Dame i gospodo, radi javnosti hoću da podsetim na vreme kada je potpisivan Beogradski sporazum i kada je usvajana Ustavna povelja, na stavove SRS, kada smo bili najžešći kritičari i ove Ustavne povelje, i tog Beogradskog sporazuma, zato što smo znali da to što ste Žabljački ustav, kako ste vi nazivali Ustav SRJ, zamenili Solaninom Ustavnom poveljom, u stvari je značio početak kraja zajedničke države.
Juče predsednik Skupštine, kada su predstavnici SRS u ovom smislu govorili, reče, pokušao je da bude duhovit, da Solana nije čovek. Mi to znamo i mi smo to znali, nije čovek, jeste monstrum koji ne voli Srbiju, ali podržava podaničke vlade u Srbiji, i onu prethodnu i ovu danas.
Interesantno je, sa stanovišta prava i pravne nauke, kako je nekome moglo da padne na pamet da predloži Narodnoj skupštini ove amandmane na Ustavnu povelju i zakon za sprovođenje amandmana na Ustavnu povelju državne zajednice Srbija i Crna Gora. Taj vrlo interesantan način posebno iznenađuje što je u pitanju predstavnik Vlade gospodin Zoran Lončar, koji je ovde rekao da prima platu na Pravnom fakultetu, a verujte, ministre, da se pravnička javnost smeje ovome što pokušavate danas da ozakonite u ovom parlamentu.
Vi ste prosto postali, i vi i oni pre vas, inovatori u pravnoj teoriji ili praksi, i ne znam samo da li ste negde zaštitili svoje patente, prvo od postojanja one fantom države, koju ste nazvali državnom zajednicom, pa sada do ovog i ovakvog načina menjanja Ustavne povelje.
Dozvoljava se Vladi Republike Srbije da ničim izazvana, odnosno bez pravnog osnova, bez ustavnog osnova predlaže izmene, odnosno amandmane na Ustavnu povelju, a narodnim poslanicima, Skupštini Srbije se ne dozvoljava da amandmanski reaguju na taj isti tekst.
Predsednik parlamenta je ovde juče objasnio da, kako on reče, nije učestvovao u izradi Ustavne povelje, ali to ne znači da sada, kada je ponovo na dnevnom redu Ustavna povelja, odnosno amandmani na Ustavnu povelju, ne treba da se drži Ustava i zakona. To što je u vreme kada je usvajana Ustavna povelja, nazoviprofesor pravnog fakulteta, to je onaj podli i prljavi plagijator Stevan Lilić, izmislio da narodni poslanici o nekom aktu mogu da raspravljaju po principu - uzmi ili ostavi, to je tada prihvaćeno. Tada je skupštinska većina mislila da je to dobro, tada su slušali Solanu. Vi danas takođe slušate istog čoveka i na isti način pokušavate da narodnim poslanicima onemogućite normalan rad.
Mogu da shvatim da ste Solanu u to vreme slušali, a danas vam je valjda jasno, odnosno od nedelje vam je valjda jasno da nema potrebe da budete slepi poslušnici. Eto, vidite narod Francuske kako je reagovao u nedelju i ništa im ne fali niti će im šta faliti.
Ovo što ste predložili u amandmanima je nešto prosto neverovatno, neprimenjivo. Kao što smo vam govorili da je neprimenjiva Ustavna povelja, danas vam govorimo da opet pravite neki fantom propis, nešto što niko nikada nije imao, što ništa u suštini ne menja, što odlaže agoniju.
Juče sam jednog kolegu – koji je za ovom govornicom pričao kako ovi amandmani na Ustavnu povelju znače u stvari zalaganje za očuvanje zajednice između Srbije i Crne Gore, kako nisu mogli da primenjuju Ustavnu povelju kad crnogorska vlast nije htela da raspiše izbore i nije bilo izbora, nisu valjda mogli da ih teraju oružjem – pitala, kada se usvoje ovi amandmani i opet se ne dese izbori u Crnoj Gori, a dese se u Srbiji, na koji način će tada da prisili vlast u Crnoj Gori da raspiše izbore. Rekao mi je da ne zna.
Zato ga sada pitam javno da kaže svima da to ne zna i da kaže svima da glasa za nešto za šta je siguran da ne može da se primenjuje, odnosno da je sasvim izvesno da će doći do problema u primeni ovog akta.
Da nije tako, onda bi se Ustavna povelja, takva-kakva je, primenjivala. Mi srpski radikali, koji smo bili najveći protivnici donošenja ovakve Ustavne povelje, najviše smo se zalagali za njenu primenu. Vi koji ste se borili i izborili da se donese ta Ustavna povelja, niste ništa učinili da se ona i primeni.
Šta se sad dešava kada dođe, ako dođe, do primene ovih amandmana? Da li iko živi zna koliki je mandat poslanicima u ovom nazovisaveznom parlamentu, u parlamentu Srbije i Crne Gore? Da li iko zna da će tamo jedan broj poslanika imati mandat, recimo, tri godine, drugi pet godina?
Da li je bilo ikakve smetnje da se na isti način postupi i kada je u pitanju ova osnovna Ustavna povelja koju sada amandmanima menjate? Zašto nisu raspisani izbori u Srbiji tada, kada je bio zakonski rok, odnosno rok iz Ustavne povelje – 4. februar prošle godine? Istu situaciju biste imali: Srbija bi dokazala da poštuje Povelju, vlast u Crnoj Gori očigledno ne i ne bi bilo nikakvih problema. Danas ovim pokazujete da vlasti u Srbiji nije stalo do očuvanja zajednice Srbije i Crne Gore. Dokazujete to od tog vašeg famoznog 5. oktobra 2000. godine.
Malopre sam bila iznenađena kada je kolega Marković kritikovao sadašnju vladu, kako je sastavljena od stranaka sa različitim stavovima, različitim programima, i kako i u okviru vladajuće koalicije postoji stranka koja se zalaže za razdvajanje Srbije i Crne Gore. Naravno, to je tačno, ali je takođe tačno da je ista situacija bila i u onoj prethodnoj Dos-ovskoj vladi. Valjda niko nije zaboravio da je jedan od ministara, tada ministar pravde, u ime one svoje stranke prikupljao potpise za raspisivanje referenduma za razdvajanje Srbije i Crne Gore.
Dakle, ne postoji nikakva razlika između one prethodne i ove vlade danas, ne samo kada je u pitanju opstanak zajednice Srbije i Crne Gore, nego i po mnogim ključnim pitanjima od interesa za građane Srbije.
Gospodine Lončar, vi ste juče rekli da je Ustavna povelja dobila najveće ocene na evropskom nivou i da je jedini cilj ovih amandmana očuvanje zajednice Srbije i Crne Gore. Prvo vas pitam – ako je ova ustavna povelja dobila najveće ocene, zašto se ne izboriste za njenu primenu? Onaj ko vas je nagovorio da napravite fantom državu, onaj ko vas je nagovorio da potpišete Beogradski sporazum, onaj ko vam je izdiktirao tekst Ustavne povelje, sigurno je bio dovoljno moćan i da vas natera, zajedno sa onim separatističkim režimom u Crnoj Gori, da poštujete ovu ustavnu povelju.
Problem je u tome što nije bilo volje ni u rukovodstvu, u vlasti Srbije, niti u vlasti Crne Gore. I jedni i drugi imate neke svoje ideje koje, nažalost, vode ka razdvajanju zajedničke države. Zapravo, zajedničke države više i nema. To je zajednica država. To nije samo formalno različito, nego i suštinski značajno različito, jedno i drugo.
Dakle, vi ste predvideli u članu 1, recimo, zakona za sprovođenje amandmana na Ustavnu povelju da prve neposredne izbore za poslanike Skupštine Srbije i Crne Gore raspisuje predsednik Srbije i Crne Gore narednog dana od dana raspisivanja izbora za Narodnu skupštinu Republike Srbije, odnosno za Skupštinu Republike Crne Gore, tako da se oni održe istovremeno kada i izbori za Narodnu skupštinu Republike Srbije, odnosno za Skupštinu Republike Crne Gore.
Da li će ovo biti istoga dana, da li će ovo biti i u jednoj i u drugoj republici istoga dana? Da li će zaista Svetozar Marović toga dana kad se raspišu izbori u Srbiji da raspiše i tzv. savezne izbore, odnosno izbore na nivou zajednice? Da li neko od vas ima nekakve garancije da će zaista biti moguća primena ove ustavne povelje sa ovim amandmanima, koji će verovatno biti ovih dana usvojeni?
Ili, zamislite, kažete u članu 2: "U pogledu razloga za prestanak mandata i postupka posrednog izbora poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore primenjuju se pravila koja su važila na dan izbora delegacije države članice u Skupštinu Srbije i Crne Gore". Gospodine Lončar, da li vi znate da je, kada je donet Zakon o izboru narodnih poslanika, u prelaznim i završnim odredbama stavljen van snage taj zakon na koji se vi ovde pozivate. Nema ga više, ne postoji, nigde ga nema.
Kako na osnovu nepostojećeg zakona vi mislite da birate poslanike u ovu državnu zajednicu? Kako se bar tad ili kako se sad ne setiste da menjate nešto u tom Zakonu o izboru narodnih poslanika, da ostavite ovo kao varijantu? Stalno vam nešto fali u komunikaciji između zakona, kao da vam ne dolaze iz istog izvora. Znam, a znate i vi da dolaze.
Malo povedite računa o prevodima, uskladite to, da bar ne bude ovako očigledno, da ne bude smešno. Zaista, da nije žalosno, bilo bi smešno. Vi to dobro znate, gospodine Lončar, i znate da se vaši studenti na Pravnom fakultetu smeju ovakvim rešenjima. Kako ćete vi njih da naučite, profesor od ugleda na vašem fakultetu, kako ćete da im kažete da vi stojite iza ovog, ne mogu to da nazovem nikakvim pravnim aktom, jer to zaista nije to.
Dakle, poslanička grupa SRS neće glasati za ove nakaradne predloge Vlade Republike Srbije. Prvo, zato što Vlada nije ovlašćena da ih predlaže; drugo, zato što su u koliziji sa postojećim aktima, zato što nemaju pravnog ni ustavnog osnova, zato što ne mogu da se primenjuju, zato što ne doprinose očuvanju zajednice Srbije i Crne Gore.
Ali, želim da naglasim, da ne budemo pogrešno protumačeni, srpski radikali jesu za zajedničku državu, i učinićemo sve da ta zajednička država i opstane. Bez obzira na pokušaje delova Vlade Srbije, koja se zalaže za odvajanje Crne Gore, bez obzira na pokušaj Borisa Tadića i Nenada Bogdanovića da podrže u izbornoj kampanji separatistički režim Mila Đukanovića, srpski radikali će i ovde i u Crnoj Gori učiniti sve da opstane zajednica Srbija i Crna Gora. Ali, to može i bez ovih amandmana i zato nećemo glasati za njih.

Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, pa narodni poslanik Marko Krstin.

Poštovane kolege, ne mogu a da ne primetim da Ustavna povelja i amandmani na Ustavnu povelju, kao najviši zakonodavni akt zajedničke države, zaslužuje da ovde bude premijer, da ne bi gospodin ministar Lončar trpeo udarce koje ne zaslužuje. On je zadužen za jedan drugi segment – za funkcionisanje lokalne samouprave. Od njega očekujemo da lokalna samouprava funkcioniše i da preduzima mere u skladu sa zakonom, kada se za to steknu uslovi, kako bismo onako loš zakon barem u posledicama ublažili.
Mogao je i gospodin Tadić da dođe ovde zajedno sa Koštunicom. Oni su taj sporazum 7. aprila potpisivali, mada mi narodni poslanici taj sporazum niti smo videli, niti nas je neko nešto pitao, pa kao neko prethodno pitanje postavljam – zar nije sve to trebalo da ide nekim obrnutim redom, da nas prvo neko kao narodne predstavnike pita vezano za ove amandmane na Ustavnu povelju, pa da onda utvrde neki termin sa Havijerom Solanom i potpišu taj sporazum.
Ovde je jedan narodni poslanik postavio pitanje i zamerio aktuelnoj Vladi zašto smo čekali šest meseci da se predlože ovakvi amandmani na Ustavnu povelju, a evo odgovorila bih mu zato što Havijer Solana očigledno nije imao vremena ranije da dođe, nije imao prazan termin.
Ono što me je posebno obradovalo u samom predlogu Vlade na ove amandmane, na Ustavnu povelju, jeste priznanje Vlade da je sadašnji mandat poslanika postojećeg saziva Skupštine Srbije i Crne Gore nelegalan. Naime, Vlada predlaže Narodnoj skupštini da predlog amandmana i predlog zakona usvoji po hitnom postupku jer bi se njihovim usvajanjem po hitnom postupku otklonila sumnja u legalnost mandata poslanika postojećeg saziva.
Dakle, ono na šta smo ukazivali od momenta kada su po važećoj Ustavnoj povelji trebalo da budu raspisani izbori, neposredni izbori za poslanike u parlamentu državne zajednice, sada nakon šest meseci vidimo priznaje i Vlada, predlažući kao neko ko je odabran, ne znam ko bi drugi mogao da predloži ove amandmane na Ustavnu povelju Narodnoj skupštini, po sistemu uzmi ili ostavi.
Tumači se da je ovo akt koji treba samo da se ratifikuje. Po mom mišljenju to nije tako. Ovo je akt koji bi trebalo prethodno da se raspravi u Narodnoj skupštini, da se čuje šta narodni poslanici o njemu misle, pa da onda oni, koji su sebe samoovlastili, potpisuju neki sporazum. Što se krivo rodi, vreme ne ispravi; tako smo počeli sa Ustavnom poveljom i tako je i danas. I ako se bude ukazala potreba da se ponovo Ustavna povelja u nekom delu menja, opet ćemo morati da zovemo Solanu, opet će morati da postoji neki novi sporazum i tako unedogled.
Neke kolege su ovde govorile o nečemu što nije na dnevnom redu, o tome da je neophodno da se omogući građanima Crne Gore da se na referendumu izjasne da li su za zajedničku državu ili ne, a svi izgleda zaboravljamo da su se oni već jednom izjasnili 1992. godine da jesu za zajedničku državu.
Upravo zbog toga što onaj savezni ustav nije omogućavao ponovo neki referendum trebalo je da se donese ovakva povelja koju danas amandmanski menjamo, dakle Ustavna povelja koja će im to pravo ponovo dati, i to zbog toga što očigledno nije završen posao na ovim prostorima, odnosno što oni koji su spolja rastakali ovu državu taj posao još nisu završili, što su mnogo uložili u Mila Đukanovića i neke demokratske snage ovde u Srbiji, da bi se stvorili uslovi, da bi se stvorio ambijent da čak i ovde u Srbiji jednog dana građani kažu - dosta nam je više ovakve države, onakve, labilne i nestabilne, već jednom da se razdružujemo.
Mi smatramo da to nije dobro. Sećate se, bili smo oštri kritičari same Ustavne povelje i menjanja statusa države, i mislim da će Koštunica ostati upisan kao jedan od državnika koji je sam sebi ukinuo funkciju i državu, ali samim tim napravio velike probleme i Crnoj Gori i Srbiji.
Ne bih da govorim o svemu što su moji prethodnici rekli i obrazložili zašto su ovakvi amandmani za nas neprihvatljivi, imajući u vidu pre svega uvažavanje nekog zakona koji je davno postao istorijski.
Prosto ne shvatam kako je to moguće u pravnom poretku, ali nije nam prvi put da takve stvari radimo, pa verovatno će to i sada tako proći.
Činjenica je, ako bismo kao političari govorili, da Crna Gora i aktuelni režim u Crnoj Gori nije hteo da donese zakon o izboru narodnih poslanika. Činjenica da ga još uvek nema i činjenica je da niko ne zna da li će ga uopšte i doneti, pa se postavlja pitanje šta će zaista da se dogodi ako takav zakon ne donesu.
Pretpostavimo činjenicu da ovaj saziv Skupštine i ova vlada istraju do isteka mandata od četiri godine. Ovaj saziv parlamenta zajedničke države ostaće u ovakvom sastavu još dve godine. Odavno je trebalo da bude zamenjen, a samim tim i neki drugi ljudi bi bili na značajnim funkcijama u toj kakvoj-takvoj labavoj državnoj zajednici.
Sigurno je da ni Davinić ne bi bio u nekom novom sazivu parlamenta ministar odbrane, niti bi Vuk Drašković bio ministar inostranih poslova, i bojim se da smo u ovakvu situaciju došli i opstajemo u takvom haotičnom stanju samo zbog toga da bi ti ljudi završili onaj prljavi posao za koji su plaćeni, za koji su dovedeni na te funkcije.
Sećate se 2000. godine, kada su nam ovde demokrate govorile da treba samo da dođe do demokratskih promena, da će demokratski izabrani predstavnici, demokratska vlada ovde u Srbiji sa demokratskom vladom Mila Đukanovića u Crnoj Gori odmah rešiti sve te nesuglasice, da ćemo živeti u bog zna kakvom jedinstvu, u miru i ljubavi, pa se to nije dogodilo.
Po meni, ovo pitanje mora da bude rešeno političkim dogovorom, ali političkim dogovorom iskrenih političkih partnera. Vidite, kao što je prethodni DOS imao Batića koji se zalagao za samostalnu Srbiju, tako i sadašnja Vlada i sadašnja većina DSS ima G17 koji otvoreno kažu da su za samostalnu Srbiju. Imamo Demokratsku stranku koja neće otvoreno da kaže da jeste za to, ali svojim potezima i ovim poslednjim svojim boravkom u Crnoj Gori i podrškom koju daju Milu Đukanoviću takođe pokazuje da je za samostalnu Srbiju i za razdvajanje.
Dakle, imamo jedno političko licemerje ljudi koji nisu dorasli da se nađu na tako odgovornim funkcijama. Onda kada se skupe Filip Vujanović, Milo Đukanović, Tadić i Koštunica, pritisnuti od strane Solane, da još dobijemo na vremenu i da Solana završi ono što je započeo, onda sve nas, a i građane Srbije samo može da boli glava.
I džaba nam priča pravnička, stručna priča o tome da su ovakvi amandmani nemogući, da nam oni nisu nikakva dalja garancija, da smo zapali još pre šest meseci u ćorsokak.
Ili da smo zapali u stvari u taj ćorsokak još onda kada je potpisan 2002. godine Beogradski sporazum i kada smo ovakvu povelju doneli, i kada smo stvorili takvu državu kakva ne postoji nigde u svetu. Bojim se da tim putem ne nastavimo, odnosno da i druga važna državna pitanja vezana za Kosovo i Metohiju opet na isti način ne rešavamo.
Jutros u vestima sam čula jednu izjavu Vuka Draškovića, koji kaže - bezuslovno ispunjavanje svih uslova radi ulaska u Evropsku uniju i bezuslovna saradnja sa Haškim tribunalom. Vuk Drašković verovatno mora da ostane na ovoj poziciji na kojoj jeste i mora ovako da govori kako govori, jer mučenik ne zna da li se nalazi na haškoj optužnici, i ako zna da se nalazi, da li će ona biti aktivirana.
To je ono zlo u kome se trenutno nalazi srpski narod, ma gde on bio, u Srbiji ili Crnoj Gori. Većina će odlučiti hoće li ovakve amandmane usvojiti. Oni ostaju pravna i politička istorija. U svakom slučaju, neki koji dolaze iza nas sudiće o tome kakve smo efekte iza ovoga imali, odnosno šta smo dobili, a šta izgubili.

Zahvaljujem se gospođi Pop-Lazić.
Reč ima narodni poslanik Marko Krstin, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković. SRS ima još 16 minuta i pet govornika. Izvolite, gospodine Krstin.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi se po drugi put u ovom sazivu nalazimo pred jednom veoma važnom temom od nacionalnog interesa za državu Srbiju. Prvi put smo razgovarali o Kosovu i dogovorili smo se kako ćemo postupati u odnosu na to veoma složeno nacionalno pitanje. Tako se i sada nalazimo pred, po meni, veoma važnim pitanjem, po drugi put u ovom sazivu.
Neko od poslanika je juče rekao da jedna poslanička grupa voli Crnu Goru. Rekao bih da poslanička grupa G17 plus, kojoj pripadam, voli Srbiju, da nam se dozvoli da volimo Srbiju, ne kažem da neko drugi ne voli Srbiju, ali eto, kažemo - volimo Srbiju.
Oni misle, kada razgovaramo oko Ustava ili Ustavne povelje bolje rečeno, polazimo od toga da smo mi mogli u to vreme da napravimo onakvu državu kakva je nama odgovarala. Ustavna povelja, kako kaže sama reč, jeste međudržavni ugovor ili, bolje rečeno, dogovor, koji je urađen uz prisustvo međunarodne zajednice.
Zašto je do toga došlo? Naravno, zbog toga je došlo zato što smo imali stalne sukobe među državama članicama, ranije velike države, što se kasnije pretvorilo, nažalost, u sukob između dve članice male države, ili Savezne Republike Jugoslavije. Pri tome moramo uvažiti činjenicu da je narod Crne Gore glasao za koga je glasao, da je narod Srbije glasao za toga za koga je glasao i da mi to ne možemo menjati.
Vlast se stiče i dobija na izborima. Ako to prihvatimo, onda moramo prihvatiti činjenicu da je Ustavna povelja doneta saglasnošću volja onih političkih stranaka koje su bile u to vreme na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori. Dakle, Srbija nije bila u prilici da diktira elemente, ona je morala da prihvata, i Ustavna povelja, takva kakva je, mogla je biti u takvim okolnostima, ni više ni manje.
Verujem da nije bilo stranke koja je u to vreme u Srbiji bila zadovoljna takvom ustavnom poveljom, ali ona je bila rezultat nužnosti koja je nastala iz volje birača u obe republike. Takva ustavna povelja, naravno, nije zadovoljila ni Srbiju koja ju je potpisala, a u kasnijoj primeni još manje je mogla da zadovolji bilo koga. Mi zato upravo sada govorimo o dokumentu koji nije, u celosti, primenjen i koji, baš zbog toga što nije primenjen, mora da se dopuni na ovaj način kako se dopunjava.
Ne vidim koji je mogući drugi način nego da se to učini izmenom Ustavne povelje. Oni koji su protiv izmene Ustavne povelje, a za zajedničku su državu, ne nude nam način na koji bi se tako nešto izmenilo. Mi imamo Ustavnu povelju, ona je pravni dokument i pošto se G17 plus zalaže za vladavinu prava, jedino izmenom pravnog dokumenta možemo učiniti nešto u toj državi takva kakva je.
Hoću samo da vam napomenem da u toj državi imamo samo ograničena ovlašćenja, da je država Srbija iz svog suvereniteta prenela veoma značajna ovlašćenja u okviru tih ograničenih ovlašćenja, da je država Srbija prihvatila da finansira 95% svega toga, a da pri tome ima samo 50% ovlašćenja i da biračko telo Republike Srbije, zbog ove ustavne povelje, ima višestruko ograničen kapacitet odlučivanja o pitanjima te zajednice.
Veoma je značajno da građani Srbije znaju da svaki građanin sa biračkim pravom u Crnoj Gori, kada rešava o pitanjima zajedničke države, ima preko 10 puta veći kapacitet. To nije bez značaja, jer ti isti građani doprinose više od 20-30 puta za finansiranje te zajednice.
Moram da vam kažem da je stav G17 plus i to da smo protiv bilo kakvog nametanja volje bilo kome, uključujući i biračko telo, odnosno narod koji živi u Crnoj Gori. Mi uvažavamo činjenicu da u Crnoj Gori živi 30% ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi, i u drugim republikama, koje su nažalost, nastale raspadom velike države. Međutim, to je fakat, to je istorijska činjenica i mi se na to ne možemo vraćati.
Videli smo u našoj bližoj istoriji da primena bilo kakvih drugih vidova, osim dogovora, ne proizvodi rezultat i da srpski narod, nažalost, uvek strada iza takvih eksperimenata. Srbija je, inače, u zajedničku državu uložila svoju državnost. Kad god se ta država raspadala, raspadala se nekoliko puta, najviše je stradao srpski narod.
Upravo sada kažemo, hajde da se dogovorimo, to je dogovor, da uvažimo jedni druge.
Dogovor je bila i Povelja. Mi nismo Povelju mogli da nametnemo bilo kome, niti svoje uslove. Povelja je nastala kao sporazum dve države. Samo je tako možemo tretirati. Razumem da Povelja nije zadovoljila ni naše interese u momentu donošenja, ali njena primena je pokazala da Republika Crna Gora, putem svojih predstavnika, nije zainteresovana tako sužena ovlašćenja da primeni do kraja.
Podsetiću vas na usklađivanje carinskog režima, podsetiću vas na dve valute. Dakle, nemoguće je da se pod takvim uslovima nešto ozbiljno poradi u toj državi, a to upravo ne zavisi od Srbije, nego zavisi od Crne Gore.
Kada govorimo o referendumu, mi nismo njega izmislili, on se nalazi u dokumentu, znači, u Ustavnoj povelji, on je predviđen za tri godine, predviđen je za obe države članice. Zaista mi je žao, jer će se G17 plus zaista do kraja za to zalagati, što se druge stranke za to ne zalažu, da zaista građanima Srbije pružimo priliku da kažu da li žele zajedničku državu i kakvu zajedničku državu žele. Onda bi mi mnogo lakše mogli da se odlučimo i za to kako mi da se postavimo kao stranke. Mi ovako govorimo o nekom hipotetičkom interesu građana, koji su za ili nisu za zajedničku državu, a da pri tome građane Srbije za to nismo pitali.
G17 plus se zalaže da se građanima Srbije omogući, kao i građanima Crne Gore, da se izjasne hoće li ovakvu ili onakvu državu, i s kim hoće da žive u zajedničkoj državi. Mislim da postoji prilika da se razgovara i sa nekim drugim državama u našem okruženju, gde ljudi govore slične jezike, gde ljudi imaju iste ili slične interese.
Dakle, ne mogu da govorim o zajedničkim državama kao izrazu ljubavi, ljubav je samo prema otadžbini, a to je nama Srbija. Ovde mogu da govorim o interesima, kao nečemu što države povezuje ili razdvaja. Ako bi biračko telo, odnosno narod i građani Crne Gore videli u Srbiji nekoga s kojim hoće da žive u zajedničkoj državi, zašto se ne bi za to odlučili. Ovog momenta oni to ne vide i to izričito i pokazuju. Mislim da i građanima Srbije treba pružiti priliku da se o tome izjasne.
Šta uređuju amandmani? Amandmani uređuju vreme održavanja neposrednih izbora za poslanike, tako što ih vezuju za izbore za skupštinu republike članice i produžavaju mandat sadašnjih poslanika; to je amandman jedan.
Amandman dva uređuje jedno značajno pitanje, gde zaista dajem za pravo onim poslanicima, koji smatraju da ono nije do kraja uređeno, šta su to evropski standardi. Mislim da je to moglo detaljnije i bolje da se uredi. Ali, s obzirom na opštost akta kao što je Ustavna povelja, mislim da mu tu, na neki način, nije mesto.
Dakle, u aktu niže pravne snage smo to mogli detaljnije propisati, mada tumačenjem ovoga proizilazi da će ona strana koja bude htela da sprovede referendum biti podložna opservaciji Evropske unije, odnosno one organizacije kojoj mi stremimo i na čijem putu se nalazimo.
Prelazna odredba, amandman tri u stvari nam daje pravni osnov za sprovedbeni zakon, koji je isto tako deo ovog paketa. Koja bi bila alternativa ako mi ne prihvatimo ove amandmane, odnosno zakon za njihovo sprovođenje, jer ima i takvih zalaganja.
Prvo što bi bilo, nastaje pravni vakuum, dakle, država nema parlament, takva kakva je - nema ga.
Drugo, prema članu 14. Povelje, državna zajednica je međunarodni subjekat. Postavlja se pitanje ko će biti međunarodni subjekat ako te zajednice više ne bude bilo?
Treće, očuvaće se kakav-takav nivo funkcija koje je Srbija prenela na zajednicu, a to su odbrambene funkcije, spoljna politika, zaštita ljudskih i manjinskih prava, međunarodni ekonomski odnosi i unutrašnji ekonomski odnosi. Dakle, i te funkcije, ma koliko mi sada kažemo da se one u potpunosti ne izvršavaju, bile bi dovedene u pitanje, a one su prenesene iz državnog suvereniteta Srbije na državni suverenitet te zajednice.
Veoma značajno je i to što ne bi ispunili standarde jedne pravne države, na koje Srbija pledira jer hoće da uđe u Evropsku uniju, i Srbija je, sa ovom vladom, dobila Studiju izvodljivosti.
Što se tiče ubrzanog razvoja Srbije koji treba da dođe do izražaja, on ima određeni uticaj na to kako će se opredeliti biračko telo u Republici Crnoj Gori. Ukoliko bi se Srbija, a ona to već čini, legitimisala kao neko ko je poželjan u EU i nalazi se na ulazu u EU, mislim da bi sa te strane imali i drugačiji odnos biračkog tela, odnosno naroda koji živi u Crnoj Gori. Dakle, to je jedan od razloga da se ide na ovakvu promenu.
Što se tiče G17 plus, G17 plus će prihvatiti ove izmene, međutim, te izmene su utoliko prihvatljive ukoliko odgovaraju interesima naroda koji živi u Srbiji. Hvala.

Reč ima poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, naša poslanička grupa ima još 17 minuta vremena i moja diskusija je otprilike 17 minuta, a vidite da imamo još sedam minuta do kraja i iskoristiću samo jednu veliku misao šefa poslaničke grupe G17 plus - nemamo vremena da gubimo vreme, pa ću ostaviti svoju diskusiju za sutra ujutru.

 

 

Reč ima Zoran Anđelković, a potom Vojislav Milajić i time završavamo. Imamo 10 minuta.

(Poslanici SRS napuštaju salu.)

Pa, da vidimo da li nas ima. Nemam ništa protiv, samo da vidimo, ne mogu napamet ništa da kažem.

Izvolite, gospodine Anđelkoviću. Imate tri minuta. Izvolite.

Mene je gospodin Zoran Krasić jednom upozorio da gledam desno, iako mi je muka i vrat mogu da izlomim, ipak gledam, povremeno pogledam i moram da poštujem kompjuter.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite samo nekoliko rečenica povodom ovog zakona. Kao što znate, SPS će podržati ove izmene, ali odmah da budemo potpuno jasni, podržaćemo zato što smo mi, kao što je poznato, ne samo za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, mi smo za Jugoslaviju, za SRJ, za dobru državu između Srbije i Crne Gore, jer je to interes građana Srbije i Crne Gore i države Srbija i Crna Gora.
Naravno da nismo glasali, a ni danas ne bi, nije se u tom smislu ni stav SPS promenio, jer smo i tada mislili i sada mislimo da je to bio jedan kvazidokument kvazidržave, koji neće predstavljati nikakvu osnovu za funkcionisanje ove dve republike, ova dva naroda, ove dve funkcionalne, ako mogu tako da kažem, teritorije. Tada i sada smo mislili da će to umnogome usložiti funkcionisanje državne zajednice, a ubeđeni smo kada kažemo da je interes zajednička država i državna zajednica Srbija i Crna Gora, onda mislimo u svim mogućim parametrima.
Ubeđeni smo da je to interes i kada je reč o tržištu, pa nije EU napravila prvo neku zajednicu i odmah pravila ustav, nego napravila neku zajednicu, pa je povećavala ingerencije i danas ovo glasanje koje ide po Evropi, pa i ovo propalo u Francuskoj, jeste potreba za jačanjem te državne zajednice, u krajnjem slučaju, a ona ima i veće ingerencije kao državna zajednica po tom predviđenom ustavu nego ova naša Ustavna povelja. Znači, potreba za jačanjem prostora tržišta, za jačanjem prostora saobraćaja, šta nas povezuje.
Ne povezuje nas samo sa Crnom Gorom činjenica da ima 31,7 posto Srba tamo, povezuje nas i tržište, i saobraćaj, i kultura, i istorija, i šta god hoćete, i potreba za zajedničkim životom. Naravno da bih voleo da ne bude ni samo državna zajednica Srbija i Crna Gora, voleo bih da vidim i Republiku Srpsku i Makedoniju. Znam, i kada bi se glasalo u Makedoniji, ubeđen sam da bi oni bili zainteresovani za takvu državnu zajednicu.
Ako ima uslova, i zato mi danas glasamo i želimo da glasamo o tim amandmanima, da pomognemo da jača državna zajednica, da dođe do promene političkog stava u Crnoj Gori, pomoći ćemo da ta državna zajednica preživi. Ubeđeni smo da, ukoliko na referendumu pobedi interes građana Crne Gore, a to znači izjasne se za zajedničku državu ponovo, a glasali su pre 12 godina za tu zajedničku državu, da će u tom slučaju jačati i menjati se Ustavna povelja ka ustavu zajedničke države.
Nije ovde samo pitanje perspektiva prema EU i činjenica da se time stvara zajednička država i državna zajednica.
Ako se vratimo malo unazad, sećam se tih velikih priča krajem devedesetih godina o tome da samo da dođe do promene vlasti u Srbiji, a i danas sam slušao neke nebuloze i gluposti povodom toga, kao eto naše državno rukovodstvo Srbije nije sarađivalo sa državnim rukovodstvom u Crnoj Gori, pa potom zbog toga to nije moglo dobro da funkcioniše. To su potpuno nesuvisli i netačni stavovi.
Ne mora isto rukovodstvo da bude u Crnoj Gori kao na nivou državne zajednice ili na nivou savezne republike. Ne mora da bude ni isto rukovodstvo u Bavarskoj, u nezavisnoj državi Bavarskoj, tako se zove, kao što je na nivou Nemačke. To ne znači da, ako je na nivou Nemačke druga koalicija na vlasti, da mora da se menja koalicija u Bavarskoj i obrnuto. Poštuje se izborna volja, ali se mora poštovati ustav i ustavne obaveze koje iz toga proističu.
Mi to tražimo ovde da i Srbija i Crna Gora poštuju svoje obaveze iz Ustavne povelje takve kakva je. Naravno, mislimo i ne bismo imali ništa protiv i da je ovaj referendum ranije u Crnoj Gori, i kada bi rekli da će biti na jesen, bolje da vidimo na čemu smo i gde smo, i da li će to biti državna zajednica, da li će se stvoriti stvarno državna zajednica ili će nastaviti ovakva kvazidržava da funkcioniše...
(Predsednik: Vreme, gospodine Anđelkoviću.)
Završavam za minut. Ako malo pogledamo tu istoriju i ako pogledamo šta se dešavalo posle 2001. godine, kada je DOS obećavao popravljanje odnosa, samo da dođe do promene vlasti, a pre svega DS, obećavali su to, samo da dođe do promene vlasti. I šta se dogodilo; danas imamo ovo što je gospodin Marković govorio malopre: imamo i dalje dve novčanice, imamo i dalje granicu, imamo i dalje zahlađenije odnose između Srbije i Crne Gore kao država i imamo i dalje nerešene odnose, i imamo i dalje sukob ta dva rukovodstva.
Prema tome, referendum i potom izbori ukoliko bude država, a ukoliko ne bude zajedničke države neće biti ni izbora, to jeste rešenje, pa zato SPS podržava da to pitanje prekratimo. Hvala.