Hvala vam. Replika gospodina Albijanića, mada se nadam da replika nije na prvi deo izlaganja.

Kod mene reč znači, a ne znam kod vas! G17 plus je odgovorna stranka, koja nudi inicijative, predloge i konkretna rešenja za određene stvari i probleme.
G17 plus u svom programu značajno mesto pridaje socijalnom dijalogu i u tom smislu zaista je potrebno da dođe do razgovora i dobrih strateških rešenja između Vlade, poslodavaca i sindikata. G17 plus uvek ispunjava svoja obećanja i date reči.
Što se tiče ovih ličnih stvari i ličnih uvreda, smatram da takva pitanja nije primereno ovde postavljati. Pripadnik sam Srpske pravoslavne crkve i pravoslavac sam, zar je moguće da takvu temu treba ovde da postavljamo jedni drugima. Valjda je to nešto što međusobno svi treba da uvažavamo, kao i različitosti koje kod nas postoje. To je nešto sa čime treba da nastupamo u daljem razgovoru. Hvala vam.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić po završetku pauze, a pre toga, na početku će se obratiti Boško Ristić.
(Posle pauze - 16,05)

Dame i gospodo, nastavljamo popodnevno zasedanje današnje sednice. Pre početka molim da utvrdimo kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema.
Konstatujem da Skupština ima kvorum za rad.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a pre toga replika, gospodin Boško Ristić. Odustali ste? Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Na početku ove rasprave moram da istaknem da u Ustavu Republike Srbije ne postoji ustavni osnov za ova dva zakona. Predlagač je naveo da je ustavni osnov pronašao u članu 72. stav 1. tačka 12. da se zakonom mogu urediti i drugi odnosi od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom.
To je jedna opšta formulacija, ali kada se kaže u skladu sa Ustavom onda se, pre svega, misli na one odredbe koje se tiču sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina, pa ako je već veza trebalo da se traži i da se traži neki ustavni osnov onda su morale da se imaju u vidu odredbe članova 22, 35. i 38. Ustava Republike Srbije. Član 22. zbog ravnopravnosti svih građana pred zakonom, a članova 35. i 38. kao dva člana u kojima se pominje reč "kolektivni ugovor".
Da krenemo redom, pošto je očigledno da će prigovor nedostatka ustavnog osnova malo biti od uticaja prilikom ove rasprave i donošenja ovih zakona. Ovim prvim zakonom, o socijalno-ekonomskom savetu, predlagač traži od Narodne skupštine da uredi nešto što je interna stvar Vlade.
Naime, smatraju da treba da podignu ekonomsko-socijalni savet na nivo institucije koja bi imala savetodavni karakter da jednostavno dostavlja mišljenja i predlaže Vladi Republike Srbije.
Ako je to pre svega funkcija ovog socijalno-ekonomskog saveta onda ste to mogli da uredite zakonom o Vladi, koji je takođe na ovoj sednici. Ranije je to bilo uređeno Poslovnikom Vlade Republike Srbije, pa su postojali neki saveti koji su pomagali Vladi u razmatranju nekih vrlo značajnih pitanja, a vezano za izvršavanje zakona i za onu funkciju Vlade da predlaže zakone.
Ovaj stav se ne može popraviti ni nekim odredbama - da socijalno-ekonomski savet ima svojstvo pravnog lica, jer ako je pravno lice treba da bude nosilac prava i obaveza da može efektivno imovinom da odgovara i da ispunjava svoje obaveze. Međutim, ovaj socijalno-ekonomski savet ne radi upravne poslove. Savetodavno telo koje je podignuto na nivo zakonske regulative i stvarno deluje čudno odredba člana 12. stav 4. – predsedavajući socijalno-ekonomskog saveta zastupa socijalno-ekonomski savet, zaključuje pravne poslove, raspolaže sredstvima u ime i za račun itd.
Potpuno nepotrebne odredbe iz domena načina kako se formuliše politička volja izvršne vlasti. Kako će političku volju da formuliše izvršna vlast to je pokriveno odredbama o nadležnostima Republike Srbije koja vodi unutrašnju politiku, izvršava zakone. Verovatno treba da ima kontakte sa sindikatima i sa svim drugim zainteresovanim subjektima, ali ne na nivou zakona već na nivou politike.
Što se tiče drugog zakona, o mirnom rešavanju radnih sporova, moram da istaknem da se stiče utisak da predlagač ovog zakona ne zna da postoji Zakon o radu. Samo bih naveo neke odredbe koje predlagač nije imao u vidu. Prvo bih naveo odredbu desetog poglavlja koje se naziva – Ostvarivanje i zaštita prava zaposlenih, član 120. Ko odlučuje o pravima i obavezama u pravnom licu, kod preduzetnika, pa onda zaštita pojedinačnih prava.
Opštim aktom ili ugovorom o radu može se predvideti postupak sporazumnog rešavanja spornih pitanja između poslodavca i zaposlenog. Zaposleni i poslodavac mogu sporno pitanje da iznesu pred arbitražu. Sastav arbitraže i postupak za arbitražom uređuje se opštim aktom. Kada se kaže opšti akt, misli se na opšti akt poslodavca. Odluka arbitraže je konačna i obavezuje i poslodavca i zaposlenog, kada se radi o individualnim pravima zaposlenog, a kada se radi o kolektivnim ugovorima to je čitavo poglavlje od člana 131. pa skoro do člana 155.
Samo da skrenem pažnju, od pogrešnog koncepta, šta sve treba da obuhvati kolektivni ugovor - mi imamo jedno široko tumačenje u našem zakonu koje bi sve oblasti trebalo da se regulišu kolektivnim ugovorom.
Nekada davno sam pričao da osnovna stvar kolektivnog ugovaranja treba da bude najniža cena rada.
Oko drugih stvari nema šta da se pregovara, jer sve drugo u radno-pravnom statusu su oblasti koje moraju da se urede imperativnim propisima, pre svega zakonom: godišnji odmor, zaštita na poslu, zaštita prava, način zasnivanja, prestanak radnog odnosa. Tu nema sporazumevanja, dogovaranja, nema mogućnosti nešto drugo, ali ono što je najznačajnije sa gledišta opšteg značaja jeste utvrđivanje najniže cene rada koja bi bila osnovica za sve drugo i iza toga bi morala da stoji država, pre svega, poslodavci i sindikati.
Ovde se govori o obliku kako se zaključuju kolektivni ugovori, kako se rešavaju sporovi. Za rešavanje sporova član 153. – sporna pitanja rešava arbitraža, ko su učesnici itd. Imamo dva potpuno nepotrebna zakona koja, pre svega, imaju za cilj da kada neko ne želi da sprovede zakon, a takvih je danas poprilično, onda on sve nezadovoljne upućuje na neke druge adrese, a ne na adresu onog koji sprovodi politiku u ovoj zemlji, ko izvršava zakone. Na ovaj način Vlada je delegirala dežurnog krivca i na nekoliko mesta u ovim zakonima se potencira da onaj ko nije učestvovao u pregovaranju, ko nije učestvovao u mirnom sporazumevanju, javnost ćemo da obavestimo itd.
Uostalom, da ovo i nisu zakoni najbolje pokazuje što nema nijedne odredbe o kaznama. Kada nema odredbe o kaznama onda to nije materija koja treba da se uredi zakonom. Zakon o radu bi možda trebalo da se dopuni sa nekim odredbama koje bi se ticale kolektivnog ugovaranja.
Što se tiče SRS mi zastupamo potpuno drugačiji koncept kolektivnog ugovaranja, i preporučujemo Vladi da povuče ova dva predloga zakona, jer tu ne postoji ustavni osnov. Rešenja su pogrešna. Nisu u cilju da se reše problemi. Nisu, jer ako nisu mogli, kako vi to kažete, socijalni partneri, to je čista demagogija, novi izrazi, pretnje sa nekim preporukama i nekim drugim stvarima koje uopšte ne stoje, koje uopšte ne treba da budu razlog da mi o ovome i na ovaj način rešavamo.
Ovaj način troslojnog formiranja mesta gde treba da se rešavaju ovi sporovi deluje tragikomično kada se pogleda da Vlada Republike Srbije nije u mogućnosti da ispuni ni one obaveze koje je ona potpisala. Na ovaj način sve to se pomera u stranu da ne bude gužve ispred Nemanjine, već da se gužve prošire po gradovima u Republici Srbiji, da se svi prozivaju, a osim toga da vas podsetim na one vaše odredbe u Zakonu o radu o reprezentativnim sindikatima. Verovatno više i ne postoje pošto su imali ograničeno dejstvo. Verovatno ste to zaboravili.
Ako već idete na ova dva zakona, a pogotovo o mirnom rešavanju radnih sporova, onda ste makar mogli da stavite van snage odgovarajuće odredbe Zakona o radu.
Ovako imamo sukob odredbi i moram da vam kažem pridika da se sporovi mogu mirno rešiti samo na ovaj način. Apsolutno nije tačno. Svaki spor može da se reši dogovorom, a uostalom čemu nam onda sudovi ako treba ovakve zakone da donosimo.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, poslanička grupa DS smatra da je potrebno doneti ove zakone, smatra da je potrebno uvesti ova nova prava u pravni sistem Republike Srbije, a isto tako, podržava donošenje zakona o socijalno-ekonomskom savetu i mirnom rešavanju radnih sporova, ali naravno, u ovom trenutku ima određene primedbe zbog kojih neće moći da u ovom trenutku odgovori na pitanje kako će glasati za ove zakone, jer postoje problemi koji nisu, po nama, u ovom trenutku premostivi.
Oni se, pre svega, odnose na Predlog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Kao što znate, u ovom sazivu smo na dnevnom redu imali i Zakon o parničnom postupku, imamo zakon o javnim agencijama i nemamo zakon o radu, što znači da važe odredbe postojećeg Zakona o radu.
Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, nažalost, odredbama koje ima urušava jedinstveni pravni sistem, i ukoliko bude usvojen, zajedno sa zakonom o parničnom postupku i zakonom o javnim agencijama, dovešće nas u situaciju da na različite načine različitim zakonima imamo rešavanje istih problema.
DS je ukazala na to u svojim amandmanima, koje je podnela u odnosu na zakon o javnim agencijama. Ne možete u različitim zakonima na različit način tretirati pitanje agencija. Smatramo da, ukoliko usvoji zakon o javnim agencijama i odredbe zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, moraju biti u potpunosti usaglašene sa odredbama tog zakona, koji će na dnevnom redu biti za koji dan.
Što se tiče zakona o radu, u njemu je u članu 153. potpuno precizno dato mišljenje o mirnom rešavanju sporova po pitanju kolektivnih ugovora, na drugačiji način nego što to predviđa zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, koji je danas pred nama. Naravno, nije sporno ukoliko se o mirnom rešavanju govori u sporovima koji su već započeti, oni će se svakako završiti po Zakonu o radu. U koliko se radi o sporovima koje tek treba započeti u mirnom rešavanju, postavlja se pitanje po kom zakonu će se oni voditi. Tu je, takođe, DS podnela amandman.
Podsećam vas na najozbiljniji problem sa kojim se suočavamo ukoliko usvojimo Predlog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, a to je problem koji se odnosi na suprotnost ovog zakona sa odredbom koju predviđa zakon o parničnom postupku. Član 30. i član 37. zakona o mirnom rešavanju radnih sporova predviđa mirovanje sudskog postupka, ukoliko je pred sudom pokrenut radni spor za utvrđivanje određenog prava po radnom osnovu.
U zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova, dakle, predviđen je institut koji, ukoliko ova skupština usvoji zakon o parničnom postupku, više ne postoji. Podsetiću vas, mada neću ulaziti u detalje, jer to je bio predmet rasprave tokom rasprave u načelu, ali i u pojedinostima, zakona o parničnom postupku, zakon o parničnom postupku predviđa sada zastajanje postupka. To su dva potpuno različita instituta koji imaju različit odnos u odnosu na rokove i različit odnos u odnosu na stranke u sporu.
Smatramo da je u potpunosti urušavanje jedinstvenog pravnog sistema, neusklađivanje pozitivnih propisa koji se nađu na dnevnom redu ovog parlamenta. Ne mogu da kažem da su direktno odgovorna resorna ministarstva, ali je sasvim izvesno da bi zakonodavac ili Vlada u celini morala međusobno da usaglašava odredbe koje se nalaze na dnevnom redu Republičkog parlamenta, jer je neobjašnjivo i za svakoga od nas pojedinačno, ali i za sve nas kao najviše nosioce zakonodavne vlasti, neprihvatljivo da u istom Danu za glasanje donosimo zakone koji međusobno imaju odredbe koje su suprotne jedna drugoj. To bi svakako povlačilo dalje postupke kojima bi osporavali pojedine zakone i tražili njihovo usaglašavanje.
Zbog toga je predlog DS da gospodin ministar, da poslanici, da predsednik Narodne skupštine razmisli o primedbama koje je DS iznela za ovom govornicom, koje je iznela na odborima koji su bili i u toku današnje pauze zasedanja Skupštine Srbije i da ne činimo jedni drugima medveđu uslugu.
Naravno da podržavamo donošenje zakona o socijalno-ekonomskom savetu i naravno da smatramo da je zakon o mirnom rešavanju radnih sporova zakon koji je uglavnom usaglašen sa stavovima Međunarodne organizacije rada, da su to prava koja su potrebna u našem pravnom sistemu i da će u mnogome poboljšati određene stvari. S obzirom na činjenice koje sam ukazala, na okolnosti kojih ste, pretpostavljam, svi vi svesni, mislim da ne treba da dozvolimo da ove propuste ovaj parlament legalizuje.

Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Boško Ristić, po Poslovniku.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, mi smo održali sednicu Zakonodavnog odbora, a tema je bila predlog ministra da se izvrši pravno-tehnička redakcija zakona. Još uvek nismo dobili izveštaj tog Odbora, da bi ste se upoznali sa pravno nemogućim rešenjima koja postoje u ovom zakonu.
Reagovao sam na Zakonodavnom odboru, jer smatram da nije moguće u ovoj fazi postupka da ministar podnese amandman i time ispravlja Predlog zakona. Nemogućnost pravnih rešenja se ogleda upravo u članu 30. i članu 37, jer se predviđaju instituti koji ili nisu u saglasnosti sa Predlogom zakona koji je Vlada predložila, mislim na zakon o parničnom postupku, ili nije moguće amandmanom menjati Predlog zakona dok se prethodno ne izglasa zakon sa drugačijim pravnim rešenjem, koji za konsekvencu ima promenu ovog zakona. Zato očekujem izveštaj Zakonodavnog odbora, sa sednice koja je održana u 13,30 časova.

Ovo je načelni pretres i zloupotrebili ste vaše pravo. Niste imali osnov da se javite, jer ovo je načelni pretres.
Dajem reč narodnom poslaniku i predsedniku Zakonodavnog odbora Milošu Aligrudiću.