Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS kolega Miroslav Nedeljković je podneo amandman na član 103, da se menja i glasi: "Strani državljanin ne može biti usvojitelj". U obrazloženju amandmana koje je dato stoji: "Protiv inostranog usvojenja ima demografskih i stručnih razloga – nemogućnost organa starateljstva da ima uvid u način vršenja roditeljske uloge od strane lica koja žive u drugoj državi."
Naravno, Vlada Republike Srbije je dala negativno mišljenje o ovom amandmanu i dala sledeće obrazloženje: "Amandman se ne može prihvatiti iz razloga što nije u skladu sa članom 21. Konvencije UN o pravima deteta, kojom je propisana obaveza država članica da obezbede alternativne vidove zbrinjavanja, uključujući i međudržavno usvojenje, deci koju nije moguće zbrinuti u zemlji porekla."
Sam član 103. koji se odnosi na državljanstvo usvojitelja kaže u prvom stavu: "Strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom: 1. da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima; 2. da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem."
Srpska radikalna stranka smatra da je ovo jedan od ključnih članova na koje smo napisali amandmane i da će, u prilog ovom obrazlaganju svih naših kolega koji su izlazili za govornicu braneći ovaj amandman na član 103, Vlada Srbije imati u vidu da će ova poslanička većina u Skupštini glasati za amandman SRS, upravo iz ovih razloga koje smo iznosili za ovom govornicom.
Mi treba pre svega da u ovoj skupštini donosimo zakone koji će zaštiti naše vitalne interese. To treba imati u vidu, i naravno, naše obrazloženje koje smo dali da smo protiv inostranog usvajanja, naročito kada su u pitanju demografski razlozi.
Prema tome, nadam se da će skupštinska većina u danu za glasanje podržati amandman gospodina Miroslava Nedeljkovića, odnosno poslaničke grupe SRS, na član 103.
Smatramo da ovaj član 103. mora da se menja i da upravo u ovom obrazloženju treba da stoji, u članu 103, da strani državljanin ne može usvojiti dete pod uslovima kako je ovo Vlada ovde naglasila u Predlogu zakona.

Još neko po ovom amandmanu? Narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 103. u ime SRS amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Nedeljković i ovo je jedan, reklo bi se, od izuzetno važnih amandmana.
Radi se o starateljstvu. Po predlogu amandmana koji je dala SRS strani državljani ne mogu usvajati decu u Srbiji.
Ovo je važno iz više razloga. Važno je zbog toga što ima više nego dovoljno ljudi u Srbiji koji ne mogu da usvoje decu, a to bi želeli. Svakako je državni interes da se prvo njima izađe u susret, a tek onda nekome ko je van granica ove zemlje.
S druge strane, iz dana u dan sve je više parova koji ne mogu da imaju dece i sve je više zahteva za usvajanje dece. Ono što će se desiti u budućnosti je sigurno da će potreba za usvajanjem biti još veća, a da će te dece biti još manje.
Obrazloženje koje je ovde dala Vlada – da se amandman ne može prihvatiti iz razloga što je suprotan Konvenciji UN o pravima deteta – nije tačno, jer član 21. Konvencije UN o pravima deteta kaže da će se obezbediti alternativni način zbrinjavanja, uključujući i međudržavno usvojenje, ali samo u slučaju da se deca ne mogu adekvatno zbrinuti u zemlji porekla.
Dakle, Konvencija UN govori jasno o tome da je prioritet da se deca zbrinjavaju u državama porekla. Kao što smo već videli, u državi Srbiji, nažalost, postoji mnogo više onih ljudi koji bi usvajali, tako da ovo nije problem.
Druga stvar koja je izuzetno problematična u ovom članu jeste to što su ministru data ovlašćenja koja on ni u kom slučaju ne bi mogao da ima. Jer, rečeno je da "strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom: 1. da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima; 2. da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem", a onda je u trećem stavu rečeno da nijedan od ova dva, odnosno prvi i najvažniji od ova dva uslova ne važi, odnosno da ga ministar svojevoljno i samovoljno može zaobići, ukoliko oceni da za to postoje naročito opravdani razlozi.
U tom slučaju nije potrebno da prođe godinu dana od unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvojenja. U slučaju da ministar tako proceni, moguće je i da istog dana kada budu uneti ti podaci o usvojeniku u registar usvojenja, ili posle dva ili tri dana – za koje vreme apsolutno ne mogu da reaguju niti organi starateljstva niti drugi državni organi, niti je moguće da se u našoj zemlji, što bi morao da bude prioritet, nađu lica koja će usvojiti neko dete – bez ikakvog roka i bez ikakvog ograničenja, resorni ministar stranom državljaninu omogući da usvoji dete iz Srbije.
Ono što dolazi nakon ovoga, nakon usvojenja jeste to da država, odnosno vladajuća koalicija nije prihvatila apsolutno nikakve mehanizme kontrole onoga što će se dešavati u budućnosti sa tom porodicom, odnosno sa tim detetom. Vi ste se dosta hvalili obrazlažući ovaj zakon da će se mnogo uraditi na zaštiti prava dece i na sprečavanju nasilja u porodici, ali vas ja pitam šta će se desiti ukoliko ovakvo dete bude sutra žrtva bilo kakvog nasilja.
Kada neko dete bude usvojeno u inostranstvu po drugim međunarodnim konvencijama normalno da će to dete dobiti državljanstvo svojih roditelja, normalno da će tom detetu biti promenjeno ime, a država neće imati apsolutno nikakvu ingerenciju, niti mogućnost nadzora, niti bilo šta drugo nad tim detetom.
Ko je nama garancija da sutra, usled zloupotreba da li onih koji usvajaju, da li ministara, neka od ove dece neće završiti kao belo roblje? Ko nam je garancija da ova deca neće završiti kao davaoci organa, ko nam je garancija da ova deca neće završiti na najgori mogući način? Naravno, nažalost, ovde takve garancije nema, niko o tome nije mislio, niti je predvideo bilo kakva ograničenja i bilo kakve mogućnosti kontrole nakon usvojenja. Zato vam predlažem da razmislite o ovom amandmanu. Izuzetno je važan i treba da ga prihvatite.

Još neko povodom istog amandmana? (Ne.)
Na član 103. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Pošto su amandman prihvatili Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 112. amandman je podnela narodni poslanik Anita Beretić.
Pošto su amandman prihvatili Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 126. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Tražili smo reč za amandman Meha Omerovića.)
Oprostite, nisam čuo. Izvolite, narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 126. porodičnog zakona. Zbog naše javnosti samo ću ukratko da uvedem u član 126.
Član 126. reguliše starateljstvo. Prvi stav tog člana kaže ko subjektivno može da bude staratelj, a to su lica koja imaju lična svojstva i sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja. Stav 2. je objektivne prirode i govori o rodbinskoj vezi. To su nekakvi objektivni razlozi ko može postati staratelj, odnosno prihvatiti štićenika na starateljstvo. Za staratelja se prvenstveno postavljaju supružnik, srodnik ili hranitelj štićenika, osim ako u interesu štićenika nije tako.
U ime SRS podneo sam amandman na član 126. da se, pored ova dva stava, doda treći stav – da za staratelja mogu da se imenuju bliski srodnici, i oni su dužni da prihvate starateljstvo osim (a to je nešto objektivno i preporučuje se) u slučaju da su stariji od 60 godina, bolesni, da već vrše starateljstvo, imaju više maloletne dece ili jedno dete koje je mlađe od sedam godina. Dakle, to su razlozi zbog kojih bliski srodnici ne bi mogli da se postave za staratelja.
Zbog čega smo predložili ovaj amandman? Ovaj amandman je predložen iz razloga što SRS na centralno mesto stavlja porodicu, svakako pre bilo čega drugog, iz razloga da bi se deci kojima je potrebno starateljstvo omogućilo njihovo normalno podizanje, da bi porodica bila ono što nas zbližava, spaja, a naravno da bi posle i država, uz zdravu porodicu, zdravije i normalnije funkcionisala.
Veoma mi je interesantno obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana koje je dala Vlada. Kaže: "Amandman se ne može prihvatiti iz razloga što je rešenje koje se predlaže amandmanom sadržano u važećem Zakonu o braku i porodičnim odnosima i u dosadašnjoj primeni nije dalo pozitivne rezultate."
Dosadašnji rad ove vlade nije dao pozitivne rezultate i SRS nije zadovoljna njenim radom, a naravno da građani Srbije još više nisu zadovoljni, jer su očekivali mnogo više i mnogo bolje. Ovo obrazloženje koje je dala Vlada za neprihvatanje ovog amandmana može da pije vodu isto onoliko koliko mi cenimo rad Vlade. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo ću u nekoliko rečenica da se osvrnem i na malopređašnji amandman, jer nisam dobro čuo predsednika Skupštine, kriv sam, izvinjavam se.
Dakle, najpre smatram da bi Vlada i resorni ministar... a ne znam šta on ima u ovom trenutku važnije da radi, radno vreme u Vladi je, koliko znam, okončano odavno, a Skupština Srbije zaseda i ne vidim da ima neka pametnija posla sem da sedne i da čuje šta poslanici misle o pojedinim članovima zakona i o amandmanima na pojedine članove.
U svakom slučaju, smatram da ne sme... Dobro veče, gospodine ministre. Smatram da Vlada Srbije mora da prihvati amandman koji govori o nemogućnosti da stranci usvajaju našu decu. To je veoma značajno iz dva razloga. Nije reč ni o kakvoj ksenofobiji, kao što bi to neki želeli da prikažu, reč je o vrlo praktičnim razlozima.
Tri su ta razloga. Prvi je demografske prirode. Dakle, mi u Srbiji imamo mnogo više starih ljudi nego mladih, govorim proporcionalno i procentualno, a posebno u poređenju sa onim zemljama koje se nazivaju mladim državama, kao što su na primer Turska, Albanija i druge zemlje.
Dakle, apsolutno ne možemo da se poredimo, niti slučajno pohvalimo značajnijim udelom mlađe populacije u ukupnom stanovništvu.
Drugi je razlog taj što ne postoji mogućnost praćenja samog starateljstva nad decom koju usvoji stranac. Dakle, ne postoji nikakva mogućnost da znamo kako se dete razvija, čuva, odgaja, kako i na koji način se vaspitava.
Treći razlog koji bi mogao da se prihvati jeste činjenica da se time otvaraju mogućnosti za brojne zloupotrebe. Imamo logično pitanje, na koje ovde, čini mi se, nema odgovora. Mi imamo tri puta veći broj prijavljenih naših ljudi koji iz različitih fizičkih razloga ne mogu da imaju decu, žele da usvoje decu, žele da im pruže toplinu svog doma, žele da im učine sve što je u njihovoj moći. Obično su to ljudi koji užasno mnogo vole decu, kojima je smisao života da takvo dete usvoje i da mogu da pokažu svoju ljubav prema deci.
Dakle, umesto da tim ljudima omogućimo da lakše i brže dobiju mogućnost starateljstva i da istovremeno time decu usrećimo mnogo brže, sada će stranci da dobijaju tu vrstu mogućnosti.
Zbog čega? Ne zna niko, ali kaže – to piše u Konvenciji. Ne piše to u Konvenciji. Piše pod kojim uslovima – kada u nekoj zemlji ne postoji mogućnost da se drugačije zadovolji takva vrsta potrebe. To je, izgleda, neko naučio i prosipa svaki put kada ne zna šta drugo da kaže: to je u skladu sa standardima Evropske unije, a ono je u skladu sa konvencijama, treće je u skladu sa ne znam čim. Nije tačno. Kažem da nije tačno. To ne piše u Konvenciji o pravima deteta. Doneću vam je, a vi mi pokažite član u kome to piše. Znači, vrlo praktičan i pragmatičan razlog zašto bi bilo dobro da taj amandman na član 103. bude prihvaćen.
Što se tiče člana 126, to je nešto što je vrlo blisko pameti: hajde da obavežemo bliske srodnike, one koji su najbliži rođaci, najbliži srodnici, a nemaju više od jednog maloletnog deteta ili dete mlađe od sedam godina, da imaju obavezu starateljstva nad takvim osobama. Mislim da ništa prirodnije, ništa bliže pameti, ništa bliže našoj tradiciji, ništa bliže našoj porodici ne postoji od toga. Ne vidim zašto bi se neko toga plašio i zašto bi to neko izbegavao.
Imam još molbu, znam da se uvek ne bavi time ministar, time se bavi stručne službe u Vladi Republike Srbije – voleo bih da kada odgovaraju na amandmane i šalju svoja mišljenja to ne budu ovako birokratski odgovori, da ne budu isti odgovori na svaki amandman i na svako postavljeno pitanje, na bilo kakvu izmenu koju predlažu narodni poslanici, nego da neko stvarno sedne, ko želi time da se bavi, i da suštinske odgovore uputi narodnim poslanicima i Narodnoj skupštini, jer narodni poslanici i Narodna skupština to zaslužuju, kao predstavnici naroda i građana Srbije. Hvala lepo.

Hvala vama. Reč ima, po istom amandmanu, narodni poslanik Momir Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako dete zbog bilo kog razloga ostane bez roditelja (da li su se roditelji razveli, ili su umrli ili su ga napustili), sasvim je normalno da se starateljstvo nad takvim detetom poveri bliskim srodnicima. Pri tom se imaju u vidu pre svega deda i baba, a dr Smiljanić je u svom izlaganju pre ove pauze nedvosmisleno potvrdio upravo ove reči koje sada izgovaram, dakle, bliski srodnici, pre svega deda i baba, i rođaci po prvoj liniji, stric, tetka itd.
U obrazloženju Vlade zašto amandman nije prihvaćen kaže se – amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje koje se predlaže amandmanom sadržano u važećem Zakonu o braku i porodičnim odnosima i u dosadašnjoj primeni nije dalo pozitivne rezultate.
Znam mnogo porodica gde su decu odnegovali upravo deda i baba, upravo roditelji roditelja, i danas su ta deca čestiti građani ove zemlje. Ne vidim ko je procenio da to nije dalo pozitivne rezultate i da će mnogo pozitivnije rezultate da da ukoliko unuče nekog dede i babe ne čuvaju deda i baba, ne staraju se o njemu deda i baba, nego neki koji nisu u srodstvu sa njim. Smatram da ovaj amandman treba usvojiti, jer on primenu ovog zakona dovodi bar u nekakav sklad.

Reč ima narodni poslanik i predsednik Skupštine Predrag Marković.