudili na usvajanje.
Kada ste govorili o zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova, rekli ste da će na osnovu ovog zakona da se brže i efikasnije rešavaju na miran način kolektivni sporovi, a pojedinačni sporovi da će se rešavati brže.
Ovaj zakon to ne garantuje. Imali smo i do sada zakone, imamo i sada sudove koji imaju mane, imamo propise koje imamo. Ali, niti takvi sudovi, niti propisi nisu problem za brže rešavanje radnih sporova. I sada radni sporovi spadaju u one koji moraju da se reše po hitnom postupku i moraju da se okončaju u roku od šest meseci.
Svi smo svedoci da imamo radne sporove koji traju najmanje četiri godine, a od kada je ovaj višestranački sistem u Srbiji aktuelan, radni sporovi traju otprilike koliko traje mandat jedne skupštine ili jedne lokalne samouprave; sudija koji sudi, procenjuje ko je sada na ovim izborima dobio vlast, da bi znao kako će da presudi onome ko eventualno treba da se vrati na posao, ako je posao izgubio iz političkih razloga, pošto se u zemlji Srbiji od kraja 2000. godine uglavnom dešavaju i takve stvari.
Ako nema dogovora ni kada su u pitanju kolektivni sporovi, ni kada su u pitanju pojedinačni sporovi, dame i gospodo, ti problemi ne mogu da se reše mirnim putem, kako je to predviđeno u ovim predlozima, koje danas imamo ispred sebe.
Neminovni su štrajkovi, neminovni su sudski sporovi i oni će trajati onoliko koliko je potrebno dok se problemi ne reše, ako je uopšte moguće da se reše, ako uopšte ima sluha da se reše ti problemi. Nažalost, do sada nismo primetili da ima sluha za rešavanje ni kolektivnih ni pojedinačnih problema.
Rekli ste, takođe, ovi zakoni predstavljaju nivo socijalne demokratije. To zaista lepo zvuči, ali taj nivo socijalne demokratije prisutan je danas kod nas, vidimo na svakom koraku. Nije davno bilo, sećate se, u toku leta, kada su poljoprivrednici štrajkovali zbog neplaćanja raznih poljoprivrednih proizvoda. Niste mogli, baš, da ugušite štrajkove, niste ni pokušali ono što je pokušao svojevremeno ispred Skupštine ministar iz Vlade Zorana Živkovića, da dovede policiju da bije radnike, ali ste zato rekli da ne mogu štrajkovima da se zaprečavaju putevi, da moraju ostali građani normalno da žive.
Sve to jeste tako, ali ne možete ni vi da iznalazite načine da sprečite štrajkove, zato što ne možete da zaustavite ono što je u Srbiji evidentno, a to je strahovito nezadovoljstvo i onih koji su još uvek zaposleni, a pogotovo onih koji su dobili otkaze.
Oni nemaju šanse za novo zapošljavanje, koji jednostavno ne vide perspektivu i ne vide rešavanje svojih problema.
Ova dva zakona koje nam je Vlada predložila verovatno će ova skupštinska većina i usvojiti, ali tvrdim da, donošenjem ovih zakona ništa bolje neće biti u oblasti zapošljavanja: niti će ovi zakoni da zaustave otkaze, niti će da otvore mogućnost za nova radna mesta, niti će da zaustave kriminalne privatizacije u Srbiji!!
Nažalost, svedoci smo skoro svakog dana, i to dobro vidimo kroz Odbor za privatizaciju Skupštine Srbije, da se svakodnevno građani ili grupe radnika obraćaju tom našem Odboru za privatizaciju i uglavnom, manje ili više, svi mi narodni poslanici učestvujemo u radu tog odbora i tamo vidimo razna čuda. Ništa normalno. Kriminal do kriminala!
Nijedna privatizacija koja je "začačkana" nije urađena u skladu sa zakonom ili ako jeste slučajno, onda se ne poštuje ugovor zaključen u postupku privatizacije.
Bilo kako bilo, deblji kraj izvlače radnici koji, nažalost, većina njih i nisu više radnici već su prijavljeni kao nezaposleni. Te neke male otpremnine koje dobijaju vrlo se brzo potroše i ekonomske i socijalne tenzije su u Srbiji, prihvatili vi to ili ne, ministre, svakog dana sve teže i teže.
Doduše, vi ste i rekli da ovi zakoni služe za prevazilaženje tog teškog perioda, ali morate da radite korenitije stvari. Ova Vlada mora konačno da počne da radi ono zbog čega je birana, ono zbog čega su poslanici glasali za ovu Vladu, a ti poslanici opet birani na izborima iz tih istih razloga. Morate da uradite nešto u ovoj vrlo osetljivoj sferi.
Sigurno da je teško, mnogo toga, verovatno ćete vi da kažete, da ste to zatekli. Sve se slažem i sve prihvatam ali je prošlo dovoljno vremena i zaista je morao da se desi neki pomak, da građani Srbije počnu konačno bolje da žive; da više ne čitamo po novinama nekakve stravične statistike - koliko malo mesa pojede jedna porodica za mesec dana i, umesto da iz dana u dan bude bolje ili bar da dolazi do nekog poboljšanja, nažalost, iz dana u dan stanje je sve teže i situacija takođe.
Zato ovakvim zakonima vi možda i pokušavate da šminkate situaciju tako što će, sada, večeras svi mediji da objave, a sutra svi štampani mediji, raspravljalo se o tako dva značajna zakona i onda, naravno, usput će da kažu SRS je protiv tih zakona.
Zato ja sada kažem, SRS nije u principu protiv donošenja ovakvih zakona, samo što mi imamo koncepcijski drugačiji prilaz. Ali, pre svega mislimo da je neophodno da se donese nov zakon o radu, da on postavi neke zaista pravne norme koje će ići u korist zaposlenih a ne samo u korist poslodavaca, na način kako je to do sada regulisano.
I tek kada bi se taj zakon doneo onda bismo mogli da razgovaramo i o ova dva zakona, a i o nekim drugim pratećim zakonima.
Mi smo ipak u našoj poslaničkoj grupi uložili određen broj amandmana sa namerom da ove zakone, koje ste nam predložili, bar uredimo, pre svega da budu u skladu sa našim pravnim sistemom a i da budu od manjeg troška za građane Srbije.
Vi iz Vlade Srbije kako koji zakon Skupštini predložite, tako su to neke nove, da li agencije, da li direkcije ili već kako se sve ne zovu, uglavnom su nova zapošljavanja u okviru ministarstava, u okviru Vlade, u okviru novih agencija - a novi otkazi u proizvodnji, nova zatvaranja fabrika, ako neka uopšte još u Srbiji radi.
To zaista nije ono što građani Srbije očekuju, niti je to ono što može da služi na čast Vladi Srbije.
S obzirom na to da smo u poslaničkoj grupi podneli popriličan broj amandmana i da ćemo u pojedinostima govoriti o oba ova zakona, naravno, govoriće moje kolege i u načelnoj raspravi, samo ću kratko da se osvrnem, u oba zakona, na po dva do tri člana koji su najkarakterističniji.
Kada je reč o zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova mi već u članu 1, a i dalje u ostalim članovima pratimo tu ideju, predviđamo da se radni sporovi rešavaju u okviru službe pravne pomoći u skupštinama opština, zato što te službe već postoje.
Nema nikakvih novih troškova. Ono što rade eventualno može da se promeni, akt koji reguliše rad pravne pomoći, što je mnogo jednostavnije i jeftinije a sigurno i efikasnije. Jer tamo rade kvalifikovani ljudi, sa položenim pravosudnim ispitom i svako od njih bi mogao da radi ono što se očekuje od zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.
U članu 7. ovog zakona predvideli ste formiranje agencije. To je još jedan novi "namet na vilajet". To je ono što smo ovde na početku slušali, kada je tek ova Vlada formirana i kada su predstavnici skupštinske većine ovde govorili i zaklinjali se da oni neće paraorganizacije, da neće agencije, pa evo, svaki zakon, a imaćemo u toku ovog zasedanja i ceo zakon o agencijama. Znači to su bila samo neka davna predizborna obećanja, a u praksi sve ide drugačije.
U članu 11. rekli ste da, ako je predlog donela jedna od strana u sporu, agencija dostavlja predlog i dokumentaciju drugoj strani u sporu i poziva je da se u roku od tri dana izjasni o tome da li prihvata mirno rešavanje spora. Ja vas pitam - šta ako ne prihvata? Šta ako se ne izjasni u roku od tri dana? Gde je tu ubrzavanje postupka? Znači, sve se vraća na početak. Ne da se postupak ne ubrzava, nego se on usporava, jer umesto da se odmah, u startu krenulo u rešavanje problema, čekaju se dodatni rokovi.
U članu 18. predvideli ste obaveznost mirnog rešavanja kolektivnih sporova. Ovaj član 18. vam je ključni član ovog zakona, jer u ovom članu, tamo gde je obavezno mirno rešavanje sporova, među redovima se jasno čita da vi ovim članom i ovim zakonom želite da "sprečite štrajk"! To je suština koju javnost Srbije treba da zna.
Kada je reč o zakonu o socijalno-ekonomskom savetu tu ću kratko prokomentarisati samo dva člana. U članu 2. vi ste predvideli socijalno-ekonomski savet kao nezavisni organ koji čine predstavnici Vlade, predstavnici reprezentativnih udruženja poslodavaca i reprezentativnih sindikata.
Mi iz SRS smo predložili da jedna od strana budu i predstavnici nezaposlenih, jer u ovoliko stotina hiljada, blizu milion nezaposlenih u Srbiji, da nemamo predstavnika koji će učestvovati u ovom socijalno-ekonomskom savetu za nas je neprihvatljivo! A, posebna je priča reprezentativnost udruženja poslodavaca, reprezentativnost sindikata!
Reprezentativnost sindikata - to smo već videli i više puta slušali na delu, i gospodina Čanka i gospodina Smiljanića. E, sad ova udruženja poslodavaca, da li će to biti ovaj industrijalac koji nikada nije imao industriju, koji nikada nije imao nijedan industrijski pogon, da li će to biti njegovi industrijalci videćemo. Pretpostavljam da ste na njih mislili.
U članu 11. ovog zakona predviđate da socijalno-ekonomski savet može da pozove i predstavnike nevladinih organizacija. E, pa, najlepše vas molim, nemojte i u ovo da mešate Sonju Biserko, Biljanu Kovačević-Vučo i ostale koji ništa dobro ne misle ni zemlji Srbiji a ni zaposlenima u Srbiji!!
Pozivam vas, gospodine ministre, da ove zakone povučete, da se vratite lepo u Ministarstvo, da angažujete ekipu i da brzim korakom radite Zakon o radu. To je ono što građanima Srbije i zaposlenima u Srbiji treba.

Reč ima ministar Slobodan Lalović.

Poštovani narodni poslanici, samo da dam nekoliko informacija, pošto su otvorena pitanja. Prvo i osnovno kuca se na "otvorena vrata". Kada je u pitanju Zakon o radu kuca se na otvorena vrata. Znači, Zakon o radu u novom tekstu, nov predlog, je u okviru Vlade dat na mišljenje ministarstvima. Kao što znate, to je jedan proces koji traje otprilike nedelju dana, tako da možete očekivati da će sledeće nedelje biti na Vladi, ako budemo stigli da pribavimo mišljenja ta četiri ministarstva, biti upućen Skupštini. Hoću da kažem da, kada je u pitanju Zakon o radu vrlo brzo ćete imati priliku da o njemu raspravljate.
Što se tiče drugih zakona koji su pomenuti, to su otvorena pitanja; pripremaju se izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u pojedinim delovima, i Zakona o zapošljavanju, o čemu će se takođe raspravljati.
Pored toga tu je još jedan niz novih zakona, kao što je o bezbednosti na radu, uslovima rada, a to je jako važan segment posebno u vreme tranzicije i privatizacije - tu se događaju veliki problemi, kao i niz drugih zakona. Što se tiče te zakonodavne aktivnosti, prosto informacija poslanicima da će vrlo brzo Zakon o radu, a onda i drugi zakoni, biti predmet rasprave.
Što se tiče drugog dela samo dve opaske, mada ćemo kroz pojedinačne amandmane razgovarati pa ću odgovoriti na konkretne stvari. Kada je pomenuto da zakoni nisu korisni u tom smislu i da neće dovesti do poboljšanja zaposlenih u Srbiji, samo da se razumemo: svaki zakon ima neku funkciju i nisu svi zakoni isti. Šta ovaj zakon, zapravo, treba da postigne, ali naravno, sve to zavisi od svih nas zajedno.
Kada je pomenut socijalni sporazum i nacionalna strategija zapošljavanja, govorio sam o tome, ovaj ekonomsko-socijalni savet da bi imao svrhu mora da razmatra ključne stvari. O čemu zapravo treba da se dogovorimo ili ne dogovorimo?
Kada je u pitanju socijalni sporazum i nacionalna strategija zapošljavanja, kao akti, treba da odgovor da na ključna pitanja. Primera radi, koliko će se u Srbiji u narednom periodu izdvajati za potrošnju, a koliko za investicije? Ako se dogovorimo koliko treba da se izdvaja potpuno je jasno da od odgovora na to pitanje zavisi kojim tempom ćemo moći da očekujemo u Srbiji suzbijanje nezaposlenosti. Jer, ukoliko nema investiranja možemo ovde pričati do ujutru, nema ništa od novih radnih mesta.
Znači, to su ključna pitanja koja ako se dogovorimo u nekom socijalnom savetu onda ima šanse da nešto ozbiljno uradimo.
Zašto konsenzus? Zato što smatramo da na vitalnim stvarima, kao što se u ovoj skupštini razgovaralo o Kosovu i Metohiji ili drugim stvarima, treba da postoji konsenzus svih socijalnih partnera, inače nećemo rešavati probleme. Možda ga ne postignemo, ali će se onda znati ko to odbija i znaće svako da ceni u Srbiji šta ko nosi i koju odgovornost. Dakle, prosto da se zna, koji je motiv u vezi toga, da tu ne bi bilo nesporazuma.
Samo još dve rečenice zato što se amandmani Srpske radikalne stranke odnose u oba zakona i imaju dve ideje, pa se to vuče kroz niz amandmana.
Što se tiče prvog zakona mislim da ste mogli videti zašto nismo mogli prihvatiti službe pravne pomoći kao predlog kod mirnog rešavanja sporova.
Tamo je navedeno u odgovoru, bazična je stvar u tome da se ovde radi o jednom sasvim drugom vidu organa, sporova i ostalog. Ne ulazim u to što je Zakonodavni odbor rekao da je amandman pravno nemoguć. Govorim o suštini. Nigde u svetu nije moguće da se mirenje u okviru toga vrši preko službi pravne pomoći. Neću da ulazim u analizu Zakona o lokalnoj samoupravi i tih mogućnosti. Govorim o suštini. To je nemoguće, a možemo razgovarati šta je pravno moguće, a šta nije.
Drugo što je otvoreno, takođe, to je učešće nezaposlenih u ekonomsko-socijalnom savetu. To je logički nemoguće. Sve je moguće ako se dogovorimo, ali je logički nemoguće i mi smo ovde rekli, Zakonodavni odbor je rekao da je pravno nemoguć vaš amandman. Međutim, kažem da je logički nemoguć. Ne govorim o pravnoj mogućnosti zato što bilo gde u svetu, pa i kod nas, industrijski odnosi, a to su zapravo socijalni partneri, u njima učestvuju ovi koje smo ovde pomenuli. Znači, bili bi mimo sveta.
Druga stvar u vezi toga, ima mesta gde zaposleni mogu da učestvuju i da deluju u vezi svoje sudbine. Podsetio bih, to je usvojeno u ranijem sazivu Skupštine, nisam tada bio, savet za zapošljavanje i prema Zakonu o zapošljavanju, koji je na snazi, takođe je telo koje u svim lokalnim sredinama treba da se formira.
Nije formirano i sada radimo da se formira da bi tamo nezaposleni uticali na lokalnu sredinu, kao i savet za zapošljavanje na nivou Republike. Nedavno je Vlada donela odluku o njegovom formiranju, gde će predstavnici nezaposlenih imati i te kako uticaja na tim mestima gde je to moguće.