Dame i gospodo narodni poslanici, želim da podržim ovaj amandman zato što on definitivno ima smisla i otvara bar tri značajna pitanja na koja i ovaj zakon, a i ukupna politika Vlade treba da da odgovor.
Prvo pitanje je želja za decentralizacijom i za jačanjem lokalne samouprave, što bi na ovom primeru moglo tačno da se vidi i posebno da se opravda, s obzirom da zagađenje nastaje negde u lokalnoj samoupravi, zagađivač je iz te lokalne samouprave, ali nadoknada za zagađivanje od tog zagađivača ne ide u lokalnu samoupravu u nekom značajnijem procentu, nego ide u državu.
Prvi predlog ovog zakona je bio još gore postavljen, da 40% naknade ide lokalnoj samoupravi, a 60% u budžet Republike. Ministar je uspeo da promeni tu varijantu i da sada 60% ide u lokalne samouprave, a 40% u budžet Republike. Međutim, i to nije dovoljno. Nije logično da zagađenje nastane u Pančevu, u Kikindi, Kragujevcu, a da posle ta sredstva koja se uzimaju sa te teritorije rešavaju probleme na nekoj drugoj teritoriji.
Prema tome, taj odnos prema decentralizaciji je ovde značajan i on pokazuje da nekim sredstvima koja se ubiraju od zagađivača se neće rešavati problem na toj istoj teritoriji. Tu imamo problem da zagađivač sada postaje potpuno nezainteresovan. Vraćamo se na onu priču oko toga da zagađivač plaća, jer kada bi on plaćao na svojoj teritoriji, on bi mogao sa svojom lokalnom samoupravom da nađe varijantu i oko subvencije, i oko nekih drugih njemu interesantnih mogućnosti da on nađe i svoj ekonomski interes u smislu da kao zagađivač ostvari neka sredstva koja se na toj teritoriji praktično ulažu u rešavanje problema životne sredine.
Prema tome, treće pitanje koje bi tu bilo interesantno kroz ove procente je da imamo opet sukob nadležnosti, jer procenat se vraća na 40% u Republiku zbog toga što je to interes vodoprivrede, a ne u suštini interes ekologa, ne interes onih koji brinu o zaštiti životne sredine u pravom smislu te reči.
Znači, taj sukob koji je ovde i bio dominantan i odredio da li će procenat biti 80% u lokalnoj samoupravi, a 20% državi je ovog puta prevagnuo na stranu vodoprivrede i samo potvrđuje tezu da kompletno svi resursi trebaju, i zaštita svih resursa, da bude u Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine. Onda bi verovatno taj odnos u korist zaštite bio daleko veći. Ovde je prevagnuo privredni interes i oni koji pre svega vodu ili druge resurse vide u smislu ekonomske zarade, a ne zaštite i brige za budućnost generacija.