Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 31. normira se postupak pred arbitrom. U stavu 1. predloženog člana predlagač predlaže – arbitar je dužan da zakaže raspravu u roku od tri dana od dana prijema predloga i dokumentacije o predmetu spora i o tome obaveštava strane u sporu. Valjda treba da obavesti jednu od strana u sporu, ako je od jedne od strana u sporu primio potrebnu dokumentaciju. Međutim, ovo je kratak rok.

Recimo, ako imate veoma složen predmet između Galenike i Hemofarma, primera radi, gde su u pitanju stotine i stotine miliona, za koje treba doneti pravičnu sudsku odluku, odnosno ovde zaključenje jednog mirnog rešavanja spora sporazumom između stranaka, postavlja se pitanje da li će taj arbitar biti u mogućnosti da u prekluzivnom roku od tri dana pročita spise koji imaju na hiljade stranica ili dokumente, verodostojne isprave kojih je hrpa? Ne može.

Da li može u roku od tri dana da nađe jednu od strana u ovom postupku i da im uredno dostavi poziv za javnu raspravu? Ne može. To ne može za tri dana da učini ni policija, da privede okrivljenog, a ne da ovaj arbitar ima mogućnost da obezbedi prisustvo obe strane da zaključe jedno poravnanje.

Ovakvi rokovi su neprihvatljivi. Oni nisu poznati ni u uporednom pravu, a ujedno nisu poznati ni u našem domaćem zakonodavstvu. Ako je trebalo predvideti i ovu mogućnost i dati pravo arbitru, onda je trebalo pre svega da se odredi jedan razuman rok u kome će strane u postupku pred arbitrom moći da se pripreme za raspravu, a sa druge strane vremenski period arbitru da prouči spise. A pogotovo je problem još veći, koji će se pojaviti, ukoliko je arbitar ličnost koja nema pravni fakultet i koja nema položeni pravosudni ispit. Kako će taj čovek moći da primeni normu materijalnog prava? Nikako.

Šta će biti na kraju kada se zaključi poravnanje ili se zaključi sporazum o mirnom rešavanju spora? Jedna od strana kasnije vidi da je u zabludi i obmani zaključila takvo poravnanje. U Predlogu zakona nema ni reči o tome da li se može pobijati tako zaključen sporazum ili ne može.

Takvog instituta i instrumenta nema. Kod zaključenog poravnanja, dame i gospodo, to je jedan međusobni ugovor između strana koje zaključuju poravnanje.

To poravnanje stranke u postupku mogu da pobijaju tužbom, a mogu da pobijaju i pravnim lekom, ukoliko se u poravnanju, eventualno, unese da se ostavlja sloboda strankama da u naknadnom roku, ukoliko određena strana ne ispuni obavezu, mogu da postupe u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku.

Prema tome, dame i gospodo, pitanje je autoriteta samog arbitra, pitanje je postupka vođenja, otvaranja rasprave, izvođenja dokaza, ocene dokaza i donošenja odgovarajuće odluke. Prema tome, SRS će se energično protiviti ovakvim predlozima zakona, zbog toga što su ovi zakoni, koji se predlažu, poput ovog predloga zakona, obične brošure, bez uvrede, koje u praksi ne mogu biti primenljive. Drugo, nemaju uporište u Ustavu, nemaju uporište u Zakonu o obligacionim odnosima, nemaju uporište u Zakonu o parničnom postupku, nemaju uporište u Zakonu o izvršnom postupku.

Predlažem gospodinu ministru, ipak je on čovek sa dužim radnim iskustvom, verujem da je proučio ove primedbe SRS i poslanika koji se brižljivo pripremaju za svaku sednicu, čitaju svaki predlog Vlade i svaki predlog zakona temeljito proučavaju i predlažu određeno poboljšanje, a čak i predlažu, tamo gde se ukaže potreba, da se povuče predlog zakona.

Član 30. obavezuje ministra, ovo je možda omaška, ne kažem da je bila namera ministra, ali u članu 30. stoji mirovanje postupka, a mirovanje postupka, prema važećem zakonu, na ovaj način je nemoguće, a istovremeno ukazujem da u novom predlogu zakona o parničnom postupku taj institut mirovanja ne postoji. Prema tome, kako ovo može da zaživi? Nikako.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, posle ovolike rasprave, sa toliko argumenata i toliko truda, kako je pomenuo moj prethodnik, sa koliko su poslanici pokušali da poprave ili ukažu ministarstvu da ovo rešenje niti jeste u skladu sa ustavnim i pravnim sistemom u Srbiji, zaista smatram da niti su celishodna rešenja, niti da može da se ostvari cilj zakona zbog koga se on, navodno, predlaže Skupštini na usvajanje.
Moram da kažem da je prilikom izlaganja ministra, kada je odgovarao gospodinu Milanu Markoviću, čini mi se, došlo do jedne omaške ili da se ministar nije do kraja služio istinom. I sam ministar je primetio da je član 30. u ovom zakonu problematičan, jer mirovanja više nema po zakonu o parničnom postupku. Onda je inicirao zakazivanje sednice Zakonodavnog odbora, da se putem pravno-tehničke redakcije teksta izmeni reč "mirovanje", a da se umesto nje ubaci reč "zastajanje".
Istine radi, bilo je rasprave o tome. Ja sam na Zakonodavnom odboru bio protiv toga, jer smatram da se ne radi o pravno-tehničkoj redakciji, već da se radi o potpunoj zameni instituta procesnog prava. Mirovanje ima jedne pravne posledice, a institut zastajanja ima sasvim drugačiju pravnu posledicu. O tome su prethodnici govorili. Imao sam obavezu da to kažem poslanicima, da bi bili upoznati sa zbivanjima na Zakonodavnom odboru.
Dakle, ministar traži mogućnost da izađe iz ove situacije, pa će se verovatno koristiti pravom da podnese amandman u danu za glasanje, ukoliko Skupština usvoji predložena rešenja u Predlogu zakona o parničnom postupku. To ćemo verovatno da vidimo i da se u to uverimo za par dana, kada bude dan za glasanje.
Što se tiče člana 31, gde se uređuje vođenje postupka pred arbitrom, smatram da je i ova odredba u suprotnosti sa opštim načelima procesnog prava. U poslednjem stavu se kaže: "Svaka strana u sporu može da povuče predlog za pokretanje postupka pred arbitrom najkasnije do dana otvaranja rasprave". U parničnom postupku i u svakom drugom postupku stranka je ovlašćena da raspolaže svojim zahtevom.
Svako može da povuče zahtev do momenta dok se ne okonča postupak rešenjem, odnosno odlukom, jer se jedino nakon donošenja odluke smatra da sa narušava načelo pravne sigurnosti. Sve dotle, to je dispozcija stranaka i stranke mogu same oda odlučuju kada će odustati i time prekinuti postupak.
Puno razloga ima za to da su stranke ovlašćene da povuku zahtev za vođenje postupka, a pre svega je to razlog ekonomičnosti, da se više ne bi i druga strana, a i sama stranka izlagala nepotrebnim troškovima, da se ne bi uključivala i treća strana – država, koja treba da arbitrira u rešavanju tog spora. Svaka stranka može da povuče zahtev za rešenjem spora kada to želi, sve dok se ne donese odluka. Znači, ovako ponuđeno rešenje je u suprotnosti sa načelima postupanja u procedurama koje su zakonom uređene.
Član 31. stav 4. kaže: "Ako jedna od strana u sporu neopravdano izostane sa rasprave, arbitar može da održi raspravu u njenom odsustvu". Međutim, ovaj pravni standard "neopravdano izostane sa rasprave" je toliko rastegljiv da nije utvrđen nijedan uslov ili razlog po kome će se ceniti da li je izostanak opravdan ili neopravdan.
Sa druge strane, nisu utvrđeni rokovi do kojih može stranka da opravda svoj izostanak, bilo prethodno, bilo u toku rasprave, bilo naknadno. Ona strana u postupku koja je opravdano izostala, ali nije bila u mogućnosti da se obrati arbitru i da ga blagovremeno obavesti, mora da ima naknadu mogućnost za povraćaj u pređašnje stanje. Ovde to nije predviđeno.
Znači, sve su tu manjkavosti u postupanju koje nisu predviđene ovim zakonom. To ovaj zakon čini nepodobnim i nepogodnim za sprovođenje. Još jednom apelujem na ministra da ovaj predlog povuče iz skupštinske procedure, dok još ima vremena za to. Inače, ukoliko on bude usvojen sa ovakvom ili nešto izmenjenom sadržinom, on će uneti pravni haos u pravni sistem. Samo zlurad poslanik, samo zlurad građanin Srbije može da poželi da se ovakav zakon usvoji.

Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da je ministar prispeo, pozvaćemo ga još jedanput da se dozove pameti i da povuče ovaj zakon sa dnevnog reda. Zašto? Zato što je ovaj zakon put, odnosno način na osnovu koga će ona minimalna prava koja su radnicima garantovana Zakonom o radu biti uskraćena.
Šta znači: "Arbitar je dužan da zakaže raspravu u roku od tri dana od dana prijema predloga i dokumentacije o predmetu spora i o tome obaveštava strane u sporu"? To, gospodo, kada se tumači, znači da će arbitar u roku od tri dana odrediti kada će biti održana rasprava, a ne znači da će rasprava biti održana najduže u roku od tri dana.
Znači, arbitar može da kaže, rasprava će biti održana nakon četiri i po meseca. Podsećam vas da se ovde radi o sporu povodom isplate minimalne zarade, gde se radnicima kaže da su strane u sporu dužne da sudu zajednički podnesu zahtev za mirovanje postupka.
Sve i da arbitar zakaže raspravu u nekom primerenijem roku, neka to bude 15 ili 20 dana, a sledeći stav kaže, rasprava se održava u prisustvu strana u sporu i arbitra. Šta ukoliko neka od strana u sporu ne dođe, a opravda svoj nedolazak? Mi smo takvu situaciju imali i do sada po Zakonu o parničnom postupku i to je omogućavalo da se rasprave vode unedogled. Ovaj zakon sprečava da istovremeno teče radni spor koji je hitan po svojoj prirodi i koji mora najduže u roku od šest meseci da se završi. Na ovaj način ne mora da dođe ni do početka te rasprave i duže od godinu dana, jer ovde nikakav rok ne postoji.
Dakle, ako jedna od strana u sporu neopravdano izostane sa rasprave, arbitar može da održi raspravu u njenom odsustvu, uzimajući u obzir dokumentaciju koju je ta strana dostavila. Šta će se desiti ukoliko jedna od strana u sporu ne prisustvuje raspravi, a istovremeno ne dostavi dokumentaciju, da li će ovde biti doneto nešto poput presude zbog izostanka u parničnom postupku, i kako je moguće da neko sprovodi arbitražu i da na miran način rešava spor ukoliko nema dve strane u sporu, i šta će se tada desiti.
Na kraju, zadnji stav koji je sporan kaže da svaka strana u sporu može da povuče predlog za pokretanje postupka pred arbitrom najkasnije do dana otvaranja rasprave.
Šta ukoliko jedna od strana iskoristi to pravo, šta to znači da može povući predlog za pokretanje postupka do otvaranja rasprave, ukoliko prethodni član zakona kaže da su stranke u sporu dužne da zajednički podnesu zahtev za mirovanje postupka.
Da li to znači da će i posle ovoga stranke u sporu, odnosno poslodavac i zaposleni biti dužni da podnesu novi predlog, da li će ovo biti iskorišćeno samo u cilju zloupotrebe prava i u cilju prekida, odnosno zastoja parničnog postupka. Koliko puta može da se pokreće postupak za mirno rešavanje sporova?
Na kraju, još jednom ponavljam pitanje ministru, kako će ovaj član zakona uticati na član 121. Zakona o radu, koji je osnovni zakon u ovoj oblasti, a ovaj zakon o mirnom rešavanju može da bude leks specijalis i mora da bude u svemu u skladu sa odredbama Zakona o radu.
Da li se ovim negira postupak mirnog rešavanja, odnosno sporazumnog rešavanja sporova, kako je ovde nazvano u Zakonu o radu, i da li to znači da ove odredbe prestaju da postoje, ili to znači da će se ove odredbe uporedo primenjivati. Ali, one su potpuno nepotrebne. Znači, možemo imati jedno ili drugo. Ukoliko ostanete pri tome da usvojite ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, onda morate dosta toga da promenite u Zakonu o radu. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 32. amandman je podneo Branislav Rankić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč. (Da.)
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 32. zakona o mirnom rešavanju radnih sporova obuhvata mirno rešavanje tzv. individualnih sporova i odnosi se na javnost održavanja rasprave. Međutim, obrazloženje zbog čega se ovaj amandman ne prihvata nije vezano za javnost, nego se radi o tome da je isto kao kod amandmana na član 2, pa ću od toga početi odbranu ovog amandmana.
Naime, pri kraju obrazloženja se kaže da poslove stručne pomoći pri opštinama obavljaju zaposleni, a poslove mirnog rešavanja radnih sporova zahtevaju nezavisne, nepristrasne stručnjake itd, pri čemu se valjda govori da će ovi ljudi koji rade u opštini biti pristrasni.
Sada je potrebno reći kako će to arbitri biti nepristrasni. Na jednom primeru, recimo, preduzeće čiji je većinski vlasnik država, ukoliko dođe do radnog spora, individualnog, pošto preduzeća sa većinskim državnim vlasništvom uglavnom potpisuju individualne radne ugovore, ako dođe do jednog takvog spora, kako će arbitar moći da bude nepristrastan.
Prvo, taj ko zastupa državno preduzeće neće imati interes da dobrovoljno prihvati arbitra sa drugom stranom. Znači, on će insistirati da ne dođe do dogovora oko izbora arbitra, jer u tom slučaju arbitra će da imenuje direktor agencije.
Direktora agencije postavlja vlada i, naravno, arbitar koga on odredi moraće da bude pristrastan. Znači, ne samo da ne može biti nepristrastan, nego će morati da bude pristrastan, odnosno da štiti interese vlade, jer oni su ga odabrali. Da li će on snositi neke posledice ako bude pristrastan? Neće nikakve, a zašto? Zato što ovaj predlog zakona, kao i onaj prethodni, nema kaznene odredbe i to je jedna stvar.
Drugo što bi eventualno moglo da se desi to je da agencija izbriše iz imenika arbitra. Međutim, neće ga zbog nepristrasnosti izbrisati, jer ovde kod brisanja iz imenika navedeno je tačno deset razloga zbog čega se može izbrisati arbitar i među tih deset razloga ne nalazi se pristrasnost u postupku.
Prema tome, ako poslanici sa ove leve strane, neko od njih umesto novina ima zakon pred sobom, a nastojao sam da od člana do člana govorim i da vas ubedim da nema svrhe da insistirate više na ovom zakonu, jer zaista mogli ste da pratite sada po ovim članovima kako će arbitar u budućem postupku za mirno rešavanje sporova morati da bude pristrastan.
Šta je ono drugo zbog čega bi trebalo da povučete ovaj predlog zakona? U obrazloženju ste, takođe, naveli da ovakav zakon imaju Velika Britanija, Belgija i Mađarska. Mađarska ga je donela iz istih razloga iz kojih mi sada donosimo, a u Velikoj Britaniji i u Belgiji ovi zakoni su nastali malo drugačije. Naime, tamo su se svojevremeno, šezdesetih i sedamdesetih godina, pojavljivali u njihovim lokalnim sredinama pojedini ljudi u društvenom i privrednom miljeu koji su imali autoritet da mogu neke radne sporove da reše i samim tim su bili poželjni.
Jer ako dođe do radnog spora, da li jedna ili druga strana da im se obrati, a na osnovu autoriteta, oni su to uspevali da reše i onda je jednostavno ta pojava zainteresovala vlast, koja je takvu jednu pojavu shvatila kao poželjnu i korisnu za društvo i poželeli su takve ljude po različitim sredinama da registruju, a kada su ih registrovali, onda su imali potrebu da njihov rad urede jednim zakonom. Tako je nastao ovaj zakon u tim zemljama.
Međutim, mi hoćemo da zakonom proizvedemo pojavu, hoćemo da zakonom proizvedemo ljude, kako se ovde kaže – od ugleda, koji će edukacijom nekom naknadnom steći taj ugled. Garantujem vam da se nikakvom edukacijom ugled ne može steći, a to što će morati da se edukuje, čak neće smeti ni da odbiju, to samo govori o tome da će ti ljudi morati da uče neke stvari, slične onima koje su učili po raznim seminarima u Segedinu.
Sva njihova delatnost svešće se na to da, prateći reakcije sagovornika u rešavanju tih radnih sporova, osete kada je koji sagovornik blizu popuštanja i da se praktično jedna strana u tom radnom sporu prevari.
Onog trenutka kada prevare jednu od strana i kada pristane da potpiše ono što miritelj, odnosno arbitar hoće, tada će se smatrati da su uspešno završili spor. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, izvolite.

Dame i gospodo, malopre, zbog isteka vremena, nisam uspela da završim misao u vezi sa institutom mirovanja postupka predviđenog u ovom zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova, a i dobro je, jer malopre ministar nije bio tu, pa moram da ponovim ono što sam rekla.
Gospodine ministre, jutros ste pokušali da se narugate sa narodnim poslanicima, kada ste objašnjavali kako institut mirovanja postupka u ovom predlogu zakona i Predlogu zakona o parničnom postupku otprilike nema nikakve veze, jer vi ne znate da li će biti donet zakon o parničnom postupku. Pitam vas - ako stvarno bude, da li ćete odmah da nam predložite izmene i dopune ovog zakona, koji će istog momenta biti u suprotnosti sa tim zakonom o parničnom postupku. Ovaj institut vam automatski zakon dovodi u pitanje, jer takav ne bi mogao proći ocenu ustavnosti i zakonitosti od strane Ustavnog suda.
Trebalo bi o tome da vodite računa, jer valjda sedite u istoj Vladi sa ministrom koji je bio ovlašćeni predstavnik po ovom prethodnom zakonu.
Kada je reč o amandmanu koji je podneo kolega Rankić na član 32. Predloga zakona, radi se o tome da smo mi predložili promenu reči "arbitar" u "pravna pomoć". Sada želim da objasnim nešto što se ovde čulo više puta.
Mi smo načelno hteli da stavimo do znanja Vladi i skupštinskoj većini da smo mi iz SRS protiv uvođenja novih institucija u naš pravni sistem, da smo protiv nekakvih mirovnjaka, arbitara, odbora i ne znam šta sve ovde niste predvideli i, naravno, neizostavnih agencija, pošto nijedan zakon ne može da vam prođe bez neke nove agencije. Mi pri tome nismo utvrđivali nadležnost pravne pomoći.
Načelno smo rekli da bi to mogla da radi pravna pomoć, potpuno svesni da bi pri tome morao da se menja i Zakon o lokalnoj samoupravi i Uredba kojom se reguliše rad i nadležnosti pravne pomoći. Zato ću sada da govorim o konkretnom amandmanu i stavu 2. člana 32, koji je mnogo sličan stavu 4. prethodnog člana, a on kaže da ako jedna strana u sporu neopravdano izostane sa rasprave arbitar može da održi raspravu u njenom odsustvu.
Ovo je prosto neverovatno. Pa, valjda pratite bar ovo što se piše u novinama. Čak je i zloglasni Haški tribunal odustao od toga da optuženima onemogući pravo na odbranu. Kako možete da govorite o tome da arbitar može da raspravlja u odsustvu jedne od strana u sporu? To je prosto neverovatno.
Slično tome vam je i ovo rešenje u članu 32. stav 2, gde ste predvideli da arbitar može da isključi javnost na zahtev strana u sporu, ako zato postoje opravdani razlozi. Pa, zašto bismo mi ovakve poslove radili tajno? Zar postoji ijedan opravdan razlog da se bilo šta u zemlji Srbiji radi daleko od očiju javnosti.
Pokušali ste to pre neko veče, ovde, da deo prenosa ove skupštine sklonite od očiju javnosti, ali srećom, blagovremeno ste se zaustavili, mada je prošlo više od sat vremena i mnogo toga su građani Srbije propustili, a mogli su da čuju tada.
(Glas - kako možeš tako nešto da pričaš?)
Dragi kolega, došli ste u ovu skupštinu pre ravno tri i po minuta i ostavite nas koji radimo od jutros da radimo onako kako mi mislimo da treba da radimo.
Znači, ovaj institut ste, pretpostavljam, predvideli iz jednog jedinog razloga, da bi se, recimo, sakrilo od očiju javnosti kada dođe do spora vezanog za prodaju "Telekoma", pretpostavljam da to želite da radite u tajnosti, da građani Srbije ne znaju da će Džordž Soroš da kupi srpsku telefoniju. Te i takve stvari vi pokušavate da sakrijete od očiju javnosti i onda se to zakamuflira u nekakve potpuno nebitne zakone, kakav je ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, i kroz to, naravno, sakrivate i činjenicu da niste spremni da pred Narodnu skupštinu iznesete Predlog zakona o radu, da o tome raspravljamo i da konačno donesemo zakon od koga će koristi imati građani Srbije.