Replika, narodni poslanik Milan Marković.

Gospodine ministre, ovde se postavlja nekoliko pitanja. Prvo je da li vi kao ministar u okviru vlade koja je nama pre tri dana predložila jedan drugi zakon niste bili u stanju da anticipirate kakvo će rešenje biti u tom zakonu.
Znači, svaki poslanik u ovoj sali je svestan da mirovanje u roku od 10 dana više neće postojati. Pripremajući jedan zakon, koji navodno treba u budućnosti da funkcioniše, vi ste hteli da anticipirate dalja dešavanja, jer vi imate razumevanja za ono što se dešavalo, ali niste bili u stanju da razumete da neće biti mirovanja u roku od 10 dana.
Druga stvar, meni je žao što vi loše baratate terminima. Nije nezakonito ako vi predvidite drugi institut, ako predvidite drugo rešenje. To ne znači da je nezakonito. Prosto, trudite se, bar zbog nas pravnika ovde, da ne koristite takve termine, bez obzira da li oni zvuče lepo na televiziji ili ne.
Dakle, vaša argumentacija potpuno nije ispravna. Vi ste jedna vlada; ta vlada predloži dva zakona, mi ih razmatramo u roku od nedelju dana i oni će biti usvojeni jednog dana kada bude dan za glasanje, a u ta dva zakona stavite ovakvu nelogičnost. Problem je u vladi, problem je u vama ministrima koji izgleda međusobno ne sarađujete, ne dogovarate se; ili je problem u onom vladinom telu koje bi trebalo da vodi računa o zakonodavstvu i usklađenosti propisa.
Dakle, problem je sa mirovanjem; možda ste mogli da predvidite neki drugi institut, a ima u Zakonu o parničnom postupku neki drugi institut, mogli ste na drugi način da rešite ovo. Zašto jednostavno ne priznate omašku pred narodnim poslanicima, jer biće poštenije i prema nama i prema vama samima i prema onim pravnicima koji su vam pisali zakon.
Vi niste pravnik i vi to ne znate. Znači, lepo kažete – jeste, omaška je, promenićemo, povući ćemo, napravićemo bolje, da bi to bolje funkcionisalo. Ovo obrazloženje koje ste dali jednostavno ne stoji, jer je to loše za vas kao ministra da niste bili u stanju da predvidite dešavanja ni 10 dana unapred, a kako mislite za dve ili tri godine, koliko možete da budete ministar.

Idemo po redosledu, prvo Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 30. zakona je u stvari 34. pokušaj u pismenom obliku da ubedimo skupštinsku većinu da ovaj tekst predloga zakona ne proglasi zakonom. Razloge za to čuli ste od pravne struke, veoma je logično, poštujući struku i logiku prava, mislim da je svima jasno zašto ovaj tekst zakona ne treba da postane zakon. Ja ću ukratko da protrčim kroz pravnu praksu, samo još neke argumente da kažem. Dakle, ova oblast se može rešavati drugačije, brže i jeftinije.
Kada su u pitanju individualni sporovi, mislim na otkaz ugovora o radu, a poslodavac i zaposleni sklapaju ugovor o radu kod zasnivanja radnog odnosa, otkaz ugovora o radu zaposleni može da da poslodavcu kada hoće i ne mora da ga obrazlaže. Ima mogućnost i poslodavac, ako ne ispoštuje rok od 15 dana, dakle, da napravi spor oko toga, ako mu je taj radnik neophodan, ako ugrožava proces rada, ne nađe zamenu za tog radnika koji je dao otkaz i otišao.
U slučajevima kada poslodavac daje otkaz, u smislu postojećeg Zakona o radu danas je mnogo teže dati radniku otkaz, nego po zakonu koji je pre toga bio na snazi, bar u onim delovima kada radnik ne poštuje radnu disciplinu, ne dolazi redovno na posao, ne ispunjava određenu radnu normu, dakle, u preduzećima gde je većinski društveni kapital.
Kod privatne prakse, kod preduzetnika, to je daleko lakše, ali samo iz razloga što se ne poštuju postojeći propisi i što inspekcija rada ne radi svoj posao, jer nije u prilici da radi svoj posao. Možda bi taj problem bilo lakše rešiti kada bi inspekcija rada imala bolje uslove, više sredstava i bila u prilici da u redovnoj kontroli obiđe sve poslodavce i ispravi sve nepravilnosti u toku rada, u odnosu na radnike koje upošljavaju, ili da preventivno deluje, ne morajući odmah da kazni poslodavca. Tako bi se sprečio rad na crno kod privatnih preduzetnika.
Kod velikih sistema, velikih preduzeća, radniku koji ne dođe na posao čak ne možete dati otkaz zbog velikog broja izostanaka, nema disciplinskog postupka, a kada mu date otkaz može da kaže da njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa zdravim razumom i tada mu ne možete dati otkaz.
Kada je u pitanju radnik za čijim radom je prestala potreba, treba ispoštovati otpremninu zaostale zarade, pa poslodavac često nije u prilici i onda nema otkaza, u smislu Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju, gde bi radnik koji ostane bez posla mogao da ostvari određena prava, u skladu sa Zakonom o zapošljavanju, vezano za godine rada i za uslove koji su regulisani u toj oblasti.
Kada je u pitanju spor zbog isplate minimalne zarade, poslodavac je dužan da ponudi ugovor, tu je ugovor o radu, i kada zbog poremećaja uslova na tržištu nije u stanju da isplaćuje zaradu. Dakle, drugi deo je u uslovima kada je ranije ugovorena zarada manja od minimalne zarade koju vlada i sindikat ugovore svakih šest meseci, a o tome objave podatak itd.
Ako poslodavac nije u stanju da isplaćuje zaradu zbog poremećaja likvidnosti i blokade računa, onda taj spor ne možete rešiti na ovaj način, bez obzira kako želeli miritelji ili arbitri, a čak ni intervencija inspekcije rada nije u prilici ako je poslodavac došao u tako tešku situaciju da ne može da isplaćuje zaradu.
Ali, onda postoje određene mere da se u tom preduzeću pokrene stečajni postupak i da se izmire obaveze, ili da se na neki drugi način, prema postojećim propisima, sve dovede u red, da poslodavac obavlja posao u skladu sa propisima, ispunjava obaveze prema zaposlenima i državi ili da prestane da postoji.
Kada je u pitanju razlika, minimalna zarada zbog manje ugovorene cene rada, to su mali iznosi i mali broj radnika, tako da to ne bi bio neki veliki problem spora, ali se u praksi često javlja kao problem spora iz neznanja. Dakle, nema boljeg arbitra od inspektora koji dođe kod poslodavca i napravi zapisnik o nepravilnostima, povredama određenih odredbi pravilnika.
Suština priče je u ovome: zakonodavac je imao nameru da socijalnu politiku izmesti iz preduzeća i da država brine o socijalnom stanju radnika. Znači, u svim slučajevima poslodavac može da da otkaze radnicima ako ispoštuje proceduru, ne sme da pogreši u postupku, zbog čega bi sud vratio zaposlene na posao, a ako je prestala potreba za radnikom zbog smanjenja obima proizvodnje ili poremećaja na tržištu, ako ne može da plasira proizvode ili iz nekog drugog razloga, mora da ispoštuje da bi radnik ostvario određena prava na tržištu rada, ako nije dobio otkaz zbog sopstvene greške.
Ja bih apelovao još jednom na ministra da sve ovo može daleko bolje i jeftinije da se uradi, ako se pospeši rad inspekcije rada, ako su redovniji obilasci i insistiranje na primeni propisa koji postoje.

Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić, a potom narodni poslanik Petar Jojić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, poslanička grupa DS već, evo, četvrti dan ukazuje na dve činjenice. Prva je da ovaj zakon treba doneti, a druga je da se ovaj zakon na ovakav način ne može usvojiti. Argumenti koje nam je izneo ministar ukazuju na činjenicu da je i on sam svestan toga da zakon ima propusta, koje su pokušali da isprave sazivanjem Odbora i predlaganjem da se urade određene pravno-tehničke ispravke u njemu.        
U Poslovniku Skupštine Republike Srbije u članu 141. se kaže da se predlozi za izmenu i dopunu predloga zakona, odnosno amandmani podnose predsedniku Narodne skupštine u pisanom obliku, počev od dana dostavljanja predloga zakona, a najkasnije tri dana pre dana određenog za održavanje sednice.
Amandman na član 30. nije podnet. S obzirom da se ne radi o pravno-tehničkoj dopuni proizilazi da ne postoji više rok u kome se može podneti amandman kojim bi se propust koji postoji u članu 30. mogao ispraviti.
Jer, zakonodavac kaže da "u toku glasanja u pojedinostima", citiram ponovo, konstatujem zbog vremena, "amandmane u pisanom obliku mogu da podnose predlagač zakona, nadležni odbori, odnosno Vlada, samo ako je potreba za amandmanom nastala usled prethodnog prihvatanja nekog drugog amandmana".
Ovde nismo u situaciji da će neki prethodno prihvaćeni amandman derogirati odredbu koja stoji u članu 30. za predviđeno mirovanje, već to čini drugi zakon koji je na dnevnom redu ove Narodne skupštine, a to je Zakon o parničnom postupku.
Takođe je neprihvatljiva konstatacija da ne možemo znati kako ćemo usaglašavati odredbe različitih zakona koji su u istom trenutku na dnevnom redu saziva Narodne skupštine. Vlada je predlagač svih ovih zakona. Svi ovi zakoni prolaze kroz sednice Vlade Republike Srbije. U svakoj vladi postoji Sekretarijat za zakonodavstvo, koji je dužan da se stara o jedinstvenom pravnom sistemu Republike Srbije i samim tim je nedopustivo da se u dnevnom redu saziva nađu dva zakona sa potpuno različitim rešenjima. Dakle, ne radi se o pravno-tehničkoj promeni, nego o različitim institutima - institutu mirovanja i institutu zastoja.
Kao što smo ukazali, ne radi se samo o činjenici da je ovaj zakon u suprotnosti sa odredbama Zakona o parničnom postupku, koji će biti usvojen, jer pretpostavljam da vladajuća koalicija ima većinu, pa je samim tim mogla da pretpostavi da će Zakon o parničnom postupku biti usvojen. Ove odredbe zakona su u suprotnosti i sa zakonom o javnim agencijama, koji će biti na dnevnom redu u narednih par dana, kao i sa članom 153. Zakona o radu.
Na ove članove koji su u suprotnosti sa ova dva zakona poslanička grupa DS podnela je amandmane, jer je imala nameru da glasa i za zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, kao i za zakon o javnim agencijama.
Demokratska stranka nije podnela amandmane na član 30. zato što nema nameru da glasa za Zakon o parničnom postupku, za koga smo u dugoj raspravi o parničnom postupku u pojedinostima, jer nam je bila uskraćena mogućnost da raspravljamo u načelu, ukazali da nije urađen na način kako Demokratska stranka smatra da bi Zakon o parničnom postupku trebalo da bude urađen.
Zato još jednom apelujem na poslanike vladajuće koalicije, apelujem na Vladu, na gospodina ministra da ne dozvole da se zakon, koji je objektivno potreban našem pravnom sistemu, usvoji sa ovim pravnim nedostacima.
Ne možemo dozvoliti da se uruši ugled Narodne skupštine, da se uruši mogućnost donošenja kvalitetnih zakona u Narodnoj skupštini, tako što ćemo iako smo svesni činjenice da imamo neusaglašene zakone ipak glasati za njih.
Naravno, ukoliko imate većinu u Narodnoj skupštini, a pretpostavljam da je vladajuća koalicija ima, možete izglasati sve. Možete izglasati da je sada veče, možete izglasati da je proleće iako je jesen, možete izglasati šta god se stavi na dnevni red.
Ali, molim vas, mi smo ovde, kao što sam već u više navrata rekla, zaduženi da rešavamo probleme. Problemi se javljaju svakodnevno. Normalno je da se dešavaju i propusti ukoliko neko želi da reši problem. Ali nemojte, molim vas, bežati od problema. Nažalost, to jeste karakteristika Vlade, čemu smo mi svi zajedno svedoci. Nemojte bežati od onih problema kojih smo svi mi zajedno u ovom trenutku svesni. Nemojte bežati od činjenice da je nemoguće usvojiti u istom sazivu tri zakona koji imaju potpuno drugačija pravna rešenja za iste probleme kojima se bave.
Budite ljubazni, ministre, povucite ovaj zakon sa dnevnog reda. Promenite odredbe zakona koje nisu u saglasnosti sa zakonima koji se takođe nalaze na dnevnom redu ovog saziva, pa će Demokratska stranka glasati za takve izmenjene zakone. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, tumačenje Zakona o parničnom postupku koje je dao gospodin ministar apsolutno nije u skladu sa predloženim rešenjem u članu 30. Predloga ovog zakona.
Pre svega, u Zakonu o parničnom postupku u članu 216. propisano je kada može nastupiti mirovanje postupka. Mirovanje postupka može da nastupi iz više razloga, ali se u prvom redu traži da se o tome prethodno stranke sporazumeju. Dakle, tu se ministar i poslanici SRS ne mogu naći u istoj ravni, zbog toga što mirovanje postupka prema važećem zakonu znači jedan od razloga da su se stranke sporazumele. A, šta nudi predlagač?
Predlagač u zakonu o kome je reč u članu 30. stav 2. kaže: "Ako među stranama u individualnom sporu teče sudski postupak iz istog činjeničnog i pravnog osnova, strane u sporu dužne su...". Prema tome, ne može ovde sada neko da nametne obavezu koju važeći zakon u članu 216. i 217. propisuje. Dakle, ne može se to poistovetiti, niti može da se poredi, niti tako da se tumači.
Po ovom predlogu, dakle, dame i gospodo narodni poslanici, ministar će uočiti bitne razlike, a bitna razlika je u tome što po predlogu i jeste da su strane u sporu dužne, a Zakon o parničnom postupku u članu 216. kaže - ako se stranke, dakle tužilac i tuženi, sporazumeju.
To je dispozicija volje stranaka i niko drugi, to jest, neki drugi zakon ne može, dok se ovaj zakon ne bude stavio van snage, sada nametati druge obaveze, a radi se o bitnim razlikama i o pravnim normama.
Verujem da i gospodin ministar dobro zna da je Zakon o parničnom postupku sistemski zakon, a ovo je predlog zakona koji treba da reguliše samo jednu oblast, koja liči na rešavanje sporova, kao što smo to imali u prošlosti, kada su sudili sudovi udruženog rada. Pa, sada ćemo imati arbitre, kao što smo imali sudije udruženog rada. Znam da je jedan mehaničar u Pančevu bio sudija suda udruženog rada. Donosio je odluke po tom zakonu i u sudu udruženog rada odlučivao o veoma važnim pitanjima, egzistencijalnim pitanjima naših građana.
Ipak ne bi to tako trebalo raditi, jer građani to ne mogu da nam oproste. Ovo je ozbiljan parlament, u kome sede izabrani ljudi, poslanici, koji imaju prava da donose zakone, ali imaju i obavezu da odgovaraju pred biračima, pred građanima u vezi sa tim kakve zakone donosimo.
Od najvećeg je značaja danas, dame i gospodo, da država ima efikasan sudski postupak. Sve zavisi od funkcionisanja sudova. Ako nam ne funkcioniše sistem nećemo imati efikasno rešavanje brojnih sporova po kolektivnom i opštem ugovoru.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, suočićemo se s tim da se sporni odnosi rešavaju od strane arbitara i miritelja, u kom slučaju država gubi značajnu polugu vlasti. Ne bismo smeli ovako olako prepuštati i stavljati na niske grane prava naših radnika, koja po ovom predlogu zakona treba da ih ostvaruju preko arbitara ili miritelja. I suviše je ovo ozbiljno pitanje.
U Nemačkoj o sporovima u privredi i o brojnim drugim odnosima, kada je u pitanju ostvarivanje prava radnika iz radnog odnosa, nisu prihvatili američka rešenja. To je potvrđeno letos u Sofiji na savetovanju na kome su učestvovale nemačke sudije vrhovnog suda, okružnih sudova i viših okružnih sudova i apelacionih sudova, gde su prisustvovali i predstavnici Ministarstva pravde iz Republike Srbije. Dame i gospodo, čak ne prihvataju nikakvu medijaciju.
Mislim da treba mnogo učiniti. Ako treba jedan zakon doneti, onda treba izvršiti temeljite pripreme za dobar zakon i kad se izađe pred parlament, da ga parlament usvoji, a ne da ga parlament ovolikim amandmanima i osporavanjima temeljito pretresa i dovodi u pitanje da li će uopšte u praksi moći da zaživi.
Može, ali pod uslovom da se izmene postojeći zakoni i u tom slučaju bi eventualno moglo da se govori o tome na koji način građani da rešavaju sporove. Ako je u pitanju sistemski zakon, on se u prvom redu treba primenjivati.

Ima reč Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, nešto mi nije bilo jasno; izađe gospodin ministar i objasni, i tek onda ni meni, ni vama, ni građanima Srbije nije jasno. Ministar kaže – šta ako se zakon o parničnom postupku ne usvoji? Ministar kaže – u parničnom postupku je greškom previđeno da ne postoji mirovanje postupka. A šta ako se oba zakona ne usvoje? Za Srbiju bi mnogo dobro bilo da se ovaj zakon ne usvoji.
Član 30. kaže: "Individualni spor može da se rešava pred arbitrom, u skladu sa ovim zakonom, ako je predmet spora otkaz ugovora o radu i isplata minimalne zarade". A šta je važnije za radnika nego kad dobije otkaz ugovora o radu, šta je važnije za radnika nego isplata bar te crkavice koja treba da mu se isplati? Vi ga upućujete pred arbitra, pa ako se oni ne dogovore, rekosmo, mesec dana, pa možda još mesec, pa još mesec, pa još mesec, pa tek onda da ide na suđenje, a ni on ni porodica nemaju šta da jedu.
Meni je žao što ne vidim ovde poslanike iz Apatina. Vidim jednog. Slučaj iz Apatina: Mlinsko-pekarska industrija iz Apatina, ili kako se već zvala ta pekara, vašom tenderskom privatizacijom je prodata jednom prevarantu; prvo što je uradio, samleo je i prodao 600 vagona žita koje se nalazilo u silosu, skinuo je olovni krov sa mlina, prodao ga i stavio aluminijumski, više od godinu dana ne isplaćuje ništa radnicima.
Vi ih sada upućujete, umesto da tuže, hvala bogu pa neće ovaj zakon da važi, ajde da jedno dva-tri meseca arbitar sa njima odlučuje, prvo njega da nahvata, jer uglavnom nije u Apatinu, a 100 i više radnika je ostalo bez posla i bez hleba, pa tri meseca da pregovaraju, pa tek onda pred sudom da traže svoja prava.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je krajnje vreme da ministar stavi prst na čelo i da kaže – povlačim ovaj zakon da ga doradim, da ga Ministarstvo doradi. Potrebno je da ga doradi u onom smislu u kome su amandmani Srpske radikalne stranke, tek onda da izađe pred nas, pa da usvojimo zakon, da zakon na nešto liči i da bude primenljiv.
Osnovna manjkavost ovog zakona je što nema sankciju. Ništa ne znači ako se taj spor ne reši mirnim putem. Niko ni za šta ne odgovara, osim što su oni koji su u tom sporu pretrpeli štetu, jer se dva-tri meseca s tim oteže.
Ministre, molim vas, razmislite i povucite ovaj zakon.