Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Marković, izvolite.

Ovaj amandman, naravno, ne treba prihvatiti zbog toga što ne vidim kako bi se drugačije birali arbitri ukoliko bi došlo do brisanja ovog člana zakona.
Zaista ne razumem kolege iz SRS i ne znam zbog čega mi ovde deset puta treba da objašnjavamo šta mi radimo. Znači, mi ne podržavamo amandmane SRS. Znam da bi vi to želeli, ali to je prosto isključeno, to da mi podržavamo vaše amandmane, jer su vaši amandmani, nažalost, potpuno besmisleni.
Mi govorimo, koristeći naše pravo da se javljamo po amandmanima koji se odnose na pojedine članove zakona, u nameri da objasnimo da jednu dobru ideju, koju mi podržavamo, jedan zakon koji svakako treba doneti, u ovom slučaju treba povući iz procedure i napraviti ga mnogo boljim nego što on to sada jeste. To je naše zalaganje. Trudimo se da to objasnimo i do toga nam je toliko stalo da ćemo se javljati za reč po svakom članu zakona i uvek ćemo dati primedbu tamo gde ona stoji.
Što se tiče člana 39. opet se radi o nedorečenosti. Mi ne znamo koliko se arbitara bira. Vrlo je bitno da to bude navedeno u zakonu. Ne može to podzakonskim aktom ili na neki drugi način da se odredi.
A evo, čuo sam i primedbu, objasnio mi je jedan kolega da ovo nije presuđena stvar, pa bih ga zamolio, kada ponovo budem prolazio ovim proredom, da mi sada došapne - a koji je pravni lek protiv ove stvari. Šta se to može pokrenuti. Tužba u upravnom sporu? Da li se može dati tužba u radni spor? Šta se može uraditi?
Evo, drugi kolega pravnik kaže – ne može. Znači, objasnite to ovde. Ako mi narodni poslanici, a evo i mnogi advokati iz DS, npr. Boško Ristić sa preko 20 godina staža, gospodin Vučković sa 25 godina staža, ako to niko od nas ne razume, onda ovde nešto nije dobro napisano, pa sve i da vam je to bila želja.
Još jedno pitanje ovim ostaje da visi u vazduhu i molim za odgovor i na to pitanje.

Hvala.
Samo momenat, tražite repliku? (Obraća se poslaniku Vučiću.) Na šta je replika? Izvolite.

Nisam razumeo čemu tolika nervoza i ne shvatam to u redovima DS, a valjda vam se omaklo, jer ono vreme vaših pretnji ili ne znam čega, valjda je davno prošlo, ni tada vas se nisam plašio. Ne morate da budete nepristojni za govornicom.
Pokrenuću jednu inicijativu da se odštampa jedna knjižica, bon-ton, da znate šta i kako se radi kada se izađe za govornicu; kako se obraća kolegama poslanicima; na koji način da komunicirate sa javnošću i ići će vam malo bolje.
Da znate, što se tiče – besmislenosti ili nebesmislenosti amandmana, da li su smisleni ili ne, pa vi izlazite da o njima govorite. Možda su ovakvi ili onakvi, ali je očigledno da su vama mnogo potrebni, jer svaki od tih amandmana koristite da izađete za govornicu. A, bili ste lenji ili nedovoljno pametni da ih sami napišete, one smislene i suvisle. E, šta vam je to zaista ne znam, ali znam da treći razlog ne može da postoji.
Poslanici SRS se trude i bore, koliko je u njihovoj moći, koliko znamo, koliko možemo, da učinimo nešto u korist građana Srbije. To je naša jedina politika. Tamo gde vidimo da je loš zakon pišemo amandmane. Nekada nemamo dovoljno vremena. Nema dobrih uslova. Pa, ljudi rade i noću, i gospođa Radeta, i Zoran Krasić i mnogi drugi, i trude se da bi građani imali bolje zakone.
A onda ovde izađe neko za govornicu, ko ceo dan koristi postojanje tih amandmana, za napade na svoje političke protivnike, što je legitimno i legalno, da izađe i kaže – izvinite, ovo što ste vi napisali je besmisleno. Pa, ako je besmisleno, nemojte da izlazite po tim amandmanima. Napišite neki svoj amandman, mnogo pametan i mudar, pa izađite i govorite o tom amandmanu.
Jer, na kraju krajeva, vi kritikujete ovaj zakon, pa nisam video da ste neki od tih amandmana napisali, osim što će sada da usledi demagoška priča – pa, mi smo protiv zakona u celini, jer tu ne možete ništa amandmanima da popravite itd.
Ali, mislim da to govori mnogo više o vama nego o poslanicima SRS. Razlika između nas i vas je u tome što se mi uvek isto ponašamo.
Ovako smo se ponašali i kada ste vi vladali, kada ste mislili da ste otprilike tu negde blizu boga i da možete da odlučujete o životu i smrti u Srbiji, da radite šta hoćete, kako hoćete u ovoj zemlji, kada ste mogli glasovima iz Soluna i Bodruma da obezbeđujete većinu i izglasavanje određenih odluka. Sve to što ste mislili, sve to što ste radili, sada se tome suprotstavljate i to nije loše. Plašim se da ne bude još gore, kada vam se ponovo da vlast, kada vam se ponovo pruži prilika.
Najbolji primer za to jeste ono što danas imamo u zgradi preko puta Narodne skupštine Republike Srbije. Nisam vam jednu stvar rekao. U izbornoj kampanji pitali su Tomislava Nikolića da li će kada postane predsednik i ako postane predsednik ići u rezidenciju predsedničku na Dedinju. On je rekao – pošto znam da postoje brojni bezbedonosni problemi, ići ću. Gospodin Boris Tadić je rekao – ne, neću i ne pada mi na pamet da idem na Dedinje. Prvo što je uradio za građane Srbije, otišao je na Dedinje. Prvo je otišao u vilu na Dedinju, jer to je bilo mnogo važnije od novih radnih mesta, od većih penzija, od većih plata, od svega onoga što je obećao građanima Srbije.

Po Poslovniku.

Moram primetiti da diskusija u ovom parlamentu svih ovih godina uglavnom teče fino, kulturno i uljudno, dok se ne pojavi gospodin Vučić ili gospodin Toma Nikolić, i to je prosto istina.
Što se tiče toga, primedbe ko je ovde pomenuo prvi reč besmisleno, reč besmisleno je pomenuta i juče i prekjuče u diskusiji, i to upravo od poslanika SRS-a kada su tumačili zakon. Nije ministar izašao i dao argumentaciju koju ste vi dali. Ne znam uopšte sa kojim pravom vi nama osporavate našu strategiju kada je u pitanju ovaj zakon.
Imamo mi valjda pravo kada je ovaj zakon iz određenih razloga, koje ću vam sada navesti, da na ovaj način diskutujemo. Prvi razlog je što ne vidim u čemu je vaša mudrost i prednost time što ste napisali ne znam koliko amandmana istovetnih, gde tražite uvođenje umesto ovog instituta ovde koji je predviđen da to rade ovi već postojeći, mirovna veća, službe pravne pomoći.
Oda ste napisali 50 amandmana i onda ste bili mnogo vredni. Tih 50 amandmana ste mogli na geštetneru da izvučete. Znači, nije to vrednoća. Isto je kao kada date one vaše poznate amandmane, koje pamtimo iz prošlog vremena, kada napišete član 1. briše se, član 2. briše se, član 3. briše se, vi napišete 120 amandmana briše se, i sada mi recite da to nije istina.
Mi vama ne osporavamo, jer to je opet vaš način da vi dođete u poziciju da objasnite zašto to treba. Mi smo ovog puta hteli na ovaj način da objasnimo zašto nismo doneli zakon, treba jednostavno da ne postoji u našem pravnom poretku. Nema potrebe da ono što je mene isprovociralo da izađem, malopre jeste to što se više puta ovde provlači da mi navodno podržavamo vaše amandmane. Ne radi se o tome, mi imamo različiti koncept u pristupu ovog zakona. Mi želimo da se zakon povuče iz nekih drugih razloga i da se donese isti ovakav zakon, a vi pak želite da uopšte ne postoji ovaj zakon i to je to. To su bitne razlike između vas i nas.
Zašto se vi sada, kada razgovaramo o ovom zakonu, bavite nama, zašto se bavite predsednikom Republike, kada to nije tema. Zašto sada pitanje ko je šta izjavljivao u predizbornoj kampanji za izbor za predsednika Republike. Prosto, verujte, to doživljavam kao krajnje nekorektno.
Nije u redu da vi meni držite moralne pridike po pitanju onoga što govorim, jer ovde nisam pominjao Tomislava Nikolića, nisam pominjao predizbornu kampanju. Mislim da nije u redu da to sada odavde radim i da se mešam u vaše stvari, u način kako se vodi kampanja. A vi ste sada to našli za shodno, kao i juče kada je skrenuta diskusija i dva i po sata smo izgubili vremena, ne zbog vas tada, već zbog jednog drugog poslanika koji je skrenuo diskusiju u jednom momentu na totalno lični teren Boška Ristića. Mi smo razgovarali o nekom amandmanu i kada odjednom iz nekih razloga je izašao čovek ovde i skrenuo diskusiju na lična pitanja Boška Ristića.
Konstantno pominjanje onoga što je bilo pre četiri godine je loše, jer to možemo produžiti na ono što je bilo pre osam, pre deset, dvanaest godina. Znate li vi, ljudi, gde mi možemo otići kada jedni drugima krenemo da prebacujemo. Normalno je da imamo jedni drugima mnogo šta da kažemo, kada smo zadnjih 15 godina na opozitnim stranama na političkoj sceni Srbije. Tako nećemo postići ništa u smislu diskusije o amandmanima.
Prema tome, predlažem da nastavimo da diskutujemo o amandmanu, da ne pominjemo ni predsednika Republike, ni bilo koga drugog, jer prosto ne vidim koji je motiv za tako nešto i da se zaista pozabavimo zakonom koji, eto u krajnjem slučaju, po obostranoj oceni nije dobar.
Opet vam kažem, nemojte sada poistovećivati naše i vaše delovanje, jer prosto različiti su ciljevi i pobude delovanja naše stranke i vaše stranke, i cela Srbija zna da se SRS i DS nalaze na potpuno suprotnim stranama političke scene u Srbiji, i da prosto u bližoj budućnosti je nemoguće da neko kaže da mi sa vama bilo šta imamo zajedničko, niti vi sa nama.
Pri tom ne mislim da vređam ni vas, niti je u redu da vi po tom pitanju vređate nas. Prosto, poštujete nas i naše političko zalaganje, kao što mi respektujemo vas i vaše političko zalaganje, a pri tom vas ne vređamo.

Replika, gospodin Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću da se obazirem na to što Poslovnik nije ni pomenut, ni koji član, ni šta sam to uradio, ali u krajnjoj liniji nije ni važno. To da je sve dobro i sve lepo, i prethodnih godina i sada, dok se za govornicom ne pojave gospodin Nikolić i ja, mogu da prihvatim da je to tako za poslanike DS-a. Nemam ništa protiv toga. Ponosan sam na to, ponosan sam jer znam da nikada ništa ukrali nismo, da smo se borili za građane Srbije i da smo se borili protiv onih koji su zavodili strahovladu i mislili da mogu u Srbiji da rade šta im je volja. To ćemo uvek činiti, kao što smo to činili i u prethodnom periodu, a to radimo i danas.
Nisam govorio o ličnim stvarima bilo koga i trudio sam se da nikada u svom političkom delovanju ne govorim o ličnim stvarima, zato što mislim da je to nešto što je najniže, a mislim da svi koji su sarađivali, razgovarali sa nama, znaju da smo jedini koji nikada nismo preneli nijedan jedini privatni razgovor bilo kojih medija sa skupštinske govornice ili bilo šta slično.
Mislim da smo to pokazali apsolutno časnim držanjem i da nam niko ne može prebaciti. Ovde smo mi govorili o nečem drugom. Govorili smo o predsedniku Republike, o predsedniku svih građana, nije prozvana DS kada neko kaže predsednik Republike. On bi trebalo da bude predsednik svima nama, ali mi smo u prethodnoj, lokalnoj izbornoj kampanji ustanovili da on u stvari nije predsednik svih građana, i to je on sam rekao, ne mi.
On je polovinu naroda Srbije, polovinu građana Srbije proglasio za ekstremiste. Na polovinu građana Srbije vikao, nešto je zapomagao, ne mogu tačno da se setim, ali se sećaju svi u Novom Sadu na vašoj konvenciji, pretio. U Kragujevcu je pretio kako će da se pesniči. Onda sam ga obavestio da prihvatam ponudu ako hoće, ali ne narodu da preti, neka me pozove, pa je onda drugačije razgovarao sa mnom na TV Srbiji. Da li to priliči predsedniku Republike? Mislim da ne.
Takve vrste pretnji onima koji nisu za njega ili njegovu političku stranku predsednik Republike ne sme da iznosi. Mislim da su najnepristojniji oni koji vređaju građane Srbije, koji ih vređaju time što im kažu – mi ćemo da vladamo u skladu sa demokratskim principima, jer mi smo demokratski blok, zato što mi možemo da glasamo i iz Soluna i iz Bodruma, i sa svakog drugog mesta, ako to nije iz ove sale. A vi koji ćete da glasate u ovoj sali, koji ćete da idete na izbore pošteno i časno, koji ćete da se radujete, ali ne da slavite i ponižavate protivnika kada pobedite i koji ćete prvi da priznate.
Mi to za razliku od vas nećemo da radimo. I da vam kažem još nešto. Naši su se ljudi trudili za amandmane, a ne kao vi 1994. godine, a vi se to ne sećate i žao mi je što nećete da čujete nešto, ali šta da radim, verovatno imate pametnija posla. Dakle, donosili ste ovde na kolicima amandmane. Nismo mogli da ih primimo uopšte. Svako je na svoj sto dobio više amandmane nego što je zapremina ove govornice. Toliko je dolazilo, niko se nije bunio.
Mi vama ne zameramo to što izlazite da govorite. Izlazite koliko god hoćete. Parlament je za to. Ali, nemojte da kažete da vam je besmisleno ono što vam daje povod da izađete za govornicu, makar prećutite.

Gospodine Vučiću...

To je moralno. Završavam. Znam da je to kategorija koja vas u Demokratskoj stranci mnogo ne interesuje. Nije vas nikada ni interesovala. Ali, o tome povedite računa.
Ovo što pitamo predsednika Republike, pitamo ga zato što on danas, posle pobede na izborima, mora da učini ono što je obećavao u kampanji. Ja vas još jedanput podsećam, ali mi odgovorite - gde su nova radna mesta, gde su veće plate, gde su veće penzije za građane Srbije?
To je moje pitanje za vas, a to je obećao predsednik Republike, Boris Tadić, građanima Srbije. Hvala najlepše.