Narodni poslanik Meho Omerović, replika na izlaganje gospodina Kojčića.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, podsetio bih vas da nisu poslanici SDP ti koji su tražili i glasali da se ova tačka nađe na dnevnom redu jučerašnjeg i današnjeg zasedanja. Dakle, nemojte molim vas niti apelovati, niti nam govoriti na šta da se koncentrišemo. Mi se koncentrišemo na ono što je na dnevnom redu, a dnevni red je upravo ovaj predlog izmena i dopuna zakona.
Javio sam se jer je očigledno da je jednom mojom gestikulacijom gospodin Kojčić pogrešno protumačio moje izlaganje. Radi se o užasnom nesporazumu. Meni se spočitava nešto što uopšte nisam rekao.
Podsetiću vas, a bili ste svi u sali pre nekih četrdesetak minuta, govorio sam o časnoj istoriji i srpskog naroda i srpske države, svim nevinim žrtvama i borcima koji su pali protiv fašista, bez obzira da li oni bili pod ovom kapom, pod onom kapom, pod ovim znakom ili onim znakom, lično i predstavnici moje stranke, a mislim i svi građani ove naše zemlje Srbije, duguju samo slavu i zahvalnost.
Prema tome, ne govorim o njima, govorim o onima koji su sarađivali sa okupatorom. Zar ćemo dopustiti da jedan Pavle Đurišić i njegovi potomci, eventualni, uživaju prava i privilegije koje bi proistekle iz ovakvog predloga zakona?
Što se tiče porodičnih tragedija, gospodine Kojčiću, i ja u mojoj porodici imam sličnu tragediju. Nažalost, izgleda da nema porodice na ovim našim prostorima koja nije doživela takvu sudbinu, gde su stradali i jedni i drugi, od jednih, od drugih, od trećih. U tom ratu su svi pravili zločine, ponavljam svi, i predstavnici četničkih odreda i predstavnici partizanskih odreda, predstavnici nekih drugih formacija. Dakle, ne govorimo o tome. Saosećam sa svakim čovekom i mislim da brigu za čoveka treba prepustiti svakom pojedinačno.

Gospodine Kojčiću, izvolite.

Da bi moj stav bio razumljiviji, moram da vam se, pre svega, kako bi se to reklo, politički predstavim. Još 1990. godine jedna grupa demokratski orijentisanih Beograđana, uglavnom, a onda i nekih drugih, sticajem okolnosti, pokrenula je jedan list demokratskog i patriotskog opredeljenja. Insistirao sam da se taj list zove "Država". Verovao sam da srpski narod ima pravo da živi u etničkim granicama i da svoju državnost poklopi sa njima. Nije se dogodilo to. Danas sam čvrstog uverenja da se naša šansa pruža u ujedinjenoj Evropi.
Inače, bio sam predsednik Srpske demokratske stranke u Srbiji. Dakle, sva moja politička stremljenja bila su tokom godina raspada prethodne Jugoslavije orijentisana upravo na Srbe koji žive van Srbije. Ja sam sa liste DOS u onoj prelaznoj vladi od 15. oktobra, koja je trajala negde do februara 2000. godine, bio zamenik ministra za veze sa Srbima van Srbije. I sada sam član Odbora za dijasporu. Moja opsesija nije dobrobit samo srpskog naroda koji živi u Srbiji, nego srpskog naroda kao takvog, ma gde živeo.
Učestvovao sam u izbornoj kampanji Srpske demokratske stranke u Crnoj Gori, učestvovao sam i u izborima Srpske demokratske stranke u Republici Srpskoj. Samo mislim da svako od nas, zbog toga molim da se ovaj nesporazum apsolutno otkloni, učini sve, koliko je moguće, da se poboljša položaj našeg naroda bilo gde da živi, konkretno, kada ima probleme pravno-etničkog uređenja svoje egzistencije u Hrvatskoj, kao što znate da sada ima, da se mi nađemo kao čvrsti oslonac našem narodu koji živi u Republici Hrvatskoj.
Dakle, meni se, kao čoveku koji je bio glavni i odgovorni urednik i pokretač lista "Država", koji je bio član Srpske demokratske stranke, ponajmanje može pripisati srbijanstvo. Jedan moj prijatelj, inače, zove se Đorđe Ocić, napisao knjigu, gde je, povodom one priče gde se dokazuje da su Crnogorci Srbi, obrnuto rekao – i Srbi su Crnogorci. Verujem da je ogroman deo Srba crnogorskog porekla. Ovo govorim zbog toga što je ovo očigledno nesporazum. I moje prezime Kojčić imate samo u Crnoj Gori i jedan krak koji je otišao do Slavonije, preko Arsenija Čarnojevića.
Dakle, samo sam predložio da se naša politička energija, konstruktivna politička energija, u cilju očuvanja zajedničke države, a to na izvestan način implicira i očuvanje teritorije Kosova i Metohije u Srbiji i u zajedničkoj državi, orijentiše tamo gde možemo da damo doprinos. Još uvek sam spreman da idem i u Crnu Goru, da idem u Srpsku Republiku, sa apsolutno istim ciljevima koji imaju potpuni legitimitet.
Dakle, mislim da je ovo samo bio nesporazum, mislim da je to stenogram, malopre sam pogledao, isto potvrdio. Nema razloga da to ne bude tako.
(Predsednik: I u to ime se izvinjavate?)
U ime državnog razloga, ako se neko oseća povređenim, izvinjavam se, i isto tako, u ime državnog razloga, neću da postavim pitanje da li je uvredljiva reč reći nekome i njegovoj porodici da je kolaboracionista.

Izvolite, po Poslovniku, gospođa Nestorović, pa potom Blagica Kostić, po Poslovniku.

Javljam se po Poslovniku, a propo izlaganja gospodina Pejčića pre nego što ste dali kratku pauzu, jer je gospodin Pejčić konstatovao ovde da ne postoji nikakvo mišljenje nadležnog ministra, gospodina Slobodana Lalovića, koga je predstavio kao ministra iz SDP, uz konstataciju da takvog mišljenja nikada neće ni biti.
Inače, juče sam na početku svog govora ovde rekla da mi se čini da je ovaj predlog o pomirenju, kako se kaže u obrazloženju, i to nacionalnom, nekako na mala vrata ušao u Skupštinu, jer ne možemo o velikim temama pričati na način da ih svodimo na plate, odnosno na novac, jer ako je priča o nacionalnom pomirenju, onda treba da bude u vidu svečane deklaracije o pomirenju, koju bi ova skupština bez rasprave usvojila.
Moram da demantujem gospodina Pejčića, pošto evo ga mišljenje gospodina Lalovića, dato još 9.11.2004. godine. Da ne bi čitala ovo mišljenje, jer svako može da ga dobije, ono što je bitno za sve poslanike i za javnost Srbije, a posebno je bitno za SDP, da se zna da u ovom mišljenju apsolutno ne postoji niti jedna ideološka ili politička odrednica.
Mišljenje se isključivo zasniva na analizi Predloga zakona, kako ga je predložilo 13 poslanika iz SPO. Ono što jeste ovde problem, još jednom želim da ponovim, što nije pronađen pravi i adekvatan način da se o velikim temama, kao što je nacionalno pomirenje, po zakonu u čijem obrazloženju stoje velike kategorije, kao što su istina, pomirenje i budućnost, govori na način da se tema svodi na plate, da se ovde licitira zločinima, da se o tome raspravlja u jednoj apsolutnoj netolerantnoj atmosferi.
Apelujem na sve vas da iskoristimo ovu raspravu, a želim da verujem da je intencija poslanika SPO bila nacionalno pomirenje, a ne priča da se relativizuju zločini, apelujem da se ovde međusobno ne diskvalifikujemo, ne vređamo, jer to nije dobro ni za nas ni za naš budući rad, nije dobro za Srbiju, nije dobro ni za one koji nas gledaju van Srbije.
Još jednom, istine radi, mišljenje postoji i ono je negativno, i moram da kažem da je apsolutno pogrešan pristup i da već dva dana, a možda ćemo još dva dana kako stvari teku, na ovaj način raspravljamo o tako važnim i bitnim stvarima. Hvala.

Hvala, gospođo Nestorović. Reč ima narodni poslanik Blagica Kostić, po Poslovniku. Gospodine Pejčiću, molim vas, samo da pojasnimo svima koji to ne znaju, uopšte nije neophodno niti Skupština ikad traži mišljenje ministra. Skupštinu ministri ne interesuju, ona isključivo komunicira sa Vladom. Izvolite, gospođice Kostić.

Pozivam se na član 100, reagujući na izlaganje gospodina Dačića. SPO je stranka koja u svom programu ima kao zacrtan cilj nacionalno pomirenje. Stoga, SPO nije imao nameru da preda u skupštinsku proceduru Predlog ovog zakona sa namerom da izazove bilo kakve svađe.
Neophodno je da završimo građanski rat da bismo mogli da živimo u građanskom miru. Predlog ovog zakona predstavlja jasan istorijski diskontinuitet sa vremenom u kome smo živeli 60 godina. Sve ovo na šta se mi pozivamo, sve činjenice još uvek su dovoljno nejasne. Arhive su zatvorene, a svi mi tvrdimo da su podaci koje ovde koristimo istiniti, pa otvorimo dosijea da bismo saznali istinu.

Replika na izlaganje gospođe Nestorović, jedna mala ispravka, izvolite, gospodin Anđelković.

Ništa u cilju produbljivanja rasprave, nego gospođa Nestorović je rekla da bi bilo dobro da Skupština usvoji i da nije dobro što nije usvojila deklaraciju o narodnom jedinstvu. To i povodom ovoga što je i narodni poslanik Blagica sada govorila.
Ova skupština je usvojila Deklaraciju o narodnom jedinstvu. Lično smo je pisali Vuk Drašković, ja i Milomir Minić, 24. marta 1998. godine, a doduše plašili smo se da ne ode kući pre nego što dođemo na Skupštinu, a pisali smo je u "Jugopetrolu", da ne bude da pričam napamet, u kancelariji direktora "Jugopetrola".
Pravo sa tog razgovora i pripremljene deklaracije došli smo u Skupštinu i tu deklaraciju o narodnom jedinstvu usvojili. Deklaracija je objavljena u "Službenom glasniku". Skupština je jednoglasno usvojila, "Službeni glasnik Republike Srbije" broj 8 od 24. marta 1998. godine.
To su bili oni dani kada smo pripremali dokumentaciju i dokumenta o zajedničkom formiranju vlasti SPS i SPO. U tom cilju se došlo do zajedničke deklaracije o narodnom jedinstvu.
Bilo bi dobro da Skupština dobije taj dokument, jer je on u posedu Skupštine. Tu se govori o sledećim stvarima, a na čemu insistiramo ova dva dana. Nije duga deklaracija, jedna strana, jeste, i vi ste glasali za deklaraciju, nije ništa sporno u deklaraciji. (Tomislav Nikolić: Koji mi?) Vi, kada ste bili u parlamentu, SRS, gospodine Nikoliću.
"Odgovornost za ostvarivanje vitalnih nacionalnih državnih interesa, sadašnjosti i budućnosti Srbije nameću obavezu narodnom jedinstvu i kod temeljnih potreba države i naroda. Svima, bez obzira na stranačke i ma kakve druge pripadnosti, dobrobit naroda i građana, treba da budu zajednička briga i vrhovni interes.
Kako su istorijske prilike odredile da se u prošlosti srpski narod deli, ovo vreme traži slogu i jedinstvo. Srbiji su potrebni sloga i jedinstvo, zato svesni odgovornosti zahteva vremena i očekivanja naroda i građana za napredak i razvoj Srbije u miru, sve deobe iz prošlosti ostavljamo istoriji."
Ne bih dalje da čitam, možete da dobijete i da uzmete i pogledate. Ostavimo deobe istoriji. To je suština našeg zalaganja, da je onaj ko sebe smatra antifašistom i do sada imao pravo da dobije status antifašiste i sva socijalna prava po tom osnovu. Nemojmo one koji su ubijali i koji su bili kolaboracionisti da proglašavamo antifašistima. Ne govorim o celini nekog pokreta u pozitivnom ili negativnom smislu, ali sasvim je jasno da je postojala struktura jasnih ravnogorskih odreda koji su kolaborirali sa fašističkom Nemačkom. Zato ostavimo istoriju, a bavimo se zakonima za sutrašnji dan Srbije.