Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Otvaram sednicu Trećeg vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 152 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Zahvaljujem.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Radojko Obradović, Goran Svilanović, Žarko Korać, Miroslav Markićević, Milorad Belić i Vladan Vučićević.
Saglasno članu 80. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvao u dogovoru sa predsednicima poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini izuzetno za petak, kao i u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 80. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predlog akta iz dnevnog reda, koji su u ovom zahtevu za održavanje Trećeg vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini utvrdila 104 narodna poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Trećeg vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini, koje je sazvano na zahtev 104 narodna poslanika, saglasno članu 79. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 162. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Trećeg vanrednog zasedanja, sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite, za Treće vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini utvrđen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog rezolucije o omogućavanju odbrane Slobodana Miloševića u Hagu, obustavljanjem progona njegove porodice, koji su podnela 104 narodna poslanika.
Rad po dnevnom redu.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG REZOLUCIJE O OMOGUĆAVANjU ODBRANE SLOBODANA MILOŠEVIĆA U HAGU, OBUSTAVLjANjEM PROGONA NjEGOVE PORODICE
Primili ste Predlog rezolucije, koji su podnela 104 narodna poslanika.
Podsećam vas da, prema članu 156. stav 3. shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe. Pošto ukupno vreme za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka jedan sat 38 minuta 24 sekunde, Demokratska stranka Srbije jedan sat tri minuta i 36 sekundi, Demokratska stranka – Boris Tadić 44 minuta 24 sekunde, G17 plus 37 minuta 12 sekundi, Srpski pokret obnove – Nova Srbija 26 minuta 24 sekunde, Socijalistička partija Srbije 26 minuta 24 sekunde i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, po pet minuta, na osnovu člana 89. stav 3. Poslovnika.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Istovremeno vas obaveštavam da će za ovu tačku ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije biti Milorad Vučelić.
Saglasno članu 156. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram jedinstveni pretres.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Tomislav Nikolić, želi reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnje vanredno zasedanje i ova tačka dnevnog reda nisu sazvani, kako to zlonamerno neki mediji objavljuju, na zahtev Slobodana Miloševića, nego na molbu Slobodana Miloševića; molbu upućenu najpre meni, a onda i svim poslanicima Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije, za koje je Slobodan Milošević bio ubeđen da će razumeti o čemu se ovde radi. Drago mi je što je 104 poslanika razumelo o čemu se radi, a trudiću se da vas ubedim da vi imate isto mišljenje i da vas ubedim da iskažete to svoje mišljenje.
Današnja sednica je svojevrsni ispit i suočavanje sa shvatanjem demokratije i ljudskih prava. Imate dosta toga napisanog na papiru, imate dosta toga obezbeđenog rezolucijama, imate iza sebe izbornu volju građana, koja je sastavila ovu vladu na neki način. Naravno, da je neko pitao birače pre izbora, da li glasaju pojedinačno za ove političke stranke, koje bi posle toga mogle da naprave koaliciju za vladu, vi ovakvu vladu ne biste imali, ali poštujem legitimitet Narodne skupštine da promeni volju birača. To se uvek iskaže na nekim narednim izborima.
Provera shvatanja demokratije, posebno posle petooktobarskih događaja 2000. godine. Tada je uveden manir da je demokratija sve ono što podrži Zapad. Tada je u Srbiju ušla američka izvozna demokratija; što priliči Jovu, ne priliči volu; znači, ono što u Americi ne sme, u Srbiji mora da bude primenjeno. Petog oktobra je počeo obračun sa mnogim ljudima u Srbiji, prvenstveno obračun sa Slobodanom Miloševićem, njegovom porodicom i njegovom političkom strankom. To je bio prvi planirani zadati udarac mimo demokratije.
Slobodan Milošević je neustavnom uredbom Vlade Republike Srbije, o čemu se izjasnio Ustavni sud, povodom čega niste preduzeli ni dan-danas nijednu meru, izručen u Hag, a Srbiji lansirana priča da u Hag ljudi idu da bi dokazali nevinost, da je Hag čistilište kroz koje svi moramo da prođemo, da ćemo posle toga doživeti reinkarnaciju i svi ćemo biti mali Evropljani, pa ćemo da rastemo dok ne dorastemo na normalne Evropljane.
Odlaskom Miloševića u Hag počeo je obračun i sa njegovom porodicom. To je ono što mene najviše boli. Obračun sa njegovom porodicom počeli su oni koji nikada nikakvu štetu od Miloševića nisu imali, koji su se sa njim dogovarali kako će Srbija da izgleda posle 5. oktobra, a kojima su i tada i danas, a i sada su puna usta demokratije.
Milošević je imao nesreću da ne bude tu da brani svoju porodicu. Inače su mnoge porodice bile ugrožene, ali smo mi koji smo njihovi očevi, domaćini, bili tu, pa je bilo malo nezgodno udariti na naše porodice kada se znalo da ćemo da ih branimo.
Da samo malu digresiju napravim. Nikad neću da zaboravim članak u "Večernjim novostima", objavljen tri dana posle odlaska Vojislava Šešelja u Hag, dobrovoljnog odlaska, za kojim žudite i sada za svakog optuženog. Naslov je bio: "Batajnica odahnula". Komšije srećne, otišao Vojislav Šešelj, koji je pravio probleme u Batajnici. Bio je to znak da treba krenuti i na porodicu Vojislava Šešelja i na njegovu decu, i na njegovo unuče.
Vojislav Šešelj je iza sebe imao Srpsku radikalnu stranku, koja je u to najteže vreme uspela da obezbedi mir i sigurnost njegovoj porodici. Milošević tu sreću nije imao. Ne dugo po odlasku Miloševića u Hag, rasturena mu je i razvejana porodica po Evropi. Ne ulazim u to, nije moje da ulazim u to, kako su izgledale te presude. Nisam o tome znao ništa, kao i niko od vas, kao i 90 posto građana Srbije, kojima je dovoljno bilo reći Milošević, i više se ne istražuje.
Samo se pitalo, je li ubijen? Mira Marković, je li uhapšena ili ubijena? Marko Milošević, je li uhapšen ili ubijen, gotovo. Stiglo se i do snahe, koja je osuđena, čini mi se, po nekoj presudi. Možda se čeka punoletstvo unuka, da i on bude osuđen, zato što je unuk nekoga ko je bio izabran od strane naroda. Niti može da bude privilegovan onaj ko pripada porodici izabranog čoveka, niti sme da bude kažnjen samo zato što pripada njegovoj porodici.
Nisam znao na osnovu kojih dokaza je osuđen Marko Milošević. Kada me je Sloba pozvao iz Haga i zamolio da se u to uključim, nije tražio ni preinačavanje presude, ni ukidanje presude, tražio je da samo pročitam spise sa suđenja, a onda kaže - postupi po savesti, i ti si i otac i deda. Tada sam ustanovio da je taj čovek osuđen nizašta.
Dobio sam neki izveštaj MUP-a u kome piše da se sumnja da je Marko Milošević švercovao duvan, ovo, ono, umešan u šverc, u kriminal, ali nigde nisam pročitao da je bilo koji tužilac podneo krivičnu prijavu, da je bilo ko poveo postupak protiv Marka Miloševića za krivična dela, o kojima SUP piše da postoje sumnje da se time bavio. Ali, sproveden je sudski postupak, sudska farsa, koja će ostati zabeležena u analima.
Bilo je moguće zato što je u pitanju Marko Milošević, koga lično ne poznajem i nikada ga nisam video, bilo je moguće da sudija kaže oštećenom nad kojim je načinjeno krivično delo, na suđenju pri izricanju presude - vi ste danas na suđenju izjavili da vam Marko Milošević nije pretio motornom testerom; taj vaš iskaz ne uzimam u obzir, nego uzimam iskaz dat u istrazi kada ste rekli da vam je pretio motornom testerom.
Ne bih želeo nikom od vas 250, niti bilo kome od miliona građana Srbije da se nađu pred sudijom koji će reći, ovo što sada pred sudom govoriš ne uzimam ti u obzir, uzimam ti u obzir ono što si rekao kada su te uhapsili. To ne želim zaista nikome.
Ta presuda je bila osnov za izdavanje evropske poternice zbog koje Marko Milošević četiri godine ne može da se vrati u Srbiju, jer će biti uhapšen i od nove vlasti koja se nije o tom predmetu uopšte do sada izjasnila, a posebno od evropskih vlasti, posebno u Holandiji, ako bi otišao da obiđe oca.
Poternica za Mirom Marković je nonsens, apsurd, čak SUP i ne obaveštava da je ona činila neka krivična dela, sumnjaju, priča se da je ona činila neka krivična dela. Kaže se da je izdata poternica za njom jer je optužena da je podstrekivala sekretara Vlada Živku Knežević da ona podstrekuje predsednika Stambene komisije Branislava Ivkovića, da Stambena komisija da stan dadilji njenog unuka. SUP priznaje u svom izveštaju da mnoge evropske zemlje nisu prihvatile poternicu, neće da kaže koje zato što moderno demokratsko, evropsko zakonodavstvo ne poznaje takvo krivično delo.
Kamo sreće da ga ne poznaje ni srpsko zakonodavstvo. Kamo sreće kada ovu našu "žabu potkivate" da liči na Evropu, kamo sreću i tu potkovicu da ste udarili i da ste rekli - ne može da bude optužen onaj ko je podstrekivao nekoga da taj podstrekuje nekog drugog, a da taj posle utiče na komisiju, koja ima više članova, da donese nekakvu odluku.
Da vas podsetim, uz pijetet, i sami ste donosili takve odluke. I sami ste jednu vilu dali nekome ko na to nije imao pravo. Vi ste imali neke druge razloge. Neko je imao neke druge razloge.
Stavite sve na isti "kantar", kada se izbaždari kantar, neka važi za svakog građanina Srbije, a ne jedan kantar ispod tezge za nas, a jedan javni za one protiv kojih imamo nešto.

Gospodine Nikoliću, koristite i drugih deset minuta?

Koristim još deset minuta.

Izvinite, vi ste u ime predlagača.

Ne vredi, vama to neću da objašnjavam, vi nikada niste povredili Poslovnik, tako vam obezbedi većina. I juče sam gledao tu farsu od glasanja povodom povrede Poslovnika. kako god mi kažete. Ako mi kažete još minut, u redu, ako mi kažete izađi iz sale, izaći ću iz sale. Vama je sve moguće.

Dozvolite da vam kažem - nastavite da govorite jer ste ovlašćeni predlagač.

Hvala. Zahvaljivao sam se i bivšim predsednicima, pa ostadoh u Skupštini, a njih ovde više nema.
Sada bih da uđem u meritum stvari, u ono što je u svemu ovome najbitnije, u čemu vidim najveći greh današnje vlasti u Republici Srbiji.
U toku je odbrana Slobodana Miloševića, izvođenje njegovih dokaza, saslušavanje njegovih svedoka. Ako imate vremena pogledajte, ako nemate neka vam snime kod kuće, svi imate videorekordere. Imate dobre plate, imate i videorekordere. Snimite to pa pogledajte uveče, može da deluje otrežnjujuće na mnoge ljude.
Intelektualni vrh srpski – filozofski, politički, ekonomski, pravni – brani Slobodana Miloševića u Hagu. Mnogi koji se sa njim nikada u životu nisu slagali, svesni toga da se tamo brani Srbija. Apsolutno superiorni u odnosu na Evropu i na to sam najviše ponosan.
Svaki od Miloševićevih svedoka tamo je bio superioran u odnosu na Evropu, u odnosu na svet koji pokušava da osudi Slobodana Miloševića, jer to je, jednostavno, bilo neuporedivo. Takve umove Evropa nema. Takvi umovi nisu sluge Slobodana Miloševića, nego su sluge Srbije i zbog Srbije idu u Hag.
Milošević bi trebalo da se dobro brani, da ima mogućnosti da se dobro brani, a vi mu ne dajete tu mogućnost. Onaj ko je od vas roditelj zna da Milošević ne može da uđe sto posto u svoju odbranu. Ostaje briga o tome zašto ne viđa sina, zašto ne viđa ženu, zašto mu je porodica razvejana po svetu sudskim progonima i da li će mu se ikada više sastati?
Uz mnoge poteze koji se ovde nagoveštavaju, uz formiranje nekakvog suda u Bosni i Hercegovini pred kojim će da se sudi našim građanima, uz priču o tome da će našim građanima da sude u Hrvatskoj, uz ovo što se dešava na Kosovu i Metohiji, uz ovo što će da se dešava u drugim delovima Srbije, uz poljuljani moral vojske i policije, uz beznađe onih koji državu vode jer ne smeju da se odluče na rigorozne poteze, sada nam samo još to preostaje da uživamo ako Milošević bude osuđen za ratni zločin i genocid.
Ko će to da bude osuđen? Miloševićevi birači? Bilo ih je 60% od upisanih. To je Srbija. Neka danas glasa za nekog kandidata 60% upisanih birača, reći ću – to je Srbija.
I Tito je bio Srbija u tvoje vreme i nije ti ništa falilo, tada si se i ugojio.
Tu ne upadam u zamku u koju vi upadate, vi lažni nacionalisti, demokrate, patriote, rodoljubi. Ako je za vas Ivan Stambolić bio predsednik Srbije, i Tito je bio predsednik Jugoslavije. Kažem, u komunizmu nije bilo izbora nego smo trpeli onoga ko je izabran, a vi izdvajate iz komunizma neke ljude za koje tvrdite da su bili izabrani, iako nije bilo protivkandidata, a neke mislite da pogazite. E, da sam vas video maja meseca 1991. godine kod "Kuće cveća", da vadimo Tita iz groba i da ga šaljemo u Hrvatsku, sada bih vam čestitao, ali nisam vas tada tamo video.
(Upadice sa mesta: Zašto ga niste izvadili.)
Obraćam se predstavniku vladajuće stranke, čiji stav me jako interesuje u svemu ovome. Ni sami ne znate ko će još biti u Hagu, možda neko i od nas, a možda neko od vas. Ako ste negde izgovorili da treba odbraniti Srbe u Krajini, u Republici Srpskoj, na Kosovu i Metohiji, vi ste na listi. Sada samo od vašeg ponašanja zavisi hoćete li biti u Hagu ili nećete.
Ako ste gledali dnevnik državne televizije i ako je tamo širen patriotizam, dizan moral naroda i ako ste mislili da je to ispravno, vi ste za Hag.
Odavno je rečeno da u Hagu već sada ima čestitijih ljudi nego u Skupštini Srbije. Pripišite mi to, jesam rekao i ne stidim se pred vama da kažem. Tamo već ima i boljeg Generalštaba, i bolje komande policije, i boljih predsednika država i predsednika vlada nego što ih mi imamo ovde u Srbiji.
Nas je Zapad odvođenjem boljih, samo ne na most na kome se seku glave, nego u Hag, osudio da biramo sve lošije i lošije. Možda mi biramo najbolje od onih koji su u Srbiji, ali to su sve lošiji i lošiji. I sebe ubrajam u SRS u te, jer ima bolji radikal od mene, samo je on u Hagu.
Ja sam lošija verzija, ubrajam i vas koji dobacujete, a ne znate uopšte o čemu se ovde radi, ne znate šta vam rade u ovih petnaestak dana pojavljivanjem ovih koji su vas obrukali u javnosti. Ali, dobro, nikoga nisam došao ovde da učim. Došao sam samo da ispunim obavezu, koju bih ispunio prema porodici bilo koga od vas i bilo koga od građana Srbije koji mi se obrati na ulici. Dušu morate da imate. Greh ne smete da načinite i državu uvek morate da stavite na prvo mesto.
Slobodan Milošević može da se pogodi sa Haškim tribunalom, može da se dogovori, na neku vremensku kaznu u Rusiji, da je odsluži, da osudi Srbiju i da posle toga svi mi ispaštamo, a on da se sastane sa svojom porodicom i da živi sa njima zajedno. Vidite da to ne radi. Vidite da sakuplja po dva dana snagu, da bi treći dan mogao da se brani, ozbiljno je bolestan. Sada ga samo još vi dodatno kažnjavajte zato što u to vreme niste mogli da ga pobedite.
Pobedili ste ga 2000. godine, neka vam to bude dovoljno. Neka svakome ko se bavi politikom bude dovoljno da pobedi svog političkog suparnika, jer onda će da zasluži kad bude izgubio, da bude častan čovek. Čuo sam da ste mi dobacili. Ne znam o kom ubistvu se radi. Ne znam ko je koga ubio.
Rekao sam vam da imam pijetet prema gubitku koji je Demokratska stranka imala kada je ubijen predsednik, ali vi nema pijeteta prema SRS, kojoj ste odveli predsednika u Hag, prema SPS, kojoj ste oterali predsednika u Hag. To stavljam u istu ravan. Vi ste ostali bez svog predsednika, mi smo ostali bez svog predsednika, samo što vašeg mi nismo ubili, a našeg ste vi oterali u Hag.
Optužnicu je pisala Demokratska stranka i to nikada nemojte da zaboravite. Čak naše kolege, koji su tada bili poslanici, vaši poslanici u Skupštini Srbije. Gubitak je isti. Niti mi možemo sa sigurnošću da tvrdimo da će Vojislav Šešelj da se vrati, a kako je počeo njegov progon u Hagu, sve manje je nade da će ikada da se vrati u Srbiju, niti ćete vi više videti svog predsednika. Ima samo jedna razlika, na svaki čin svog predsednika mi smo ponosni. Da li ste vi ponosni na sve što je radio vaš, ne znam?

Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, Milorad Vučelić. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče, poštovani poslanici, rezolucija, o kojoj je danas reč ovde na vanrednoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije zove se rezolucija o omogućavanju odbrane Slobodana Miloševića u Hagu, obustavljanjem progona njegove porodice. Nju je potpisalo 104 poslanika, gotovo polovina članova i poslanika ovog parlamenta, gotovo polovina biračkog tela Srbije, a sasvim sigurno da volja građana Srbije, kada je ova tema u pitanju, daleko nadmašuje biračku volju koja stoji iza ovih poslanika.
Pošto kruže razne mistifikacije oko ove rezolucije, da je ona ovo ili ono, u javnosti govori se o njoj kao o nekom bauku, biću slobodan da pročitam dva dela ove rezolucije. Dakle: "Smatrajući da je svrha progona porodice Milošević političke prirode i da se ogleda, pre svega, u potrebi pripadnika vladajuće nomenklature da na taj način – psihološkim pritiskom na Slobodana Miloševića, koji ga ometa u pripremanju za postupak u Hagu, onemogućavanjem njegovih susreta sa suprugom i sinom, što predstavlja i dodatno kršenje njegovih osnovnih ljudskih prava – pomognu Karli del Ponte u njenom nastojanju da kroz proces protiv njega osudi čitav srpski narod za zločine koje nije počinio."
Te priče o tome kako je to individualna krivica, pa ne može za krivično delo genocida biti ništa drugo sem kolektivne krivice, koja pokušava da se poturi. Ne može biti pojedinačna krivica nečija za krivično delo genocida, koje se potura kroz razne presude, minorne presude, male presude, potura se da bi se to delo po anglosaksonskim pravilima uvelo sutra u presudu Slobodanu Miloševiću. Nemojte da se zavarava niko, ni građani Srbije, ni poslanici, kojima je mržnja pomutila razum, da misle da se ovo delo može tretirati kao neka pojedinačna odgovornost.
Dakle, ova rezolucija naglašava da niko ne sme da bude iznad zakona i da zbog pozicije u društvu izbegne opravdani pravosudni progon, ali da istovremeno niko ne sme da bude žrtva pravosudnog i drugog progona zbog sopstvene društvene pozicije, niti zbog činjenice da mu je član porodice politički protivnik vlasti. To je, dakle, suština ove rezolucije.
Ova rezolucija nema nikako za cilj da konkretno i neposredno naloži bilo kom organu ili pojedincu, sudu, tužiocu, bilo šta što bi narušavalo princip podele vlasti ili nezavisnost i autonomiju sudstva, već upravo treba da spreči narušavanje zakonitosti u radu i politizaciju suda, kršenje njegove autonomnosti, koja se nažalost, odvija i danas pred našim očima.
Dakle, reč je o sprečavanju diskriminacije po osnovu porodične pripadnosti i time najteže kršenje ljudskih i građanskih prava koje garantuje i član 13. Ustava Srbije. Dakle, reč je o jačanju pune zakonitosti o radu, onemogućavanje diskriminacije i poštovanje brojnih međunarodnih konvencija i civilizovanih i evropskih vrednosti.
Potrebno je da se zaostali slučajevi iz prethodnog režima čistog nasilja, pod pravnim plaštom, prevedu konačno i neopozivo u sferu vladavine prava i da umesto najtežeg, pravom za odbranu tog nasilja, uđemo u sferu pravne države.
Ova rezolucija ne štiti nikoga i ne izdvaja nikoga iz sudske i zakonite procedure i inkriminacije, pa ni one koji treba da odgovaraju za nezakonito, neustavno i protivpravno kidnapovanje i hapšenje predsednika Slobodana Miloševića, što se direktno protivi članu 47. Ustava Srbije, u kome se kaže da građanin Republike Srbije ne može biti lišen državljanstva, proganjan, prognan ili ekstradiran. To kaže vladajući Ustav. Prema tome, oni koji su odgovorni za njegovo kršenje moraće da odgovaraju.
Dakle, danas u ovoj Narodnoj skupštini mi govorimo o ljudskim pravima, danas govorimo o pravu čoveka da bude član porodice protivnika vlasti, danas govorimo o pravu čoveka da se ne slaže, da se usprotivi, da se bori i da zbog svojih uverenja, svoje porodice, ne bude ni kažnjavan, ni proganjan, ni šikaniran, ni vređan.
Danas govorimo o pravu da ljudsko biće može stati na stranu koja nije ni strana vlasti, ni strana nekih dalekih svetskih moćnika, čiji se neki danas glasnogovornici ovde ponašaju kao Miloševićevi neprijatelji, a nisu drugo ništa nego sluge njegovih krupnih i moćnih neprijatelja, i da zbog toga niko ne može biti kažnjen. Danas govorimo o pravu, koje priznajemo svakome od članova naših porodica, pravu da nas vole i da nas brane, i da zbog toga ne budu na poternicama i sudovima.
Danas govorimo o pravu porodice Slobodana Miloševića da zbog toga što im je predsednik Milošević otac, suprug ili deda ne moraju strahovati za svoju bezbednost ili čast. Danas govorimo o završetku progona i šikane. Danas govorimo o prestanku prekih sudova, kriznih štabova, uticaja kriminalaca na sudove, danas govorimo o kraju strahovlade i uspostavljanju evropskih vrednosti. O tome je, gospodo, reč. Danas govorimo o potrebi Srbije da bude branjena i odbranjena, ne samo od Haga, već od svih onih koji misle da se svaki protivnik lažnog tribunala mora ne samo osuditi, već zatrti zauvek, uništiti i unesrećiti.
Danas, gospodo, odlučujemo da li ćemo ispuniti važnu i veličanstvenu odredbu svakog ustava po kojoj je svako ljudsko biće slobodno od straha. Baš tako, slobodno od straha. Kako drugačije da opišemo vreme koje je, nadam se, zauvek za nama, već strahovladom, kada je predsednik ove zemlje, više puta izabran slobodnom voljom građana, uhapšen ili tačnije otet, kao poslednji kriminalac u nekoj srednjovekovnoj drami, od ljudi sa čarapom na glavi, otet i odveden zbog nekog izmišljenog građevinskog prekršaja, a odveden i prodan u neku drugu zemlju, pred neke druge, ali isto tako izmišljene optužbe.
Kako drugačije, a ne strahovladom, da opišem vreme za koje se nadam da je zauvek za nama, vreme u koje je predsednik Slobodan Milošević otet, predat i prodat, iako po dokumentima naše zemlje i našeg pravosuđa on još uvek provodi vreme u Centralnom zatvoru u Beogradu, jer nijedan sudija nije potpisao nalog za njegovo izručenje. Strahovlada i ništa drugo.
Onog koga su izručili prostim zaključkom Vlade, a danas tobož u ime pravne države i principa podele vlasti osporavaju pravo Skupštini da donese ovu rezoluciju, dakle oni koji su nekog izručili, i to predsednika države, izručili prostim zaključkom Vlade, kao da je Vlada iznad zakona, iznad Ustava, iznad Skupštine, suda i tužilaštva, nisu prestali da ga povređuju i malo im je bilo da kao prvi legitimno izabrani predsednik na planeti zemlje bude izručen stranom sudu i utamničen zbog tuđih grehova, već su morali da mu kukavički kriminalizuju i ponižavaju porodicu.
Uplašeni i poraženi njegovom hrabrom i briljantnom odbranom, morali su još jednom da mu otežaju, morali su da mu pokažu da svaki otpor ima biti skršen i kažnjen, da svaka misao o slobodi morao biti zabranjena i ponižena. Nije im bilo dovoljno što su na Vidovdan izručili ranijeg predsednika Srbije, već su morali i da pokušaju da mu razore i unište porodicu.
Da su mogli razorili bi i uništili svako sećanje i svaku uspomenu, da su mogli uništili bi i razorili i Dejtonski sporazum, i Republiku Srbiju i Srbiju.
To nisu mogli, ali su mu, pored svih haških okova i bukagija, dodali još jedan, možda najgori i najstrašniji okov i teret, strepnju da će mu porodica biti razvejana po svetu, uništena i vređana, ponižavana i maltretirana, proganjana i lažno optuživana. Sve terete, ostale terete, Slobodan Milošević je nosio i nosi hrabro i preko svake nade uspešno. Zato su neki u ovoj zemlji rešili da mu dodaju i ovaj.
Malo je bilo optužiti porodicu Milošević za sva zla ovog sveta. Malo je bilo iskoristiti svaki medij, svaku stranicu novina, svaku sekundu TV programa da se nečuvene laži o ubistvima i atentatima puštaju i ponavljaju kao linč, bez suda i presude. Malo je bilo ocrniti čoveka i porodicu za svako zlo i svaku nesreću, već su nakon slabih, tužnih i nemuštih, benignih optužnica, morale biti raspisane poternice, kao da se zaista traga za ubicama i kriminalcima.