Zahvaljujem se. Poštovani narodni poslanici, u okviru ove rasprave već sam na početku, čini mi se, dao objašnjenja oko ključnih primedbi koje su dale poslaničke grupe.
Kada je u pitanju ovaj zakon o rešavanju sporova, ključna primedba predstavnika poslanika SRS-a je bila u vezi službe i pravne pomoći. U nekoliko navrata sam objasnio zašto to mi ne možemo prihvatiti, zašto imamo drugačije gledište i zato prosto nisam hteo da se stalno javljam i objašnjavam isto. Mislim da je potpuno bilo nepotrebno.
Na drugoj strani, kada se radi o diskusijama drugih poslanika, pre svega Demokratske stranke, u najvećem broju slučajeva radilo se o komentarima koji su bili usko stručno-pravne prirode i kojima, po mom mišljenju, nije mesto da se ovde raspravljaju. Ako postoje neka nerazumevanja od strane poslanika, neka pitaju naše stručne službe.
Naime, da li je rok prekluzivan ili instruktivan, prosto nije ni tema da se o tome raspravlja. Mogu reći, ako nekog zanima, da je rok instruktivan od 30 dana, ali ulaziti sada u te detalje mislim da je nepotrebno. To je bio razlog zbog čega nisam često uzimao reč.
Čini mi se da sam uspeo da objasnim kao predlagač suštinski deo ovog zakona. Čini mi se da sam uspeo kao predstavnik predlagača da objasnim da mirno rešavanje radnih sporova ne spada u materiju koja može da se rešava pred službom pravne pomoći. Čini mi se da sam uspeo da objasnim da se ne može na taj način povezivati direktno rešenje iz ovog zakona i ZPP-a, da se radi o različitim stvarima.
Bilo je tu dosta nesporazuma te prirode, gde se ne razume priroda ovih odnosa, pa se stalno vraća na ZPP i slične stvari, a to nema veze sa ovim. Radi se o potpuno drugoj priči.
Kada su u pitanju amandmani Demokratske stranke npr. oko Zakona o radu, da se tamo reguliše, pa ovde, ne razume se da su to dva različita postupka. Takođe oko agencije, nije moglo da se podvede pod taj zakon. Sve smo to objasnili, tako da sada suma sumarum sve svedem, zakon o mirnom rešavanju radnih sporova nadam se da će biti usvojen u Skupštini i on će omogućiti radnicima u Srbiji da vode sporove koji će se okončavati u roku od 30 dana, a ne u roku od 30 godina. Naravno, pod uslovom da obe strane prihvate da se tu rešavaju sporovi. Oni koji ne budu hteli da prihvate da rešavaju sporove pred arbitrima i miriteljima, oni će voditi sudske sporove 30 godina. To je njihova stvar.
Mi želimo ovim zakonom da uvedemo u Srbiju drugačiju praksu, drugačiju logiku, drugačiju filozofiju, pre svega filozofiju dijaloga, a ne filozofiju sukoba. Znam da to nije lako da se razume posle 60 godina komunizma i Miloševića, prosto radi se o psihološkim problemima, ali sam siguran da ćemo vremenom, da ćemo svi mi koji ovde sedimo, širom Srbije, shvatiti vrednost dijalog, da treba sporove rešavati pre svega dijalogom, samo u krajnjoj instanci sukobom i mislim u tom smislu da će ovaj zakon doprineti promeni svesti u Srbiji.
Vezano za to jeste ova tema koja je takođe bila prisutna, naravno da ovim zakonom ne omogućavamo štrajk kao pravo radnika. Mi samo kažemo kada su u pitanju vitalne službe, društvene, da hoćemo da prvo pokušaju da mirno reše spor, pa kao ne mogu da reše neka idu u štrajk, neka se bore na drugi način.
Samo još jedna rečenica, ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, to nisam rekao, ali sada na kraju hoću da kažem, on je u potpunosti usaglašen sa socijalnim partnerima u Srbiji, sa svim sindikatima i svim udruženjima poslodavaca. Svako slovo ovog zakona je u potpunosti usaglašeno, tako da mislim da to dobija posebnu težinu kada govorimo o ovom zakonu, jer mislim da je socijalni konsenzus, tamo gde ga postignemo, izuzetno dragocen. Ovde je postignut i očekujem od nove godine da ćemo u ovom delu, polako ali sigurno, praviti drugačiju Srbiju.