Prema evidenciji Službe ima 145 prijavljenih. Molim da, radi evidencije, utvrdimo koliko nas ima u sali.
S obzirom da nas ima dovoljno po Poslovniku, možemo da počnemo rad.
Pre prelaska na raspravu obaveštavam prisutne narodne poslanike da su obaveštenje o sprečenosti da sednici prisustvuju dostavili sledeći narodni poslanici: Miloš Aligrudić i Gordana Čomić.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG AMANDMANA NA USTAVNU POVELjU DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA, SA PREDLOGOM ZAKONA O SPROVOĐENjU AMANDMANA I I II NA USTAVNU POVELjU DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA
Da li neko od predstavnika odnosno predsednika poslaničkih klubova želi reč? Ako se niko ne javlja za reč, preći ćemo po redosledu diskusija.
Pre nego što krenemo po redosledu prijavljenih diskusija, samo da kažem, pošto je neko juče bio zainteresovan za moje zdravlje, da sam bio u inostranstvu, želim da ga obavestim da, ako ne misli da je Gračanica i Laplje Selo inostranstvo, onda nisam bio, a ako misli, onda sam bio u inostranstvu.
Po redosledu prijavljenih za pretres Predloga amandmana na Ustavnu povelju je Zoran Ćirković, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub Nove Srbije je pre dve godine učestvovao u raspravi o Ustavnoj povelji državne zajednice Srbija i Crna Gora. Tada smo se izjasnili protiv teksta Povelje, i to ne iz razloga što smo protiv zajedničke države sa Crnom Gorom, nego sumnjajući u ustavna rešenja propisana Ustavnom poveljom.
Naravno, mada ne likujemo zbog toga, pokazalo se da rešenja prosto nisu dobra, jer ta državna zajednica nije dobro funkcionisala. Kao potvrda toga jeste da institucije, propisane Ustavnom poveljom, nisu zaživele.
Sada smo prosto dovedeni u jednu mat poziciju. Ova skupština je proglasila zakon o neposrednim izborima, učestvovao sam u toj raspravi i čini mi se da sam rekao da činimo račun bez krčmara, iz razloga što sam sumnjao da će do izbora doći, makar ne u Ustavnom poveljom propisanom roku. Crna Gora se nije ni izjasnila po pitanju tih izbora i taj zakon nije ni donela.
U ovom momentu imamo jedno iznuđeno rešenje i poslanička grupa Nove Srbije i njenog predizbornog koalicionog partnera podržava donete amandmane, iz razloga što je u pitanju jedno zatečeno stanje. Dakle, ovi amandmani, poštujući činjenicu da su rokovi za izbore protekli, služe da se Ustavnom poveljom takvo stanje ozakoni. Taj potez je, opet kažem, iznuđen i poštujući političku realnost mi ćemo podržati ustavne amandmane.
Ono što nam opet ostaje kao gorak ukus jeste činjenica da je Srbija, kao veća članica te zajedničke države ili državne zajednice, dovedena u poziciju da očekuje kako će na to reagovati Crna Gora. Prateći medije, vidimo da vlast u Crnoj Gori, u principu, ne odustaje od referenduma.
Mada se ne usuđujem da budem prorok, jer prosto ta nezahvalna uloga mi ne priliči, čini mi se da će se Crna Gora, ipak, pre opredeliti za referendum, nego za sprovođenje neposrednih izbora. Moja sumnja u tom smislu je opravdana, jer 2006. godine, odnosno naredne godine je redovan rok za izbore u Crnoj Gori.
Sasvim je izvesno da bi se predloženim amandmanima održali i neposredni izbori za državnu zajednicu. Da bi izbegli tu činjenicu, siguran sam da će vlast Crne Gore pristupiti referendumskom izjašnjavanju građana, koji uživaju rezidencijalno pravo u Crnoj Gori.
Ono što sumnjam jeste činjenica da li će to baš svet moći da nametne Crnoj Gori demokratske standarde, koji su opisani u Ustavnoj povelji i predviđenim amandmanima. Ali, bilo kako bilo, u svakom slučaju to je samo problem Crne Gore.
Srbija je u toj stvari u fazi čekanja. Ona će postupiti po zakonu koji je izglasala, postupiće po amandmanima koje će sada izglasati i još jednom, dakle, poslanička grupa Nove Srbije i njenih predizbornih koalicionih partnera će podržati izmene Ustavne povelje, odnosno predložene amandmane. Hvala.

Hvala, gospodine Ćirkoviću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, a neka se za diskusiju spremi narodni poslanik Žarko Obradović. Izvolite, gospodine Vučiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče je u svom uvodnom izlaganju Tomislav Nikolić rekao da Srpska radikalna stranka  neće glasati za Predlog zakona za sprovođenje amandmana na Ustavnu povelju državne zajednice, ne zato što smo protiv državne zajednice, iako ona nije zajednička država, kao što to neki pogrešno govore, reč je o dva potpuno različita, ne samo pravna termina, već suštinski dva različita pojma.
Dakle, ne zbog toga, već zbog činjenice što nam se Ustavna povelja i njene izmene uvek nameću, zato što nam nikada ništa dobro ne donose, već samo ukidaju državne atribute onoga što bi trebalo da postoji kao centralna vlast u državnoj zajednici, nekada u zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore, koja se nazivala Savezna Republika Jugoslavija.
Naime, od 5. oktobra pa naovamo samo imamo gubitak nadležnosti savezne države, odnosno ukidanje savezne države, dobijanje jednog pravnog provizorijuma, koji nije ni savez država, koji, srećom, nije ni personalna unija, pošto se nisu poklopili nasledni redovi vladalaca iz obe države članice, nije ni čista realna unija, čak ima i neke od karakteristika koje su manje u poznatim realnim unijama u pravno-političkoj istoriji, kao što je bila Austrougarska.
Nemamo jedinstven carinski sistem, ni jedinstvene carinske propise, koji su svojevremeno postojali u Austrougarskoj. Imali smo neke elemente koji su nam zadržavali nadu da postoji mogućnost da nekada, u nekom trenutku, te hibridne elemente, koji odstupaju i od federalizma i od konfederalizma, ako hoćete - saveza država, možemo da vratimo malo više na tu stranu, kao što su bili neposredni izbori, a protiv čega je bila zvanična Crna Gora, ne Crna Gora, nego rukovodstvo Crne Gore od početka, zato što su želeli da negiraju, po svaku cenu i na svaki način, postojanje bilo kakve državne zajednice, a pogotovo onoga što ste vi nazivali zajedničkom državom.
Danas možemo, kada procenjujemo hijerarhiju pravnih akata na nivou centralne vlasti, na nivou država članica, da vidimo da imamo neuporedivo lošija rešenja nego što smo ih imali u Ustavu iz 1974. godine.
Naime, tada promene koje smo imali bile su vrlo loše, do tog trenutka smo imali rešenja po kojima su republički ustavi morali da budu u skladu sa saveznim Ustavom. Posle toga je došlo do promene, pa je rečeno, ne smeju da budu u suprotnosti, a čime se išlo na ruku stvaranju hibridnih federalno-konfederalnih elemenata, odnosno suštinski sve više konfederalnih, a samo formalno-pravno federalnih elemenata.
Danas imamo nešto što ne poznaje savremeno pravo, što ne poznaju savremeni politički sistemi, a na sličan način je ta norma postojala u nekadašnjem Sovjetskom Savezu po Ustavu iz 1953. godine i upravo po tim šavovima je Sovjetski Savez razbijen. To je da svaka jedinica, odnosno država članica ima pravo i mogućnost da donese suverenu odluku o otcepljenju od centralne vlasti i da formira na taj način svoju državu.
Zbog čega mi ovo treba da podržavamo? Šta je ovo što nam se nudi. Nudi nam se da će nam istog dana biti održani neposredni izbori za Skupštinu državne zajednice kada budu održani izbori za skupštine država članica. Šta time dobijamo? Mi time, u stvari, pokazujemo da mi neposredne izbore za parlament državne zajednice nemamo, a reći ću vam i zašto. To je jedna logička prevara, jer u stvari imamo suštinski posredne izbore.
Ako imate republičke izbore, ići će lista SRS dr Vojislav Šešelj, a prvi na listi Tomislav Nikolić. Imate izbore za parlament državne zajednice, pa ići će vam lista SRS dr Vojislav Šešelj, prvi na listi Tomislav Nikolić. Podrazumeva se da će biti plus-minus 5-10 hiljada glasova u igri velikih brojeva, a to je nikakva razlika, i u broju mandata proporcionalno nikakva razlika, i da će ta lista dobiti jednak broj glasova. Uopšte da ne ulazimo sada koliko će to biti, kao i lista DSS Vojislav Koštunica, recimo, ili bilo koja druga lista, DS Boris Tadić, svejedno.
Suštinski bi to bilo dobro i bilo bi normalno rešenje da mi sada održimo, ne mora sada da ne mislite da je u pitanju politička igra, pa mi sada govorimo da je to zato što se to nama dopada ili ne. Ne. Može bilo kada, ali da ne bude u istom trenutku kada i izbori za parlament država članica. Možete i posle toga da držite i pre toga, kada god hoćete.
Drugi je problem taj što smo mi prekršili Ustavnu povelju i što zbog kršenja najvišeg pravnog akta centralne vlasti, najvišeg pravnog akta u državnoj zajednici, mi sada moramo da donosimo ove amandmane. Postavlja se pitanje ko je kriv. Obično kažu, mi smo na to primorani, krivo je crnogorsko državno rukovodstvo i mogu da kažem da je tačno da su oni separatistički nastrojeni, tačno je da vode ozbiljnu kampanju, žalosno je da mi u Srbiji nismo u stanju da se dogovorimo kako da podržimo one snage koje su protiv tog separatističkog bloka.
Žalosno je da Tadić i onaj nesrećni Bogdanović idu dole na njihove promocije. Žalosno je da govore gluposti dole. Žalosno je da pomažu onima koji hoće uništenje ove zemlje, ali šta da radite, da vidimo koliko ima svih ostalih koji bi želeli da pomognu one druge, koji bi želeli da pomognu opstanak državne zajednice, pa da jednog dana stvaramo uslove za postojanje zajedničke države ili savezne države, odnosno federalne države, to su sve sinonimi, ako nismo u stanju da napravimo jednu jedinstvenu državu.
Dakle, šta mi radimo po tom pitanju? Ne preduzimamo ništa. Neki od vas izlaze ovde pa nam kažu, pa danas je bolje stanje nego juče zato što Milo Đukanović nešto priznaje. Šta priznaje? Moraće da prizna sada u julu optužnicu, pošto Italijani dižu konačno optužnicu protiv njega za sav kriminal, i za sve one glisere, i za sva ona čuda i ne znam šta će onda silni demokratski prijatelji odavde da kažu, pošto su na njegovim krilima dolazili i ovde na vlast i odozdo vodili kampanje, i bio im je najveći prijatelj. Ne znam u koliko su glisera učestvovali, u koliko tankera, brodova, koliko droge, cigareta i svega drugoga.
Nama se sada nameće pitanje: hajde, ljudi, da vidimo šta ćemo da radimo; hoćemo li to da prećutimo i da ga pustimo da vodi Crnu Goru u
nezavisnost, suprotno interesima ne samo građana Crne Gore, već suprotno interesima velikog dela našeg naroda koji živi u Crnoj Gori; ili ćemo nešto da preduzmemo.
To ćutanje, to gde neće to da se desi, neće da mu dozvoli EU, a kao što vidite hoće. Ubeđivali ste nas da neće EU da dozvoli da ne bude neposrednih izbora, a kao što vidite, EU je to dozvolila i naredila vam ovakve poluidiotske amandmane. Znam da to i vi znate, najveći broj vas ovde, i znam da se sa svim što sam rekao slažete.
Moje pitanje vama i moja želja je da sednemo, ljudi, smislite, vi ste vlast, recite šta da radimo po tom pitanju. Nađite rešenje, a ne da nas dovodite kao pred svršen slučaj, kao pred potpuno svršenu stvar. Evo, mi ovo moramo da uradimo, nama je to tako sada napravljeno i naređeno. Hajde onda da ukinemo i Skupštinu, i Vladu, i predsednika i sve ako to sve tako mora.
Hajde onda da se ni o čemu ne pitamo i da ni o čemu ne odlučujemo. Zbog čega? Ovde govorite o referendumu po evropskim standardima. Da li znate šta to znači za Mila Đukanovića i za ove nesreće što idu dole da ga podržavaju, ove žute nesreće.
O čemu je tu reč? On će da kaže, dovoljno je od onih koji izađu na izbore 50 posto plus jedan. Kako će to da sprovede u delo? Na silu će to da sprovede u delo, zato što će da kupuje, zato što će da otima, zato što će da radi sve moguće policijske metode da bi to napravio.
Sada da vas obavestim šta je uradio na izborima u Budvi. Dobio je ubedljivu većinu, ali je napravio jednu neverovatnu stvar, a to je da je doveo 480 ljudi iz Beograda i okoline da glasaju za njega. Imali su svi obavezu da stave tačkicu na oba listića, pošto su bili listić za gradonačelnika i listić za stranačke liste koje se biraju, kako bi se znalo kako su oni glasali. Imam i svedoka koji je spreman da to tvrdi.
Imali su u desnom uglu obavezu da stave tačkicu da bi se znalo kako su ti koji su iz Beograda dolazili morali da glasaju za separatističku listu i za separatističkog kandidata Mila Đukanovića. Šta smo mi uradili. Da li smo mi to negde rekli? Da li smo mi negde nešto napravili, negde nekome nešto pomogli?
Što se nas tiče, mi smo se kao politička stranka odrekli našeg kandidata i podržali smo kandidata drugih prosrpskih i projugoslovenskih stranaka. Kao lista smo prošli cenzus, pa niko ne može da nam govori ništa i postali parlamentarna stranka, ali niko drugi ništa nije radio, nije preduzimao. Hoćemo li tako deo po deo zemlje da gubimo? Hoćemo li tako deo po deo teritorije da gubimo?
Hoće li to isto da bude sa Kosovom i Metohijom i sa ovim potpuno blesavim stavovima koje niko ne zna kako neko zastupa, a to je više od autonomije, a manje od nezavisnosti. Šta to znači pojedinim članovima Vlade, pitam vas, ministre Lončar, da nam to objasnite, iako nije u direktnoj vezi sa ovim, kažite nam šta to znači.
Razgovarao sam sa ljudima iz okruženja Vojislava Koštunice i oni kažu da su protiv toga, a onda pitam, kažite mi šta to znači ovim bukvalno nesrećnicima koji ništa ne znaju, a idu i to ponavljaju i drže se toga kao pijani plota.
To znači odložena nezavisnost, gospodine Lončar, to znači nezavisnost za dve, tri godine Kosovu i Metohiji, i to znate i vi kao i ja, to znamo svi i svi ćutimo, i svi se pravimo kao da se ništa u Srbiji ne dešava. Čiji je to stav, čoveče, čiji je to stav, da li je to ova skupština ustanovila, da li je ova skupština donela neku odluku da smo mi za nešto što je više od autonomije a manje od nezavisnosti.
Šta je to unutar jedne zemlje a što je više od najviše autonomije. Šta? To je uslovna ili tzv. odložena nezavisnost. Zašto to kriju? Kako onda smeju za to da se zalažu? Hoće li neko o tome javno i otvoreno da govori. Svaki dan vam ovaj to ponavlja, na svakom mestu i gde god da se nađe, ovaj Drašković. Svaki dan.
To što se narod u Srbiji sprda sa njegovih dva, tri posto ili koliko ima, nema ni dva posto, nije ni bitno, u krajnjoj liniji. Čoveče, to je ministar inostranih poslova, vi imate u Vladi Srbije neke koji to ponavljaju. Hoće li neko to konačno da kaže i da to nije politika ove zemlje ili jeste.
Hoće li neko konačno da kaže da nije politika ove zemlje da se ide na završni skup Mila Đukanovića u Budvu, gde kaže, demokratska i evropska Crna Gora biće kada uđe u EU, isto kao i demokratska i evropska Srbija. Kako to? Znači, može i odvojeno, ne smeta im, ne smeta žutima ništa, samo neka je glisera, i neka je kriminala i kriminalaca, i baš ih briga.
Pročitao sam vam citat ovog genija beogradskog, što je išao dole na njihov završni skup. Mnogo je mudro govorio, kakve je mudre reči izgovorio, samo da ste to mogli da čujete. A kakve su druge reči izgovarali. Njihov najvažniji zadatak na lokalnim izborima u Budvi bio je: "Živela nezavisna, samostalna i suverena Crna Gora". I zajedno sa njima Boris Tadić i Nenad Bogdanović.
Lepo odseli u najskupljoj kafani na Svetom Stefanu, poslali mi ljude da lepe plakate, gde će, kad oni zaseli, ne mogu da priđu na Sveti Stefan. Zatvorili Sveti Stefan, 150 telohranitelja, neki sa velikim glavama, velikim mišićima, sa mnogo heklera, mnogo čuda, zatvorili da se ne vidi, samo kamere crnogorske televizije i televizije Budva, ne bi li pokazali građanima kako eto Sveto Marović i Boris Tadić misle dobro za Budvu, kako je lepo da bude nezavisna Crna Gora.
Čekao sam samo kada će stav da bude i da Budva bude nezavisna. Ni to me ne bi iznenadilo. Da se vratim na ovaj stručni deo, kada smo govorili o realnoj uniji, o nekom hibridnom modelu između konfederacije i realne unije, moram da kažem da tu ima neverovatnih stvari. Mi danas nemamo jedinstven platni promet sa Crnom Gorom. To je nešto što je apsolutno neverovatno i onda je besmisleno da nam bilo ko na bilo koji način govori o dobrim odnosima i o boljim odnosima danas sa rukovodstvom Crne Gore ili ne znam sa kim.
Hoću jednu stvar da vas upozorim. Nemojte da državnu imovinu zajedničke države svojevremeno, danas njenog pravnog sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora, rasprodajete tako što će taj novac da uzima separatističko rukovodstvo Mila Đukanovića. I ne može Milo Đukanović da raspolaže vojnom imovinom u Valdanosu, niti bilo gde drugo, pošto vidim da mu je sinulo da pokupuje i da pootima sve što je vojna imovina na crnogorskom primorju, nego da vidimo mi kako je moguće da se i ta imovina između ostalog zaštiti, i da se pomogne onima koji hoće opstanak, makar i ovakve tvorevine kakva je državna zajednica, i ma kako nakaradno skrojena i ma kako nakaradno napravljena.
Mi u SRS to pokušavamo i mislim da to isto i vi osećate, i vidite i mislite. Jesmo i korektna i dobra opozicija, a zašto. Zato što vam nikada nismo ugrožavali državu, ne vama, nego svima nama, i kada god je država u pitanju uvek ćemo da pokušamo sa svima da pronađemo neku vrstu zajedničkog jezika.
Ali, od vas tražimo i insistiramo da se ponašate neuporedivo odgovornije, da ukazujete na stvari koje se u državi događaju, a ne prošao je još jedan dan, zažmurite, pa niko ništa, što da ulazimo u sukobe sa ovima ili sa onima.
Aman ljudi, nema više hoćemo li da ulazimo ili nećemo u sukobe, otvoreno je pitanje Kosovo i Metohija, otvorena je Crna Gora. Cela Crna Gora, evo Palalić je bio u bilbordima za crnogorsku nezavisnost. Da li ima kontrakampanje? Nema. Bori li se neko za to nekim argumentima? Ne bori se. U čemu su oni jači? U tome što imaju više glisera. Možemo mi pošteno da prikupimo, ako je za to potrebno.
(Glas iz sale: Više glisera.)
Ne, za glisere ste vi specijalisti. Boris Tadić je specijalista za glisere. Mi oko glisera ne znamo, pravo da vam kažem, to sam čuo kada se vi međusobno podržavate, kada hvalite demokratske glisere Mila Đukanovića, a i on vaše demokratske glisere. Šta sve prevozite u njima, to ćete nam vi reći, stvarno ne znam. Samo sam čuo da su vam profiti veliki, ali kažu da su cigarete, neki kažu i droga, neki kažu i neke druge stvari, stvarno ne znam.
Samo da završimo ono što je vrlo ozbiljna stvar. Možemo mi na pošten način da skupimo dovoljan broj ljudi znalaca, ljudi časnih, poštenih i odgovornih, ljudi koji su spremni da pomognu opstanak ove države, i to svi zajedno, ako treba po tom pitanju da nađemo rešenje, možemo to da pronađemo. Videćete kako umni ljudi, ljudi koji žele da se bore, koji imaju vere, lako pobeđuju glisere, i Mila Đukanovića, i Borisa Tadića.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a da se pripremi za diskusiju narodni poslanik Zoran Krasić.

 Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovani gospodine ministre, kolege narodni poslanici, za SPS ovi predlozi amandmana na Ustavnu povelju nisu način da se hronični problemi u funkcionisanju državne zajednice reše, već samo prolongiraju.
Nisu način da se ti problemi reše, jer ovi amandmani nemaju taj sadržaj, koji bi mogao pomoći da se problemi u funkcionisanju državne zajednice reše. Ovim amandmanima se rešava jedan konkretan problem. To je pitanje izbora poslanika u Skupštinu državne zajednice i daje se jedan okvir za drugo pitanje koje se permanentno javlja u funkcionisanju državne zajednice.
SPS je glasala pre dve godine protiv Ustavne povelje i bili smo potpuno u pravu, jer smo tada tvrdili, a praksa je to kasnije i pokazala, da nije stvorena zajednička država, jer nema funkcije zajedničke države, da je stvoren jedan mutant od države, koji ima ogromne probleme u funkcionisanju.
Problemi se javljaju u organizacionom delu, u opisu posla te državne zajednice a pogotovo problemi koji eskaliraju kroz ponašanje ljudi koji predstavljaju državnu zajednicu.
Naime, imali smo situaciju proteklih dve godine da se predstavnici državne zajednice ponašaju kako koji, svako zastupa svoju politiku. Imali smo situaciju da se na međunarodnim skupovima predstavnici državne zajednice vide ili ne vide, pozdrave ili ne pozdrave, daju različite izjave. Čak smo imali primer da ambasador državne zajednice napusti tu funkciju, da bi postao predsednik Pokreta za nezavisnu Crnu Goru.
To sve, a obilje drugih dokaza govori da su problemi u funkcionisanju brojni, da državna zajednica ovakva kakva je nema dugu budućnost. Ali, dokle god postoji šansa vredi se za nju boriti i u tom kontekstu posmatramo i ove predloge amandmana.
Kada sam rekao da se njima rešava jedan konkretan problem, prvi amandman koji je podnela Vlada Republike Srbije se odnosi na način izbora za Skupštinu Srbije i Crne Gore i on rešava problem legitimiteta sadašnjih poslanika. Amandman određuje da se mandati sadašnjih poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore produže do održavanja tih izbora.
Mi ćemo imati možda jednu paradoksalnu situaciju, da se u Crnoj Gori održe izbori u jednom vremenskom periodu, u Srbiji u drugom, ali i to je problem koji se vidi i koji se pokušava kupovinom vremena rešiti, jer suština ovih amandmana jeste kupovina vremena, u očekivanju da će se promeniti vladajuća struktura u Crnoj Gori ili da će se promeniti ukupno raspoloženje građana.
Raspoloženje građana i jeste promenljiva kategorija, i ako je to i neki elemenat na kojem eventualno gradimo strategiju kako rešiti problem funkcionisanja državne zajednice ili kako rešiti problem zajedničke države, onda i to može biti neki razlog za koji se valja boriti.
Drugi amandman se odnosi na pitanje referenduma države članice. Naime, ovde se konstatuje da će država članica koja organizuje referendum sarađivati sa EU na poštovanju međunarodnih standarda. Iskreno rečeno, očekivao sam od predstavnika Vlade makar da nas upozna sa sadržajem onoga šta je to međunarodni demokratski standard, jer iskustva zemalja EU, iskustva referenduma koji su održani u zemljama EU, pokazuju da je taj pojam međunarodni demokratski standard vrlo rastegljiv i da se standardi utvrđuju u odnosu na pitanje koje je na dnevnom redu.
Negde se uopšte ne postavlja pitanje bilo kog kriterijuma, dovoljno je da određen broj ljudi izađe da glasa, negde se postavlja uslov 50%, negde dve trećine.
Bilo bi dobro makar da smo čuli ako ima iskustva da je EU raspisivala neki referendum koji se odnosi na pitanje opstanka države, pitanje sudbine dela teritorije, šta je to što je u tom trenutku bio standard.
Ubeđen sam da ovde taj standard neće biti nizak, naprotiv, biće visok, ne zbog nas samih i ne zbog sudbine državne zajednice Srbije i Crne Gore, nego i zbog činjenice da će Evropska unija sigurno gledati i na sebe, ali i na situaciju u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji. Ne pominjem tek tako Republiku Srpsku i Kosovo i Metohiju, jer su to dva dela teritorije, jednog u okviru Bosne i Hercegovine, a drugog u okviru Srbije, gde se na jedan ili drugi način pominje pitanje referenduma, ili ako se ne pominje, sigurno će se postaviti.
A Evropska unija će morati to pitanje da definiše i zbog sebe, jer onaj kriterijum koji se utvrdi u slučaju održavanja referenduma u Crnoj Gori moraće da se primenjuje i kod njih, pa ćemo biti u situaciji da vidimo šta je to međunarodno priznati demokratski standard, s obzirom da taj pojam ima vrlo različit sadržaj.
Ovo sam pomenuo, pre svega, da bi se shvatilo da postoji veoma jasna granica i domet ovih amandmana i ponavljam još jednom, dakle za nas, poslanike SPS-a, ovo jeste način da se reši jedan konkretan problem, drugi da se postavi jedan okvir, ali suštinski da se kupi vreme i da se u dolazećoj budućnosti pokušaju ti problemi rešiti. Mi naime smatramo, poslanici SPS-a, da se za zajedničku državu Srbija i Crna Gora vredi boriti, i zbog zajedničke istorije, zbog zajedničkih korena, zbog naše tradicije, zbog naših potreba, zbog rešavanja problema sadašnjosti, a bogami i budućnosti.
Istorija odnosa Srbije i Crne Gore je takva da pokazuje da su uvek bolje rešavale probleme, i jedna i druga, kada su bile zajedno, nego kada su bile odvojene.
Naime, u prošlosti se govorilo da postoji jedan narod u dve države, srpski narod u Srbiji i Crnoj Gori, i taj narod u dve države se u prošlosti i te kako pomagao, i vojno i politički, naravno i ekonomski, i to je bilo nešto što je sastavni deo njihovog zajedničkog života i njihove borbe protiv zajedničkog neprijatelja. Nekada je to bilo Otomansko carstvo, Austrougarska u novijoj istoriji, u političkoj istoriji Italija i druge evropske zemlje, ali sve to pokazuje da su zajednički rešavale nadolazeće probleme.
Čak ima i slučajeva u istoriji da je Crna Gora tražila da se njeni određeni problemi ili teritorijalno proširenje vrši na račun teritorija koje dobije Srbija, ali moram još jednom reći, sve je to bio deo zajedničke strategije da se što više pripadnika istog naroda otrgne ispod uticaja i kontrole velikih sila i da bude bilo u Srbiji, bilo u Crnoj Gori.
Tada se to nije postavljalo kao pitanje, jer se govorilo, pisalo i od strane i jedne i druge dinastije, ili treće dinastije, u obe države da je reč o istom narodu.
Istorijsko pitanje na koje još uvek nemamo odgovor, ako je reč o jednom narodu, zašto za tih 58 godina, koliko je recimo Nikola Petrović bio vladar Crne Gore, nijedanput nije uspelo da se dođe do sporazuma o zajedničkoj državi Srbija i Crna Gora, a poznato je da je dinastija Petrovića u rođačkim i kumovskim odnosima bila sa Karađorđevićima i Obrenovićima. Ali, to je drugo pitanje i nije predmet ove skupštine.
Smatramo takođe da je dobro da postoji zajednička država zbog potreba zajedničkog rešavanja aktuelnih problema. Suštinski je lakša zaštita nacionalnih i državnih interesa. Ne treba se zavaravati, jer i Crna Gora i Srbija su napadnute na svaki način i sa stanovišta zahteva zemalja u okruženju za delovima teritorije Srbije i Crne Gore.
Projekat velike Albanije, primera radi, ne uključuje samo teritoriju Kosova i Metohije, nego uključuje i delove teritorije Makedonije, to je zapadna Makedonija, ali uključuje i delove teritorije Crne Gore. Logično je pretpostaviti da će, u slučaju razdvajanja Srbije i Crne Gore, pozicija Crne Gore biti i te kako slabija nego ako to bude jedna zajednička država. Mislim da je to nešto što se prenebregava, pogotovu od vladajuće političke strukture u Crnoj Gori, i jednostavno se ta tema ne pominje.
Potrebno je, takođe po našem mišljenju, da postoji zajednička država da bi mi u sadašnjem vremenu, na pragu 21. veka, pokazali sposobnost da možemo da rešavamo probleme demokratskim sredstvima, pregovorima, da možemo da gradimo, da možemo da napredujemo, umesto da se delimo i svađamo.
Takođe smatramo da je potrebno da postoji zajednička država, jer zajednički možemo brže da napredujemo, i Srbija i Crna Gora, i politički i ekonomski, i da budemo deo onoga što se zove integracioni proces. Neću namerno upotrebiti reč "integracioni procesi u Evropi", nego "integracioni procesi kao deo procesa savremenog sveta".
Činjenica je da je dobro da postoji zajednička država i zbog jednog razloga koji se odnosi na pitanje zaštite pripadnika srpskog naroda. Naime, poslednji popis stanovništva u Crnoj Gori je pokazao da su se preko 30% građana Crne Gore izjasnili kao Srbi. Sasvim je logično da je njima lakše pomoći, ostvariti veći stepen zaštite u zajedničkoj državi, nego da to bude u odvojenim državama, jer onda je situacija drugačija i onda od jednog naroda postajete pripadnik manjine, sa svim onim šta to znači, a praksa odnosa prema manjinama je vrlo različita.
Razdvajanje Srbije i Crne Gore bi suštinski značilo završetak jednog projekta iz 1990. godine, projekta razbijanja i negacije Jugoslavije, ali takođe je to i projekat o kojem se manje priča, odnosno projekat deljenja srpskog naroda i u suštinskom i u prostornom smislu. Kada se osvrnemo na deceniju iza nas i pogledamo šta se stvorilo na zgarištu bivše SFRJ, videćemo da su formirane nove države.
Kada pogledamo kakva je sudbina srpskog naroda primetićemo jedno zanimljivo stanje, od naroda pozitivnog dela velike Jugoslavije, Srbi su u novonastalim državama nepriznati ili nisu priznati ni kao manjina, ni kao narod. Ili su priznati kao manjina, kao u Hrvatskoj, ali su u međuvremenu etnički očišćeni i njihov broj je jako smanjen na procenat da ne predstavljaju, kako vole pojedini nacionalisti u Hrvatskoj da kažu, pretnju hrvatskom narodu. Naravno, bez bilo kakvih prava, a sa budućnošću koja je krajnje ružičasta, jer se ne dozvoljava njihov povratak na ognjišta, a kamoli rešavanje imovinskih i pravnih sporova.
U Bosni i Hercegovini opet imamo jednu zanimljivu situaciju. Kroz Dejtonski sporazum Srbi su konstatovani kao pozitivan narod, ali njihova sadašnja pozicija je takva da im se prava permanentno umanjuju i vrši negacija državnosti Republike Srpske za račun onoga što se zove Bosna i Hercegovina ili ta država, koja se očigledno formira na način da bude što više zajedničkih funkcija i da se negiraju svojstva entiteta.
Suštinski, u Bosni bi to bila negacija Dejtonskog sporazuma, a on postoji. Razdvajanje Srbije i Crne Gore u istorijskom smislu bi bilo praktično vraćanje jedan vek unazad. Kada pogledamo stanje koje postoji, primetićemo jednu zanimljivost, postoji paralela iz koje se mogu izvući zanimljivi zaključci. Ako pogledate gde se sada nalazimo i pogledate kraj 19. veka, vreme Berlinskog kongresa, primetićete, što se tiče srpskog naroda i situacije na Balkanu, bukvalno istu situaciju.
Srbija i Crna Gora su bile tada dve podeljene države ili države koje su želele da reše neke svoje probleme. Srbi u Bosni i Hercegovini su bili pod vlašću Kalaja, a danas su pod vlašću Pedija Ešdauna, Kosovo i Metohija pod vlašću Otomanske imperije, a danas pod vlašću UNMIK-a i KFOR-a.
U periodu 1912-1978, prema različitim podacima, od 200 do 350 hiljada Srba i Crnogoraca je proterano sa Kosova i Metohije. Od 1999. godine pa naovamo, pod okriljem UNMIK-a i KFOR-a, 250 hiljada Srba je proterano, a situacija je ista. Sada nam još samo treba da se Srbija i Crna Gora podele.
Onaj od političara ko ne vidi tu situaciju, ko ne može da uoči ovu paralelu, ko ne može da shvati da iza zahteva za razdvajanje Srbije i Crne Gore stoje interesi velikih sila, onih koji su uvek delile Balkan, taj objektivno ne treba ni da se bavi politikom, a kamoli da priča o zajedničkim interesima ili o potrebi održavanja zajedničke države.
Ovo pominjem zato što smo i juče, od strane različitih ljudi ovde u Narodnoj skupštini, čuli mnogo toga u prilog održavanja zajedničke države, i busanje u grudi, i priče o tome da država treba da postoji. Suštinski, neki od njih rade na razbijanju zajedničke države.
Moram ovde danas da pomenem dva primera. Jedan koji su pomenule neke druge kolege poslanici, a reč je o poslanicima DS, jedan događaj koji je juče pomenut, pomenuću ga i ja, jer zaslužuje da bude pomenut, jer je jedan od čelnih ljudi DS, naš kolega Bogdanović, potpredsednik DS, učestvovao na predizbornom skupu DPS u Budvi i, logično, promovisao politiku nezavisne Crne Gore.
Tu se postavlja jedno logično pitanje – da li DS priča jedno, a radi drugo, kao što je radila i u prošlosti? Za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine oni su pričali o potrebi odbrane zemlje, a u inostranstvo su išli i tražili da se nastavi bombardovanje, da bi socijalisti i Milošević što pre otišli sa vlasti. Zadnjih godina njihovi poslanici, ili ljudi koji su izabrani sa njihove liste, promovišu politiku razbijanja Srbije i razbijanja Srbije i Crne Gore.
Nije samo skup u Budvi, nego je najavljen i skup u Prištini od 13. do 15. juna, na kome takođe učestvuju ljudi koji su poslanici ove skupštine i koji su izabrani sa liste DS – Boris Tadić. Novine su to prenele, a ja sam zabeležio. Tu ima naših nekoliko kolega, od Nataše Mićić, Žarka Koraća i drugih ljudi iz frakcije nekadašnje Demokratske stranke. Zanimljivo je, da ne pominjem druge, jer oni nisu poslanici, ali ovi su izabrani sa liste DS – Boris Tadić.
Sada se postavlja pitanje šta oni, primera radi, imaju da traže u Prištini i da razgovaraju o statusu Kosova i Metohije mimo države Srbije, mimo Vlade i mimo platforme koju država utvrđuje. Za čiji interes oni rade? Da li su oni prethodnica onih snaga u međunarodnim odnosima koje razbijaju naš prostor i našu zemlju ili obavljaju neke poslove koji su ugovoreni davno, pa se, što se kaže, račun mora izvršiti do kraja? U čije ime ti ljudi rade, jer nije samo pitanje Crne Gore i promovisanja separatističke struje u Crnoj Gori, nego i pitanje Kosova i Metohije?
Bilo bi dobro i da kolega Bogdanović ovde izađe i da nam objasni kako je moguće da potpredsednik Demokratske stranke veliča separatistički pokret u Crnoj Gori i kako je moguće da poslanici DS u ovoj skupštini nastupaju mimo države, a i mimo onoga što se zove zajednička strategija.
Jer kad je bila rasprava u Savetu bezbednosti, makar smo na TV imali prilike da vidimo da se i predsednik Srbije priključio stavovima Vlade Republike Srbije i Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, i da postoji jedinstven front oko toga šta treba činiti oko Kosova i Metohije.
Ovo govorim zato što je to vrlo važno. Pokazalo se koliko su bile prazne, koliko su bili politički motivisane izjave i ponašanje čelnika DOS-a, nekad zajedničkog, a pogotovo DS, kada su pozivali Srbe da učestvuju na izborima na Kosovu i Metohiji. I Petersen, i pre toga Kušner i svi drugi Kušneri su pokazali da su im Srbi potrebni samo kao jedna slika, kao jedan okvir, kao jedan ram, da bi mogli sutra da kažu da postoje institucije.
Ako ste slušali pažljivo Petersena, on je pomenuo samo jedno: postoje institucije. Ništa drugo nije mogao da kaže, ni reči o povratku Srba i Crnogoraca, ni reči o ispunjavanju Rezolucije 1244, niti ju je pomenuo, niti reč o bezbednosti, niti reč o kvalitetu života na Kosovu i Metohiji. Samo je pomenuto da postoje institucije.
A ko je pomogao da se stvore institucije? Pomogli su oni ljudi koji su pre tri godine zvali da se izađe na izbore na Kosovu i Metohiji. Tada je to bila politika jedinstvenog DOS-a. I pomogao je Boris Tadić prošle godine kada je zvao da se izađe na izbore. Bilo bi dobro da čujemo predstavnika DS šta je Boris Tadić obećao ako se u roku od 90 dana ne ispuni, pa da danas podnesemo račun i da vidimo da li je on svoje obećanje izvršio.
U svakom slučaju, imamo tu jednu licemernost na delu. Jedno se priča, drugo se radi. Ali, imamo i obavezu kao poslanici da na takve pojave progovorimo i da kažemo da je to suštinski protiv interesa i Srbije i Crne Gore, protiv interesa Srbije, pošto su ovde pomenute dve različite stvari.
Na kraju, želeo bih da kažem da za nas, poslanike SPS, nije sporno da ove amandmane podržimo, jer treba da učinimo sve što se može učiniti da bi stvorili makar bilo kakvu mogućnost da državna zajednica postoji. Ovim amandmanima se daje još jedna prilika Crnoj Gori. Izbija se argument iz ruke onoj većini u Crnoj Gori koja bi jedva dočekala da mi ne usvojimo ove amandmane i koji bi onda vikali – eto, hoćemo mi, ali Srbija neće; ili – bi mi, ali nema dobre volje u Srbiji.
Ovo je jedna prilika koja se daje Crnoj Gori, ali koja nema po nas u Srbiji, bar prema mišljenju nas poslanika SPS, negativnih tonova. Mislim da je to nešto što se može prihvatiti. Ovo nije loše po Srbiju i mislim da bi Skupština ovo trebalo da prihvati, jer ovim se stvara prilika da se situacija promeni i popravi nabolje, a ne da bude još gora u odnosu na lošu koja postoji.

Gospodine Ristiću, vi niste šef poslaničke grupe. Doduše, možda ste se u međuvremenu promenili, ali nisam obavešten.
Gospodine Markoviću, vi po Poslovniku? Ako je po Poslovniku možete, a za repliku ne vidim osnova.

Gospodine predsedavajući, javio sam se da prigovorom povredu Poslovnika, jer ste gospodinu Bošku Ristiću uskratili pravo na repliku.
(Predsedavajući: Gospodine Markoviću, otkud ste vi znali da ću da uskratim reč gospodinu Ristiću? Vi recite sada na koji član Poslovnika se pozivate i onda govorite o Poslovniku. Izvolite.)
Kada ovde govori gospodin Žarko Obradović, uvek se pozivam na član 100, na povredu dostojanstva Narodne skupštine. Evo, ovoga puta se pozivam na član 100. Smatram da je dostojanstvo Narodne skupštine povređeno i time što je uskraćeno pravo na repliku gospodinu Bošku Ristiću. Zbog toga sam se javio, jer gospodin Boško Ristić je digao ruku na vreme, još dok je gospodin Žarko Obradović imao svoje izlaganje. Vi ste videli i svesno niste hteli da mu date pravo na repliku.
Sada vas molim kao kolegu potpredsednika da ispoštujete Poslovnik i kolegi Bošku Ristiću date pravo na repliku i na taj način prevaziđemo ovu situaciju.

Zahvaljujem se, gospodine Markoviću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.
Izvolite, gospodine Markoviću, po Poslovniku.

Gospodine Anđelkoviću, ovaj način vođenja sednice Narodne skupštine priliči ovoj poslaničkoj većini. Znam da je vama socijalistima u Srbiji ponovo sve dozvoljeno, kao što je to bilo dok ste bili na vlasti i čestitam vam na vašem uspehu. Ali, verujem da u vama ima dovoljno tolerancije da date članovima DS pravo da ponekad odgovore na salvu uvreda, kleveta, neistina koje se upućuju sa ove govornice na račun predsednika države, Republike Srbije i narodnih poslanika DS.
Znam da to prija vama da slušate i sve što vam gore ide, vi više pljujete po nama. Ali, moraćete jednog dana da shvatite da to nije rešenje, moraćete da se naviknete na parlamentarizam i moraćete da se naviknete da čujete i drugu stranu, da čujete i ljude koji drugačije misle.
Još je ovde učinjena jedna velika obmana i red je da se to čuje sa ove govornice. Od 2000. godine do danas najveća greška Srbije, rukovodstva Srbije, vlade Vojislava Koštunice, jeste bilo pozivanje Srba da bojkotuju izbore na Kosovu i Metohiji. To će vam reći svaki ozbiljan čovek, svaki ozbiljan analitičar i svaki ozbiljan poznavalac kosovsko-metohijskog problema.
Nemojte manipulisati pitanjem Kosova i Metohije, jer dovoljno ste već na vlasti zahvaljujući toj manipulaciji i dovoljno vam je lepo zahvaljujući toj manipulaciji. Imajte malo srca i razumevanja za ljude koji dole žive. Imajte malo razumevanja za situaciju u kojoj se ova država nalazi.
Nemojte se junačiti sa govornice, jer dok se vi junačite sa govornice i svađate sa drugim rukovodstvima narod ispašta. Dok se političari svađaju, narod ide u zbegove. Dok se političari junače, narod gine. Tako je bilo od 1990. naovamo, a sada za poslednju slamku spasa se hvatate, vi iz vladajuće koalicije, i pokušavate istu retoriku, isti vokabular da primenite na pitanje Kosova i Metohije i na pitanje Crne Gore.
Ponovo vas pozivam, gospodine potpredsedniče, poštujte Poslovnik, Poslovnik je iznad nas, dajte pravo gospodinu Bošku Ristiću na repliku. On je ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba Demokratske stranke.