Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 32. zakona o mirnom rešavanju radnih sporova obuhvata mirno rešavanje tzv. individualnih sporova i odnosi se na javnost održavanja rasprave. Međutim, obrazloženje zbog čega se ovaj amandman ne prihvata nije vezano za javnost, nego se radi o tome da je isto kao kod amandmana na član 2, pa ću od toga početi odbranu ovog amandmana.
Naime, pri kraju obrazloženja se kaže da poslove stručne pomoći pri opštinama obavljaju zaposleni, a poslove mirnog rešavanja radnih sporova zahtevaju nezavisne, nepristrasne stručnjake itd, pri čemu se valjda govori da će ovi ljudi koji rade u opštini biti pristrasni.
Sada je potrebno reći kako će to arbitri biti nepristrasni. Na jednom primeru, recimo, preduzeće čiji je većinski vlasnik država, ukoliko dođe do radnog spora, individualnog, pošto preduzeća sa većinskim državnim vlasništvom uglavnom potpisuju individualne radne ugovore, ako dođe do jednog takvog spora, kako će arbitar moći da bude nepristrastan.
Prvo, taj ko zastupa državno preduzeće neće imati interes da dobrovoljno prihvati arbitra sa drugom stranom. Znači, on će insistirati da ne dođe do dogovora oko izbora arbitra, jer u tom slučaju arbitra će da imenuje direktor agencije.
Direktora agencije postavlja vlada i, naravno, arbitar koga on odredi moraće da bude pristrastan. Znači, ne samo da ne može biti nepristrastan, nego će morati da bude pristrastan, odnosno da štiti interese vlade, jer oni su ga odabrali. Da li će on snositi neke posledice ako bude pristrastan? Neće nikakve, a zašto? Zato što ovaj predlog zakona, kao i onaj prethodni, nema kaznene odredbe i to je jedna stvar.
Drugo što bi eventualno moglo da se desi to je da agencija izbriše iz imenika arbitra. Međutim, neće ga zbog nepristrasnosti izbrisati, jer ovde kod brisanja iz imenika navedeno je tačno deset razloga zbog čega se može izbrisati arbitar i među tih deset razloga ne nalazi se pristrasnost u postupku.
Prema tome, ako poslanici sa ove leve strane, neko od njih umesto novina ima zakon pred sobom, a nastojao sam da od člana do člana govorim i da vas ubedim da nema svrhe da insistirate više na ovom zakonu, jer zaista mogli ste da pratite sada po ovim članovima kako će arbitar u budućem postupku za mirno rešavanje sporova morati da bude pristrastan.
Šta je ono drugo zbog čega bi trebalo da povučete ovaj predlog zakona? U obrazloženju ste, takođe, naveli da ovakav zakon imaju Velika Britanija, Belgija i Mađarska. Mađarska ga je donela iz istih razloga iz kojih mi sada donosimo, a u Velikoj Britaniji i u Belgiji ovi zakoni su nastali malo drugačije. Naime, tamo su se svojevremeno, šezdesetih i sedamdesetih godina, pojavljivali u njihovim lokalnim sredinama pojedini ljudi u društvenom i privrednom miljeu koji su imali autoritet da mogu neke radne sporove da reše i samim tim su bili poželjni.
Jer ako dođe do radnog spora, da li jedna ili druga strana da im se obrati, a na osnovu autoriteta, oni su to uspevali da reše i onda je jednostavno ta pojava zainteresovala vlast, koja je takvu jednu pojavu shvatila kao poželjnu i korisnu za društvo i poželeli su takve ljude po različitim sredinama da registruju, a kada su ih registrovali, onda su imali potrebu da njihov rad urede jednim zakonom. Tako je nastao ovaj zakon u tim zemljama.
Međutim, mi hoćemo da zakonom proizvedemo pojavu, hoćemo da zakonom proizvedemo ljude, kako se ovde kaže – od ugleda, koji će edukacijom nekom naknadnom steći taj ugled. Garantujem vam da se nikakvom edukacijom ugled ne može steći, a to što će morati da se edukuje, čak neće smeti ni da odbiju, to samo govori o tome da će ti ljudi morati da uče neke stvari, slične onima koje su učili po raznim seminarima u Segedinu.
Sva njihova delatnost svešće se na to da, prateći reakcije sagovornika u rešavanju tih radnih sporova, osete kada je koji sagovornik blizu popuštanja i da se praktično jedna strana u tom radnom sporu prevari.
Onog trenutka kada prevare jednu od strana i kada pristane da potpiše ono što miritelj, odnosno arbitar hoće, tada će se smatrati da su uspešno završili spor. Hvala.