TREĆE VANREDNO ZASEDANjE, 18.02.2005.

1. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

TREĆE VANREDNO ZASEDANjE

1. dan rada

18.02.2005

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 11:00 do 18:05

OBRAĆANJA

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Gospodine Vučeliću, da li koristite i drugih 10 minuta?

Milorad Vučelić

Socijalistička partija Srbije
Da. Podsećam, i poređenja radi, kada su na budimpeštanskom aerodromu po poternici ove zemlje i ove države bili zaustavljeni Hašim Tači i njegovi teroristički saradnici, onda je tadašnja Vlada, ista ona Vlada koja je tako revnosno zavapila da se svi članovi porodice Milošević imaju pohapsiti, rekla da te poternice ne važe jer ih je izdalo pravosuđe u vreme vlasti Slobodana Miloševića.
Hašim Tači ne zaslužuje poternicu, kažu. Separatisti, teroristi i dokazani krvnici ove zemlje i ovog naroda ne zaslužuju poternicu, ali poternicu zaslužuje porodica Slobodana Miloševića, pod optužbom da su podstrekavali podstrekače da nekome dodele 40 kvadrata stambenog prostora.
Hašim Tači nije protivnik, Hašim Tači nije neprijatelj ove zemlje i njenog naroda i nikome ne smeta zbog protivzakonitog povlačenja poternice, on nije neprijatelj, ali Mirjana Marković jeste. Hašim Tači nije ubica i krvnik ove zemlje i njenog naroda, poternica ne važi, ali Marko Milošević, ali snaha predsednika Miloševića jeste.
Znam, mnogi od vas, sumirajući svoju savest, pitali su - pa dobro, nema više "Sablje", nema više ministra koji je sa sramnih 16.000 glasova otišao u nepovrat, koji traži povratak smrtne kazne, isti onaj ministar koji je tražio da se uvede smrtna kazna, za 15 dana da se pobiju svi mogući protivnici politički, postreljaju i likvidiraju, naravno, to je Vladan Batić, i da onda nakon toga opet ukinemo smrtnu kaznu.
To je isti čovek koji opet zabada svoj nos i vraća se na mesto zločina, taj čovek isti se javlja u Požarevcu sada kao zastupnik oštećenih i na taj način nastavlja politizaciju suda, nastavlja principe – kadija te tuži, kadija ti sudi.
Dakle, vraća se na mesto zločina i prestupa da tobož ono što je radio po pravu pravnog nadzora sada radi po pravu opet nečijeg nadzora, preporučujući se nekome naravno u svetu, i da opet i ta politizacija ne smeta nikome u javnosti.
Takva politizacija ne smeta nikome, na nju se niko ne osvrće, drže se konferencije za štampu, vrši se ponovo pogrom, rade se razne druge stvari i jednostavno odvija se jedan proces pred nama, kako se dželati pretvaraju u žrtve i kako se najgori kriminalci i prestupnici pretvaraju u nekakve tobož pravednike. Dižu glavu i zabadaju nož u stvari koje su sami inače od toga napravili krvavo jedno klupko.
Dakle, to je ona vlast koja je, bez advokata i odbrane, uhapsila 12.000 ljudi; pa zašto onda, kaže - kako toga više nema, prosto, članovi porodice Slobodana Miloševića ne dođu u Srbiju i da se te tužbe i poternice onda razreše. Kaže - zašto se ne predaju i ne izjasne, zašto jednostavno ne provedu par nedelja ili meseci u zatvoru, kod istih tužilaca i sudija koji su raspisali poternice, da isto kao Slobodan Milošević ili Vojislav Šešelj, odu u Hag pa dokažu, ili general Lazarević, tamo je pravo mesto, svoju nevinost. Dakle, zašto jednostavno ne provedu par nedelja ili meseci u nekakvom zatvoru i posle toga nastave da žive.
Znam, mnogi od vas takva pitanja postavljaju, ne misleći da ukoliko danas ne prekinemo sramotni niz optužbi i osveta svojim političkim protivnicima ista sudbina može stići i njih, i isto pitanje može biti postavljeno i njima, i njihovim porodicama. Koliko bi vas, narodni poslanici, svojoj supruzi, svom sinu, svojoj snahi reklo da odu u zatvor na nekoliko nedelja ili meseci, pa ćemo videti onda šta će biti. Koliko bi vas, narodni poslanici, reklo - idi pred preki sud, možda ipak ima pravde. Koliko bi vas, gospodo poslanici, poslalo svoju porodicu pred sud koji oslobađa Fljoru Brovinu i 2.000 albanskih terorista, a hapsi 12.000 svojih građana bez optužnice i prava na odbranu.
A kao što znamo, u tom se pravosuđu još ništa nije bitno promenilo, bar kadrovski. Pravo je svakog čoveka da se ukloni i odupre nasilju i bezakonju. Ukoliko država i oni koji je predstavljaju očigledno koriste nasilje, zastrašivanje i mržnju umesto zakona, i procedure, i pravde, onda je osnovno ljudsko pravo ne samo ukloniti se, već i suprotstaviti se takvoj državi i onima koji je predstavljaju.
Glasajući danas za ovu rezoluciju, vi ćete, narodni poslanici, jasno staviti do znanja da se vremena mržnje, nasilja i progona više nikada neće vratiti i da će pravo i pravda biti, kao što bi morali da budu, najviša ljudska vrednost.
Nijedno prezime u Srbiji nije ni bolje, ni lošije od bilo kog drugog, nijedna porodica ne može biti kažnjena i nagrađena samo zato što je nečija porodica, nijedna misao, nijedna politika, nijedno uverenje neće biti kažnjeno samo zato što je to misao, politika ili uverenje što se razlikuje od vladajućeg.
Takođe, ovo je prilika kad možemo konačno uspostaviti diskontinuitet sa strahovladom, sa besmislenim nasiljem "Sablje", sa kriznim štabovima, sa mržnjom. Treba da učinimo sve što je u našim moćima da Srbija nikad ne zaboravi nijednog čoveka koji se za nju borio i da neće dopustiti da padne nijedna suza samo zato što je nečiji otac, nečiji suprug, nečiji svekar borac za slobodu, ravnopravnost i dostojanstvo svog naroda.
Dakle, ako smo dostojni jedne naše tradicije, koja kaže da su oni koji su bili pre nas znali da se u porodice i čast ne dira, da se na one koji nose naše prezime ne udara, čak i onda kad smo udarali jedni na druge. Oni koji su pre nas bili znali su da nema veće slave i većeg junaštva nego kad se porodica onog koji je u nevolji, a posebno koji je u nevolji zbog obraza, zbog časti, zbog ove zemlje, zbog slobode, da se njegova porodica dakle ne dira.
Ako smo dostojni te tradicije i tih običaja, onda bi trebalo jednom zauvek zabraniti progon porodice Milošević i svih onih porodica koje se, ne bez ponosa, bore za ono u šta veruju.
Gospodo poslanici i građani Srbije, moramo danas reći, danas se mržnji i nepravdi podiže brana. Danas se nasilju podiže ustava. Od reči "ustava" je nastala i reč "ustav".
Zato je ova rezolucija na ustavu osnovana i služi njegovoj afirmaciji, afirmaciji vladavine prava, pravde, elementarnog humanizma i morala. Učinimo uslugu i Srbiji, i ustavu, i poštovanju zakonitosti, i najvišim principima, i usvojimo ovu rezoluciju, nezavisno od različitih političkih uverenja koja imamo. Reč je o većim i ozbiljnijim vrednostima koje nadilaze svaku stranačku i ljudsku podelu. Hvala.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem se gospodinu Vučeliću.
Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč?
Ima reč narodni poslanik Dušan Petrović, šef poslaničkog kluba Demokratske stranke - Boris Tadić.
...
Demokratska stranka

Dušan Petrović

Demokratska stranka – Boris Tadić
Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, postoje dve političke Srbije i to nije činjenica sa kojom smo se suočili danas, ni juče. To je, nažalost, činjenica koja našu naciju prati od kad smo počeli u svojoj modernoj istoriji da pravimo modernu državu. Današnje vreme ima svoj izraz te dve Srbije.
Predlog akta o kome danas raspravljamo jeste borba između predstavnika jedne Srbije za naklonost i podršku ljudi koji dele njihove vrednosti. Prosto rečeno, predstavnici dve političke stranke ovde danas dokazuju ko više voli Slobodana Miloševića, ko se više brine za njegovu porodicu, ko je brižniji u očuvanju vrednosti koja se nalazi u temelju njihove politike.
Demokratska stranka je predstavnik vrednosti koje čine temelj života filozofije i ubeđenja druge Srbije. Postavlja se pitanje da li treba uzimati učešće u raspravi, koja je srodne, bratske ili kako god, političke formacije, danas ovde, dokazujući ko je verniji, ko je bolji i ko je prilježniji u političkoj borbi za Srbiju, kakvu oni žele. Treba! Treba da bi se pokazalo da nije moguće biti između. Nije moguće biti između te dve političke Srbije. Nužno je imati vrednosna opredeljenja.
Jedna politika je vodila Srbiju deset godina i na čelu te politike i takve Srbije je bio Slobodan Milošević. Bio je od 1990. do 2000. godine. U tih deset godina Srbija, narod Srbije, Srbi su pretrpeli najveće nacionalne gubitke. Država je doživela najveća moguća oštećenja od 1804. godine do dana današnjeg. Srbi su izgubili državu koju su napravili posle Prvog svetskog rata, državu u kojoj su imali rešeno svoje nacionalno pitanje. Izgubili su je zbog toga što je vođena loša politika, izgubili su je zbog toga što je vođena tragična politika.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Gospodine Petroviću, pokušajte da se vratite na rezoluciju.
...
Demokratska stranka

Dušan Petrović

Demokratska stranka – Boris Tadić
Gospodine Anđelkoviću, ne mogu da ulazim u to da li vi razumete ili ne razumete ovo što govorim.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Gospodine Petroviću, nije vaše da ocenjujete da li razumem ili ne. Vaše je da poštujete Poslovnik. Upozoravam vas da poštujete Poslovnik i držite se rezolucije.
...
Demokratska stranka

Dušan Petrović

Demokratska stranka – Boris Tadić
Možete sasvim slobodno da mi oduzmete reč. Ja ću, naravno, to poštovati. Sticajem okolnosti, kojim vam je predsednik Skupštine omogućio da vodite ovu sednicu, to vam dozvoljava.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Kao što znate, toliko sam tolerantan da i kad pričate gluposti ja ću da slušam.
...
Demokratska stranka

Dušan Petrović

Demokratska stranka – Boris Tadić
Gospodine Anđelkoviću, to je pitanje vaše inteligencije. Ne mogu time da se bavim. To može biti za neke institucije, a može biti i za posmatrače.
Ostalo je nekoliko stotina hiljada Srba u Hrvatskoj, 650 hiljada Srba je izgubilo svoje domove u Hrvatskoj, 200 hiljada Srba je danas raseljeno sa Kosova i Metohije. To su posledice politike Slobodana Miloševića.
Privreda zemlje je ruinirana u tih deset godina. Kada je Slobodan Milošević završio svoju epohu, prosečna zarada građana Srbije je bila 25 evra. Ova zemlja nije imala struju dva meseca, tokom zime između 2000. i 2001. godine. U ovoj zemlji nije bilo penicilina u bolnicama. U ovoj zemlji nisu krečene škole deset godina, u ovoj zemlji nisu krpljeni putevi sedam ili osam godina. To je rezultat vladavine Slobodana Miloševića. I to je rezultat vladavine politike utemeljene na vrednostima koju danas brane Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije. Ali, ima i gorih stvari od materijalnog osiromašenja.
Veliki broj naših sunarodnika je doživeo nesreću. Naravno da su veliku nesreću doživeli oni koji su izgubili svoja imanja i svoje kuće, a najveću nesreću one porodice koje su izgubile svoje članove, jer je veliki broj ljudi stradao. Veliki broj ljudi je stradao od zločina. Tih deset godina je dovelo do toga da 7.800 ljudi bude ubijeno u Srebrenici za tri dana.
Ta politika je dovela do toga da postoje grobnice u Srbiji iz kojih ni dan-danas nisu identifikovane sve žrtve. To su posledice politike koju je vodio Slobodan Milošević.
Posledica te politike je i Dejtonski sporazum. Posledica te politike je da je Dejtonskim sporazumom ustanovljeno pravo međunarodne zajednice, oličeno Ujedinjenim Nacijama, da ustanovi pravosudnu instituciju koja će ispitivati zločine koji su se desili u ovih deset godina.
Posledica te politike je i da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija formirao sud u Hagu, u kome se danas nalazi Slobodan Milošević.
Slobodan Milošević je dao pristanak Srbiji da bude formirana Međunarodni sud koji utvrđuje i ispituje ratne zločine. I danas se Slobodan Milošević u tom sudu nalazi.
Ono što je važno jeste u kakvoj ćemo zemlji mi živeti i u kakvoj zemlji će živeti naša deca. Hoćemo li u kratkom vremenu, ili će proteći dosta vremena, uspeti da ispravimo sve one zle posledice koju je politika, koju je vodio Slobodan Milošević, Srbiji nanela? Otklanjanje tih posledica će značiti da Srbija počinje da živi kao normalna zemlja, da Srbija počinje da živi i građani Srbije onako kako žive Grci, Portugalci, kako žive Španci i Holanđani, sav normalan svet. To je borba koja se vodi danas u Srbiji.
Danas zastupnici Srbije, koju je vodio Slobodan Milošević i onog života koji je Srbija imala dok je Milošević bio na vlasti, predlažu ovu rezoluciju i dokazuju Srbiji ko je bolji zastupnik te politike. Presudiće oni koji misle da su dobro živeli devedesetih godina i da takav život treba da se vrati.
Demokratska stranka je za normalnu Srbiju, za Srbiju u kojoj se život neće razlikovati od života u normalnim evropskim zemljama.
Priliku za Srbiju i za našu decu koja će tako da žive, Demokratska stranka sa svojim političkim saveznicima uspela je da otme od istorije 2000. godine. Ne znam ko je na koga ponosan, ja sam ponosan na Zorana Đinđića i Demokratska stranka je ponosna na Zorana Đinđića.
Demokratska stranka je ponosna zbog toga što je dokazala da Srbija može da bude normalna zemlja, zbog toga što smo dokazali da smo sposobni da živimo kao sav normalan svet i zbog toga što smo pokazali da je evropska Srbija većinska Srbija. To će sledeći izbori pokazati još jednom. Hvala lepo.