Dame i gospodo narodni poslanici, danas je nekoliko kolega iz vladajuće većine skretalo pažnju ovde nama koji pokušavamo da u ovoj raspravi o amandmanima sredimo koliko je moguće ove predloge Vlade, odnosno pokazali su izuzetno nestrpljenje i nervozu, što se vidi po dobacivanjima iz klupa. Zaista ne znam o čemu se tu radi, osim možda o tome da ste se vi dogovorili da požurite ovu raspravu da biste glasali.
Verovatno ste morali neki od uslova da ispunite pa nemate vremena, čekate da mi završimo ovu raspravu, da se ne bi pojavio još neki novi uslov. Naravno, to je vaš problem i vaša stvar, a mi iz SRS pokušavamo da vas ubedimo da je naša ideja da ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova treba povući iz procedure, da treba da se stavi na dnevi red zakon o radu, da konačno zaposleni u zemlji Srbiji dobiju zakon koji će, koliko toliko, da štiti njihove interese.
Sada, zaposleni u Srbiji, zahvaljujući Zakonu o radu koji je na snazi nemaju nikakva prava i nikakvu zaštitu. Mnogo je primera za to.
Poslanička grupa SRS je zatrpana ovih dana pozivima radnika, faksovima sa raznim podacima. Ljudi očekuju da ćemo da im pomognemo. Mi, evo, pokušavamo vas da ubedimo da im skupa pomognemo, ali je očigledno da vi za to nemate sluha.
Neko je, takođe, ovde rekao da ovaj naš predlog da se ne formira još jedna nova agencija, znači da se ne menja suština. Pa, bogami, i te kako se menja, jer menjanje organa koji bi radio eventualno na mirnom rešavanju radnih sporova i te kako bitno utiče na suštinu vladinog predloga. U prilog tome je upravo amandman na član 14. koji je podneo gospodin Milorad Mirčić.
U članu 14. se kaže da svaka strana u sporu snosi svoje troškove u postupku, osim troškova miritelja, odnosno arbitra. U obrazloženju ovog zakona rekli ste da je za sprovođenje ovog zakona potrebno obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije za 2005. godinu u iznosu od 10 miliona dinara. Znači, 10 miliona dinara će potrošiti miritelji i arbitri. Niti će koga pomiriti, niti će šta uspeti da urade od onoga što vi zakonom pokušavate da im nametnete.
A, amandman kolege Mirčića upravo ide ka tome da se brišu ti troškovi.
Jedan od razloga zbog kojih mislimo da ovaj posao mogu da rade službe pravne pomoći je upravo u tome što stranke ne bi imale dodatnih troškova. Zna se da službe pravne pomoći rade po umanjenoj advokatskoj tarifi, odnosno za polovinu advokatske tarife, i to je nešto što bi eventualno moglo da se podnese.
A, zamislite sada radnika koji dobije otkaz, a vi ga ovim zakonom terate na duple troškove. Prvo, terate ga da plati miritelja, ko zna koliko. Ko zna koliko će da ga koštaju ovi troškovi, jer samo kažete - svaka stranka snosi svoje troškove. Pa, onda naravno neće uspeti da se pomire, pa onda mora ponovo da tuži, pa da plaća sudsku taksu. Em gubi na vremenu, em bogami gubi i novac.
Ili, recimo, osamdesetak radnika IMP-e o kojima sam juče počela da govorim, 16 meseci ne prima platu. Oni bi sada verovatno angažovali arbitra, kada bi imali čime da ga plate, a taj arbitar bi trebalo da dovede Slobodana Radulovića, koji je kupio IMP-u i iz potpuno nepoznatih razloga ih ostavio da rade.
Ljudi zaista rade, svaki dan dolaze na posao, a gospodin Radulović se ne pojavljuje u toj firmi, ne daje im platu, račun im je blokiran i sada bi zaista gospodine ministre, gospodo koji ćete glasati za ovaj zakon, bilo bi dobro da objasnite tim ljudima ko će njima da da novac i na koji način da plate da se arbitrira taj njihov problem. Možda bi ga arbitar rešio, ali ne vredi, ne mogu da ga plate.