Hvala vama, gospodine Mariću. Reč ima narodni poslanik dr Mileta Poskurica, a neka se pripremi narodni poslanik Čedomir Petković. Izvolite.

Dame i gospodo, danas ćemo nažalost govoriti o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, a umesto da govorimo o tom novom, davno najavljivanom, zakonu o osiguranju i tada da u celosti zahvatimo probleme zdravstva.
Razumljivo da ćemo mi prihvatiti ovu kratku izmenu, koja je i od strane predlagača predočena kao sadržaj koji znači makar formalno ujednačavanje prava građana na lečenje, a na šta oni imaju i ustavno pravo. Bojim se da je to jedna demagoška klauzula i da skrenemo tako malo lopticu na nekakav drugi teren, obično na stranu onih koji su nas do sada optuživali da u svojim govorima imamo demagoške stavove i da smo demagoški orijentisani, da pribiramo jeftine poene, i da, ako je loše opravdano, da smo i tome sami kumovali itd.
Ovaj zakon zapravo još u obrazloženju, u formulaciji koju je predlagač stavio, vidi se da neće pružiti svima jednaku šansu za lečenje u inostranstvu, ne samo zbog limitiranja sredstava za koje čujemo, a ne bi trebalo da čujemo od govornika, trebalo bi da znamo to već sa odbora, koliko je doista sredstava do sada potrošeno, koliko je to ljudi doista zahtevalo u prošloj godini lečenje u inostranstvu, šta je od toga bilo gratis.
Čujemo Italija. Gde su ostalih 18 zemalja NATO-a, koje su agresiju pravile na ovu zemlju, zašto one nisu pomogle? Da li je to stvar u njihovim lošim vladama, u njihovom lošem izboru, da li je to zato što se naš ministar i naša vlada loše kotira tamo, pa niko ne želi sa rizikom da ulaže u to i da nam pomogne da izađemo iz krize kojoj su značajno doprineli, a to je povećani incidenca kardiovaskularnih bolesti, povećan incidenca malignih bolesti.
Poslušajte nekada na lokalnim televizijama lokalne epidemiologe. Retko se ko usuđuje na direktna pitanja novinara da kaže - od toga svega jeste više, mucaju, plaše se direktora šta će da kaže, plaše se neke reakcije i špijuna koji to slušaju i prenose, a zaista sve je više takvih bolesti, za koje možemo opravdano tvrditi da su značajnim delom posledica NATO agresije, ozračenosti koje su naši pacijenti dobili.
Najveći red sada nije samo za veštačke kukove. Veliki su redovi za zračenja bolesnika. Možda Srbiji danas treba više mevatrona ili linearnih akceleratora nego ultrazvučnih aparata. Dakle, mnogo toga je razlog što ćemo, govoreći o ovom predlogu zakona, izraziti sumnju da će ministar, ministarstvo i njegovi saradnici biti kompetentni da ovo, što su izmenom ovom predložili, realizuju.
Tim pre ako su sredstva već potrošena. Biće nam drago samo zato da jednom na ekranima privatnih i državnih televizija ne gledamo apele za pomoć. Videli smo skoro za akutnu mioblastnu leukemiju, 100 hiljada eura traže za transplantaciju u inostranstvu, 100 hiljada eura. To je petina, to je sedmina sume koja se ovde predlaže samo za slučaj jednog deteta.
Neka se to skine sa ekrana, narod će pomoći i pomaže, i to je de fakto, narod je naš takav. Ukuca se na mobilni, da li 25, 50 dinara, i pomogne nesrećnim sudbinama, ali ne može državni koncept takav da bude. To treba i zakonom regulisati, ne može se država oslanjati na to. Možda je zakon, a već u daljim odrednicama od strane predlagača stoji da će Republički zavod formirati stručne komisije, koje će odlučivati o tome ko će biti upućen na lečenje u inostranstvo.
Koji će rang ustanova biti korišćen, o tome ništa ne znamo, da li ćemo imati prilike da će istaknuti stručnjaci koji će biti članovi tih komisija, a verujem da će to zapravo biti ljudi koji su se i do sada bivali po komisijama, koje već imamo na spisku one čuvene knjige iz Mladenovca, iz 2001, 2002. godine, gde su čak i bračni parovi po komisijama, prilično politički podobni.
Znam iz mog grada ko god je otišao u republičku komisiju nekakvu za zdravlje, za nauku, za prosvetu, svi su pripadnici stranaka na vlasti. Tu dileme nema. Nađite mi jednog da nije, biću sretan da mi to potvrdite. Dakle, ako i takvi budu, kako će se odnositi prema institucijama u koje ćemo odlaziti, da li će biti šanse, čuli smo, za ponovnu aferu Medenica? Da li će to biti nešto drugo?
Da li ćemo sa ovim što imamo imati šanse da ponovo lečimo, izlečimo ili zalečimo decu i do 15 godina starosti? A šta sa starijima? Zašto je žurba ovolika? Ako je zakon u maju bio predviđen, zašto to nije bio integralni deo Zakona o zdravstvenoj zaštiti?
Možda se to nekome žuri iz establišmenta, pa da neko na neke tajne načine, kao nekada u Brozovo vreme kada su salo skidali u ljubljanskom kliničkom centru, tada najmodernijem?
Pomoć treba i tom čoveku, bilo odakle da je, bilo iz koje političke alijanse da je, ne kažemo mi da to ne treba, ali da li ćemo se ogrešiti sada na novi način? Da li će otići neko stariji, a da će ostati dete? Mnogo toga nije rešeno, jer mi nemamo bazične informacije koliko ljudi orijentaciono potrebuje, iz kojih sektora, kolike će liste čekanja biti tu?
Što se tiče struke, one su jako jasne, vrlo se dobro zna kolika je lista, koliko može da čeka neko za transplantaciju srca, jetre, bubrega, tu dileme nema. Što se tiče struke, ne treba tu nikakvih eksperata specijalnih, to i u udžbenicima standardnim malo boljim stoji maltene do dana izračunato. Danas smo mi ipak suočeni sa činjenicom da se takvi rokovi ne poštuju.
Drugi razlog zašto mi mislimo da ovaj ministar i garnitura ne uživaju poverenje građana, to je što se operativno na terenu susrećemo sa činjenicom da sve i ako zakon donesu ili izmenu zakona poput ovoga, i formalno to bude u redu, niže institucije takođe u subordinaciji ministarstva, recimo Republički zavod, donose svoja akta, njihovi upravni odbori, prosleđuju ih institucijama nižeg ranga, a onda oni na svojim upravnim odborima donose nove akte i onda je to cirkulus viciozus umanjenja prava, neprekidno umanjenje stečenih prava garantovanih zakonom.
Dok se neko ne doseti i pokrene pitanje, kao mi prošlog puta ovde za skupštinskom govornicom, zašto lečiti nekog kvalitetnim, strašno je reći, kvalitetnim citostaticima, ali citostaticima, do 60 godina starosti. I netom iza toga, par meseci iza toga, ministar je tu uredbu ukinuo. Da to prazna priča, da nije demagogija, evo uredba, evo zakon, pobrojani svi citostatici, koje inače znamo kada ih već dajete kome ih dajete, i kako neko mora biti prinuđen da sa 60 godina i par meseci, u očaju, plače i laže komisiju da je star samo 60 godina, tri meseca je lažno prijavljen da bi stekao pravo da živi.
Jedna strašna dehumanizacija, jedna povreda osnovnog ustavnog načela promicala je godinama tako. Kada se odavde intervenisalo, neko se dosetio, pa je promenio. Pogledajte šta još urade institucije nižeg ranga, ali opet pod pokroviteljstvom Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja. Stiče se često utisak da je to feud nad feudom, ta institucija, i da su oni i od ministra moćniji, da mogu mnogo više težih odluka i sa težim posledicama da donesu.
Evo, recimo, kreiraju famozne liste čekanja. Znamo mi da ne mogu svi kukovi istog časa u Srbiji biti zamenjeni i već je to nekako postala trivijalna priča o zameni kukova, ali sada se javlja novi momenat.
Doneta je odluka da se participira 10, 25%, nikako više od 30 hiljada dinara, da bi se kuk zamenio.
Sada se opet čeka na tu listu i napravljene su razlike između onih u traumatizmu, onih sa degenerativnim bolestima i sada se dođe u priliku da neki centar, poput ovog iz kojeg dolazim, ima seriju takvih modela u kojima nedostaje jedna dimenzija. Da bi hirurg krenuo u salu valjda mu trebaju tri slične uzastopne dimenzije, da zna koju će da plasira. Zbog nedostajuće jedne dimenzije kuka, neko će biti vraćen još tri do šest meseci da čeka. Neko ko je lično vezan za moju porodicu, već sedam godina čeka kuk. Čovek je prestareo, stekle se kontraindikacije da mu se kuk zameni.
Ali, nije kuk najveće zlo. Uredbom je takođe predviđeno da čak i zračna terapija ima listu čekanja. A zamislite, kao i citostatici, kada je neko operisan i indikovano zračenje ide na listu čekanja. A zamislite još to kada je vezano da bolesnik mora da legne u instituciju da mu se zračna terapija pruži u hospitalnim uslovima.
Evo ga primer, nije iz Kragujevca, da ne razgnevim moje Kragujevčane, nego nekoga ko gravitira, gde žena čeka zbog dojke već nekoliko meseci da bi došla na red da se zrači. Nemoguće je naći mesto u hospitalu za to. Otvara li to problem generalne politike da li je zaista Srbiji potrebno još linearnih gliceleratora, još mevatrona? Potrebno je.
Dajte sada, kada oni koji nam to plaćaju po desetine ili više desetina miliona evra iz Evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj, iz EU, ako oni tolike pare daju, dajte poslušajte naše eksperte, dajte naše mišljenje, naš stav, neka se to preusmeri u ono što je danas u Srbiji prioritetno. Ko će me ubediti i ko će reći da je to u ministarstvu u redu i da su odluke upravnog odbora Republičkog zavoda dobre, ili nižih institucija, ako kaže - zračenje kostnih metastaza se ima čekati, a ko čekati neće, platiće jedanaest i po hiljada.
Ima li gore nego kad su kostne metastaze? Šta taj još čeka? Morfin? Šta čeka? Smrt. Dakle, mora da čeka ili će platiti 11 hiljada za čistu palijativu, lekari znaju šta to znači. Na takve uredbe, koje je doneo Republički zavod za zdravstveno osiguranje, pozivaju se niži centri.
Doista, to je čitav niz razloga zbog kojih mi izražavamo nevericu i ne verujemo da će ovo što se donosi biti temeljno do kraja sprovedeno. Ovo je inače iskonski dobra, iskonski čista i iskrena odluka da svako ima pravo. Da li će biti forma ili demagoška klauzula, upravo onako kako ste i nas okarakterisali da o tome govorimo demagoškim rečnikom.
Zadnjih nekoliko dana ponovo se u domovima zdravlja i bolnicama pojavio novi papir, gde se zabranjuje bolnicama, stacionarnim ustanovama, da uzimaju lekove za lečenje koji su na tzv. negativnoj listi.
Do sada je to moglo, a sada je restrikcija u pravima i šta sada rade lekari koji treba da produže lečenja, pritisnuti dužinom boravka na odeljenju, otpuštaju bolesnike i misle to da prebace na teret domova zdravlja.
Kad juče se recimo u mom gradu javlja direktor doma zdravlja i kaže - ne može longacef da dobije niko sem produžetak bolnice. Pazite longacef, u to vreme po kome se najviše pljuje, longacefa je bilo. Danas se ljudi leče gentamicinom od svih infekcija i jeftinim antibioticima pe-ros, koji ima svoje mesto, ali zato kod trećine, četvrtine stare populacije razvija bubrežnu slabost.
Lečiće samo time što dotični dom zdravlja ima. Dakle, upropašćuje se zdravlje bolesnika najjefinijim lekovima. Znamo da je to doista, formalno, antibiotik, ali setimo se svih ono malo vremešnijih godina šta smo na raspolaganju nekada imali za tu primarnu zdravstvenu zaštitu. Dom zdravlja, nema niži nivo.
Pogledajte famoznu listu lekova, za koju ministar kaže da nikada nije bila bolja, veća je od svakog vademekuma. To je ogroman spisak, međunarodna klasifikacija kompletna, i tu je sve ono što će SIZ navodno pokrivati u različitim okolnostima. Nešto na recept, nešto stacionarno, a nešto kada propiše komisija.
Pitajte bolesnike obolele od multiple skleroze koliko se njima revidiralo dijagnoza u kasnijem postupku da ne bi došli na interferon, koliko će sa htepatitisom C dobiti pegazis ili ga neće dobiti, kako će komisija proceniti, koliko će biopsija biti urađeno a da nikada neće dobiti. Dakle, ne funkcioniše sve na terenu kako je idealno koncipirano i zamišljeno, zato što u samom Ministarstvu ne stoji stvar dobro. Stvar je u tome što ona niža institucija, korak ispod, samo stepenik niže, gotovo egal sa ministrom i njegovim saradnicima, donosi uredbe, dekrete kojima se prava osiguranika redukuju na manje ili više vidljiv način.
Kada je reč o primarnoj zaštiti, uzmite listu lekova A, koji idu na lekarski recept, pa pažljivije otvorite, jer znaju lekari da i među lekovima lek postoji, svi oni koji bi bili povoljniji u svetu, tamo gde nas teraju da se borimo za bodove, za medicinsku edukaciju, na naučimo novo, kao da mi to ne znamo, pa kada naučimo novo i dobro, a vi pogledajte listu, participira bolesnik sa sa 25% do 75%. Što je lek skuplji, to je nivo učešća bolesnika u tome sve veći i veći.
Čak su neki antilipenici, ako hoćemo primarnu prevenciju, ostali rezervisani tek posle specijalnih komisija do kojih je teško doći za tercijalnu fazu lečenja, kada bolesnik već dobije infarkt, kada razvije dilatativnu ishemijsku kardiomiopatiju, pa onda može dobiti antilipenik da to spreči, onaj ostatak života da učini povoljnijim.
Nema ga u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Svet ćete teško ubediti da je to u redu. Razumljivo je da postoje kriterijum i svaki ga lekar zna.
Druga strana, drugi ili treći razlog zbog čega mislimo da Ministarstvo ne radi svoj posao dobro jeste aplikacija u samoj uredbi koju su oni sprovodili svojim dekretima. Evo, jedne ovakve uredbe koja je data od strane Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja, gde jasno piše, to ne podleže plaćanju lekova i ko je oslobođen participacije.
Kada malo pažljivije pogledate, videćete i za davaoce krvi, posle 30 davanja ili samo tri meseca posle zadnjeg su oslobođeni plaćanja. Kako ćete vi motivisati nekoga da dođe do 30. davalaštva, ako znate da u proseku i oni najrevnosniji daju dva puta godišnje krv. On 15 godina, verujući samo ovoj postavci, mora da ide u kredit davanja krvi da bi tamo 16. godine mogao da se leči, pa da mu se nešto od toga isplati, da ima povoljnosti.
Zakon će to regulisati, buduće davaoce, zaveštaoce tkiva i organa. A kako, sa čim ćete ih motivisati, kada smo se borili skoro na Odboru da jedan dan bolovanja dobiju više oni koji daju krv.
Zašto obilazimo stalno domaće eksperte, zašto nam strani eksperte odnose novac. Ako je za reformu transfuziološke službe potrošeno između 10 i 12 miliona evra, mi ne znamo koliko je toga otišlo u opremu, koliko je investirano u opremu, koliko je otišlo u konsalting usluge. A zamislite samo da je ušteđeno nekoliko procenata, koliko bi operacija više bilo.
Zar mi ne znamo kako da pravimo derivate krvi, zar ne znamo koja je oprema potrebna za to. I zar je to potrebno, ne znam da li je do kraja dovedena afera koja je započeta prošle godine u vezi sa tim, dati strancima da ono što je najkvalitetnije, što je idealni resurs naše zdrave populacije u tom pogledu, da damo nekome da sa strane uradi i da taj posao obavi i stiče dodatnu korist.
Hteo bih još neka pitanja da postavim i na taj način iznesem razloge zašto mislimo da na ovaj način nećemo dobiti konačno rešenje i da će ovo biti jedna od demagoških klauzula, koja je vezana zajedno sa delovanjem ove ministarske garniture.
U današnjim zdravstvenim institucijama često postoji tzv. višak radne snage. Vrlo često se na mnogim odeljenjima u bolnicama otpušta medicinski kadar, koji radi po nekoliko meseci, bez ugovora na neodređeno vreme, nisu pod ugovorom, otpuste se, prime se novi i iz fonda se podigne izvestan broj sredstava, pa se nadoknadi, i tako se bajpasiraju same zdravstvene institucije, jer tada ne plaćaju medicinske sestre, niži tehnički personal, a onda kada se dovede do ivice organizacija službe, onda se brzopotezno primaju, pa tu neko izgubi posao, a nekoga prime ponovo.
Pogledajte danas odakle dolazim, u Centru za dijalizu već nekoliko dana nije zabranjeno, nego je preporuka da se jednostavno ne primaju bolesnici iz pripadajućih opština Topola i Aranđelovac nego se prosleđuju Mladenovcu.
Ministar je bio na našoj dijalizi, a sada kada bi otišao i kada bi se prerušio, što reče neko od poslanika, pa da pogleda kako taj centar izgleda, to je tiha jeza. Više nema ni prostornih mogućnosti, niti aparata, jer incidenca takvih bolesnika i kriterijum koji je ranije bio prećutno znatno niži, niko nije postavljao ranije to pitanje. Ali, sofisticirana tehnologija je pružila ljudima mogućnost da u 70. godini života, pa i kasnije, počnu da se leče.
Sada ne možemo otpočeti lečenje novodijaliziranih bolesnika, u prilici smo da mnoge vraćamo, da ih šaljemo u drugi centar, a verovatno će to biti i cirkulus viciozus zatvaranja drugih centara i pogoršavanje njihovog rada.
Ako se svi budu slali u Lazarevac, gde ima mesta, onda će sanitet i vožnja koštati mnogo i biće diskomfor druge vrste. Nema tu generalne koncepcije, bar što se tiče tog našeg centra. Mi smo već izgubili svaku nadu pet godina čekajući da se okrpi, okreči, omalteriše i nešto popravi. A ta naša institucija je očigledan dokaz, ne bih želeo da pričam loše o gradu gde živim, ne treba to govoriti, on je sam po sebi u vrlo teškom stanju, kompletan grad i privreda, sve je to u jako niskom stanju, nego zato što hoću da iznesem fakat, da se ne kaže da je i to jedna od demagogija, da je to jedno od netačnih stanja, koje mi eto tako često, tek samo da bismo o vlasti loše govorili, iznosimo.
Doneto je još niz različitih odluka od strane upravnih odbora i institucija, potkrepljenih po pravilu odlukom Republičkog zavoda, da se tzv. participacije za usluge izvrše, i ova zadnja koja je dosta pristojna, liči na već viđeno od pre nekoliko godina, 10 do 30 dinara, retko kada više, ali opet ona u sebi krije drugu opasnost. Masa institucija zakazuje sada preglede i po dva meseca ne možete uraditi standardnu laboratorijsku analizu u domu zdravlja, ili u nekom osrednjem gradu, jer je to sada skupo, samo je 10 dinara participacija, a oni su nekada, naplaćujući više, uzimali više para, pa su brže zanavljali reagense.
Dakle, kako god okrenete, opet nije dobro, i ako od bolesnika ne uzimate ništa ili samo 10 dinara po analizi koja je predviđena.
Liste čekanja za dijagnostička sredstva ili overa specijaliste za određeno dijagnostičko sredstvo, to je nešto što se ne može staviti, dakle, neko sredstvo, neka laboratorijska analiza posebne vrste, gde će morati čitav konzilijum da ide da bi overio da su nekome potrebni imunoglobulini da ne plati. To je rutinska analiza koju je lekar specijalista ili imunolog mogao da odredi sam.
A nekada se to dogodi nekom visprenijem doktoru iz druge struke koji to zna, recimo, nefrolozi moraju da napišu imunološku analizu, i ne može 990 dinara da se plati ta analiza imunološka, jer je ona na nekakvoj listi i socijalno neće priznati refundaciju sredstava. Mi znamo da fond sredstva refundira vrlo kasno, ako uopšte refundira, a zadnja odluka koja je sada stigla u mnoge ustanove, opet je došla iz Republičkog zavoda, da se lista negativnih lekova mora zaista da se primeni.
Ali, teško je razumeti da će bolesnik, kada ode na odeljenje vaskularne hirurgije i dalje, morati da kupuje po 40 ampula trentala da bi dobio infuziju, jer bolnica to nema i nije godinama imala, to znam iz ličnog iskustva, i to se uzimalo. Lekar koji propiše trental, po uredbama direktora bolnica, moći će da snosi konsekvence po ugovoru o radu. Ali, šta to znači, da dobije otkaz. Bolesniku, koliko god mi možemo da pričamo o tome da li je primena tog leka spasonosna ili ne, ali drugi lek nemamo da damo, svi ga dobijaju i svi moraju da ga kupe, a 40 ampula, to i nije baš malo.
Ako ne prođe komisiju po navedenoj naredbi, po odluci, evo je odluka, da ne bude izmišljotina, u navedenoj odluci konzilijum od pet lekara, i ako čovek lista imena i gleda obično su to lekari koji su ekspertski angažovani za tendere ili za neke velike i moćne kuće. Kako se samo dogovore isti likovi, to je tek priča za sebe. Pa onda generalni sastav ministarstva i ovi niže ordinirani i niže postavljeni, to je prazna priča i svima je to jasno.
Još nešto što će baciti senku na raspolaganje parama. Bili smo svedoci da su do pre par godina u Kraljevu radili eksperiment, Evropa da neke pare, oni podele pare, ali trebalo je znači da lekar uzme kompjuter i kuca sve, umesto u zdravstveni karton, i onda će se na taj način povećati efikasnost zdravstvenog rada bogzna koliko.
Čuo sam od lekara sa terena, da imena ne govorim, da baš nisu oduševljeni time, jeste da su naučili da kucaju, ljudi koji su mojih godina ili stariji, nije im baš bilo do kompjutera, ali to su odradili. Ne znam u koliko zdravstvenih ustanova je primenjena takva računarska obrada i koliko će to nekome doneti izvore prihoda kada se to bude kupilo i da li će, ako ministarstvo svuda bude kupilo računar ili po nekoliko takvih, uskratiti pare za lečenje ozbiljnih bolesnika.
Najnoviji hit je da se u nekim apotekama u unutrašnjosti instaliraju veliki videobimovi, nekakvi ekrani na kojima će biti programirana uputstva za pacijente o leku, o interakcijama, ili informacije za bolesnike, iščitavati i leteti po tom ekranu, a u ionako tesnim apotekama verovatno će se starice i deca gurati kada njihov lek dođe na red da pročitaju o leku. Prosto neverovatno.
Ima interventnih telefona, ne znam ko se tu javlja, od pet do sedam javite se, pa će apotekar da vam kaže da li vam je interakcija, da li je kombinacija lekova dobra. Gde je onda uloga lekara? Čega se to igramo. Neki direktori apoteka kažu, kada bude po novom, kada uvedemo novi softver, hardver, neko da pare pa podelimo po vertikali do direktorke apoteke, sada ćemo da iščitamo šta je najveća učestalost oboljevanja i od čega ljudi u našem gradu najviše boluju.
Gde to rade apotekari? Nego, došao novac, treba ga pokriti, fino lepo ja tebi-ti meni, sada si nov za Srbiju, sa novim projektom, pa ti se to upiše kao poen i ostaješ posle kandidat za višu instituciju, a čujemo da i Agencija za lekove loše posluje.
Dakle, svašta se dešava, pare se na svašta mogu potrošiti, tako da je ova diskusija suvisla, sa aspekta mogućnosti preusmeravanja novca, makar za one koji će biti podvrgnuti lečenju u inostranstvu, ma iz kakvog od razloga da bude indikacija, naravno bolest kao indikacija pre svega, a ne godine.
Očekujemo da će se i ostalim korisnim diskusijama, pre svega iz opozicionih redova, postići jedan efekat, neri-baund efekat, saznanje da su jednostavno i drugi doktori, drugi ljudi, drugi politički učesnici u političkom životu u stanju da sagledaju objektivno stanje u našem zdravstvu i da vide da zaista tu nešto ne funkcioniše tako dobro, i da nema elemenata za velike hvalospeve. Da se nešto mrda i dešava, dešava se, ali nemojmo zaboraviti da je bilo mnogo investicija sa strane i da su te investicije vrlo disparitetne.
Znamo za Japan da se snažno istakao, dajte da pohvalimo Japan, dajte da pohvalimo ako nam je Italija toliko dece lečila. Da vidimo ko još, ali ako to otvorimo i počnemo da hvalimo, koliko je ko dao, onda moramo postaviti pitanje gde su pare otišle. Možda je to ono što ne smemo da čačnemo, možda nas to može dovesti teorijski u šansu da ostanemo grubi ili nezahvalni prema nekome sa strane, iako je bio članica skupine 19 onih koji su nam naneli zlo, ali ako je nešto dao i nečemu doprineo, trebalo bi to da znamo.
Da jednom izađe konačno na videlo čime to raspolažemo, šta su naši problemi, jer samo 700 hiljada evra, to je zaista mala svota za tek pretpostavljene razmere i intervencije različitih vrsta koje u inostranstvu treba da se obave.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Petković. Nije tu. Reč ima narodni poslanik Miroslav
Nedeljković, a neka se pripremi narodni poslanik Predrag Mijailović Lune.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar se malopre naljutio na poslanike što su pokazali želju da malo prošire temu, što se ne zadržavaju samo na izmenama jednog člana Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Međutim, mi smo ovde narodni predstavnici i imamo dužnost da ukažemo sa jednog šireg aspekta na probleme u zdravstvu, kada je predlagač izmene zakona već u sali, odnosno nadležni ministar, jer to je prilika da ministar čuje kakvo je zaista stanje u zdravstvu, kakvo je stanje u resoru kojim rukovodi.
Nije nama cilj da samo pošto-poto kritikujemo, nego da ministar bude informisan o nekim realnim problemima, a mi kao narodni poslanici ipak imamo malo više uvida u ono što se događa u zdravstvu, kakvo je stanje u zdravstvenim ustanovama. I umesto da na neki način bude zahvalan što može biti upoznat sa tim, neopravdano se na nas ljuti, čak se i čudi otkud to da građani upravo nas svojim glasovima ovde postavljaju za poslanike.
Da bi se stekao uvid u stanje u zdravstvu, treba nekada pogledati i očima pacijenta, treba pogledati očima zaposlenih u zdravstvu, i to ogromne većine koja radi mukotrpno za malu platu, ne one privilegovane manjine koja rukovodi zdravstvenim ustanovama, ne one manjine korumpiranih, koja baca ljagu na sve zaposlene u zdravstvu i čitav ovaj sektor.
Pošto sam, sticajem okolnosti, član Odbora za zdravlje i porodicu, mogu da vam kažem da je ovaj odbor zatrpan predstavkama građana o stanju u zdravstvu u skoro svim zdravstvenim ustanovama. Tu se uglavnom sa aspekta pacijenata ili zaposlenih u zdravstvu žale na katastrofalno stanje u pogledu organizacije rada, lošeg rukovođenja, korumpiranosti pojedinaca, čak i nekih mnogo težih krivičnih radnji.
Šta se uglavnom događa sa tim predstavkama? Skupštinski odbor nema efektivnu moć da nešto konkretno preduzme i upadamo u jednu besmislenu situaciju da mi tu predstavku prosledimo Ministarstvu zdravlja, čak i onda kada podnosilac predstavke nama piše da se već nekoliko puta obraćao Ministarstvu zdravlja, a nije dobio odgovor ili nije dobio zadovoljavajući odgovor.
Mi kao građani, kao poslanici, imamo potpuno razumevanje za nerešavanje ili loše rešavanje bilo kog problema u zdravstvu, ako je uzrok za nerešavanje problema nedostatak para, ali nemamo razumevanja za nerešavanje nekog konkretnog problema, ako uzrok nije nedostatak para nego loše rukovođenje, ako je uzrok korupcija. Otuda možda sa malo više negativnog naboja koristimo priliku da sa ove skupštinske govornice, jer to je pravi smisao funkcije narodnog poslanika, ukažemo sa jednog šireg aspekta na probleme u bilo kojoj oblasti.
Što se tiče izmene ovog člana zakona o kojem diskutujemo, suvišno je reći posle onih koji su već govorili, nema nijednog poslanika, niti građanina koji će reći da ova izmena zakona nije dobra. Ona jeste dobra, ali sa druge strane pokušavamo da ukažemo na neke rizike i moguće posledice izmene ovog člana.
Koji su rizici? Prvi je rizik da će probuditi lažne nade mnogih bolesnika i njihovih porodica. Već vidim sutrašnje novine kako će na naslovnim stranama pisati kako će od dana stupanja na snagu izmene ovog zakona svi moći da se leče u inostranstvu. Znate kako novinari često mogu vrlo uprošćeno, netačno da pišu i ne prenesu suštinu zakona. Mogu misliti koliko će lažnih nada ova izmena, odnosno tako preneta vest da izazove.
Druga negativna posledica će biti - koja? I sam ministar je rekao, a svi mi to znamo i da nam nije to rekao, da se neće i ne može povećati fond para namenjen za lečenje u inostranstvu. Pošto se proširuje kategorija onih koji će imati pravo da idu, dogodiće se ono što se u državi Srbiji mora dogoditi, a to je da će se kroz ova mala odškrinuta vrata provlačiti oni privilegovani i moćni pojedinci, članovi njihovih porodica, njihovi prijatelji, kumovi itd.
Šta je loše u tome? Loše je što će sad i deca ispod 15 godina imati potencijalno manje mogućnosti da se leče u inostranstvu nego do sada. Znači, apsolutno ne mislimo da je motiv predlagača bio da se otvori mogućnost da se privilegovanim pojedincima omogući lečenje u inostranstvu, ali će to biti praktična posledica.
Što se tiče Zakona o zdravstvenom osiguranju, ministar je najavio da će uskoro ući u proceduru dva temeljna zakona koja regulišu zdravstvo u Srbiji. To je zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji je bio na javnoj raspravi i, po našim informacijama, stručna javnost ga nije baš sa oduševljenjem dočekala, i zakon o zdravstvenom osiguranju.
Šta treba reći o tom budućem zakonu o zdravstvenom osiguranju? Biće neophodno da se uvede više različitih nivoa, vidova, oblika zdravstvenog osiguranja. Biće potrebno da se uvede dopunsko dobrovoljno zdravstveno osiguranje, da ne budemo u situaciji da svi ulažemo u Fond zdravstva, srazmerno isto, a da ne možemo dobiti svi isto, da oni koji imaju više mogu srazmerno više i da ulože, da bi ostvarili pravo na veći stepen zdravstvene zaštite.
Ono što će biti najbolnija, najškakljivija tema, to je jedna novonastala situacija u poslednjih nekoliko godina u Srbiji, a to je da je došlo do ekspanzije privatnog sektora u oblasti zdravstvene zaštite. Šta raditi sa privatnim sektorom? On je tu, on pruža zdravstvene usluge sve više i više i to će biti neminovna tendencija i ubuduće.
Koji je sada status privatne zdravstvene zaštite? Privatne zdravstvene ustanove postoje, koliko je meni poznato, samo za poreske organe. Za Ministarstvo zdravlja privatne zdravstvene ustanove praktično ne postoje, za sistem zdravstvenog osiguranja takođe ne postoje. Predlagač tog novog zakona mora da pređe taj rubikon. Ili će nastaviti dosadašnju praksu da ignoriše privatni sektor ili će ga integrisati u sistem zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja.
Ako ga integriše, onda ćemo izmeniti ovu sadašnju apsurdnu situaciju da građanin - pacijent koji se odluči da obavi pregled u privatnoj zdravstvenoj ustanovi bude diskriminisan u kasnijoj fazi ostvarivanja zdravstvene zaštite u državnim ustanovama. Znači, onaj koji je uštedeo početna sredstva Fondu zdravstvene zaštite tako što je, umesto u državnu, otišao u privatnu ustanovu, praktično, sada gubi prava na bilo koju dalju dijagnostičku proceduru i gubi pravo na recepte za lekove koji su mu preporučeni u privatnoj zdravstvenoj ustanovi. To stanje je nelogično, nepravedno i nepodnošljivo na duže staze.
Da li će Ministarstvo imati snage da integriše privatne zdravstvene ustanove ili neće, znam da je to zaista krupan zalogaj koga treba progutati, da ni sadašnji sistem ne da ne ostavlja višak novca, nego je Fond u velikim gubicima, tako da sam pesimista da će se u toj oblasti napraviti neki bitan iskorak.
Još jedna stvar stoji pred Ministarstvom kao jedan veliki izazov, a rekao bih i zamerka za protekli period, to je što se zdravstveni kapaciteti ne prilagođavaju novim trendovima morbiditeta u Srbiji. Mi znamo da postoji jedna eksplozija malignih bolesti, znamo da postoji mnogo veća stopa morbiditeta kod kardiovaskularnih bolesti. Tu su uska grla. Možda se u Ministarstvu, unutar četiri zida rade neki elaborati, neki projekti. Mi kao poslanici to ne znamo, građani kao bolesnici i kao pacijenti to ne osećaju. Tu je velika zamerka Ministarstvu što za ovih četiri-pet godina ništa nije urađeno.
Dakle, mi očekujemo od ministra zdravlja predloge ova dva temeljna zakona i slažem se da ćemo tada, što ministar reče, ako treba i 30 dana i 30 noći razmenjivati argumentaciju.

Za reč se javio ministar Milosavljević.

Pošto je bilo konkretno pitanje koje zaslužuje konkretan odgovor, 3.000 i nešto više ima privatnih ustanova koje su registrovane u zemlji poslednjih 15 godina.
Pre tačno godinu dana Ministarstvo zdravlja je uputilo javni poziv, zajedno sa Fondom, svim privatnicima da ponude svoje usluge za sklapanje ugovora sa Fondom. Od 3.000 ustanova javilo se 19. Tri su sklopile ugovor i danas rade usluge koje državno zdravstvo u svom kapacitetu nema.
Jedna je privatna bolnica koja pruža usluge za 26-toro ljudi na hemodijalizi, da ne bi išli kolima u Barajevo, Lazarevac i okolo. Pre toga je Ministarstvo insistiralo na strateškom ugovoru sa referentnom ustanovom KBC, koja će biti nadležna za zbrinjavanje komplikacija, sa Institutom za transfuziju krvi i sa Hitnom pomoći, da bi mogla da bude saradnja kakva treba onda kada je građanin ugrožen nekom komplikacijom.
Sledeći korak, pre ove priče o zakonima, jeste nekoliko stotina razgovora obavljenih u Ministarstvu, sa jedne strane ministar i njegov tim, između ostalih, savetnik za unapređenje odnosa sa privatnom praksom, koji je imenovan u proteklih par meseci. Posle tih razgovora je dat nalog Fondu da svi privatni vlasnici ustanova, lekari opšte medicine, stomatolozi, ginekolozi i pedijatri, mogu da sklope ugovor sa Fondom, da dobiju pečat sa identifikacionim brojem, isti formular recepta, koji se priprema, sa hologramskom zaštitom, koji će od jula biti u upotrebi za sve. Prema tome, to su konkretni potezi.
Prilagođavanje kapaciteta novim potrebama je i te kako na delu. Jedna od ovih bolnica koje sam pomenuo, hajde da je sad pomenemo, 700 kreveta je imala zrenjaninska bolnica u sklopu projekta koji nije samo krečenje, farbanje, zidanje, završavanje, nego je restruktuiranje. U oktobru će u Beogradu biti veliki evropski sastanak, u organizaciji Saveta Evrope, iz oblasti palijativne medicine, produžene hospitalizacije. Primera radi, od 700 postelja danas ta bolnica ima 470.
Naravno, restruktuiranje je ozbiljan posao, prilagođavanje novim potrebama zdravstvenog sistema je ozbiljan posao, koji zahteva ne ishitrene poteze i marketing, nego pažljivo izmerene poteze.
Da završim, 2005. godine državne velike ustanove, recimo, Klinički centar Niš, ugovorom sa Fondom, imaju 3% više sredstava za obavljanje svog posla, upravo da bi, pošto u ovom trenutku nemaju magnetnu rezonancu, mogle pacijenta da pošalju u privatni centar i da onda one same plate tu uslugu koja je obavljena u privatnoj zaštiti. U međuvremenu se rezonanca kupuje. Ove godine će i Niš i Beograd dobiti nove rezonance.

Narodni poslanik Miroslav Nedeljković, replika.

Ovo što je ministar pričao jeste tačno, ali tačno je i ono što sam ja pričao. Govorio sam o tome da postoji potreba da se privatni zdravstveni sektor integriše kao takav u sistem zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite. Ministar je rekao da postoji mogućnost da i sada pojedine privatne zdravstvene ustanove sklapaju ugovor sa Fondom, radi pružanja onih usluga koje državni sektor ne može da pruža. Ta mi je činjenica poznata, ali to nije ono o čemu sam govorio.
Dakle, nesporno je i ovo što je ministar rekao, zaista jeste tako, ali to je kap u moru. Mora da se otvori mogućnost privatnim ustanovama i njihovim korisnicima da mogu sa zdravstvenom knjižicom da
odu u privatnu ustanovu, da obave sve što ta ustanova može da im pruži, a da se troškovi pokriju iz sredstava Fonda.
Da li će to biti neko dopunsko, dobrovoljno, ili ne znam kakve forme osiguranje, to je drugo pitanje. Ovo što se tiče prilagođavanja kapaciteta nekim novim trendovima u morbiditetu – takođe bih upotrebio izraz da to jeste kap u moru, postoje uska grla svuda, u svim opštinama, u svim zdravstvenim ustanovama – i to, naravno, da mora da bude dugoročan proces. Hvala.

Hvala, gospodine Nedeljkoviću. Još jedna napomena, izvolite, gospodine Milosavljeviću.

Stvarno se izvinjavam što se ovako često javljam, ali dobronamerno, zapravo, vodimo razgovor i dobro je da znamo kakve su činjenice.
Ne postoji ni jedna kasa osiguranja bilo gde u Evropi koja može da kaže - ovo je kasa osiguranja, to je zdravstveni dinar i sada svi pod podjednakim uslovima konkurišu svojim uslugama, bez obzira koji nivo usluge bio, koji kvalitet usluge bio; pod podjednakim uslovima ćete ostvarivati zaradu obavljajući zdravstvenu uslugu.
Nama treba savremeno zdravstveno osiguranje, koje će da bude moderno, nezavisan fond, koji će biti naručilac poslova. Znači, fond treba da bude moderno osiguranje, koji će kupiti usluge od nekoga, a od nekoga neće. Ako odete danas u bilo koju zapadnoevropsku zemlju koja ima višedecenijsko tradicijsko osiguranje na pravi način, naravno da je obavezno osiguranje tradicija i civilizacijska tekovina.
I potpuno sam saglasan sa tim da u novom propisu, to doduše stoji i u starom zakonu, ali nikada nije zaživelo u Srbiji, neophodno nam je dobrovoljno osiguranje, koje će onda pokrivati dopunske pakete, koje će omogućavati i izbor velikog broja ustanova, ali se teško može očekivati da odjednom prihvatite sve ustanove koje su formirane kao privatne, kao potpuno ravnopravne u traženju zdravstvenog dinara.
Ne, nego po merilima kvaliteta. Danas postoje privatne ustanove, kao i državne ustanove, koje sklapaju ugovore sa kasama osiguranja, pa ako odete npr. u Austriju videćete da ispod obaveštenja piše - sve kase, potpisan je ugovor, ali ima ustanova koje su slobodne na tržištu, koje nemaju ugovor sa fondom.
Dakle, fond mora imati autonomiju u sklapanju ugovora i to podrazumeva odnose - kvalitet zdravstvenog rada ne zavisi od vlasništva. Dokaz za to je insistiranje na komori, licenciranju, akreditaciji i kvalitetu kao nečemu što nema veze sa vlasništvom.
Govorimo o istim stvarima i, ako mogu da kažem, ponovo smo se saglasili da ovu izmenu člana 27. apsolutno treba podržati i na tome vam hvala.